Orhan Pamuk je rođen u Istanbulu 1952. godine. Odrastao je u istanbulskoj četvrti Nišantaši, u porodici nalik onima kakve opisuje u svojim romanima Dževdet-beg i njegovi sinovi i Crna knjiga. Po završenoj gimnaziji studirao je arhitekturu na Istanbulskom tehničkom univerzitetu. Napustivši studije arhitekture, upisao se na Institut za novinarstvo Istanbulskog univerziteta gde je diplomirao 1976.
Pamuk, koji za sebe kaže da je u detinjstvu i mladosti maštao o tome da postane slikar, aktivno se posvetio pisanju 1974. godine. Izdavačka kuća Milijet dodelila mu je, 1979. godine, nagradu za rukopis prvog romana Dževdet-beg i njegovi sinovi, koji je objavljen 1982, a godinu dana kasnije dobio je prestižnu nagradu koja nosi ime slavnog turskog pisca Orhana Kemala. Iste godine, 1983, iz štampe izlazi Tiha kuća, njegov drugi roman, koji opisuje tri generacije jedne istanbulske trgovačke porodice. Godine 1984, ovaj je roman, preveden na francuski, dobio nagradu Madarali, a 1991. i Nagradu za evropsko otkriće (Prix de la découverte européenne).
Istorijski roman Bela tvrđava (1985), u kojem je opisana veza između mletačkog roba i njegovog turskog gospodara, proširio je popularnost i slavu Orhana Pamuka i izvan granica Turske. Ova knjiga, ciji je prevod na engleski New York Times pozdravio rečima „Nova zvezda ukazala se na Istoku“, prevedena je na sve velike zapadne jezike.
Njegov cetvrti roman, Crna knjiga (1990), zahvaljujući svojoj složenosti, bogatstvu i punoći izraza, smatra se jednim od najkontroverznijih, ali i najpopularnijih romana savremene turske književnosti. Na osnovu ove knjige, Pamuk je napisao scenario za film Tajno lice, koji je režirao čuveni turski reditelj Omer Kavur. Ovaj je scenario objavljen kao knjiga 1992. godine. Roman Novi život je za kratko vreme po objavljivanju (1994) postao jedan od najčitanijih savremenih turskih romana. Na izrazito veliko interesovanje, kako u Turskoj, tako i u inostranstvu, naišao je njegov istorijski roman o životu i umetnosti osmanskih majstora minijature u kasnom šesnaestom veku, pod imenom Zovem se Crveno (1998), koji je 2003. godine dobio International IMPAC Dublin Literary Award i Prix Médicis étranger 2005. Godine 1998, Pamuk je, praveći izbor iz napisa u svojim beleškama koje je vodio od rane mladosti, pod naslovom Druge boje: izabrani spisi i jedna pripovetka, zajedno sa do tada neobjavljenom dugačkom pripovetkom „Gledanje kroz prozor“, objavio svoje odabrane tekstove, eseje, novinske članke, kritike, reportaže i putopise. Godine 2002, objavio je roman Sneg, a 2003. knjigu tekstova posvećenu svom rodnom gradu pod naslovom Istanbul: uspomene i grad. Dobitnik je Nagrade za mir knjižara Nemacke (Friedenspreis des Deutschen Buchhandels) u 2005. godini i Nobelove nagrade za književnost 2006. godine.
Knjige Orhana Pamuka prevedene su na četrdeset svetskih jezika i prodate u tiražu od više miliona primeraka.
15.01.12 Popboks
Vanserijsko izdanje
Druge boje, Orhan Pamuk
„Ako pogledamo njihove motive, pisci pišu za one koje vole, za idealnog čitaoca, iz sopstvenog zadovoljstva, ili ne pišu ni za koga. Ali tačno jer i da pisci pišu za one koji ih čitaju. To nas navodi da više pišu za sa svakim danom sve neznatniju manjinu u svetu, za čitaoce romana, nego za nacionalnu većinu koja ih ne čita.“ Orhan Pamuk (Za koga pišemo, Druge boje)
Zoran Janković
Mogli bismo to nazvati odocnelim stokholmskim sindromom, mogli bismo to podvesti pod krilaticu „sličan se sličnom raduje“, mogli bismo to predstaviti i kao upliv geopolitičkog stanja stvari u sferu intimnog i emotivnog na planu nacije, ali ljubav većine žitelja Srbije prema Turskoj i turskom je ponovo probuđena i cveta i cveta. Barem na uzorku očaranosti ovdašnjih civila turskim notama i njihovim viđenjem TV sapunica (koje jesu evolutivni korak napred u odnosu na latinio preteče, ali i dalje jesu trivijalne tvorevine upitnog iole šireg značaja). Za one koji gledaju i preko zabata viđenog za plodove turskih TV magova i/ili čari bliske nam turske kuhinje, tu je, recimo, proza Orhana Pamuka, turskog pisca evropskog pedigrea i potpuno zaslužene svetske slave.
Beogradska Geopoetika, Pamukov verni izdavač, nedavno nam je ponudila i kompleksnu i izrazito sadržajnu dokumentarističku prozu Orhana Pamuka. Među koricama izdanja Druge boje kriju su mnogobrojni eseji, reportaže, pozdravne reči i zahvalnice sročene u raznoraznim prigodama, kao i izdašni intervju dat časopisu Paris Review i jedna priča (Gledanje kroz prozor). Za poštovaoce Pamukovog dela ovo jeste kapitalno delo, a novopridošlima u redove njegovih poklonika može da podsluži kao dragocen vodič kroz doživljaj sveta, pisane reči i umetnosti u širem smislu tog pojma ovog izvanrednog pisca.
Pamuk se u Drugim bojama osvrće na godine detinjstva i mladosti, formativne uticaje (tu su eseji koji se tiču njegove uznetosti pojedinačnim delima Dostojevskog, Nabokova, Vargasa Ljose, Kamija, Lorensa Sterna, Berrnharda, Igoa, Ruždija..), osvrta na domen ličnog i porodičnog (tekst o odnosu sa kćerkom, recimo); mnoge stranice se odnose na lepote i značaj istanbulskih i turskih tooponima, a Pamuk ovde ni ne preza od polemike sa akutnim boljkama vazda raspolućenog turskog društva, otvoreno govoreći , između ostalog, i o sudskom procesu koji je otadžbina povela protiv njega zbog javnog govora o genocidu nad osmanskim Jermenima.
Naravno, povrh svega ovo je proza u slavu pisane reči i njene neprolazne važnosti za lični razvoj i spokoj i za civilizaciju u celini, a Pamuk se svesvrdno potrudio i da predoči vlastito viđenje pisanje u mnogim i mnogoznačnim domenima – ovde on pruža refleksivnu prozu na temu svrhe pisanje, značaja pisanja za dobrobit nacije i društva kojimapisac, opredelivši se za stvaranje na određenom jeziku i izvesnom društveno-kulturološkom kontekstu, hteo-ne hteo, ipak neporecivo pripada. Pamuk je ovde takođe usredsređen i na sam čin i proces pisanja i stvaranja, istovremeno, prateći kako slova nagrizaju i prekrivaju belinu stvarnog ili fiktivnog papira, ostajući zapitan nad smislom i porivima za takvo delanje koje, kako vreme protiče, dopire do sve manje i manje toga gladnih duša. Tako on prilikom besede u čast boravka i predstavljanja svog romana Sneg u Franfurktu priznaje sledeće – „Umetnost pisanja romana me je naučila da će nas sposobnost da sa drugima podelimo svoj stid koji želimo da sačuvamo kao tajnu učiniti slobodnim.“
Druge boje jesu vanserijsko izdanje, istinski dragoceno štivo za tu sve malobrojniju manjinu, a izvesna seta koja prosto probija iz Pamukovih opservacija o svetu koji, između svih ostalih pošasti, nevolja i gluposti, srlja i ka novom vidu nepismenosti naprosto očarava. Barem one čitanju vične i odane, one od Pamukove sabraće po ljubavi.
10.11.11 SEEcult.org
Knjiga eseja i reportaža
Druge boje, Orhan Pamuk
Posle tri decenije pisanja romana dobitnik Nobelove nagrade Orhan Pamuk, sakupio je u knjizi eseje i reportaže pisane sve to vreme paralelno sa beletristikom. Neke od njih prate i crteži nacrtani Pamukovom rukom.
„Druge boje“(prevod s turskog Mirjana Marinković ) su predstavile svoga autora kao vrcavog, zabavnog, duhovitog, ali istovremeno i vrlo ozbiljnog, promišljenog posmatrača sveta i sopstvenog života. „Pamuk se ovde možda otvorio i više no što je planirao: tekstovi o pušenju, odnosu sa svojom ćerkom ili o opsesivnoj samoći prikazuju ga u do sada nepoznatom svetlu. Kada se ovi intimniji članci povežu sa tekstovima o tzv. knjigama njegovog života, čitanjem, analizom politike u Turskoj i Evropi, a potom sa putovanjima po drugim gradovima i civilizacijama, dobija se knjiga samoispitivanja i jedne nove (auto)biografije vrlo perceptivnog čoveka koji jednako iznijansirano zapaža sve oko sebe bilo da gleda na svet sa svog prozora ili iz aviona“, piše o knjizi Vladislav Bajac i dodaje: „To što je ova knjiga sastavljena od međusobno veoma različitih vrsta eseja i članaka, uz poveći intervju dat časopisu Paris Review, uz nagradni dodatak: priču Gledanje kroz prozor, zapravo je njena prednost. Zbir ovih tekstova je i vrhunska vrednost ove knjige: dobili smo bogatu i potpunu sliku Pisca i njegove nepotkupljive odanosti literaturi. Orhan Pamuk kao da bi da nam kaže: pa, pisci i književnost tome i služe - da budu Jedno.“
V. M.
