Eros, Giros i Tanatos

25.08.10 e-novine.com

Basara se prisutnima požalio na to što se mnogi ljudi iz njegove okoline pitaju zašto se on, kao ozbiljan pisac, bavi kolumnama i žurnalistikom, te da se pribojavaju da će time okrnjiti svoju postmodernističku auru. Kolumne je počeo da piše sasvim slučajno, objasnio je autor, dok je razlog što se bavi političkim i svakim drugim glibom u zemlji Srbiji, vrlo jednostavan. Živi ovde i sve što se dešava najdirektnije se tiče i njega
U četvrtak je u galeriji Artget Kulturnog centra Beograda održana promocija nove knjige Svetislava Basare - Eros, giros i tanatos - zbirka eseja i članaka iz 2009 i 2010, u izdanju novosadskog Dnevnika. Najnoviji Basarin naslov nadovezuje se na prethodnu (treba napomenuti, izvrsnu) knjigu ovog autora, Fundamentalizam debiliteta. Pored autora, u razgovoru su učestvovali Teofil Pančić i moderator Marjan Čakarević.
U uvodnoj reči, Čakarević je šaljivo parazrafirao Koštunicu (po kome, kao što znamo ko ne razume Guču, ne razume Srbiju) rekavši da ko ne razume Basaru zapravo ne razume Srbiju.
O Basarinoj političkoj kolumnistici govorio je Teofil Pančić, koji je primetio da je taj rod novinsko esejističkog pisanja, na granici između žurnalizma i literature, nešto što mnogim čitaocima izgleda prilično lako. Mnogi pisci, uključujući i jako dobre među njima, okušavali su se u ovom žanru ali malo ko se tu duže i razložnije održao. Basara je u tom smislu naveden kao jedan od pozitivnih izuzetaka. Pokazalo se da je Basara eskalirao do neviđenih razmera i toliko se izbezobrazio da je počeo da piše i dnevne kolumne. Pančić je istakao da je pisanje kolumne nešto što je mnogo napornije nego što ljudi misle, dok je dnevna kolumna još zahtevnija, nadovezavši se citatom da je teško svakog dana biti pametan. Basari to polazi za rukom, a pritom ostaje i zavodljiv i duhovit.
Basara je svoj mentalitet pisca i čoveka koji voli da se igra sa tekstom i sa stvarnošću, na inteligentan način prebacio u novinsko žurnalistički žanr, i to je ono što je, po Pančiću, lako moglo da ne uspe. Ta vrsta poigravanja može dosta brzo da se izliže, napiše se jedan genijalan tekst, pa sledeći bude prosečan, a treći ništa ne valja.
Dilemu da li tekstove koji su već jednom negde objavljeni treba ukoričiti u knjigu, Pančić je uspešno otklonio stavom da ono što nema smisla objaviti drugi put, nije imalo smisla objavljivati ni prvi. Nešto jeste ili nije dobra i zanimljiva tekstualnost.
Ono što se ne moze osetiti dok se ti isti Basarini tekstovi čitaju svakodnevno u štampi, a može kada su objedinjeni u knjizi, jeste i piščeva evolucija pogleda na ljude, fenomene, političke i društvene procese, te je to i dobra prilika za čitaoca da proveri u kojoj meri korespondira ili ne korespondira sa piščevim mišljenjem, zaključio je Pančić.
Jedan od Pančićevih omiljenih bisera iz poslednje Basarine knjige, onaj je u kome se autor sa ljubavlju i pažnjom izjasnio na temu anonimnih poruka, komentara ali i pretnji na raznim forumima, sajtovima i slično - sklonost uporediva sa poznatim žanrom iz doba socijalizma, koji Basarina generacija pamti, a to su tekstovi ispisani po zidovima javih toaleta i sličnih javnih prostora, na najrazličitije teme. Sve što se nije smelo reći glasno (od seksualnih do političkih frustracija) ostavljano je u vidu grafita, čiji su autori ostali zaštićeni anonimnošću. Isto se danas radi po forumima, ama im smrad ostaje zajednički.
Basara se prisutnima požalio na to što se mnogi ljudi iz njegove okoline pitaju zašto se on, kao ozbiljan pisac, bavi kolumnama i žurnalistikom, te da se pribojavaju da će time okrnjiti svoju postmodernističku auru. Kolumne je počeo da piše sasvim slučajno, objasnio je autor, dok je razlog što se bavi političkim i svakim drugim glibom u zemlji Srbiji, vrlo jednostavan. Živi ovde i sve što se dešava najdirektnije se tiče i njega. Posle dužeg razmišljanja o sveukupnoj propasti Srbije i svega sto je čini, Basara je zaključio da uzroke mora potražiti na samom početku stvaranja tzv. države - "u ovakvom, populističkom kulturnom modelu, ugrađenom u same temelje moderne srpske države. Taj model je kontaminirao čitavu srpsku duhovnost i kulturu. Uprkos otporima kojih je bilo od početka, sve se pretvorilo u jedan statičan, inertan, orijentalni model kulture i samim tim politike, jer politika je direktno povezana sa kulturnim nivoom", rekao je Basara i za primer uzeo Francusku, gde država stanovniku nekog gradića ili sela na jugu Francuske omogućava isti kvalitet života koji imaju i stanovnici Pariza - dok je u Srbiji situacija potpuno drugačija. Na samo par desetina kilometara od Beograda (u kome takođe ništa nije sjajno), počinju duhovna bespuća, materijalna i svaka druga beda. Za drugačije i nema mesta, jer je čitava novija istorija sastavljena od mita i laži, sukoba sa svetskom realnošču, neprekidnim udaranjem glave u zid i upotnom istrajavanju, zaključio je autor.
Svetislav Basara je prisutnima pojasnio da se u svom pisanju kolumni neizostavno mora služiti i humorom i ironijom, te da mu je teško i pisati ako bar malo ne začini humorom. Kod nas je politika metastazirala u sve, a ne bavi se onim zbog čega i postoji, konstatovao je Basara. Poslovično ima uticaj na medije ali i na kulturu, tačnije, pokušava da kanališe kulturne tokove u pravcu koji odgovara političkim elitama. Državnu kulturnu politiku Basara je definisao rečima selo gori, a baba se češlja. Država nema potrebe da tako nešto potpomaže i finansira.
Pitanja iz publike donela su, između ostalog i komentare o Basarinom ambasadorovanju na Kipru, pa i raspitivanje o tome gde su pare koje je opljačkao Milosevićev razbojnički režim - na šta je Basara zaključio da su na Novom Beogradu. "Kada sam pošao na Kipar, delovi Novog Beograda su bili pusta ledina, a sada niču poslovno-stambene zgrade, što znači da su pare vraćene u Srbiju i da ih lopovi pametno ulažu".
Mogle su se čuti i kritike o piščevom menjanju političkih dresova, na šta je stigao odgovor da je u pitanju jedna jedina stranka (Demokratska), koja se vremenom cepala na više njih, te da iz toga proističe takav utisak. Autor je podsetio da se na samom početku višestranačja u Srbiji učlanio u DS, potom se odvojio u DSS, a kada je tokom protesta 1996/1997 shvatio da Koštunica radi za Milosevićev režim, sa grupom nezadovoljnika osnovao je DHSS.

Igor Živković