Filozof i vojskovođa

16.11.11

Opčinjena sam Aristotelom, a pišući o njemu neizbežno sam uključila i lik mladog Aleksandra Makedonskog, kaže Anabel Lajon


Filozofija počinje postavljanjem pitanja, sumnjom i intenzivnim promišljanjem, dok ratovanje poništava zapitanost i teži da brzo dođe do odlučujućih razrešenja. Među ličnostima koje su svojim odnosom, na neki način objedinile snagu i mudrost, istoriju i legendu, bili su Aleksandar Makedonski, osvajač o kome su pisali grčki i rimski istoričari, kao i srednjovekovni romanopisci, i njegov veliki učitelj Aristotel. Upravo taj odnos dočarala je u svom romanu „Filozof i vojskovođa” mlada kanadska književnica Anabel Lajon. Kod nas je roman objavljen u izdanju „Alnarija”, i u prevodu Vladana Stojanovića.

Anabel Lajon prvi put je posetila Beograd nedavno, prilikom 56. Međunarodnog beogradskog sajma knjiga, kada je i predstavljena ova njena knjiga. U razgovoru za naš list otkrila je da ju je u čitavoj priči zanimao prevashodno Aristotelov lik:
– Studirala sam filozofiju i još od studentskih dana opčinjena sam Aristotelom. Tužno je to što se izvan univerzitetskih krugova u Kanadi malo govori o Aristotelovom delu. Ljudi zapravo zaboravljaju njegov pravi i dalekosežni značaj, osim toga što ga zamišljaju kao mermernu statuu u nekom muzeju. Napisala sam roman kako bih Aristotela učinila ponovo dostupnim čitaocu. Dok sam razmišljala o specifičnom periodu njegovog života, shvatila sam da će u tom razdoblju neizbežno biti prisutan i mladi Aleksandar Makedonski.

Kada govori o tome u kojoj meri je odnos ove dve ličnosti važan za današnje ljude, Anabel Lajon ističe da pažljivi posmatrač može da uoči izvesne paralele kroz vreme:
– Kada su se kanadski vojnici vraćali sa vojnih intervencija u Avganistanu, patili su od depresije, stresa, noćnih mora. I u drevnim biografijama Aleksandra takođe su opisani slučajevi alkoholizma, depresije, slične stvari. Tada nije postojao način komunikacije koji mi imamo danas, a ni kasnije, tokom istorije, vojnici nisu znali da se poremećaj od kojeg boluju mnogi zove posttraumatski sindrom. Tako da mi je interesantno bilo da uočim veze koje postoje između događaja od pre dve hiljade godina i danas.

U knjizi, Aleksandar je opisan kao inteligentan i talentovan mladić, pre nego što će postati veliki vojskovođa. U romanu Anabel Lajon Aristotel ga podučava: „Sreća je delovanje duše u skladu s vrlinom, u kojem vrli čin zahteva i delo i motiv”. Dok stare hronike opisuju Aleksandra okruženog naučnicima, filozofima, kao radoznalog sakupljača biljnih i životinjskih vrsta.
– Aleksandar je bio mnogo više od osvajača koji je uspehe ostvarivao ubijajući ljude, u stvari istraživač uma i istraživač sveta. Ostaje da zaključimo da je upravo Aristotel, ili neko sličan njemu, podstakao u njemu ovakva interesovanja. Suštinska ideja Aristotelove etike, koja je iskoristiva i danas, bila je ravnoteža među ekstremima, balans. Živimo u vreme ekstrema u društvu i politici, i mislim da svi mogu da izvuku pouku iz tog osećanja mere, o kojem su govorili veliki filozofi Antike, smatra Anabel Lajon.

Žanr istorijskog romana ostavlja mogućnost za improvizaciju i odstupanje od činjenica u korist fikcije. Naša sagovornica ističe da se, kreirajući ovu priču, uglavnom držala istorijskih činjenica, uz manje izuzetke:
– Ipak, napravila sam iskorak kada sam Aristotela učinila prisutnim u bici kod Heroneje, kojoj on najverovatnije nije prisustvovao. U mojoj knjizi Aristotel je tamo bio samo kao posmatrač, i bio je to jedini put kada su se Aleksandar i njegov otac Filip borili jedan uz drugog. Istorijski roman vrlo je popularan u Kanadi, ovom žanru pristupa se vrlo ozbiljno, i u tom pogledu je ova zemlja specifična u odnosu na ostatak sveta. Mislim da je razlog u tome što Kanada nema tako dugu istoriju, to je nacija imigranata. Ja sam prva generacija Kanađana, moja majka je Nemica, a otac je došao iz Engleske. Tako da je u tradiciji Kanađana da se osvrću ka svojim precima i da pišu istorijsku fikciju. U drugim zemljama, istorijski roman žanrovski se unekoliko razlikuje, uz dodatke trilera ili ljubavne priče.

Anabel Lajon pripada podmlatku kanadske tradicije kratke priče, i piše pripovesti o savremenom Vankuveru. Da bi se prilagodila formi romana i kako bi istrajala u pisanju, kako objašnjava, razmišljala je o filmu, o pozorišnoj i scenskoj strukturi. Ipak, kaže da se ni u Kanadi ne može živeti samo od pisanja, da pored spisateljskog posla, predaje kreativno pisanje na univerzitetu, i radi ponekad za novine. Mladim piscima savetuje da književnost shvate kao ozbiljan poziv, da izučavaju svoj zanat, kao novinari:
– Moj prvi učitelj pisanja bio je moj otac, po profesiji takođe novinar. Morate da ustanete svako jutro i da naporno radite, jer nema ništa od umišljenosti i umetničkog „oblačenja u crno”.

Marina Vulićević