Zivojin Pavlovic, knjizevnik i filmski reditelj, rodjen je 1933. godine u Sapcu. Diplomirao je slikarstvo na Akademiji primenjenih umetnosti u Beogradu. Preminuo je u Beogradu 1998. godine.Objavio je knjige pripovedaka: Krivudava reka (1963, 1994), Dve veceri u jesen (1967, Nagrada Isidora Sekulic), Cigansko groblje (1972), Ubijao sam bikove (1985, 1988), Kriske vremena (1993, Andri?eva nagrada za pripovetku), Blato (1999), knjige novela: Dnevnik nepoznatog (1965), Vetar u suvoj travi (1976) i Krugovi (1993); knjige proze Belina sutra (1984), Flogiston (1989) i Azbuka (1990); romane Lutke; Lutke na bunjistu (1965, 1991), Kain i Avelj (1969, 1986), Zadah tela (1982, 1985, 1987, 1988, 1990), Oni vise ne postoje (1985, 1987), Zid smrti (1985, 1986, 1987, NIN-ova nagrada za roman godine), Lov na tigrove (1988), Raslo mi je badem drvo (1988), Vasar na Svetog Arandjela (1990), Trag divljaci (1991), Lapot (1992, NIN-ova nagrada za roman godine), Biljna krv (1995), Simetrija (1996) i Dolap (1997); knjige eseja Film u skolskim klupama (1964), Djavolji film (1969, 1996), O odvratnom (1972, 1982), Balkanski dzez (1989) i Davne godine (1997); knjige razgovora Jezgro napetosti (1990) i Ludilo u ogledalu (1992); dnevnike Ispljuvak pun krvi (1984. zabranjen, 1990), Otkucaji (1998) i Dnevnici I-VI (2000); cetiri filmska scenarija Revolucija, tavni talas (1991) i knjigu epistolarne proze Voltin luk (sa Goranom Milasinovicem, 1996)Rezirao je sledece filmove: Zive vode (omibus Kapi, vode, ratnici, 1962), Obruc (omnibus Grad, 1963, zabranjen), Neprijatelj (1965, Zlatna maska na I festivalu mediteranskog filma), Povratak (1966), Budjenje pacova (1967, Zlatna arena za reziju u Puli, Srebrni medved za reziju na festivalu u Berlinu), Kad budem mrtav i beo (1968, Velika zlatna arena u Puli, I nagrada za najbolji film na festivalu u Karlovim Varima), Zaseda (1969, Zlatni lav na festivalu u Veneciji), Crveno klasje (1971, Velika zlatna arena u Puli, Zlatna arena za reziju, Zlatna plaketa za scenario prema literarnom delu na festivalu u Berlinu), Let mrtve ptice (1973), Pesma (tv film u 6 epizoda, 1974), Hajka (1976, Zlatna arena za reziju), Dovidjenja u sledecem ratu (1980), Zadah tela (1983, Velika zlatna arena u Puli, Zlatna arena za reziju, Zlatna arena za scenario), Na putu za Katangu (1987, Zlatni gladijator), Dezerter (1992, Srebrna mimoza, Zlatna maslina za najbolji film na festivalu mediteranskog filma u Bastiji), Drzava mrtvih (1997).Dobitnik je mnogih medjunarodnih i domacih nagrada za literaturu i film. Godine 1996. dobio je nagradu “Felix romuliana” za zivotno delo.
01.01.00
Glas javnosti
21.12.1999.
"Dnevnici" - kruna literarnog opusa Živojina Pavlovića
Umeo je da piše, slika, vozi voz...
U šestotomnom izdanju obuhvaćen period od 1956. do 1993. godine. Uskoro i nagrada "Živojin Pavlović" za dostignuća u oblasti filma i književnosti
Šestotomno izdanje "Dnevnika" Živojina Pavlovića, predstavljeno kao kruna Pavlovićevog literarnog opusa i istovremeno impozantna freska 20. veka, štivo na razini Gombrovičevih dnevničkih zapisa, objavili su novosadski "Prometej" i beogradski "Kvit podijum". U hotelu Interkontinental okupili su se saradnici, prijatelji i poštovaoci Živojina Pavlovića, a njegove omiljene izvorne narodne pesme, poput "Raslo mi je badem drvo", pevala je Svetlana Stević.
O "Dnevnicima" su govorili Boro Drašković i Franjo Petrinović, a odlomke su čitali glumci Svetozar Cvetković i Milena Pavlović, kćerka pokojnog Živojina Pavlovića. Glumac i koproducent Pavlovićevih filmova, Radoš Bajić, najavio je da će "Kvit podijum" krajem januara raspisati konkurs za nagradu "Živojin Pavlović" za dostignuća u oblasti filma i književnosti. Inicijativa da Pavlovićeva rodna kuća u Vratarnici postane duhovno vrelo takođe potiče od Bajića.
- "Dnevnici" su velika završnica dela Živojina Pavlovića - rekao je Boro Drašković. - Da je za sobom ostavio samo književni ili samo filmski opus pripadao bi najvećim duhovima ovog veka. Da je snimio samo filmove u Sloveniji, po kojima ga svrstavaju u slovenačke reditelje, imao bi visoko i neporecivo mesto. "Dnevnici" Pavlovića legitimišu kao jednu od poslednjih renesansnih ličnosti.
On je pisao, slikao, umeo je da vozi voz, pravi filmove, obavlja ratarske poslove, znao je sve o medicini kao doktor nauka. Nije čudo zato da se latio dnevnika, najzanimljivijeg literarnog oblika u ovom veku (začet u renesansi, punoću dosegao u 20. veku). Živojin Pavlović je "Dnevnik" počeo da piše 1956. godine pod neposrednim uticajem Miroslava Krleže, iz želje da nastavi "obračun sa njima", da ostavi trag o sebi, vremenu, zemlji...
Planirani za prošlogodišnji Sajam knjiga, u dogovoru sa piscem, štampani na 2.560 strana, "Dnevnici" obuhvataju period od 1956. do 1993. godine (tomovi "Izgnanstvo 1 i 2", "Ispljuvak pun krvi" i "Diarijum 1, 2, 3"), ali ne i zasebno objavljene "Belinu sutra", "Otkucaje", "Flogiston". Svaki tom je opremljen ključnim fotografijama za tu knjigu u izboru Živojina Pavlovića (Mađarska revolucija iz 1956. godine, pad Berlinskog zida, studentski protest 1968, pad Čaušeskua, protest 9. marta 1991. u Beogradu i rat u Bosni i Hrvatskoj).
V. Milivojević
01.01.00
Politika
22.04.2000.
Svedočanstva
Ogledalo s hiljadu lica
Gonjen ogromnom radnom i stvaralačkom energijom, književnik, filmski reditelj, pisac scenarija filmskih i televizijskih, esejista i hroničar našeg doba, Živojin Pavlović (1933-1998) za sobom je ostavio golem i raznovrstan opus: tridesetak knjiga umetničke proze (uz desetotomni prozni ciklus "Divlji vetar" u kojem su neki rukopisi prvi put ugledali svetlo dana 1993), petnaest igranih filmova (uključujući i "Zemlju mrtvih" koju nije uspeo sam da dovrši), 20 filmskih scenarija, sedam televizijskih, TV-seriju "Pesma" po Davičovom romanu, i mnoštvo neobjavljenih rukopisa.
Sada se ovom nizu pridružuju "Dnevnici I-VI", šest zamašnih tomova, u kojima su sabrani piščevi dnevnici nastali između 1956. i 1993. godine, sve do njegovog 60. rođendana, kad je sebi obećao da više neće voditi dnevnike. Ipak, pisao ih je i dalje, mimo ovog ličnog zaveštanja.
Učinci boga Marsa
Raspon ovog dnevničkog preispitivanja gotovo iz dana u dan obuhvata godine 1956. i 1993. sa velikim prekidom koje obuhvata četvrt stoleća, između 1963. i 1988. iz kojeg je iskrsla samo 1968. godina sa fokusom na istorijska "lipanjska gibanja" studenata Beogradskog univerziteta. Prva dva toma, "Izgnanstvo î-îî" obuhvataju 1956-1963, potom sledi knjiga "Ispljuvak pun krvi" posvećen usijanom letu 1968. i, najzad "Diarium I-III", od 1988-1993.
Nema, dakle, dnevnika iz dveju najznačajnijih stvaralačkih decenija (šezdesete - sedamdesete) u životu Živojina Pavlovića, u kojima su se pojavili njegovi najznačajniji filmovi i dela, njegova "slovenačka odiseja" posle obračuna režima sa crnim talasom. Sveukupno ovde su smeštene 2.642 stranice koje zahtevaju stotinak čitalačkih časova. Nismo zažalili.
Dnevnici kao književni žanr nastaju pod potrebom samospoznaje, ličnog preispitivanja i razumevanja sebe i sveta. To važi i za ove Pavlovićeve dnevnike, koji se iz stranice u stranicu žanrovski menjaju, neprekidno potvrđujući da imamo posla sa umetnikom oštre percepcije života, osobene poetike i široke duhovne radoznalosti. Čitalac ove knjige prati na nekoliko ravni. Najpre je to psihološki portret umetnika koji je često nemilosrdan i prema sebi i prema drugima, bandoglavo ubeđen da ima pravo na iskazivanje svoje istine, što naravno uvek ima svoju cenu.
Potom sledi ravan sa elementima autorove poetike, koja je opsednuta vizijom žestokog, neposredovanog života (ali i u književnosti, i na filmu, život je posredovan jezikom medija, rečima i slikom, i tu nastaje drama). Novi sloj, koji povremeno iskrsava, jeste hronika ličnog života, tlapnji, bolesti i sumnji, i, najzad, letopis užagrenih godina - posebno od 1988. godine naovamo, sa svakodnevnim učincima mitskog boga Marsa i njegovih mnogobrojnih pomoćnika.
Spaljena knjiga
Prve dve knjige "Izgnanstva" (nejasan je već i sam naslov: izgnanstvo iz čega? ako je već reč o ateisti i bezbožniku) manje su zanimljive iz današnje perspektive, jer je pisac opsednut svojim egom, bolestima, prvim prodorima na kulturnu scenu (kojom, naravno, ne teku med i mleko). "Ispljuvak pun krvi" o studentskoj pobuni 1968. je u prvom izdanju "Narodne knjige" iz 1984. bio zabranjen i spaljen (!).
To je izvrsno svedočanstvo samo po sebi, velika hronika i viviseksija režima koji nije prezao od manipulacije i nasilja.
Trotomni "Diarium" (1988-1993) gotovo iz dana u dan prati raspad jugoslovenske državne zajednice, dolazak rata i pomame niskih i ubilačkih strasti na naše prostore. Pavlović komentariše novinske vesti i izveštaje, prati reakcije pisaca i umetnika, ali u ovom nizu je najzanimljiviji i najpotresniji doživljaj vukovarskog razbojišta na kojem će, još pod mirisom dima i raspadnutih leševa, Pavlović snimiti svoj film "Dezerter".
Na ličnom i stvaralačkom planu, pisac često govori o svojim novim knjigama i celinama, vajkajući se na slabu kritičarsku recepciju i nivo naše književne kritike. Uzgred, povremeno se obrušava na postmoderniste, podsmeva se onim piscima koji su opsednuti stilom i pitanjima knjižene forme. Krajem osamdesetih se pita "Ko danas čita Žida", a onda na desetinama stranica ispisuje odlomke Židovih meditacija, koje je u jednom času nazvao moralističkim egzibicijama jednog intelektualnog pedera (!).
Beležeći smrt Borislava Pekića (3. VII 1922) Pavlović navodi da je Pekić autor "dve-tri zbirke priča, gomile romana, tridesetak drama, pregršti esejističkih napisa i pseudodnevnika", premda su dnevnici uvek pomalo pseudo, osim kad se doslovno objavljuju iz dana u dan. Kaže da nije pročitao nijednu Pekićevu knjigu, ali tu ne staje već donosi sud o "verbalnoj poplavi što nadire iz pretencioznih, lenjirom iscrtanih literarnih tvorevina" (!).
Slično se, olako i nepromišljeno, poneo i povodom smrti Miodraga Bulatovića, godinu dana ranije, iz čijeg celokupnog opusa je samo izdvojio jednu priču. Danilu Kišu je samo priznao da je dobro pevao uz gitaru.
Kad je polemičan, Pavlović izaziva polemička osećanja. Tako izgledaju susreti sa gorostasima.
Milan Vlajčić
01.01.00
Glas javnosti
04.05.2000.
Ideali i razočaranje u "Dnevnicima" Živojina Pavlovića
Zapisi iz "Države mrtvih"
Svojom "voljom za smislom" Pavlović je kroz dnevnike ispisao ličnu istoriju civilizacije druge polovine ovog veka
Tek za 50 ili 100 godina, kada vreme koje živimo bude u potpunosti iščilelo, neki budući čitaoci moći će da celu jednu epohu otkrivaju kroz "Dnevnike" Žike Pavlovića. Jer, on je počeo da ih vodi 1956. godine, kada je već bio razočaran čovek, koji nije mogao da ne primeti kako se izneveravaju njegovi mladalački levičarski - ili da budem precizniji komunistički - ideali, vera u jednakost i slogu među ljudima okupljenih oko raznih konstuktivnih ideja.
Zato se narednih decenija, gotovo svakodnevno ispisujući dnevnik, obračunavao sa sopstvenim uverenjima i pravio inventar njihove neostvarenosti.
Postala je već opšte mesto floskula "o životu fantastičnijem od svake literature", a kako je ceo Žikin život bio prepun neverovatnih događaja, nije čudo što se opredelio za dnevnik kao formu koja "trpi sve"; da je neku od epizoda pokušao pretočiti u pripovetku ili roman narušio bi umetničku verodostojnost i bio optužen da anegdotizira svoju prozu - rekao je o "Dnevnicima" (izdavač "Prometej") dugogodišnji Pavlovićev prijatelj akademik Aleksandar Tišma.
Njegovu zbirku pripovedaka "Nasilje" iz 1965. godine i Žikinu "Krividavku reku", objavljenu dve godine ranije istoričari književnosti smatraju prethodnicama, estetski i ideološki korozivne "stvarnosne proze".
U našoj literaturu jedinstveno delo, pisano od 1956. do 1993. godine, odnosno Pavlovićevog 60. rođendana, zaokružilo je opus njegove tzv. hibridne ili apsolutne proze u kome su još "Flogiston", "Belina sutra", "Otkucaji", "Balkanski džez", i knjiga razgovora "Jezgro napetosti" i "Ludilo u ogledalu", dok su pak pripovetke i romani uglavnom obuhvaćeni grandioznim desetoknjižjem "Divlji vetar". Svojom "voljom za smislom", kako je to definisao Frankl, Žika je kroz dnevnike, "jednu vrstu seizmografa svakodnevnog življenja i stvarnosti" ispisao ličnu istoriju civilizacije druge polovine ovog veka, promišljajući kao pasionirani arheolog duhovnosti indikativne fenomene književnosti, filozofije, slikarstva, socijalne antropologije, ideoloških mena i društvenih lomova.., ali i svoju ličnost.
Po Serđu Grmeku Đermaniju, direktoru Venecijanskog filmskog festivala, možda glavna karakteristika celokupnog Pavlovićevog prosedea je - podvojenost. "Kad sam pre tri godine u okviru filmskog dela sesije Alpe - Adrija priređivao retrospektivu tzv. jugoslovenskog crnog talasa šezdesetih i sedamdesetih godina Žika je, naravno, bio najzastupljeniji autor.
Nisam znao da li je riskantno što sam u jedan od programa uvrstio njegov film "Neprijatelj" (rađen po noveli Dostojevskog "Dvojnik") i dokumentarac o jeretiku komunizma, koga su Titovi partizani ubili 1941. godine - Živojinu Pavloviću. Žika je reagovao sjajno i govorio o sebi kao o dvojniku disidenta prema kome totalitarna ideologija nije imala milosti.
Već iz naslova Pavlovićevih filmova može se zaključiti koliko je smrt bila njegova opsesivna tema; javlja se u "Kada budem mrtav i beo" i "Letu mrtve ptice", dok testamentarnu "Državu mrtvu" (misli na nedovršeno ostvarenje rađeno prema drami "Janez" Siniše Kovačevića - op. a.), koju sam gledao u nedovršenoj verziji, ubrajam u Žikina najbolja dela.
A on predstavlja sam vrh jugoslovenske kinematografije, svojevremeno jedne od najkompaktnijih u svetskim razmerama. Verujem da je vreme da se ona, nakon svih procesa državnih podvajanja, ponovo tretira kao jedna celina u svom "drugom životu". Ima li bolje "kohezivne ličnosti" od Žike, koji je bio vrhunski i srpski i slovenački reditelj. Možda će to i Slovenci najzad shvatiti - zaključio je Đermani.
M. Lazović
