Eichmann u Jerusalimu

01.01.00

EICHMANN U JERUSALIMU
autor:
HANNAH ARENT
Prevod: Ranko Mastilovic
Eichmann u Jerusalimu - izvestaj o banalnosti zla
Naravno, nema nikakve sumnje da optuzeni i priroda njegovih dela, kao i samo sudjenje, podsticu pitanja opste prirode koja daleko prevazilaze ona razmatrana u Jerusalimu. Neka od njih sam pokusala da razmotrim u Epilogu koji nije prosto izvestavanje. Ne bih bila iznenadjena ako ljudi zakljuce da je moja analiza neadekvatna, i pozdravila bih raspravu o generalnom znacenju citavog korpusa cinjenica, koja bi bila tim smislenija ukoliko bi se neposredno odnosila na konkretne dogadjaje. Takodje mogu da zamislim da je podnaslov knjige mogao da izazove autenticnu polemiku. Jer, kad govorim o banalnosti zla, to cinim na strogo cinjenicnom nivou i ukazujem na fenomen s kojim smo se na sudjenju nasli licem u lice. Eichmann nije ni Jago ni Magbet, i ni na kraj pameti mu nije bilo da poput Ricarda III odluci "da ce biti nitkov".
Izuzimajuci vanrednu marljivost ulozenu u sopstveno napredovanje, on nije imao nikakvih motiva. Ta marljivost sama po sebi nije zlocinacka; on svakako ne bi ubio svog pretpostavljenog da bi nasledio njegov polozaj. Kolokvijalno receno, on prosto nikad nije shvatio sta radi. Upravu mu je taj nedostatak maste omogucio da mesecima sedi pred jednim nemackim Jevrejom koji je vodio policijsku istragu, da pred njim razgoliti svoju dusu i da stalno objasnjava kako to sto je stekao samo cin potpukovnika SS-a i to sto nije unapredjen nije njegova greska. U nacelu, on je sasvim dobro znao o cemu se radi i u svom poslednjem obracanju sudu govorio je o "reviziji vrednosti koje je propisala (nacisticka) vlast".
On nije bio glup. Obicna plitkoumnost - nesto sto ni u kom slucaju nije identicno s gluposcu - predisponirala ga je da postane jedan od najvecih zlocinaca tog perioda.
A ako je to "banalno", pa cak i smesno, ako ni uz najbolju volju iz Eichmanna ne moze da se izvuce neka djavolska ili demonska sustina, to i dalje ne znaci da se radi o necem uobicajenom. Sigurno nema niceg obicnog u tome da covek suceljen sa smrcu, stavise, dok stoji pod vesalima, nije sposoban da se seti niceg do onoga sto je citavog zivota slusao na sahranama, i da te "uzvisene reci" mogu u potpunosti da zamagle realnost njegove sopstvene smrti. A da takva udaljenost od realnosti i takva nerazboritost mogu izazvati vece pustosenje nego svi zli nagoni koji su, mozda, prirodjeni coveku - to je zapravo bila lekcija koja se mogla nauciti u Jerusalimu. Ali, bila je to lekcija, a ne razjasnjenje tog fenomena ili teorija o njemu.
Prividno komplikovano, a u stvarnosti daleko jednostavnije od istrazivanja cudne medjuzavisnosti plitkoumnosti i zla, jeste pitanje o kojoj se vrsti zlocina ovde zapravo radi - zlocina, stavise, koji po opstoj saglasnosti nema presedana. Jer, iako donekle primenjiv, pojam genocida, eksplicitno uveden da bi pokrio dotad nepoznat zlocin, nije i potpuno adekvatan, iz prostog razloga sto za masakr citavog naroda postoje presedani. Oni su bili uobicajeni u anticko doba, a stoleca kolonizacije i imperijalizma pruzaju obilje primera manje-vise uspesnih pokusaja te vrste. Cini se da izraz "administrativni masakri" vise odgovara toj svrsi. On se pojavio u vezi s britanskim imperijalizmom. Englezi su namerno odbacili takve procedure kao sredstvo odrzavanja vlasti u Indiji.
Izraz je pogodan zato sto razbija iluziju da takva monstruozna dela mogu biti pocinjena samo nad stranim narodima ili drugim rasama. Dobro je poznata cinjenica da je Hitler masovna ubistva zapoceo "eutanazijom neizlecivih bolesnika", a da je svoj program istrebljivanja nameravao da okonca likvidiranjem "genetski ostecenih" Nemaca (srcani i plucni bolesnici). Ali, bez obzira na sve to, ocigledno je da ta vrsta ubijanja moze biti usmerena na bilo koju datu grupu, tj. da princip selekcije zavisi od potpuno slucajnih faktora. Lako se moze zamisliti da ce u nekoj automatizovanoj ekonomiji u ne tako dalekoj buducnosti ljudi mozda doci u iskusenje da istrebe sve one ciji je koeficijent inteligencije nizi od odredjenog nivoa.
To pitanje je u Jerusalimu neadekvatno raspravljeno, zato sto ga je doista tesko pravno obuhvatiti. Culi smo izjave odbrane da je Eichmann u krajnjoj liniji bio samo "sitan zupcanik" u masineriji "konacnog resenja", ali i izjave optuzbe, koja je smatrala da je u njemu pronasla stvarni motor. Nijednoj od tih teorija nisam pridala vaznost vecu od one koju im je pridao sud, posto je citava teorija o zupcanicima pravno besmislena. Stoga je potpuno nevazno koja se velicina pripisuje "zupcaniku" po imenu Eichmann. U svojoj presudi sud je prirodno zakljucio da je takav zlocin mogla da sprovede samo gigantska birokratija koristeci resurse vlasti. Ali, sve dok je to zlocin - a to je, naravno, premisa sudjenja - svi zupcanici te masinerije, ma koliko bili nevazni, na sudu se odmah transformisu u pocinioce, dakle u ljudska bica.
Ako se optuzeni brani time da nije delovao kao covek vec kao obican sluzbenik cije je funkcije mogao da obavi i bilo ko drugi, to je isto kao kad bi neki kriminalac ukazao na statistiku zlocina - koja kaze da se dnevno toliko i toliko zlocina dogodi na tom i tom mestu - i izjavio da je ucinio samo ono sto se statisticki ocekuje, da je puka slucajnost sto se radi o njemu a ne nekom drugom, posto je na kraju krajeva neko to morao da uradi.
Naravno, za politicke i drustvene nauke vazno je sto je sustina totalitarnih rezima, a mozda i priroda svake birokratije, da od ljudi u administrativnoj masineriji napravi izvrsioce i puke zupcanike, i time ih dehumanizuje. Moglo bi se nasiroko i korisno raspravljati o vladavini Nikoga, jer politicka forma poznata kao birokratija to uistinu i jeste. Ali, moramo jasno razumeti da se u sprovodjenju pravde ti faktori mogu razmatrati samo kao spoljasnje okolnosti - bas kao sto se u slucaju kradje u obzir uzima ekonomska situacija lopova, ali se time kradja ne opravdava, a jos manje ostavlja nekaznjenom. Istina, savremena psihologija i sociologija, da i ne govorimo o savremenoj birokratiji, prilicno su nas navikle na to da odgovornost pocinioca nekog dela objasnjavamo ovom ili onom vrstom determinizma.
Sporno je da li su takva prividno dublja objasnjenja ljudskih postupaka ispravna i pogresna.
Ali, nije sporno da na osnovu njih nikakva sudska procedura ne bi bila moguca, a da je sprovodjenje pravde po takvim teorijama krajnje nemoderna, da ne kazem demodirana institucija. Kada je Hitler rekao da ce u Nemackoj osvanuti dan kad ce se smatrati "sramotom" biti pravnik, govorio je u potpunom skladu sa svojim snom o savrsenoj birokratiji.
Koliko ja mogu da vidim, u tretiranju ovog kompleksa pitanja pravosudju na raspolaganju stoje samo dve kategorije, i obe su, po mom misljenju, neadekvatne. To su koncepti "drzavnih dela" i postupaka izvrsenih "po naredjenju staresina". To su, u svakom slucaju, jedine kategorije u okviru kojih se ovakvi problemi mogu raspraviti na ovakvoj vrsti sudjenja, obicno na zahtev odbrane. Teorija drzavnih dela zasniva se na argumentu da jedna suverena drzava ne moze suditi drugoj, par in parem non habet jurisdictionem. Prakticno govoreci, taj argument je bio ponisten jos u Nirnbergu. Za njegovu primenu nije bilo sanse od samog pocetka, jer da je bio prihvacen, cak ni Hitler, jedini koji je bio zaista odgovoran u potpunom smislu, ne bi mogao biti pozvan na odgovornost - a to bi ugrozilo i najelementarniji osecaj za pravdu.
Medjutim, argument koji je neprihvatljiv na prakticnom planu, nije nuzno oboren i na teorijskom. Uobicajeni izgovori - da je Nemackom za vreme Treceg rajha vladala banda kriminalaca kojoj se suverenitet i ravnopravnost i ne mogu pripisati - jedva da su mogli da se koriste. Jer, s jedne strane, svi znaju da je analogija s bandom kriminalaca primenljiva u tako ogranicenom obimu da se, zapravo, uopste i ne moze primeniti, a da su, sa druge, ti zlocini bili neosporno pocinjeni u jednom "pravnom" poretku. Doista, to je bila njihova najuocljivija karakteristika.