01.01.00
Politika
01.04.2000.
Klasik arapske kulture
Stvaralaštvo Boga i Čoveka
Ibn Arabi: "Dragulji mudrosti"; Prosveta, Beograd, 1999.
Arapska kultura i njeni predstavnici nisu previše poznati u našoj sredini. Pored toga, pedesetogodišnje potiskivanje religije, čak i njene najminimalnije osnove i iz sistema obrazovanja, umnogome je odredilo naša znanja premda je ona, bili mi vernici ili ne, postavljena u temelje kulture. Po sebi se razume da izdanje poput "Dragulja mudrosti" Ibn Arabija bude opskrbljeno aparaturom koja će nam pružiti informacije nužne za elementarno razumevanje teksta, pa tako i ovo sadrži predgovor, pogovor i komentare, prevodioca Jovana Kuzminca, što će makar delimično ukloniti barijere između čitalačke publike i autora poteklog iz mnogo drugačije sredine i radikalno različitog svetonazora.
Ibn Ali Ibn al-Arabi at-Tai al-Hatimi (1165-1240) najuticajniji je predstavnik islamskog misticizma, čija misao nije ostala bez odjeka ni u Evropi. Po izjavi autora, napisao je dve stotine dela, među kojima i pesnička, a "Dragulji mudrosti" spadaju u njegova najznačajnija ostvarenja. Pripadao je sufistima asketskoj struji unutar islama, ali je njegov rad prožet veoma raznolikim izvorima i uticajima. Splićući i prevazilazeći raznorodna intelektualna iskustva, Ibn Arabi sastavlja "Dragulje mudrosti", neku vrstu sinteze svog osobenog učenja.
Jedinstvenost bića
Knjiga je podeljena u dvadeset sedam celina, "dragulja", od kojih je svaki posvećen po jednom proroku i po jednoj temi (odnos čoveka i Boga, božanska svetlost, ljubav, imaginacija, snovi...), a njen je prevashodni cilj da dokaže jedinstvenost bića. Polazna pretpostavka je izreka da je Bog, poželevši da bude saznat, stvorio svet. Prvobitna kreacija razdvaja apstraktnu ideju Boga od njegovih konkretnih realizacija u pojavnom svetu, čoveku, zemlji, kosmosu. Odnos koji je nama najbliži je naspramnost transendencije i imanencije, s tim što ih autor vidi kao dva pola jednog jedinstvenog bića. Čin iskonskog stvaranja, međutim, uzrokovao je polarizaciju, pa je biće sagledano ne kao harmoničan monolit, već u igri sukobljavanja i ponovnog ujedinjavanja polova.
Svaki pol u sebi nosi i svoju suprotnost, što će reći da je Bog u svemu, kao što i njega sadrži sve postojeće. Čovek je polje njegovog najpotpunijeg prikazivanja, te i sam doprinosi ideji božanstva. Ibn Arabi religioznost pomera ka subjektivnosti. Na sličan način se odgovornost u dobroj meri postavlja u domen slobodne volje, premda se zlo tumači kao znak božjeg prisustva, stoga i kao večno.
Milostivi dah
Priroda, čiji je ona nosilac "uistinu nije ništa drugo nego milostivi dah u kome se rascvetavaju oblici sveta, gornjeg i donjeg, zbog kolanja daha kroz pramateriju, posebno u svetu nebeskih tela". Bitan momenat ovog sistema je imaginacija kojom se čovek potvrđuje kao najpotpunija realizacija Boga u svetu vidljivog, ali i kao aspekt primordijalne kreativne misije. Sećanje na taj čin se postavlja u sferu sna. Reč je nosilac sveprožimajućeg božanskog daha, pa se u tom svetlu može tumačiti i autorov odnos prema stvaralaštvu, koje više pripada diktatu Boga no samostalnosti intencija čoveka.
Obrazložena iskustva ne mogu se do kraja poimati razumskim putem, pa se pretpostavlja da i primereni tumač, makar to bilo i "stručno lice", mora proći kroz sličan, mističan doživljaj ukoliko kani razumeti "Dragulje mudrosti". Spis posvećen pustolovinama sa one strane racionalne logike i ne pretenduje da njenim jezikom posreduje ono što izlazi izvan njenih horizonata. Sa druge strane, kako informiše Kuzminac, koristeći neke izraze kao polisemantičke a paralelno šireći razgranatu mrežu krajnje neočekivane sinonimije, autor postavlja zamke za prevođenje i razumevanje teksta podjednako. Nije naše da procenjujemo kako je prevodilac izašao na kraj sa jednom specifičnom terminologijom, ali mogu da tvrdim kako je njegov srpski jezik veoma lep. Jovan Kuzminac, međutim, požurivši da se sretne sa svojim Ibn Arabijem, nije sačekao objavljivanje svog životnog dela.
Dušica POTIĆ
