"...nedovoljno je reći da moć i nasilje nisu isto. Moć i nzsilje su suprotnosti: tamo gde je jedno vlada, drugo je odsutno. Nasilje se javlja tamo gde je moć ugrožena, ali ako je prepušteno sopstvenom toku ono će dovesti do toga da moć iščezne."
"Nikada nije postojala nijedna vlada zasnovana isključivo na sredstvima nasilja. Čak je i totalitarnom vladaru, kome je tortura glavni instrument vladanja, potrebna jedna osnova moći -- tajna policija i njena mreža obaveštajaca... Čak i najdespotskija dominacija za koju znamo, vlast gospodara nad robovima, koji su uvek brojniji od njega, nije počivala na nadmoćnim sredstvima prinude kao takve, već na nadmoćnoj organizaciji moći -- odnosno na organizovanoj solidarnosti gospodara.... A što se tiče samog ratovanja, videli smo u VIjetnamu kako ogromna superiornost u sredstvima nasilja može postati bespomoćna ukoliko se suoči s loše opremljenim, ali dobro organizovanim protivnikom, koji je mnogo moćniji."
Ova razmišljanja podstaknuta su zbivanjima i raspravama u poslednjih nekoliko godina, posmatranih u odnosu na dvadeseti vek koji je, zaista, kako je Lenjin bio predskazao, postao vek ratova i revolucija, pa otuda i vek onog nasilja za koje se sada veruje da treba da bude njihov zajednički imenitelj. Međutim, u sadašnjoj situaciji postoji jedan drugi faktor koji je, mada ga niko nije predskazao, značajan bar u istoj meri. Tehnički razvoj sredstava nasilja dospeo je danas do tačke na kojoj ni jedan politički cilj ne bi mogao na prihvatljiv način da korespondira sa njihovim destruktivnim potencijalom ili da opravda njihovu aktualnu upotrebu u oružanom sukobu. Otuda je ratovanje - od pamtiveka konačni nemilosrdni arbitar u međunarodnim sporovima – izgubilo mnogo od svoje efikasnosti i skoro sav svoj sjaj. "Apokaliptična" šahovska igra između supersila, to jest, između onih koji se kreću na najvišoj ravni naše civilizacije, igra se u skladu sa pravilom "bilo ko da pobedi to je kraj za oboje"; to je igra koja nema nikakve sličnosti sa bilo čime što je ratnim igrama prethodilo. Njen "racionalni" cilj je zastrašivanje a ne pobeda, pa se trka u naoružanju, što više nije priprema za rat, danas može opravdati samo na osnovu pretpostavke da je sve veće zastrašivanje najbolja garancija mira. Na pitanje kako ćemo uopšte moći da se ispetljamo iz očiglednog ludila ovakve pozicije, odgovora nema.
Kako su nasilju - za razliku od moći, sile ili snage - uvek potrebna oruđa (kao što je to odavno istakao Engels), tehnološka revolucija, revolucija u pravljenju alatki, bila je posebno primetna u ratu. Sama suština nasilnog delanja određena je kategorijom sredstvo-cilj, čija je glavna karakteristika, kada se primenjuje u ljudskim poslovima, oduvek u tome da je cilj u opasnosti da bude nadvaladan sredstvima koja on opravdava i koja su potrebna da bi se cilj dosegao. Kako se cilj ljudskog delanja, za razliku od konačnih proizvoda fabrikovanja, nikada ne može sa sigurnošću predvideti, sredstva koja se koriste da bi se dostigli politički ciljevi često imaju veći značaj za budući svet negoli nameravani ciljevi.
Štaviše, dok su rezultati čovekovog delanja izvan njegove kontrole, nasilje krije u sebi jedan dodatni element proizvoljnosti; nigde Fortuna, dobra ili loša sreća, nema sudbonosniju ulogu u ljudskim poslovima nego što je ima na bojnom polju, a ovo uplitanje nečega što je potpuno neočekivano ne iščezava kada ljudi to nazovu "slučajnim događajem" i konstatuju da je naučno sumnjivo; to se ne može eliminisati ni simulacijama, scenarijima, teorijama igre i sličnim. U ovim stvarima nema izvesnosti, nema čak ni konačne izvesnosti uzajamne destrukcije pod izvesnim predviđenim okolnostima. Sama činjenica da su oni koji se bave usavršavanjem sredstava za destrukciju konačno dostigli nivo tehničkog razvoja na kojem je njihov cilj, a to je rat, dostigao tačku na kojoj potpuno iščezava zahvaljujući sredstvima koja su mu na raspolaganju liči na neko ironično podsećanje na ovu sveprožimajuću nepredvidivost sa kojom se susrećemo kada stupimo u domen nasilja. Glavni razlog što je ratovanje još među nama nije ni tajna težnja ljudskog roda ka smrti, ni nepotisnuti instinkt agresije, a nisu to, konačno i još verodostojnije, ni ozbiljne ekonomske i socijalne opasnosti inherentne razoružanju, već jednostavna činjenica da se na političkoj sceni još nije pojavilo nešto što bi zamenilo ovog konačnog arbitra u međunarodnim poslovima. Nije li Hobs bio u pravu kada je rekao: " Bez mača, sporazumi nisu ništa drugo do reči"?
***
Mislim da je zaista tužno što na sadašnjem stupnju političke nauke naša terminologija ne pravi distinkciju između tako ključnih reči kao što su "moć", "snaga", "sila", "autoritet" i, konačno, "nasilje" - a sve se te reči odnose na distinktne, različite fenomene i jedva da bi mogle i da postoje da ne postoje ti fenomeni. (Kako kaže d"Entreves, "moć, vlast, autoritet: sve su to reči čije precizne implikacije nemaju neku veliku težinu u sadašnjem govoru; čak ih i najveći mislioci ponekad koriste nasumice. Ipak, treba pretpostaviti da te reči ukazuju na različita svojstva, i da bi, prema tome, njihovo značenje trebalo pažljivo proceniti i ispitati... Pravilna upotreba ovih reči je ne samo pitanje logičke gramatike, već i pitanje istorijske perspektive.") Koristiti ih kao sinonime ukazuje ne samo na izvesno odsustvo sluha za lingvistička značenja, što bi već bilo dovoljno ozbiljno, već to takođe ima za rezultat neku vrstu slepila prema realnostiima sa kojima ove reči korespondiraju. U takvoj situaciji uvek je primamljivo uvesti nove definicije, ali - mada ću se ja na kratko predati iskušenju - ono što se tu podrazumeva nije samo stvar nepažljivog govora. Iza očigledne konfuzije stoji jedno čvrsto ubeđenje u čijoj bi svetlosti sve distinkcije, u najboljem slučaju, bile od manjeg značaja: ubeđenje da najbitnije političko pitanje jeste, i da je oduvek bilo, pitanje: Ko nad kim vlada? Moć, snaga, sila, autoritet, nasilje - to su samo reči koje treba da ukažu na sredstva pomoću kojih čovek vlada nad čovekom; ove reči se smatraju sinonimima zato što imaju istu funkciju. Tek kada čovek prestane da svodi javne poslove na poslove dominacije, pojaviće se, ili bolje rečeno, ponovo će se u javnim poslovima pojaviti izvorne činjenice u svojoj autentičnoj raznovrsnosti.
U našem kontekstu te činjenice se mogu nabrojati na sledeći način:
Moć odgovara ljudskoj sposobnosti ne samo delanja, već delanja u saglasnosti. Moć nikada nije svojstvo pojedinca; ona pripada grupi i postoji samo onoliko dugo koliko se grupa drži zajedno. Kada za nekog kažemo da "ima moć" mi, u stvari, kažemo da ga je izvesna grupa ljudi ovlastila da dela u njihovo ime. Onog trenutka kada ta grupa od koje potiče moć (potestas in populo, bez naroda ili grupe ne postoji moć) iščezne, "njegova moć" takođe nestaje. Kada u svakodnevnom jeziku govorimo o "moćnom čoveku" ili o "moćnoj ličnosti", mi već u tom trenutku reč "moć" upotrebljavamo metaforično; ono na šta ukazujemo bez metafore jeste "snaga".
Snaga nedvosmisleno označava nešto u jednini, individualni entitet; to je svojstvo inherentno jednom objektu ili jednoj osobi i pripada njihovom karakteru, koje može sebe da dokaže u odnosu prema drugim stvarima ili osobama, ali je u suštini nezavisno od njih. Snaga čak i najsnažnijeg pojedinca uvek se može nadvaladati snagom mnogih koji će se često udružiti iz jednog jedinog razloga da unište snagu upravo zbog njene osobene nezavisnosti. Skoro instinktivno neprijateljstvo mnogih prema jednom uvek se, od Platona do Ničea, pripisivalo ozlojeđenosti, zavisti slabih prema jakima, ali ovo psihološko tumačenje ne pogađa suštinu. U prirodi je grupe i njene moći da se okreće protiv nezavisnosti, protiv svojstva individualne snage.
Sila, reč koju u svakodnevnom govoru često koristimo kao sinonim za nasilje, pogotovo ako nasilje služi kao sredstvo prinude, trebalo bi da je u terminološkom jeziku rezervisana za "sile prirode" ili za "silu prilika" (la force des choses), odnosno da ukaže na energiju koja se oslobađa fizičkim ili socijalnim pokretima.
Autoritet, termin koji se odnosi se na pojave koje je najteže definisati, pa se, prema tome, najčešće pogrešno koristi, može se pripisati osobama - postoji tako nešto kao što je lični autoritet, na primer, u odnosu roditelja i deteta, učitelja i učenika - ili može biti službeno ovlašćenje, kao, na primer, u rimskom senatu (auctoritas in senatu) ili u hirerjiskim služabama Crkve (sveštenik može dati valjan oproštaj čak i ako je pijan). Obeležje autioriteta je bespogovorno priznavanje od strane onih od kojih se očekuje poslušnost; nije potrebna ni prinuda ni nagovaranje. (Otac može da izgubi autoritet ili ako tuče svoje dete ili ako počne s njim da se raspravlja, odnosno ako se prema njemu ponaša kao tiranin ili ako sa njim postupa kao sa sebi ravnim.) Da bi se zadržao autoritet potrebno je da se poštuje osoba ili institucija. Prema tome, najveći neprijatelj autoriteta je prezir, a najsigurniji način da se autoritet potkopa jeste smeh.
Nasilje se, konačno, kao što sam rekla, izdvaja po svom instrumentalnom karakteru. Fenomenološki, ono je blisko snazi zato što se oruđa nasilja, kao i sve druge alatke, oblikuju i upotrebljavaju radi uvećanja prirodne snage, sve dok u poslednjoj fazi svog razvoja ne postanu njena zamena.
Možda nije na odmet dodati da ove distinkcije, iako sigurno nisu arbitrarne, teško da se ikada mogu uporediti sa zadihtovanim prostorijama u realnom svetu... Tako se institucionalizovana moć u organizovanim zajednicama često javlja u vidu autoriteta, zahtevajući momentalno, bespogovorno priznavanje; bez toga ni jedno društvo ne bi moglo da funkcioniše. (Jedan mali, i još uvek izolovani incident u Njujorku pokazuje šta se događa ako se autentični autoritet u društvenim odnosima sruši sve do tačke na kojoj više ne može da deluje u svojoj izvedenoj, čisto funkcionalnoj formi. Jedan manji nesrećni slučaj u sistemu podzemne železnice .- vrata na jednom vozu su se pokvarila - pretvorio se u ozbiljan zastoj na toj liniji, koji je trajao četiri sata i koji je pogodio više od pedeset hiljada putnika, jer kada su saobraćajne vlasti zatražile od putnika da napuste pokvareni voz, oni su to jednostavno odbili.) Osim toga, kao što ćemo i videti, ništa nije uobičajenije od kombinacije nasilja i moći, kao što ništa nije tako retko kao naći ih u njihovom čistom, pa prema tome, u njihovom ekstremnom obliku. Iz ovoga ne sledi da su autoritet, moć i nasilje jedno isto.
