Do poslednjeg daha

26.06.05

Da bi razumeo do kraja ovaj život i odnose među ljudima, moraš da znaš da se preseliš u tu drugu osobu. Da pogledaš njegovim očima stvarnost i sve oko sebe. Blagost je najveća vrlina u čoveku

Moja je Lenka u svemu neverovatna osoba, iako je mnogo mlađa od mene. Ali mi smo se našli, naše su duše srodne i slažemo se u svemuČekamo Radeta Šerbedžiju ispred Ateljea 212. Prelepo sunčano jutro, posle koncerta. "Domaćini", Radetovi izdavači iz Samizdat B92, (o) smislili su da razgovoramo u bifeu Ateljea 212 i nikako drugačije. Bilo nam je odmah jasno da će nam se i to skromno dodeljeno vreme istopiti u pozdravljanju sa kolegama. Ruku na srce, nije nam se ni ostajalo u tom zamračenom glumačkom "privatnom posedu".

Rešili smo da Šerbedžiju izvedemo na sunce... Bašta kafića KGB, tik pored Ateljea, ali "domaćica" trenira strogoću, ne da, pa ne da. Mi Šerbedžiju za jednu, ona za drugu ruku, pa povuci - potegni. Rade gospodski prekida okršaj, jer mi se kunemo da ga nećemo kidnapovati, mada bi mogli da tražimo lep otkup... Lagana teksas košulja, beli borsalino, teniska torba na ramenu, flašica vode "rosa" u ruci. Opušteno. "Ma idemo tu, vidite kako je lepo sunce, " pomaže nam Rade i lagano kreće.

- KGB, a tu ste me dovele, baš lepo - smeje se, a i njemu drago što je napolju. Ni traga umoru od sinoćne večeri i napornog trosatnog koncerta, ni traga od bilo kakve "holivudske umišljenosti", niti oholosti zbog prave kičme i čistog obraza. Vitak, skoro mršav, ali pre svega blag, miran, i stav i glas. Taj glas.

"Pala" je Radetova autobiografija "Do poslednjeg daha" među Beograđane iznenada i odmah se "primila". Jer govori živo o njemu, kome je i eks-Juga bila mala, ali o nama. I o Zoranu Radmiloviću, Bati Stojkoviću, šanku Ateljea 212, malom fudbalu u Zagrebu, Beogradu i Mančesteru, Krleži, Fabijanu Šovagoviću, LJubiši Ristiću, Krstu Papiću, Vanesi Redgrejv, Stenliju Kjubriku, Majkl Kejnu, prvom braku, razvodu, Luciji i Danilu, njegovoj lepoj polu-Bolivijki, Lenki Udovički, koju je sreo pre petnaest godina u pozorišnom cirkusu LJubiše Ristića u Subotici.

Primećujemo da, kao i obično, činimo nepravdu prema najbližima. Komentarišemo da je knjiga puna pasaža i posveta dalekim prijateljima, velikim glumcima, ali da se malo priča o onoj bez koje mislimo da ne bi tako sigurno prošao sve ove godine. Kako ga je očarala Lenka Udovički, pitamo ga, a Šerbedžija priča i onom što je bilo pre toga.
- Čovek je jači kada je sa nekim zajedno. Kada je ta zajednica sretna. Moja Lenka i ja živimo stvarno super, od prvog dana našeg poznanstva. A to je, evo, punih petnaest godina. Ceo jedan drugi život. Prethodni sam veći tamo završio. Znate, svaki razvod je težak. I kada pukne ljubav, opet postoji nešto što je bila ljubav. Razvod je težak i kada misliš da nekog više ne voliš, kada misliš da mrziš nekog sa kim si živeo.
Opet je teško, to je deo tvog života, tu su neke emocije koje su bile. E onda je meni moja Jagoda Buić rekla "Ja sam oduvek znala da ti nisi čovek za jedan život". Moja je Lenka u svemu neverovatna osoba, iako je mnogo mlađa od mene. Ali mi smo se našli, naše su duše srodne i slažemo se u svemu. Imamo tri prekrasne devojčice. I to je baš ono što se zove sreća. Sreća - priča Šerbedžija bez dvoumljenja o onoj kojoj je u knjizi posvetio dobar "love song", "Moja, moja među očima između prstiju, prstenom napokon, moja i miljama od mene, na nekoj bolivijskoj visoravni, začeta u sivobijelim jutrima La Paza, i ranjiva i plaha i opasna, nadnaravna snaga što me opasala, moja kristalna suza među trepavicama, koju samo ja prepoznajem među kapima kiše, ovog proleća".

Na koncertu, noć pre razgovora, učinilo nam se da, kada je na scenu izašla njegova ćerka Lucija, kao da je najviše zadrhtao. A Lucija vrckasta, živa, zafrkant, u sred "tatinih" poetskih visina zapevala je pravi narodnjak iz filma koji upravo snima u Bosni. Sin Danilo stajao je sceni, ali ga je sestra nemarno "oduvala".
" Lucija, Lucija", smeje se Šerbedžija, i ne spominje onu suzu koju je pustio kada ju je prvi put video u jednom zagrebačkom pozorištu kako "kreće tatinim glumačkim stopama", i brani Danila. "I Danilo je veliki mangup, samo što nije imao šanse da to pokaže. On svira gitaru i ćuti. Danilo je vrlo zanimljiv tip. Znate, on je završio čistu filozofiju i klasične jezike, i posle je studirao film na u Ohaju. Tako da je on magistrirao, a zeza se. A Lucija je čudo. Nemoguća je - ne skida osmeh Šerbedžija, i da ne bi sve ostalo tako "neozbiljno" kaže da u Zagrebu snima filmove, da ima već dve Zlatne arene u Puli. "Super je uspela, što mi je drago. " Lucija ga, za ono odvratno vreme, kada je biti Šerbedžija u Zagrebu bilo opasno po život, nije puštala da izlazi sam na ulicu.

U Beogradu je LJubiša Ristić neizbežno pitanje za Radeta Šerbedžiju. I pitamo ga kako je rešavao sukob prijateljstva i politike, jer je zbog ovog drugog uvek gubio ovo prvo. U Zagrebu čuvena svađa sa Fabijanom Šovagovićem, ovde oproštaj od Ristića. Ipak, ima u knjizi fenomenalnih pasaža u kojima Šerbedžija oprašta i razume one otrovne reči na njegov račun, a sve to zato što nije hteo da se zbog politike odrekne ni zemlje, ni prijatelja, ni umetnosti. Odakle snage za opraštanje, pitamo ga.

Ne pričamo o politici

- Istu stvar ću vam reći i za LJubišu Ristića. Vidimo se, popijemo piće, popričamo o mnogim stvarima, ali ne pričamo o politici. To je među nama mrtva tema, večni nesporazum. Pustimo, to je njegov život. On odgovara za te stvari. Ja imam svoje poglede na svet. Ali meni niko ne može uništiti svu onu lepotu kod LJubiše Ristića i sve one stvari koje smo zajedno prošli. Još mu se i dalje divim. NJegovoj veličini i talentu i dobroti koju znam da ima.

Proza s pomalo rokenrola

Znao sam da moram napisati knjigu proze o svim tim stvarima, ali je morao postojati i moj prijatelj Borislav Vujičić, koji je, nažalost, preminuo, pre nekoliko dana smo ga sahranili.
On me je nagovorio i jednostavno me terao da pišem kao što režiser tera glumca. Razmišljao sam kojim načinom da pišem i odabrao poetski stil, rečenicu blisku mom ispisivanju poezije. U svemu ima pomalo i nekog rokenrola.

- Zato što život nije tako jednostavan, postoje stvari koje se deseÖ Da bi razumeo do kraja ovaj život i odnose među ljudima, moraš da znaš da se preseliš u tu drugu osobu. Da pogledaš njegovim očima stvarnost i sve oko sebe. Fabijan Šovagović, sa kojim sam ja oduvek bio prijatelj, divio mu se ceo život i sledio njegov put, u jednom trenutku rata bio je raskidan, bio je ubijen činjenicom da bombe padaju na njegovu Slavoniju.
Ne postavlja se pitanje, razumete, ne postavlja se pitanje ko je kriv za rat i ko je počeo. I ko je ovo i ko je ono. Sama činjenica tog pakla je njegovu dušu izbezumila. U tom času pale su teške reči sa njegove strane i za mene, jer ja u tom trenutku nisam bio kraj njega, razumete. Samo treba čovek da uđe u njegovu dušu i pogleda stvari da bi onda shvatio taj njegov bol. Mogao sam reagovati na taj njegov napad. Mogao sam reći - ti si ovo ili ono... Ali nisam, ja sam se preselio u njegovu dušu i znao sam da će taj veliki čovek kad-tad doći do njegove svesti. Da će se srediti stvari. I sredile su se. I on je zastao. Mi smo se izmirili i ostali smo ponovo kao ono što smo bili. Naravno, sa ožiljcima. To je tako u životu. Jednostavno znam da je blagost najveća vrlina u čoveku.

Svaki čovek koji je u poziciji da mu novinar postavi pitanje u svojoj zemlji ili u nekoj drugoj zemlji odgovoran je za svoje ponašanje i stavove, odgovoran je da svojim primerom služi takozvanim običnim ljudima, kaže Šerbedžija.
- Nema običnih i neobičnih ljudi, svi smo isti. Ima ljudi koji neopaženi prolaze kroz život i koji su zatvoreni negde u svoje živote, zakovani u svoje profesije i kolotečinu vremena. Jednostavno, takvim ljudima trebamo mi koji smo umetnici ili naučnici ili jednostavno javne ličnosti, pa i mudri političari. A mudri političari spremni da budu vođe naroda i kreiraju društveni život zaista postoje. Poput, moram spomenuti, Mirka Tepavca, koji je za mene ostao simbol pametnog čoveka koji se bavio politikom. Nažalost, on je veoma rano prestao da bude značajna ličnost na ovim prostorima našeg tada ponekad bezglavog socijalizma.

Pišući o Vanesi Redgrejv Šerbedžija kaže da su joj roditelji, čuveni glumci ulili ljubav prema glumi ali i odgovornost za vreme
- Ponekad se sa tim osećanjem i rađa. Kao klinac sam uvek terao pravdu. U školi, ako je trebalo svađati sa nastavncima, zastupati razred. I što nije trebalo raditi, radio sam. U meni je bila neka iskra, koja me je terala na sve to. Imao sam problema kao mlad glumac, svađao se sa lokalnim vlastima, sa političarima... Da bi se na kraju, u jednom trenutku mog života, zaustavila ta vrsta isterivanja pravde. A možda je to i zato što sam prestao aktivno živeti na ovim prostorima. Čovek izvana, izgleda bolje sagledava stvari, realnije.

Crno-bele fotografije kojima je knjiga opremljena snimljene su u zoru, na molu Santa Monike, u Kaliforniji, gde živi.
- Sada živimo malo dalje, u Vestvudu, a opet smo blizu okeana. Za pet minuta stignemo, uzmem sa decom bicikle i vozimo se. Ponekad hodam uz okean sam. Obožavam more. More za mene ima neku strašnu snagu, ja sam zaljubljenik u more, naročito Jadransko more. Jedva čekam da odem. Imam čamac, najviše volim ići sam. Onda se tako prepustiš, razmišljaš, držiš udicu na suncu i loviš ribu. Ponekad odem sa sinom ili nekim prijateljem. Recimo Francijem Blaškovićem, čuvenim našim, istarskim pevačem i pesnikom. Savršeni mislilac i savršeni čovek. Obožava ribolov, stalno me zove, čuo je da lovim ribu dobro. Jednoga dana je bio zauzet, pa sam krenuo sa Danilom. I dignemo dve škarpine, "umro" je...

Već sa prvih stranica knjige, koje svojom žutom bojom asociraju na stara pisma čitaoca, zasipa autentična seta, otvorenost, toplina...
- Kada čovek o stvarima progovara iskreno, onda one odjednom mogu zazvučati banalno. Potrebno je stvari voditi na nekoliko koloseka, čak imati i malo humora, a knjiga ga ima. A onda jednostavnosti i neke vrste poezije.

O Krležinom šeširu, koji mu je testamentom zaveštao.
- Ne, ne, nije ovo taj šešir. Krležin borsalino je u Puli, ostavio sam ga kod mog sina u stanu da ga ne izgubim i da malo duže traje.



Tatjana Čanak, Vesna Milivojević

>> Blic, 23.06.2005.

Holivudski žutokljunci

„Do poslednjeg daha“ je moja četvrta knjiga, ali nisam pisac i pisanjem se bavim usput. Duboki razlog za nju je naših krvavih deset godina, sve ono što se videlo sa moga pendžera, bez literarne ambicije, jer sebe smatram dnevnim pesnikom - reči su Radeta Šerbedžije na veoma posećenoj konferenciji za novinare u „Ateljeu 212“ povodom objavljivanja autobiografije na srpskom jeziku, a gde će (naš) holivudski glumac večeras održati koncert.

O razlozima za pisanje autobiografije...
- Sudelovanjem u našim životima pokušavao sam biti na putu onih koji su želeli sprečiti rat. I pitam se da li se učinilo sve što se moglo da bi se izbegla katastrofa. Ova knjiga je prilog čoveka dobre volje i optimizma koji želi da učestvuje u ponovnom građenju mostova.

O optimizmu u knjizi...
- Pokušao sam shvatiti i drugačije stavove smatrajući da ne moramo svi isto misliti. Ali, ja ne mogu sarađivati s ljudima koji drugačije misle. Lepo mi je rekao pokojni Lazar Udovički, moj tast, izuzetan čovek, kad sam ga pitao: Reci mi, Lazo, kako da uspostavim odnos s prijateljem koji je to i to učinio. Odgovorio mi je: „Rade, postoji nivo tolerancije do koje se iz tvog svetonazora mogu trpeti drugačiji stavovi. Nekim prijateljima moraš reći: Nažalost, ti si prekoračio granicu moje tolerancije“. Mogu ja sesti i piti piće s ljudima iz Šešeljeve stranke sve dok ne učine nešto što tu moju granicu tolerancije ne kosi, to jest dok ne učine nešto što nije samo drugačije mišljenje.

O susretima sa slavnima, žutokljuncima, nelagodi...
- Zadovoljan sam, recimo, poglavljem o saradnji sa Stenlijem Kjubrikom, o Vanesi Redgrejv, zato razmišljam o engleskoj verziji ove knjige. Ne bih izbacivao one delove koji strancima, naizgled, mnogo ne znače. Na primer, o Zoranu Radmiloviću. Jer, baš u tim pikanterijama leži nešto što ih može zainteresovati. Ipak, ona bi bila fokusirana za drugačiju čitalačku publiku i morala bi imati poglavlje o životu čoveka u Americi koji je nekada, negde davno, u mladosti bio, oprostite što to kažem, blizu karijeri njihovim zvezda u svom mikrokosmosu. Šta se sa mnom zbivalo kad sam došao u poziciju da stojim nasuprot žutokljunca kome ni ime ne znam a velika je zvezda mada nije ni trećinu vešt koliko ja. Odjedanput postajem početnik sa svim talentom i iskustvom. Želim o tome da pišem. Nije to poniženje, ne, nije to, već nelagoda. Ali, ja sam i ranije, dok sam živeo u Jugoslaviji, bio naviknut na takvu vrstu života i nisam odviše tašt - teško je to reći, jer svi smo mi u umetnosti tašti, ali nisam bio odviše. U nogometu, e tu, ako mi neko kaže da sam loš, išlo bi teže!

O glumačkim iskustvima...
- Imam još životinjske snage u sebi i potrebe da se znojim i živim punim plućima. Izvinjavam se mladim glumcima što im o tome još ne mogu pisati. I nema toga mnogo što bih im mogao savetovati. Bavio sam se i pedagogijom i uvek mi je osnovna uputa mladom glumcu bila da verujem da je bolji od mene, samo da se malo potrudi. Najbolje je da se autoritet pokuša srušiti istog časa. Ako to pedagogu uspe, a student ga i dalje poštuje i gotovo pomalo mu i ne veruje, uspeo je kao pedagog.

M. Marjanović

>>Politika, 22.06.02.

NJegov prozni prvenac „Do poslednjeg daha” beleži odličnu prodaju

Filmski, televizijski i pozorišni glumac, pesnik, muzičar i pisac, Rade Šerbedžija, ponovo je u Beogradu. NJegov prozni prvenac, autobiografija, „Do poslednjeg daha” izazvao je juče u Ateljeu 212 ogromno interesovanje novinara, ali i čitalačke publike. Delo je izdavač „Samizdat B 92” pustio u prodaju neposredno posle Uskrsa i već je gotovo rasprodato. Zadovoljan čitanošću, „Samizdat...” zato s pravom veruje da će ova knjiga biti jedan od bestselera ovoga leta.
Povodom objavljivanja ove autobiografije, sutra uveče će na sceni Ateljea 212 biti održan koncert Radeta Šerbedžije koji će nastupiti sa gitaristom Miroslavom Tadićem i tamburašem Momom Nikolićem, a svoje učešće potvrdio je i Igor Mandić. Mandić će tim povodom doći iz Zagreba, karte za koncert su rasprodate, a Atelje 212 pobrinuće se da snimi ovaj neobični spektakl, unapred računajući na znatiželju šire publike.
Rade Šerbedžija doputovao je pre tri dana iz Los Anđelesa, gde trenutno živi sa svojom porodicom. Sa belim šeširom, neizbežnim ličkim osmehom i kondicijom na kojoj bi mu pozavideli mnogi sportisti, odgovarao je juče na mnogobrojna pitanja beogradskih novinara. To mu, ipak, nije smetalo da u ranim poslepodnevnim satima otputuje u Pančevo, a danas ga očekuje banjalučka publika.

Svoju autobiografsku knjigu „Do poslednjeg daha” naslovio je po pesmi koju je objavio u svojoj poslednjoj zbirci stihova „On neko drugi”, a kako je knjiga nastala kaže:
– To je pesma koju sam pisao o Kasimu, prijatelju iz Vinkovaca, koji više nije među nama. Već godinama, pored toga što se bavim glumačkom profesijom, ponekad režiram, snimam filmove, pišem pesme, odlučio sam se i za prozu. Dugo sam nosio ideju u sebi da napišem jednu ovakvu knjigu. Postoji dubok razlog zašto sam je pisao, a on nije bio da ispisujem autobiografiju. Ona se više odnosi na sve što nam se dešavalo, na „ deset krvavih godina” kako piše u Krležinom eseju. Od raspada Jugoslavije i svega onoga što je išlo uz to, ratovi, ljudi... Sve ono što se videlo sa moga prozora, bez ambicije da se literarno iskušavam.

– To je užasno težak posao. Tek sada sam shvatio koliko je lakše pisati pesme. Proza je teška disciplina, treba sedeti i pisati. Svoja najbolja poglavlja, uglavnom, progutao mi je kompjuter. Kasnije sam se ljutio na moju Lenku, zašto me nije naučila kako to da sačuvam – besedio je Šerbedžija.

Šerbedžija je juče obećao i nastavak svoje spisateljske misije, ali nije precizirao i kada će to biti.
– Obećavam da ću pisati o glumačkim iskustvima. Sada još imam potrebu i snagu da se znojim punim plućima. Nema mnogo toga što bih mogao pisati. Bavio sam se ja i pedagoškim radom, svojim studentima govorio sam da su bolji od mene, ako se potrude.

Govorio je Rade Šerbedžija i o svojim američkim iskustvima, Holivudu, o svemu onome što trenutno proživljava tamo daleko...
– Holivud je strašan i interesantan. Detinjast i okrutan. U njemu se uspeva preko noći i isto tako budeš zaboravljen. Nisam, međutim, imao problem da tamo igram. Verovatno zato što je već duže vreme film ispred mog pozorišnog angažmana. Bilo je dana da se probudim i da razmišljam kojom drugom profesijom bih mogao da se bavim, da bih prehranio porodicu.

Naravno, naglasio je umetnik, i da svaki glumac ima svoju naciju po kojoj je prepoznatljiv, jer progovara iz svog mentaliteta. Po tome, kako reče, Šerbedžija jeste jugoslovenski glumac, koji oseća sličnost i vezu sa Petrom Božovićem, Mikijem Manojlovićem, Lazarom Ristovskim, Bekimom Fehmijuom...

Knjiga dobre volje

Srpsko izdanje knjige „Do poslednjeg daha”, za koje je predgovor pisao Igor Mandić, ima četiri-pet poglavlja više od hrvatskog, dok je za slovenačko izdanje autor predgovora Dušan Jovanović. A zašto ova, i ovakva knjiga, poznati umetnik otkriva:
– Zato što mislim da sam svojim učešćem u životu i vremenu iza nas pokušao, koliko se moglo, biti na tragu onih ljudi koji su bili na dobrom putu da spreče ono najgore, a to je rat. Ova knjiga je, zapravo, deo te akcije, prilog čoveka dobre volje koji učestvuje u građenju mostova. U ovom delu nisam želeo biti grub, krut ili okrutan. Knjiga je, zapravo, topla, optimistička. Pošao sam od toga da smo različiti, da ne moramo da mislimo isto. Ne smatram i ne mislim da ne mogu razgovarati i sarađivati sa ljudima sa kojima u političkom smislu ne mislim isto. Zadovoljan sam svojim stilom pisanja.

Borka Trebješanin

>>Danas, 22.06.2005.

BEOGRAD, 21. juna (SEEcult.org) - Proslavljeni glumac sa prostora bivse Jugoslavije Rade Serbedzija, koji ce 23. juna u Ateljeu 212 odrzati koncertnu promociju autobiografije "Do poslednjeg daha", izjavio je danas da to nije klasicno autobigrafsko delo, jer se vise odnosi na "deset krvavih godina" od raspada SFRJ, tokom kojih je cinio sve sto je mogao da ne dodje do stradanja.
"To je ono sto se videlo sa mog pendzera", rekao je Serbedzija na konferenciji za novinare povodom koncertne promocije knjige "Do poslednjeg daha", cije je prvo izdanje, prema recima urednice izdavacke kuce "Samizdat B92" Tanje Petrovic, gotovo vec rasprodato.
"Napisao sam ovo zato sto mislim da sam svojim ucescem u ovim nasim zivotima i vremenima davao koliko sam mogao, pomagao i cinio da ne dodje do rata i stradanja na ovim prostorima i da se spreci katastrofa svih nasih naroda", rekao je Serbedzija, koji je u SAD zavrsio snimanje filma "Magla" (The Fog) Dzona Karpentera (John Carpenter), kao i filma "Optimista" (The Optimist) Mariusa Balkunasa (Balchunas) i pilot epizode 15-delne serije "Ambis".
Prema njegovim recima, autobiografija "Do poslednjeg daha" optimisticno je i toplo delo, u kojem je pokusao da razume i stavove ljudi sa kojima se ne slaze, iako sa njima ne moze da saradjuje.
"I nekim prijateljima sam morao da kazem da su prekoracili granicu moje tolerancije. Ja mogu da sedim sa ljudima razlicitog misljenja, cak i sa onima iz Srpske radikalne stranke, ali ne i sa onima koji su ucinili nesto lose", rekao je on i dodao da izdanje na srpskom jeziku ima pet novih poglavlja, dva vise od slovenackog, koje ima tri vise od prvog, zagrebackog.
Serbedzija je u knjizi pisao i o profesionalnom radu i zivotu u Americi, a posebno poglavlje posvetio je cuvenom filmskom reditelju Stenliju Kjubriku (Stanley Kubrick), u cijem je filmu "Sirom zatvorenih ociju" (Eyes Wide Shut) igrao pored Toma Kruza (Cruise) i Nikol Kidman (Nicole).
Izmedju ostalog, pisao je i o Vanesi Redgrejv, koja je prosle godine ucestvovala u pozorisnoj radionici Serbedzijinog teatra Ulyses.
Serbedzija je naveo i da razmislja da nekoliko posebnih poglavlja posveti zivotu u SAD u mogucem engleskom izdanju knjige.
"Voleo bih to da uradim, jer se tamo osecam, ne kao ponizen, ali je to neka vrsta nelagodnosti u radu, kada se ispostavi da je neki zutokljunac zvezda, a nije savladao cak ni glumacki zanat", rekao je slavni glumac, koji je kao najdrazeg kolegu u Holivudu naveo Lijama Nisona, jednu od zvezda "Nebeskog kraljevstva" Ridlija Skota.
Opisujuci uslove rada u Los Andjelesu, gde zivi od 2002. godine, on je ukazao na veliku i ponekad nelojalnu konkurenciju. Izmedju ostalog, rekao je da nedavno nije dobio glavnu ulogu u jednom filmu, koju je dobio Lijam Nison, pa mu je u tom slucaju zbog toga drago.
Osim Nisona, Serbedzija je posebno pohvalio mladu americku glumicu Lili Sobieski (Leelee), koja je igrala lik njegove cerke u Kjubrikovom filmu “Sirom zatvorenih ociju”, a sada mu je partnerka i u filmu “Optimista”.
Serbedzija je rekao da je prosto zaljubljen u tu mladu atipicnu americku glumicu, u umetnickom smislu.
On je ukazao i da je, dok se bavio pedagoskim radom, porucivao mladim glumcima da je najvaznije da veruju da su bolji od njega i da moraju da ruse autoritete.
Slavni glumac, koji se u svom pozoristu Ulysses na Brionima dokazao i kao uspesan pozorisni reziser, rekao je da planira da rezira "Oslobodjenje Skoplja" prema scenariju Zivojina Pavlovica iz 80-ih godina.
Prema recima Serbedzije, teatar Ulysses, ciji je jedan od osnivaca, "i dalje plovi", ali zbog njegove prezauzetosti u SAD, ove godine nece biti izvodjene sve cetiri predstave - Kralj Lir, Medeja, Mara/Sad (Marat/Sad) i Plej Beket (Play Becket), koju je Serbedzija rezirao i tumaci glavnu ulogu.
Serbedzija je rekao i da ce ovog leta biti izvodjene samo "Kralj Lir" i "Medeja", ali je u pripremi predstava "Hamlet" Viljema Sekspira, u reziji njegove supruge Lenke Udovicki, kojom ce teatar Ulysses obeleziti petogodisnjicu rada.
Serbedzija je osnivac teatra Ulysses sa Lenkom Udovicki i nedavno preminulim Borislavom Vujcicem.
Koncert Serbedzije u Ateljeu 212, na kojem ce nasupiti i njegov sin Danilo i kcerka Lucija, kao i Miroslav Tadic i Moma Nikolic, a ucestvovace i Igor Mandic iz Zagreba, Borka Pavicevic, Petar Kralj, Petar Bozovic, Jovan Cirilov, Milena Dravic i drugi.
Serbedzija ce veceras odrzati koncert u Pancevu, sutra u Banjaluci, a posle beogradskog koncerta 23. juna, nastupice i 30. juna u Dubrovniku i 1. jula u Sarajevu.
Nedavno objavljena Serbedzijina autobiografija trenutno je na 5. mestu top liste 20 najprodavanijih knjiga u Srbiji i Crnoj Gori, prema podacima Knjizara.com.
Serbedzija ce u petak, 24. juna, od 16 do 18 sati, potpisivati knjigu "Do poslednjeg daha" u Klubu B92 na Terazijama (knjizara Papirus).
Serbedzija je rodjen 27. jula 1946. godine u Bunicu u Liki, a po zavrsetku gimnazije u Vinkovcima, 1969, diplomirao je na Akademiji za kazaliste, film i televiziju u Zagrebu, posle cega je dobio angazmane u Dramskom kazalistu gavela i Hrvatskom narodnom kazalistu.
Dobitnik je svih prestiznih nagrada, a medju najpoznatijim njegovim pozorisnim interpretacijama su Per Ginta, Melkiora, Don Zuana, Edipa, Hamleta, Ricarda III... Igrao je u vise od 70 jugoslovenskih filmova, medju kojima su najpoznatiji “Zadah tela”, “Hajka”, “Vecrnja zvona”, “Bravo maestro”, “Variola vera”, “Una”, “Zivot je lep”, “Povratak”, “Kontesa Dora”... Upamcene su i njegove uloge u TV serijama “U registraturi”, “Prosjaci i sinovi”, “Bombaski proces”, “Nikola Tesla”...
U Zagrebu je ziveo i radio do 1990. godine, kada se seli u Beograd, do 1992. Posle jednogodisnjeg boravka u Ljubljani 1993, nastanio se u Londonu, gde je ziveo devet godina i saradjivao sa Vanesom Redgrejv u mnogobrojnim pozorisnim produkcijama i humanitarnim i antiratnim akcijama.
Rezirao je 12 pozorisnih predstava, objavio cetiri knjige poezije i kratek proze, a kantautor je i nekoliko ploca.
Serbedzija je predavao glumu na Akademiji u Zagrebu, a kao vanredni profesor, i na Akademiji u Novom Sadu.
Od sredine 90-ih godina, posle medjunarodnog uspeha koji je postigao filmom “Pre kise” Milca Mancevskog, Serbedzija je zapoceo uspesnu medjunarodnu filmsku karijeru, tokom koje je snimio i filmove “Nemoguca misija ii”, “Praski duet”, “Svetac”, “Snec”, “Svemirski kauboji”, “Juzni Pacifik”, saradjujuci sa nekim od najpoznatijih reditelja danasnjice, medju kojima su, osim Kjubrika i Karpentera, i Filip Nojs, Dzon Vu, Francesko Rosi i drugi.
Iz prvog braka ima sina Danila i cerku Luciju, koja je takodje uspesna glumica, a u braku sa rediteljkom Lenkom Udovicki, ima cerke Ninu, Vanju i Milicu.

16.07.05 Danas

Ne, nisam prestala da čitam, niti da beležim svoje opaske o knjizi koja mi je u ruci. Ali, to je sve manje literatura, sve ređe bajke u kojima može biti i srećan kraj. A onda, kada sam potražila na polici danskog pisca Hansa Kristijana Andersena, od čijeg je rođenja prošlo 200 godina, i nasumice otvorila priču Zli knez, učinilo mi se da čitam novinski izveštaj Tanjugovog dopisnika: "Taj knez je svojevremeno poveo rat protiv svih svojih suseda. Iz dana u dan rasla je njegova moć, njegovo ime pobuđivalo je sveopšti strah, a uspeh ga je pratio u svim poduhvatima. Mnoga se sirota majka krila sa svojim golim detetom u zgarištima, ali vojnici su zavirivali svuda, a kad bi ih pronašli, nemilosrdno bi mučili i nju i dete i pri tome đavolski uživali". Zar su takvi Danci nekad bili ili je Andersen sve to izmislio, što se književnicima često događa. Ili je dečji pisac bio vidovit u vremenu kada nije bilo ni TV kamera, niti je trebalo da se čeka da se stavi nova filmska traka kako bi se streljanje dečaka ovekovečilo. Da se tako nešto nedavno zbilo u Danskoj, ova zemlja ne bi mogla da uđe u Evropsku uniju ni u kom slučaju, čak ni kada bi zao knez bio poslan u Hag.

Kako sam Šerbedžiju cenila kao umetnika i Krležinog interpretatora, to sam gotovo na prepad uzela njegovu ispovest, "Do poslednjeg daha" jer kad neka nova, interesantna knjiga stigne u Izrael, onda mnogi strasni čitaoci ne biraju sredstva da do nje dođu.Rade Šerbedžija vodi svoj dnevnik po povratku iz Uzbekistana, gde je snimao film. "U novinama, kažu mi", piše "da nisam više Jugosloven nego Hrvat." On priznaje da je hrvatski glumac, ali svi znamo da je Srbin. Veruje u privremenost ovakvog raspoloženja u kome ga prijatelji ne prepoznaju i vidi obnovu bratstva-jedinstva u budućnosti. "Ali, ja ni tada neću biti čovek za tu priču. Naravno, i dalje ću živjeti svoj hrvatsko-srpski, slovenačko-bošnjački ili što on već može biti, taj život vođen rečima Nikole Tesle, i biti ponosan na svoje srpsko porijeklo i svoju hrvatsku domovinu".

Kada sam na početko ovog teksta zapisala Tanjugov izveštač, setila sam se davno pročitane knjige "Maharadža i stranac" kolege novinara Božidara Francuskog, koji je bio dopisnik iz Indije početkom devedesetih godina. To je, kako je sam autor napisao, "Knjiga snova, priča i brojki o Indiji". Ne pamtim da sam u srpskoj književnosti pročitala štivo sličnog stila. To je neobičan konglomerat beleški iskusnog novinara koji u svoj tekst interpolira sve moguće informacije o zemlji u kojoj boravi, od političkih i društvenih zbivanja, od kojih mnoga potiču iz davno prohujalog vremena, pa do onih koji se zbivaju u poslednjoj deceniji XX veka. Francuski naizmenično, u svakom poglavlju, opisuje Maharadžine dogodovštine koje mu on sam priča i avanture Stranca koji boravi u Indiji. To su ljubavne avanture bogate erotskim scenama, doživljenim u njihovim slučajnim susretima sa Indijkama, spretnim, navalentnim ljubavnicama, koje kao da potiču iz škole "Kama sutra". Doživljaji koje maharadža priča Strancu tako su precizno i detaljno iskazane i toliko podsećaju na susrete koje je i sam imao, da se čitaocu čini na momente da je Maharadža u stvari Stranac ili obratno, a da je autor knjige opisao svoje intimne doživljaje ili snove.

Još jedna knjiga, neobično komponovana, "Opunomoćenik ućutkanih", profesora sudske medicine u Švedskoj, doktora Jovana Rajsa, ostavila je na mene dubok utisak. On u svojim memoarima, prevedenim sa švedskog, piše o detinjstvu u banatskom gradu Petrovgradu, tada češće zvanom Bečkerek, a sada Zrenjanin, gde je rođen 1933. godine. Tamo su isprobani i prvi kamioni u kojima su Jevreji ubijeni gasom. Jovana Rajsa spasli su rođaci, ali je ipak dospeo u logor Bergen-Belzen i jedini preživeo iz svoje uže porodice. Njegova priča, u želji da pomene sve svoje rođake, potresna je, "jer kada ih ne bih pomenuo bilo bi to kao da su ponovo ubijeni". Da sve to zabeleži i doda svoje švedsko iskustvo kao doktor, specijalista sudske medicine, pomogla mu je Kristina Hjerten von Gedda, književnica i dramaturg. U traganju za pravom istinom, dr Rajs je uspeo, kao stranac, Jugosloven, "da raskrinka mračne afere i ubistva koja bi bila prećutana. Njegova istrajnost i upornost, pre svega profesionalna savest, nisu mu dozvolili da pravi nalazi obdukcije budu prikriveni kako se neki autoriteti u oblasti medicine u Švedskoj ne bi kompromitovali.

Istina i pamćenje su mogli doktora Rajsa da staju karijere. Međutim, njegova potreba da ih izgovori i saopšti kao i ona iz ranog detinjstva, dokazuju njegovu hrabrost i optimizam o kojima piše u epilogu svoje knjige, citirajući Hilelove reči: "Nemoj nikada drugim ljudima da činiš ono što ne želiš da drugi tebi čine."Knjigu "Opunomoćenik ućutkanih" prevela je Vera Cvejanov, a izdavač je beogradski "Partenon". Natanija, jul 2005.

Ana Šomlo

02.07.05 Politika

Stanuj ovde, malo

Na oko , na uho, na dušu...ma kojim čulnim, konteplativnim ili ezoteričnim načinom da se prima – pojava Šerbedžija je Teatar, Pozorište , Gledališče. Sažet u logo nekadašnje utopije, taj trojezični simbol neprebolnog pozorišnog zajedništva i danas mu vršlja tlakom , zbunjuje adrenalin jutarnjeg šetača Santa Monike. Kalifornija, Kalifornija, kako to snovito zvuči.Čovek bi poverovao da je zaista tako da se u esej-fotografijama Vladana Elakovića ne „vide“ misli ispod Šerbedžijinog šešira i ne sluti eho samoće i nostalgije.S pogledom u „tuđe“ rano jutro, s rukama zaronjenim duboko u džepove mantila, on kao da obavlja još jednu pretragu nadajući se da će tamo naći koji opiljak slavonske vlati, ili vojvođanskog maslačka.Foto-elegija prijateljstva Šerbedžija- Elaković dramski konotira umetnikovo biće, s neverovatnom tačnošću vizuelizuje njegovu harizmu.Uvećana do ljudskih dimenzija, naslovna strana knjige „Do poslednjeg daha“ na vratima centralne beogradske knjižare, ovih dana stvara iluziju da autor uistinu stoji tu, samo je promašio klimu. Pre će biti da mu je bez obzira na beogradskih 36, još hladnjikavo (oko srca) te mu se ne skida mantil. Kao da čeka da mu neko mahne; hej, raspakuj se, stanuj malo ovde, ali toliko je urgentnih selidbi obavio da je verovatno prevazišao sitnice klimatskog i meridijanskog tipa, naročito u odevnom smislu.

Život kao drama

Od nekih godina , on je na „gotovs, njegova porodična čerga sa zbirkom putovnica na raznim jezicima, ali s pečatima dobrih ljudi, nije sigurna u kojoj će zemlji zanoćiti i koliko će internacionalne struje potrošiti. NJihov život je multižanrovska , epsko-lirska drama s činovima nepredvidivog trajanja. Komad preživaljavanja pod londonskim kišama, komad u holivudskoj taštini, ....Samo jedno je in kontinuo, i bez obzira na smene epoha, bratske ratove i zvanične obustave mržnje, opojnom tvari mreži i jedini delove raskomadanog smisla.To su emocije, pusti balkanski nerv, Šerbedžija-neodoljivost kojom se slama plastična zapadna duša i plaća kirija.Jer šta vredi biti Redgrejev, ako ti niko nikad ne veli ; „tvoje su oči Vanesa - boje“. Bezvoljno , pod prinudom neobjašnjivih otadžbinskih prilika, nikad nacionalno dovoljno čista za stalnu i spokojnu adresu, Šerbedžija vrsta je bila primorana da okupira svet ...Upravo tako, ne da se po njemu raspe , već da krene u invaziju...Umnoženi Lenka i Rade. Kao što predobra priroda zatrovano čovečanstvo časti lepotama neostvarivim u bilo kom softveru, tako su od ljubavi nikle Nina, Vanja, Milica.Danilove i Lucijine sestre.Upravo o tom porodičnom energetskom gigantu, o ljubavi najmilijeg ženskog tima ispisaće Šerbedžija nežne stranice, hladeći kućnim lepotama uzrujanost i nerazum povređenog azilanta. Jednako kao u glumi, izveštio se u zavođenju rečima.Umeće osećanja onoga što bi i druge moglo divno zaboleti, studirao je i praksovao glumom, a magistrirao trinaestogodišnjim stranstvovanjem . U dramatizaciji njegove pesničke mislionice sve postaje izuzetnost i fenomen. I Lenka, njegova lična, putena Bolivijka, koja prekida partiju karata i odlučuje da (po)rodi Ninu, i Tom Kruz koji mu namiguje preko Kjubrikovog ramena ( pih, kakav je to Kruz koji namiguje) i Slovenka koja ne veruje da ga, s dečjim kolicima, vidi u sred Londona. Ne verujući u repriznog oca Radeta, psuje majku lopovima što su doveli dotle da jedan Šerbedžija mora čuvati tuđu decu u Engleskoj. Poetiku i petetiku, legalizovanu i visoko kotiranu umetnost samoopstanka, prekidaju dramatični susreti sa starim prijateljima presvučenim u košulje mraka. Ne očekujući ga u pozorištima ili bioskopima zajedničke slave „prolaze kroz njega“, ostavljaju ga samog. Bilo da su ti novoneprijateljski hici pravi ili potmuli, iz dubine mržnje, Šerbedžija ih eskivira nevericom prijatelja koji ne sprema odmazdu već se pokušava zaštititi nadom da će jednog dana ponovo, za istim šankom, piti dupli s ledom. Ili mlavaziju. Ili će se na eks zalivati Ujevićem i Arsenom. A mogli bi se, kao Krležini junaci , srećno poravnati u scenografiji „Gavele“ s molitvom rediteljskog boga Koste Spaića.

Šarmantno pokvarenjaštvo

Formom kružna, jer njen početak je hronološki njen kraj (počinje i završava pismom , nedavno preiminulom, kumu i prijatelju Borislavu Vujčiću koji je inicijator Radetovog rukopisa) tematski razbarušena, povremeno esejistički ozbiljna ali sva na milinu i pokoju suzu...knjiga „Do poslednjeg daha“ čita se bez daha.Sa njom se žuri ili natenane uživa u idili i šarmantnom pokvarenjaštvu .Brza je i spora istovremeno, može biti čedna uspavanka ali i pokret za ljudska prava.U njoj je pomešan i sav u lepotu upakovan život od dečačkih avantura po ličkim proplancima do rola u Holivudu i saznanja da „Dobro došao u Holivud“ znači; jeste, glumili ste i snimljeni, ali to je ispalo iz filma. Ipak, njegovi filmski uspesi popeli su se iznad oblaka. Kao pozorišna i ljudska legenda sve što baci pod olovku, biva legendarno. Kako li samo drhture ruke pozorišnih bardova dok se traže, makar u podtekstu? S druge strane, zavučeni u rupe „šute“ lideri raskida, politikom zavedeni prijatelji. Nije svako Šovagović, da, pod stare, predsmrtne dane priđe stolu u „Gaveli“ i zatraži oprost. LJuba Tadić, Izet Hajdarhodžić i Pero Kvrgić su tri nedosežna vrha Šerbedžijinog Triglava a među svetskim filmskim rediteljima još nije našao ravnoga Živojinu Pavloviću. Komunizam, LJubiša Ristić, Broz i Krleža, Kosta Spaić, Alma Prica....nepregledna je galerija stanja i likova prohujalih kroz život sedog, nikad šarmantnijeg lutalice sa gitarom. Ne zna šta bi pre otkucao, vraća se unatrag, pravi lukove od majčine tople sise do Lenkinog podoja. Ima tu bonvivanstva i slave za više ljudi.U dobu spoznaje vlastite umetničke moći i biološkog spuštanja s Triglava, rezignacija se pretvara u (s)mirenje a razočarenje u praštanje. Sleže se vreme ....zabranjeni gradovi i zemlja koju nosi sobom i rasprostire gdegod stigne, ponovo se otvaraju. Porasla je i vlastitim zvezdama se vinula Lucija.Očeva čuvarka i propusnica za grad Šerbedžijinog glumačkog odrastanja. Drukčije „puše“ i beogradskim ulicama. A tek bifeima.Dobar deo poštene, debele knjige prepisan je upravo iz tog epicentra pozorišne dinastije.Tom poretku gde su vladali Bata Stojković, Mihiz, Radmilović.... ni Broz nije bio dorastao. Premda će, u jednoj kumrovečkoj noći, naš autor morati Josipu da govori Krležu.I da s viskija, za potrebe vrhovnog slučaja, pređe na šampanjac. Prema obećanju autora, knjiga se i dalje piše.Sa lakoćom i strašću. Sa zadihanošću, jer ova ukoričena predstava je intermeco do nove, holivudske uloge. Može ubrzo zazvoniti dolarski poziv. Mada ta valuta nikako ne ide uz estetiku, piscu dragog, domaćeg šankovanja.Tu se pije i sanja i bez bez keša, na odloženo.

Branka KRILOVIĆ

14.06.05 Blic

Šerbedžijini „autobiografski zapisi i refleksije“, od onih inspirisanih ličkim detinjstvom, jugoslovenskom, pa apatridskom (ljudskom i umetničkom) zrelošću, do onih koji se odnose na današnje okolnosti njegovog života, prožeti su posledicama patničkih devedesetih godina koje egzistencijalno određuju autora. Dok se, među najranijim sećanjima, izdvajaju prvo iskustvo (prerane) smrti, ostrašćene dečačke igre vojevanja i lik dede Vujadina, čije je pečalbarstvo slutnja budućih Radetovih lutanja, dotle su portreti (znamenitih) prijatelja i saradnika „retuširani“ biranjem jedne od zaraćenih strana i razvrstani na one koji ga vole i na one koji ga više ne poznaju. Pronašavši utočište, lično i glumačko ispunjenje u belom svetu, Šerbedžija pokušava da i sebi i drugima objasni šta se (sa njim i „bratstvom i jedinstvom“) dogodilo i da se, kao nepokoleban angažovani umetnik koji se nada da „riječi dolaze do ljudi“, donkihotovski izvini što nije uspeo da (oružjem poezije) izmiri narode, zaustavi rat i promeni svet.

Za ovog glumca i boema pripovedanje je performans; on upečatljive događaje (nastup pred Titom, bekstvo iz Sarajeva, Kjubrik-iskustvo) uvek doživljava kao delove „nekakvog scenarija“, u teškim situacijama (agonija bolesne majke, nezvaničan progon iz Hrvatske) se preobražava u Hamleta, Per Ginta, Ivicu Kičmanovića ili Aleksandra („Pre kiše“), a o ljudima često misli kroz prizmu poznavanja Dostojevskog, Krleže, Marinkovića ili Ujevića. Od ubedljive i gorke teorije glume (kao faustovski skupe mudrosti) i lirike, čiju stilsku razbarušenost nastoji da nadoknadi samouverenošću, Šerbedžija tone do šmekerskih kozerija i kafanskih šala, ogledala našeg (bizarnog) mentaliteta, do uvreda i psovanja (omraženih političara), bučnog izraza nezaraslih rana i izgubljenih bitki.

Vesna Trijic

21.05.05 Danas

Ko je taj čovek?! Šta je taj čovek?!

Odgovori na ova pitanja samo izgledaju jednostavno, jer lik Radeta Šerbedžije nije lako odgonetnuti, ali tako vam je to kada se petljate sa umetnicima. Sad je izdao i knjigu, i to autobiografsku, Do poslednjeg daha, (Samizdat B92, Beograd, 2005). Znači, glumac, pesnik, režiser, profesor glume, zabavljač, pevač, muzičar, i evo, sad i prozaik (pa šta je još ostalo!).Rekao bih, umetnik - vagabundo, ne, idem još dalje, umetnik - pokret!
A i knjiga je dobra, iako autobiografije i nisu neka visoka literatura, znate ono, kad "zvezde" (ma koje zvezde!) osete da nemaju više ništa da ponude publici i kad potroše sve te "krvavo" zarađene novce, one ti uzmu, pa ti lepo napišu, šta su jele, šta su pile, sa kim su spavale i tako te stvari, ali eto, Šerbedžija (više izuzetak nego pravilo!) se snašao i napisao pitku i uzbudljivu priču svoga životnog puta, bez nesvrsishodnog hvalisanja i isticanja samog sebe. A njegov put nije bio nimalo lak (ko ne veruje, nek pročita!). Naslov me podseća na Bunjuela i njegovu knjigu-ispovest Moj poslednji uzdah, i to verujem, nije slučajno.
Mislim, kome Bunjuel nije inspiracija.A da, najbolji delovi su oni u kome Šerbedžija "ratuje" sa njegovom drugim ocem Živojinom Žikom Pavlovićem, ili sa velikim Stenlijem Kjubrikom na snimanju filma Širom zatvorenih očiju (sećate se, onaj što Tom Kruzu daje kostim), a o razgovorima sa Krležom ili recimo, neprikosnovenim Zokijem Radmilovićem, ne vredi trošiti reči.
To jednostavno mora da se pročita, mora.
Gde je sad i šta sad radi Šerbedžija?
Da li sa njegovom Lenkom postavlja neku predstavu u njihovom ličnom, ali svima dostupnom pozorištu "Uliks", ili snima, može biti, neki film po Americi ili Evropi? Možda je u svojoj kući u Los Anđelesu, ko zna? Ipak, to je njegova stvar, zašto bismo turali i gurali nos tamo gde mu nije mesto. Pa nismo mi paparaci (nismo!).
Mene lično uvek je više interesovao njegov rad sa velikim svetskim rediteljima (nek me ovog puta domaći izvine!). Podsećanja radi, spomenuću samo neke sa kojima je Šerbedžija radio, evo recimo, Džon Vu, ili Frančesko Rosi, naravno ne zaboravljam i ovogodišnjeg dobitnika Oskara (film mu i nije baš remek-delo!) Klinta Istvuda.Kad se sve sabere, jasno je da je Šerbedžija internacionalna zvezda (opet ja zvezda pa zvezda!), znam, time nisam rekao ništa novo, ali ljude, ipak, treba podsećati.S vremena na vreme.
Pre neki dan i Arsen Dedić je bio u Beogradu sa svojim pesmama, i verujem, mnogima ulepšao život. A znamo koliko su Arsen i Šerbedžija povezani, pa nemojte mi reći da ste zaboravili ono čuveno i antologijsko "Ne daj se Ines, ne daj se godinama moja Ines, ne daj se generacijo moja...".Na kraju, dodajem, onako s moje strane, ne daj se Rade! Ne daj se.

Marko Krstić

19.05.05 Vreme

Malo je na "ovim prostorima" napisano ovako izrazitih i upečatljivih zapisa o nežnosti kakvima obiluje Šerbedžijin herbarijum sećanja

Od samog početka onog predratnog i ratnog mahnitanja u kojem je na najnedostojniji način nestajala zemlja u kojoj smo rođeni i odrasli (i da je bila triput gora – ono nije zaslužila!), Rade se Šerbedžija obreo u jednoj ulozi u kojoj, sa svim svojim histrionskim iskustvom, nipošto nije mogao da se "snađe", utoliko već što iole čestitom ljudskom čeljadetu i nije dato da ume da se "snađe" u tako nečemu, jer uostalom nešto takvo i ne očekuje, ne veruje da će se to ikome još desiti na ovome svetu, a kamoli njemu. Ovaj je Hamlet i Melkior – u potonjoj sam ga ulozi, još čestito ni tinejdžerom, gledao u prvoj pozorišnoj predstavi "za odrasle" u mom životu, u azaboravnom Kiklopu, u društvu velikog Jovana Ličine kao Maestra – ili ako hoćete Nikola Tesla (a, to li beše onaj što se, kažu, ponosio "svojim srpskim imenom i hrvatskom domovinom...) i Ivica Kičmanović, "uspeo" da gotovo obnoć postane jedan od najomraženijih likova među obeućenim šovinistima i "rodoljupcima" svih fela, sa obeju strana tada najaktuelnije srpsko-hrvatske Linije Mažino, koja je pre svega bila "duhovna", a tek onda prostorna, materijalna, fizička, oružana... Sa "zdravorazumskog" stanovišta, a ne bivajući ni političar, ni "nacionalni radenik", ni vojskovođa-u-pokušaju ni bilo šta slično, Šerbedžija bi, valjda, u "najboljem" – što će reći: najgorem – slučaju mogao pokupiti nešto negativnih vibracija kao onaj Nedokazanik što je uporno i donkihotovski pevao o miru i ostalim zastarelim vrednotama dok su Džukele Rata već prelazile s kevtanja na ozbiljno režanje, ali baš onolika omraza na njega kao "srbočetnika" odnosno "srpskog izroda" – odakle je to došlo?! Čini se da su Šerbedžijini "autobiografski zapisi i refleksije" pod naslovom Do posljednjeg daha (srpsko izdanje: Samizdat B92, Beograd, 2005; bajdvej, nejasno je zašto je izvorni naslov ekavizovan) pružili neku vrstu odgonetke, a da to nigde u njima "ne piše": kanda se radi naprosto o tome da je Šerbedžija kao glumac, kao sveprisutni recitator svenarodnih ne-daj-se-ines sentiša, kao lik i kao simbol, naprosto neraskidivo povezan sa nekom "mističnom" emotivnom suštinom upravo potonule SFRJ-civilizacije, da je s njom do te mere srastao da se ne bi mogao ni hirurški odvojiti od nje sve i kada bi hteo; e, a to što pri tome još i nije hteo, utoliko gore po njega, neka visi!
Koliko god bila knjiga autobiografskih pabiraka od najranijih dana do juče, takoreći, jasno je da je Do posljednjeg daha ipak pre svega knjiga koja se opsesivno bavi stotinu puta izvariranim pitanjima: kako? zašto? otkud?; to jest, da se najviše bavi tim Velikim Prelomom koji je naše živote raspolutio na manje ili više dramatične načine, sa posledicama o kakvima se nije moglo ni sanjati. U ovoj se opširnoj knjizi (365 strana) autor, doduše, okvirno drži nekog "pristojnog" hronološkog reda, ali mu ovaj stalno izmiče i curi u svim pravcima po vremensko-prostornoj skali – tačnije: piščeve mu se uspomene otimaju, a on se i ne trudi previše da ih pohvata i disciplinuje, što je sasvim u redu! – jednog bogatog i burnog života, glumačkog, ljubavnog, šankopodupiračkog... Štono bi se reklo, khm, sve što je ljudsko nije mu strano...
Do posljednjeg daha, međutim, nikako nije knjiga osvete ili nekakvog vrištavog iskanja pravde i zadovoljštine. Naprotiv, malo je na "ovim prostorima" napisano ovako izrazitih i upečatljivih zapisa o nežnosti kakvima obiluje Šerbedžijin herbarijum sećanja, a da se ovi istovremeno bave tako gadnim stvarima kakvima se – hteo-ne hteo – u pretežnom delu svog teksta mora baviti onaj ko se, što sticajem okolnosti što zahvaljujući svojoj prirodi, našao u samom oku jedne sumanute oluje, da u njoj igra ulogu Dežurnog Krivca svakom nadrndanom prolazniku, bez mogućnosti da naprosto "odbije angažman". Naravski, ima sve ovo i svoju drugu stranu, već vidim kako će se neko uhvatiti za nju: odviše je lako u ovim glumčevim zapisima naći kojekakvih stilskih nezgrapnosti, a naročito jednog – sa stanovišta važećih merila i "književnih senzibiliteta" – odviše egzaltiranog i patetičnog tona, a sve bi se to nekom "profesionalnom" piscu moglo s razlogom prilično zameriti. No, u Šerbedžijinom rukopisu i to se zapravo lako guta, osim ako baš ne odlučite da bude drugačije. Jerbo su darovi koje vam Šerbedžija na drugoj strani pruža toliko izobilni i deliciozni da će samo rođeni cepidlaka i namćor ustati pre vremena sa ove trpeze, gunđajući zbog toga što poneki tanjir stoji malo "ukrivo".
Od dirljivog opisa ličkog detinjstva i odrastanja u "tranzitnoj" slavonskoj varošici Vinkovcima, preko glumačkih početaka i vanredno pronicljivih (i prijateljski lojalnih) opisa zagrebačkih – u manjoj meri i beogradskih, ljubljanskih... – pozorišnih prilika i glumačkih naravi, pa do vremena pune zrelosti i slave (sa pripadajućim slatkim iluzijama i zabludama, o kojima će pisac takođe reći ono što treba i kako treba), a uz uvid u privatni život do one mere koja ne smeta osećanju dobrog ukusa, Rade Š. razvija priču jednog života kojem ničega ne nedostaje, osim Velike Egzistencijalne Drame. Nažalost, i ona će doći: autor se ne libi preciznog "katalogizovanja" lutanja i nedaća iz devedesetih, od uzaludnog sarajevskog "mirotvorevanja" i jedva-jedvice izvlačenja iz opsednutog grada, preko Ledene Opne netrpeljivosti u koju je uvaljan u Hrvatskoj i krajnjeg podozrenja – uz ispade agresivne mržnje – u privremenom beogradskom egzilu, pa do lutanja i snalaženja po Sloveniji, Engleskoj i USA.
"Zla vremena" su, recimo, prošla, glave su ostale na ramenima (osim onih koje nisu!), ali se više nikada neće živeti onako "naivno i nevino" (ergo: normalno) kako se živelo nekoć. I o jednom i o drugom životu, i o ljudima koji su gorčili i o onima koji su sladili jedan neobičan ljudski život, Šerbedžija je ostavio zapise koji svedoče o onom Supstratu Ljudskosti koji neko ima ili nema, razume ili ne razume, i – šlus. Pa sad, "dala se" ona Ines ili ne, na koncu konaca, sada je to već posve svejedno. Ostaje samo nešto sačuvanog ljudskog smisla, za one koji umeju i hoće. Ostali neka čitaju tabloide, tamo sigurno piše ko je novi Šerbedžija, koga ćemo mrzeti u (n)ovoj sezoni.

Teofil Pančić