Šandor Marai (1900-1989), pripovedač, romansijer, esejista i pesnik. Jedan od najvećih mađarskih pisaca 20. veka. Bio je veoma popularan između dva rata, pravi građanski pisac koji je izgradio svoj stil. Objavio je desetak romana, biran je za člana Akademije nauke Mađarske. Kada je zavladao stanjinizam (1948), bilo mu je jasno da ne samo što neće moći da piše ni da objavljuje, nego neće moći ni da ćuti. Zato je emigrirao i ostatak života proveo na Zapadu, u Evropi i Americi.
Nije prestajao da piše, i to uvek na mađarskom jeziku. I pored svega, teškog i neizvesnog emigrantskog života, bez izdavača, on je i dalje pisao pesme, eseje, romane i ostvario impresivno delo koje se tek u naše veme postepeno objavljuje.
On je još jedan veliki emigrant s istoka Evrope koji je ostvario još jedno, paralelno delo - Dnevnik. Započeo je da ga piše za vreme rada 1943. i nije prestajao sve do samoubistva, 1989. godine. Više od trideset tomova (možda i više!) dragocenih beležaka o 20. veku i ljudima u njemu, pre svega o samom piscu. Za sada je samo objavljen izbor iz Dnevnika, a upravo je potpuno objavljivanje dela u toku i završena je tek 1956. godina. Kada Dnevnik u celini bude objavljen mađarska književnost, ali i svetska, postaće svesna kolika je vrednost ovih istrajnih zapisa.
03.09.05 Danas
Čitalište
Dnevnik 1943-1947, Š. Marai / Providne priče, Lj. Ulicka / Musungu Džim i veliki poglavica Tulok, P. Nit
Šandor Marai Dnevnik 1943-1947 AED studio, 2005 izbor i prevod Sava Babić
Taman kad smo pomislili da smo u korpusu mađarske literature otkrili najvažnije - Belu Hamvaša, pojavio se - Šandor Marai, tačnije, njegovi dnevnici. Šandor Marai (1900-1989) smatra se danas jednim od najvećih mađarskih pisaca dvadesetog veka. Od osamnaeste godine bavio se pisanjem i izdavaštvom. Godine 1945. postao je član Mađarske akademije nauka, da bi tri godine kasnije emigrirao iz političkih razloga. Maraijev literarni opus sada ubrzano prevode i Italijani, Francuzi, Nemci... Po rečima preodioca Save Babića, Šandora Maraija ćemo kao romansijera tek upoznati - kad kod nas bude objavljeno još njegovih romana, od kojih su neki, po Babiću, izvanredni prozni doživljaji, visokog dometa i duboke promišljenosti. Sudeći po Dnevnicima ovog pisca, pred nama je ponovo jedno izvanredno literarno otkriće. Marai u prvom tomu Dnevnika piše o godinama provedenim u Mađarskoj tokom Drugog svetskog rata, kada su ga okruživali rat, bezumlje, ludilo, glad, a on, poput Andrića u bombardovanom Beogradu, nastavljao da piše. Tomovi i tomovi različitih dnevnika napisani su tokom dvadesetog veka, ali su možda najblistavije dnevničke stranice ispisane baš Maraijevim perom. Secirajući prirodu Boga i čoveka, prirodu osećanja, ljubavi, smrti, suštinu života i literature, Marai neverovatno lako i sa impresivnom inteligencijom i erudicijom otkriva suštinu dvadesetog, pa i narednog veka. U jednom pasusu ovog dnevnika fragmentarne strukture (mi imamo Znakove pored puta, Andrić, još jednom!), Marai kaže da je "danas slobodno napisati sve ono što je juče bilo zabranjeno; jedino nije slobodno napisati istinu o današnjem i sutrašnjem danu". Ovi dnevnici imaju još dva toma, a Sava Babić je preveo i četvrti. Srećom po čitaoce.
Ljudmila Ulicka Providne priče Paideia, 2004 prevela Neda Nikolić Bobić
Ulicka se smatra najznačajnijom savremenom ruskom književnicom. Njena biografija moguća je samo - u Rusiji. Rođena je Moskovljanka. Završila je biologiju i jedno vreme radila u genetičkoj laboratoriji, a onda je ostala bez posla u vreme samizdata, jer je pronađena pisaća mašina na kojoj je prekucavala roman. Na taj se način zvršila njena naučna karijera, ali je počela književna.U prvo vreme, Ulicka je živela od pisanja drama i scenarija za pozorišta, radio i televiziju....Priče je počela da piše devedesetih godina dvadesetog veka i rezultat je njena munjevita književna karijera. Kritičari prozu Ulicke smatraju spojem "klasične ruske literature sa savremenim tokovima, obnovu realističkog književnog izraza na kojem počiva novija tradicija ruske književnosti", a ističu i da je Ulicka izvanredan psiholog, vešt stilista, koji u pričama uspeva da prenese i oslobodi i najtananije nijanse čovekovog karaktera. Providne priče su mozaik od nekoliko priča, koje u jedinstvo sklapa sam pisac sopstvenom pričom. Svaka od Providnih priča ima zajedničku, intrigantnu temu: kako žene lažu. Pod tim naslovom, ovo delo bilo je bestseler na Sajmu knjiga u Frankfurtu 2003, a u Rusiji je knjiga doživela niz izdanja. Providne priče nalikuju na pikarski i pitoreskni put u ljudsku prirodu, koja je ponekad istovremeno i blistava i naivna i komplikovana preko svake mere. Pogotovo kada je slovenska.
Patrik Nit Musungu Džim i veliki poglavica Tulok Dejadora, 2005 preveo Aleksa Golijanin
Siže ovog dela je jednostavan: nakon katastrofalnih rezultata na prijemnim ispitima, devetnaestogodišnji Džim Tuloh ne uspeva da se upiše na univerzitet. Pošto nema nikakvu predstavu o tome šta bi mogao da uradi sa sopstvenim životom, odlazi u Zambavi, podsaharsku banana republiku, da radi nešto vredno i korisno po čovečanstvo. Počinje kao nastavnik engleskog jezika u seoskoj školi, ali ubrzo dobija jednu od glavnih uloga u građanskom ratu. Pred čitaocem će, zatim defilovati neverovatni likovi - predsednik Adini, afrički diktator duboko i nepokolebljivo zaljubljen u samog sebe, general Bulimi, koji je zbog surovosti rata od pesnika postao vojnik, čudna državna armija koja toliko često menja strane da vojnici nikada nisu sigurni koju uniformu da obuku, vrač rastafarijanac Musu, baš kao i Veliki poglavica Tulokoa, koji će učiniti da zaplet ove knjige bude više nego zaplet. Autor Musungu Džima i Velikog poglavice Tulokoa je Patrik Nit, engleski nezavisni novinar mlađe generacije, koji je do sada obavio niz romana. Musungu Džim i Veliki poglavica Tuloko njegov je prvi roman, za koji je dobio nagradu "Beti Trask". Nit pripada malom krugu pisaca koji uspevaju da duhovito pišu o gorućim i ozbiljnim temama kao što su neokolonijalizam i zatiranje Afrike.
Domazet Sanja
