1. Ovo pišem za tebe koji ćeš doći. Valja biti pripremljen. Neko mora da te upozori. Doći ćeš u zemlju gde istina i varka nemaju više ono značenje koje te je dovelo ovamo. Pitaj Indijance. Bilo šta. Prvo što ti padne na pamet. A sutradan, kada se probudiš, postavi im ponovo isto pitanje. A potom prekosutra, ponovo. Jedno te isto pitanje. Svakog dana dobićeš drugačiji odgovor. Istina se gubi u klupku suprotnosti i besmisla koji nas okružuju. Kada budeš došao u potrazi za onim što je prošlost sahranila, treba da znaš da se nalaziš na ulazu u zemlju u kojoj nije moguće ekshumirati pamćenje, jer je zagonetka, jedino dobro koje se odnosi u grob, takođe i jedino što se ostavlja u amanet onima što, kao ti i ja, sumnjajući u zagonetku, ostaju da čekaju smisao, da bi na kraju umrli radoznali. Čvrsto ćeš se uhvatiti za činjenice za koje ćeš do tada verovati da ne mogu pasti pod senku sumnje. Da je američki antropolog Bjuel Kvejn, moj prijatelj, umro u noći 2. avgusta 1939, u dvadeset sedmoj godini života. Da se ubio bez ikakvog vidnog obrazloženja, neočekivano i na iznenađujuće surov način. Da je sebe podvrgao najstrašnijim mukama, uprkos preklinjanjima dvojice Indijanaca u čijoj se pratnji vraćao iz indijanske naseobine u Karolinu, a koji su pobegli glavom bez obzira, obamrli od tolike strahote i krvi. Da je sebi naneo ožiljke nožem i da se obesio. Da je ostavio zanimljiva pisma koja, međutim, ništa ne objašnjavaju. Da su ga u izveštajima, koje sam i ja lično imao nepriliku da sastavljam kako ne bi došlo do istrage, nazivali očajnikom i čudakom. Proveo sam tolike godine u iščekivanju tvog dolaska, ma ko da si, uzdajući se isključivo u ono što znam jedino ja i niko više, ali sada ne mogu dalje da se uzdam u sudbinu i dopustim da sa mnom nestane ono što sam poverio sopstvenom pamćenju. Takođe ne mogu ni da poverim nepoznatim ljudima ono što pripada tebi, a što sam, svih ovih tužnih i očajnih godina, u iščekivanju tvog dolaska, čuvao zaključano iza sedam brava. Oprosti mi. Ne usuđujem se da rizikujem. Nisam više u mogućnosti niti u godinama da prkosim smrti. Sutra ću se ukrcati na brod za Karolinu. Ali ću pre toga ostaviti ovaj zavet za tebe koji ćeš doći i suočiti se s najpotpunijom neizvesnošću.
Dobro došao. Reći će ti da se sve dogodilo brzo i neočekivano. Da su svi bili zatečeni kada su čuli da je reč o samoubistvu. Reći će ti mnogo šta. Znam šta očekuješ od mene. A i šta ti verovatno prolazi kroz glavu. Ali ne traži od mene ono što mi nikada nisu dali, crno na belo, tačno vreme. Moći ćeš jedino da računaš na okvirnost i neizvesnost onoga što ti ovde pričam, kao što sam i ja na raspolaganju imao samo reči Indijanaca i nepouzdan prevod profesora Pesoe. Priče zavise pre svega od vere onoga ko ih sluša i njegove sposobnosti da ih protumači. A ti ćeš, kada budeš došao, biti u velikoj neverici. I dr Bjuel je, na svoj način, bio nepoverljiv. Opirao se koliko je mogao. Da bismo verovali, potrebni su nam razlozi. Hoću li zloupotrebiti tvoje strpljenje i dobru volju, ma ko ti bio, ako te podsetim da ćemo jednog dana svi umreti? Sećam se onog dana kada je, u martu 1939, nepoverljiv kao i ti sada, došao u grad koji na kartama nazivaju mrtvim, kada sam ga prvi put video. Svi su prepoznali zvuk hidroaviona kondor dok se, najavljujući svoj dolazak, približavao gradu. Više nas niko nije posećivao. Gomila se sjurila ka reci. Ja sam bio zauzet nekim poslom, ali još kao kroz maglu vidim na podu kuće bez krova senku aviona, koji je nadletao drveće manga duž rečne obale. Završio sam posao i spustio se u luku. Pozirao je pred fotografom kog je predstavnik Kondora unajmio da zabeleži događaj, a koji je, položivši aparat na stativ, zauvek urezao na svom filmu prispeće uglednog etnologa dok je, zajedno sa Indijancima i pilotom, stajao na krilu aviona. Njegov dolazak izazvao je buru koju su pet meseci kasnije svi već uveliko zaboravili, ako te to kojim slučajem zanima. Vrlo brzo smo se navikli na neobičnu novinu. Samo ga se ja još i sad sećam. Ali tog dana niko od nas nije mogao ni da pretpostavi ko nam dolazi u goste. Imao je beli kačket, kao da je kapetan broda, belu košulju, jahačke pantalone i čizme. Niko od nas nije uočio ništa ispod te ohole otmenosti, tako neprikladne mestu i prilici, niti šta uočavam sada kad se vraćam unazad. Niko nije mogao da predvidi zlu kob što će mu za manje od pet meseci oduzeti život. Približio sam se prizoru koji je grad nemo posmatrao, i ne sluteći da se prihvatam misije kakvu bi svaka ljudska duša morala da prihvati. Ja sam bio ta duša. Predstavnik Kondora nas je upoznao, ali me etnolog nije ni video. Stegnuo mi je ruku, kao što bi bilo kome, i osmehnuo se, svima se osmehivao, ali nije primetio moje prisustvo. Ni ime mi nije zapamtio. Da ga je razumeo, sigurno bi se našalio, jer je, uprkos svemu, bio veoma duhovit. Moje ime je svuda unaokolo predmet šale. Međutim, on je tek bio stigao. Tek će kasnije razumeti okolnosti i prednosti činjenice da je u meni pronašao saveznika. Tek će tada, u nedostatku boljeg, prihvatiti moje prijateljstvo. Jeste da sam najobičniji seljak sa severoistoka, družim se sa Indijancima, ali sam išao u školu i nisam glup. Nikome nemam šta da zamerim, a ponajmanje dr Bjuelu, mom prijatelju, nasuprot svemu što je možda pomislio ili napisao, a čemu sam imao pristup samo preko sumnjivih prevoda profesora Pesoe, koji je u Bjuelovim zapisima pokušao da pronađe objašnjenje, dok sam ja svime što je bilo u mojoj moći nastojao da ga zataškam. Bilo je važno da niko ne uvidi nikakav smisao. Neophodno je sprečiti mrtve da upravljaju živima. Još od početka, iako nisam mogao da sprečim tragediju, jedini sam ja u njegovim očima video očajanje koje se trudio da sakrije, što mu nije uvek polazilo za rukom, a čiji uzrok, mada sam ga naslutio još pre nego što se preda mnom obelodanio, radije nisam primećivao, ili sam se pak pravio da ne primećujem, u nadi da ću mu time olakšati bol. Mislim da sam mu tako pomogao najbolje što sam umeo. Budući da sam prisustvovao retkim trenucima u kojima nije uspevao da se suzdrži, znao sam sve, a moje ćutanje bilo je za njega dokaz prijateljstva. Takvi su ljudi. Ili ti misliš da, kada se gledamo, ne prepoznajemo u bližnjem ono što u sebi samima pokušavamo da sakrijemo? Nema ničeg vrednijeg od poverenja prijatelja. Zbog toga cenim Indijance, s kojima živim još od malih nogu, još otkada ih je moj deda pripitomio. Oduvek sam ih primao u kuću. Oduvek sam znao šta mi govore iza leđa, da misle da sam pomalo čudan, kao uostalom i svi belci. Ali meni je oduvek bilo važno jedino da mogu da se oslone na mene. I da znaju da ne očekujem ništa za uzvrat. Od mene mogu da dobiju sve što zatraže, a sam Bog zna da su njihovi zahtevi beskrajni. Uvek sam činio za njih sve što je bilo u mojoj moći. Kao i za dr Bjuela. Dao sam mu sve što sam dao i Indijancima. Isto prijateljstvo. Jer je i on, kao i Indijanci, bio sam i izgubljen. A nasuprot onome što je pomislio ili napisao, bio je najobičniji dečak. Mogao je da mi bude sin. Nikada me ništa nije toliko potreslo. Čak ni kada me je, tri godine nakon tragedije, gospodin Sildo Meireles, inspektor Službe za zaštitu Indijanaca, smenio s mesta nadležnog u indijanskoj naseobini Manoel da Nobrega, preporučivši mi da se od tada pa nadalje naseobine klonim i telom i dušom, i zauvek me odvojio od Indijanaca – nije me želeo u blizini. Čak ni poniženje što sam smenjen s dužnosti koju sam obavljao nešto manje od godinu dana, a na koju sam stupio kako bih zaštitio Indijance, upravo uz pomoć dr Bjuela, zahvaljujući preporukama što ih je poslao u Rio de Žaneiro. Čak ni pokolj Indijanaca u Krupnoj glavi, koji bi možda dr Bjuel uspeo da spreči da je još bio živ i među njima kada su im zemljoposednici, godinu dana posle njegovog samoubistva, podmetnuli zasedu. Ništa me nije tako rastužilo kao odlazak mog prijatelja, čiju uspomenu poštujem. Ja sam ga prihvatio kad je došao. Ništa od svega što je mogao da pomisli ili napiše ne može da me rasrdi, nikada nisam očekivao ništa za uzvrat, jer u dubini duše znam da sam bio poslednji čovek na koga je mogao da se osloni.
Izašao sam iz kuće bez krova u sumrak, baš kada je oblak slepih miševa izleteo iz šupljeg stabla jednog drveta manga i uputio se ulicama, obrušivši se u niskom i slepom letu, ne obraćajući pažnju na bicikliste i pešake, koji takođe nisu obraćali pažnju na njih, u tom mrtvom gradu, kako ga je on opisao, ako je verovati prevodima profesora Pesoe. Jeste da sam neuk, ali nikada nisam bio sujeveran. Mogao sam u oblaku malih vampira koji su ga dočekali da vidim loš predznak. Ali sam, kada sam stigao do reke, jedino video njegove oči, izraz njegovih očiju, rasejanih i umornih, između jedne i druge fotografije, kada bi zaboravljao da ga i dalje svi posmatraju. Hteo je da krene ka naseobini. Bio je iznuren. Hteo je da se skloni od radoznalih pogleda. Samo bi ti mogao da mi kažeš zašto je došao ovamo, da li je zaista došao da umre, kao što sam posumnjao kada mi je stigla vest o njegovom samoubistvu. Već godinama te čekam, uzalud.
Pet meseci po njegovom dolasku u Karolinu, 9. avgusta iste godine, grupa od dvadesetak Indijanaca ušla je u grad kasno uveče. Donosili su tužnu vest i, u koferu, predmete dr Bjuela za ličnu upotrebu, koje sam ja lično preuzeo i prebrojao, sa suzama u očima: dve knjige o muzici, Biblija, jedne cipele, jedne papuče, tri pidžame, šest košulja, dve kravate, crna kabanica, peškir, četiri maramice, dvoje čarape, tregeri, dva pamučna odela, dva odela od kašmira, dvoje gaće i koverta s fotografijama. Nije bilo nijedne njegove slike. Bila je tu slika neke drvene kolibe na plaži; bile su tu slike crnaca s južnog Pacifika, koji su mu ispričali brojne legende i pesme; bile su tu slike članova plemena Trumai iz gornjeg Šingua, ali nije bilo nijedne porodične slike, slike oca, majke, pa čak ni sestre, nijedne žene. Te je slike možda spalio zajedno s pismima koja su mu stigla pre nego što se ubio. Indijanci nisu ništa dirali. Došli su pravo u moju kuću ne progovorivši ni s kim usput – bili su uplašeni, plašili su se da će ih optužiti – što nije sprečilo dalje širenje vesti, tako da je ubrzo gomila radoznalaca okružila moj skromni konak. Pozvao sam brže-bolje profesora Pesou, a on je, pročitavši jedno od pisama koje je nesrećnik ostavio za sobom, na engleskom, smirio Indijance i uverio ih da ni u kom smislu nisu odgovorni za tragični događaj. Ostavio je pisma za Sjedinjene Države, za Rio de Žaneiro, za Mato Groso i dva za Karolinu, jedno za kapetana Anžela Sampaija, načelnika policije, a drugo za mene.
Od tada te čekam, ma ko da si. Znao sam da ćeš doći u potrazi za onim što je tvoje, za pismom koje ti je napisao pre nego što će se ubiti, a koje sam, sigurnosti radi, oprosti mi, sačuvao kod sebe, sumnjajući u sve i svakoga, budući da ionako nisam razumeo šta tu piše – iako sam naslućivao – niti sam smeo da rizikujem tako što bih zatražio od profesora Pesoe da mi prevede te redove. Jedino to pismo koje nisam poslao u Rio de Žaneiro. Danas, nepunih šest godina po smrti dr Bjuela, profesor Pesoa se izdaje za etnologa i samozvanog proučavaoca Kraho Indijanaca, kao da u Karolinu nikada nije kročio nijedan etnolog, kao da je dovoljna njegova slobodna odluka pa da se izjednači sa čovekom koji ga nije ni poznavao, a koga se navodno ni on ne seća, budući da bi ga i samo sećanje bacilo u senku i pružilo merila potrebna da uvidi sopstvenu osrednjost i neznanje. Jeste da sam najobičniji seljak sa severoistoka, ali nisam glup. Od svih zatvorenih koverti jedino ta, koliko sam ja uspevao da shvatim, nije bila naslovljena na nekog od članova porodice dr Bjuela, niti na kakvog drugog antropologa ili misionara. Pokušaj da me razumeš. Bila su to teška vremena. Sve što sam učinio, učinio sam iz prijateljstva, da bih ga zaštitio. Ne možeš ni da zamisliš, ma ko da si. Pisma su, pre nego što će biti poslata za Sjedinjene Države, otišla u Rio de Žaneiro. Nisam mogao da budem siguran da se neće izgubiti, niti da ih neće otvoriti i pročitati, kao što su i učinili maranjanski nadležni organi kada su ih predali profesoru Pesoi u potrazi za objašnjenjem. A da su otvorili istragu, rizik bi bio utoliko veći. Sačuvao sam kod sebe ovo jedino pismo kako bih zaštitio njega i Indijance. Zakleo sam se da ga niko osim tebe neće videti. Umesto pisma poslao sam ti poruku, doduše šifrovanu, koju sam uz pomoć profesora Pesoe sastavio na engleskom, tako da nije znao kome se obraćam i s kakvim namerama, mislio je da je reč o rođaku preminulog, budući da sam ga već prethodno bio zamolio za pomoć prilikom sastavljanja pisma sa izrazima saučešća koje sam poslao majci dr Bjuela. Nikada nisam uspeo da se uverim da li si poruku primio, niti da li si je razumeo, pošto nisi došao da uzmeš ono što ti pripada. Čekam te već godinama, ali više ne smem da rizikujem, niti da prkosim smrti. Ovog meseca počinju kiše. Sutra ću se ukrcati na brod za Karolinu, ali ću pre toga ostaviti ovaj zavet za tebe koji ćeš doći.
2. Niko me nikada nije pitao. Baš zbog toga nikada nisam ni morao da odgovorim. Ne mogu da kažem da nikada nisam čuo za njega, ali činjenica je da pojma nisam imao ko je on sve dok nisam prvi put pročitao ime Bjuel Kvejn u novinskom članku jednog subotnjeg jutra, 12. maja 2001, skoro šezdeset dve godine posle njegove smrti pred sam početak Drugog svetskog rata. Članak je izašao nekoliko meseci pre nego što će izbiti novi rat. Danas su ratovi tačni u minut, mada se u suštini nikada i ne završavaju. Pročitao sam isti pasus nekoliko puta i naglas ponovio ime kako bih se uverio da nisam sanjao, sve dok nisam shvatio – ili pomislio, ne znam ni sam – da sam ga već ranije čuo. Članak se bavio pismima jednog drugog antropologa, takođe preminulog među brazilskim Indijancima, pod okolnostima o kojima se u akademskim krugovima i dan-danas raspravlja, pomenuvši tek usput, u jednoj jedinoj rečenici, sličan slučaj „Bjuela Kvejna, koji je avgusta 1939. izvršio samoubistvo među Kraho Indijancima“.
Potražio sam autorku članka, takođe antropologa. U početku je bila veoma suzdržana preko telefona. Verovatno joj je bilo čudno što je zovem zbog detalja navedenog u tekstu, ali ništa nije rekla. Razmenili smo nekoliko imejlova, koji su poslužili da razbijemo led. Nije želela da se odmah upoznamo. Želela je da bude sigurna da moje namere nisu akademske prirode. Ali čak i ako je u početku posumnjala u moje zanimanje za tog čoveka, za prave namere me nije upitala. Ili barem nije po svaku cenu pokušavala da sazna razloge moje radoznalosti. Pretpostavila je da želim da napišem roman, da je moje zanimanje isključivo književnog tipa, što ja nisam opovrgnuo. Kako sam postepeno svojim pitanjima sve dublje tonuo u njenu zaista neverovatnu priču, počela je blagonaklono da gleda na moje interesovanje za etnologa samoubicu. Možda iz suzdržljivosti ili zbog toga što je osetila da sam ja, iz nekog razloga ili iskustva njoj nezamislivog, naslutio u toj priči nešto u šta je, kako mi je otkrila kasnije, kada smo se konačno sreli i kada me je konačno upitala, i sama oduvek sumnjala. Ona mi je dala prve smernice.
Dokumentacija se nalazi rasuta po brazilskim i američkim arhivama. Preduzeo sam nekoliko putovanja, stupio u dodir s raznim ljudima i počeo polako da sastavljam slagalicu, stvarajući sliku čoveka koga sam tražio. Mnogo ljudi mi je izašlo u susret. Ništa nije zavisilo od mene, već od sklopa slučajnosti i napora koji su otpočeli onog dana kada sam, na sopstveno čuđenje, pročitao članak u novinama i kada sam prvi put, izgovorivši ga naglas, čuo to ime iz sopstvenih usta.
Bjuel Kvejn se ubio u noći 2. avgusta 1939 – istog onog dana kada je Albert Ajnštajn poslao predsedniku Ruzveltu istorijsko pismo u kom mu ukazuje na mogućnost stvaranja atomske bombe, tri nedelje pre potpisivanja dogovora o međusobnom nenapadanju između Hitlera i Staljina, što je bilo zeleno svetlo za početak Drugog svetskog rata i, za mnoge, jedno od najvećih političkih razočaranja XX veka. Tek što sam počeo da preturam po Kvejnovoj smrti, naišao sam, čistom slučajnošću, na pomen Ajnštajnovog pisma. Nije stigao da vidi ništa od svega toga. Nije video rat, nije video bombu – iako je, u poslednjim ludačkim zapažanjima o Kraho Indijancima, oslanjajući se na ono što je u mladosti pročitao u naučnim časopisima, pokušao da na društvene fenomene primeni „iste matematičke principe koji upravljaju atomskim fenomenima“, budući da je kod Indijanaca primetio „sindrome kulturnog ponašanja“ slične zakonima fizike. Još kao dečak bio je opčinjen prirodnim naukama i tehnikom. Nezamislivo mu je bilo da se čovek, što se više trudi da pobegne od smrti, sve više približava sopstvenom samouništenju; ni nakraj pameti mu nije moglo biti da upravo tu leži skrivena i nepostojana suština nauke, njena osveta, mada ga je možda mnogo toga što je primetio kod Indijanaca, a što je intuitivno pripisao sopstvenom iskustvu, dovelo do veoma sličnog zaključka. Kada se ubio, pokušavao je da se peške vrati iz rezervata Krupna glava, na granici države Maranjan i onoga što je nekada bilo deo države Gojas, a danas pripada državi Tokantins. Imao je dvadeset sedam godina. Ostavio je za sobom barem sedam pisama, koja je, u suzama, napisao za poslednjih nekoliko sati pre samoubistva. Ako je suditi po sadržaju četiri pisma do kojih sam uspeo da dođem – upućenih njegovoj mentorki Rut Benedikt sa Univerziteta Kolumbija u Njujorku; gospođi Eloizi Alberto Tores, direktorki Narodnog muzeja u Rio de Žaneiru; Manoelu Perni, inženjeru iz Karoline s kojim se bio sprijateljio; i kapetanu Anželu Sampaiju, načelniku gradske policije – želeo je da svet oko sebe ostavi u savršenom redu. Želeo je da Indijance oslobodi svake krivice, da odredi izvršioce svoje oporuke i uputi ih kako da razdele njegovu imovinu. U tim pismima daje uputstva živima kako da postupe nakon njegove smrti. Ali među pismima do kojih nisam uspeo da dođem, znam da je barem jedno naslovljeno na njegovog oca, lekara dr Erika P. Kvejna, koji se tek bio razveo i stanovao je u hotelu Aneks, u Bizmarku u Severnoj Dakoti; drugo je bilo upućeno prečasnom Tomasu Jangu, američkom misionaru koji je sa suprugom boravio u Taunaiju, u brazilskoj državi Mato Groso, a treće zetu Čarlsu K. Kajzeru, suprugu njegove sestre Merion. A vrlo je verovatno da se u ovim pismima nisu nalazila samo uputstva.
Kvejn je stigao u Brazil u februaru 1938. godine. Iskrcao se u Rio de Žaneiru pred sam početak karnevala. Odseo je u jednom pansionu na Lapi, stecištu svih poročnika, od sitnih lopova do kurvi. Umro je posle godinu dana i pet meseci. Kada su primile vest o njegovoj smrti, neke kolege s njujorškog Univerziteta Kolumbija pomislile su da je njegov odlazak u Brazil već sam po sebi deo svojevoljnog samoubilačkog čina, a drugi su pak posumnjali i da je reč o ubistvu. Došao je s namerom da se posveti proučavanju Karaža Indijanaca, u okviru iste ekspedicije koju je na kraju ostvario jedan drugi antropolog s Kolumbije, Vilijam Lipkajnd, i njegova supruga. Kvejn je po dolasku u Rio promenio mišljenje. Nepristupačni Trumai Indijanci, žitelji doline reke Kolizeu u gornjem Šinguu, kojima je pretio nestanak, predstavljali su mnogo veći izazov od poznatih i pripitomljenih Karaža, izazov čije posledice mladi etnolog, smeo i ambiciozan, nije mogao ni da sanja, a kamoli da predvidi, u trenutku kada je u njima video svrhu svoje slepe upornosti. Čitavu 1938. godinu proveo je na usamljeničkoj ekspediciji ka plemenu Trumai, protkanoj neočekivanim događajima, poteškoćama i smetnjama, koje su se okončale prekidom njegovog istraživanja na terenu, ljutnjom vladajućih struktura Nove države i prinudnim povratkom u Rio de Žaneiro u februaru 1939. Taj udarac dotukao je njegov i inače loman duh.
U isto vreme kada se on protiv svoje volje vratio u tadašnju prestonicu, Čarls Vegli, njegov kolega s Univerziteta Kolumbija, prispeo je brodom iz Sjedinjenih Američkih Država u Brazil da bi proučavao Tapirape Indijance, a mlada naučnica Rut Lends, takođe antropolog iz Njujorka, koja se već nekoliko meseci nalazila u Brazilu radi proučavanja crnaca i kandomblea u Baiji, boravila je u istom gradu. Njih troje bili su omiljeni studenti Rut Benedikt, jedne od najznačajnijih predstavnica antropološke struje koja je ostala poznata po tome što povezuje Kulturu s Ličnošću, pokušavajući da objasni ponašanje putem uklapanja u određenu društvenu sredinu i na taj način relativizuje pojmove normalnog i nenormalnog kod jedinki jedne društvene zajednice. Polovinom tridesetih godina, kao prirodna posledica Nju dila, Katedra za antropologiju Univerziteta Kolumbija pod upravom Franca Boasa okuplja studente privučene jednom liberalnom mišlju, koja s naučnog stanovišta predlaže iskorenjivanje društvenih predrasuda. Svedočanstva brojnih studenata i profesora pripisuju Rut Benedikt veću naklonost prema studentima koji se ne uklapaju u svet kome pripadaju, koji su na neki način neprilagođeni standardima američke kulture. Možda u njima prepoznaje sebe, i stoga ih uzima pod zaštitu.
Kada je primila vest o samoubistvu svog studenta, osamljena na kanadskoj granici, u oblasti Stenovitih planina, kud se povukla odlučivši da se na godinu dana udalji od akademskih aktivnosti, Benediktova je napisala pismo Kvejnovoj majci: „Sekretarica mi je upravo poslala telegram, a ja, neutešna u sopstvenom bolu, sve svoje misli usmeravam ka vama. On vam je kao sin oduvek zadavao brige. Strašno. Od svih mojih učenika, Bjuel je u mom srcu ima posebno mesto, ali u ovom trenutku jedino uspevam da mislim na lični gubitak i da oplakujem vašu patnju, čije prave uzroke još ne znamo. Nikada neću zaboraviti njegovu predanost poslu i srećna sam što ću, objavljujući njegova dela, pokušati da mu obezbedim mesto među savremenom avangardom na polju naučnog proučavanja. Postigao je mnogo, a u dubini duše verujem da je još mnogo želeo da ostvari. Još ni sad ne mogu da verujem da ga više nema. Neka vam Bog bude uteha u vašoj patnji.“
Bjuel Kvejn se upisao na postdiplomske studije na Katedri za antropologiju pošto je 1934. diplomirao zoologiju na Univerzitetu Viskonsina u Medisonu. Za vreme studija zanimao se i za mnoge druge oblasti, počevši od književnosti pa sve do muzike. U predgovoru knjige The flight of the chiefs, u kojoj je mladi etnolog s Kolumbije prepričao legende i pesme sakupljene u toku svog prvog rada na terenu, u naseobini Indijanaca Vanua Levu na ostrvima Fidži u južnom Pacifiku, kad su mu bile svega dvadeset četiri godine, a objavljena je posmrtno 1942, njegov profesor engleskog iz Medisona, Vilijam Eleri Leonard, koji je na engleski preveo vavilonski Ep o Gilgamešu, čije su teme prijateljstva, smrti i potrage za besmrtnošću posebno privukle Bjuelovu pažnju u njegovim studentskim danima, ističe avanturistički karakter knjige, do tančina navodi sva putovanja po svetu svog bivšeg studenta i istovremeno žali zbog njegove preuranjene smrti u unutrašnjosti Brazila. Do svoje šesnaeste godine, kada je završio gimnaziju, Bjuel je kolima već obišao cele Sjedinjene Američke Države. Pre nego što će se upisati na fakultet, 1929. godine, proveo je šest meseci u Evropi i na Bliskom istoku, obišavši Egipat, Siriju i Palestinu. Naredne godine je za vreme raspusta otputovao u Rusiju. Pošto je dao ispite, u februaru 1931. kreće na šestomesečni put za Šangaj, zaposlivši se kao mornar na jednom parobrodu. Godinu 1935. provodi u Njujorku, a narednu na Fidžiju. Nekoliko meseci posle et-nologove smrti Eloiza Alberto Tores piše njegovoj majci kako su je iznenadili toliki rezultati za tako kratko vreme: „Bio je tako mlad, a toliko je mnogo video! Kakav neobičan život!“
Kad se neko dete rodi, najneverovatnije je s koliko slepe euforije roditelji pokušavaju da prikriju opasnost i neizvesnost sudbine tog bića koje su upravo stvorili, s koliko ga nade dočekuju, i pretvaraju u veru u bolje sutra sopstvenu nesposobnost da predvide budućnost što pred njima iskrsava, te shodno tome i uzaludnost svih mera predostrožnosti. Da nije tako, poverovalo bi se da bi ljudska vrsta već nestala s lica zemlje, odnesena brižnim i ubilačkim majčinskim rukama. Bjuel Halvor Kvejn rodio se 31. maja 1912, u 23 h i 53 minuta, u bolnici u Bizmarku, glavnom gradu Severne Dakote. U izvodu iz matične knjige rođenih piše da su preduzete sve mere predostrožnosti protiv oftalmije novorođenčadi, što je u ono vreme bila uobičajena praksa kako se novorođenčad ne bi zarazila nekom polnom bolešću. Nepunih pet godina nakon samoubistva, u pismu od 31. maja 1944, na njegov rođendan, njegova majka piše Eloizi Alberto Tores: „Rodio se pre trideset dve godine, na ovu noć. Dok je bio dete, uvek bi na pitanje kada se rodio odgovarao: ’Deset minuta pred početak juna.’ Poslednje rođendansko pismo napisao mi je pre pet godina iz Karoline.“
Erik P. Kvejn, Bjuelov otac, imao je četrdeset jednu godinu kada mu se rodio sin. Bio je lekar i hirurg. Rodio se u Švedskoj, a na polju medicine bio je jedan od pionira Divljeg zapada. Diplomirao je 1898. i doneo u Bizmark moderne hirurške tehnike, kao i prvi rendgen. Klinika koju je osnovao 1907. još i danas je jedan od glavnih bolničkih centara u ok-rugu, a tek je odnedavno prestala da se zove Klinika Kvejn i Ramsted.
Fani Dan Kvejn imala je trideset osam godina. To je bio njen treći porođaj, drugi uspeo. Bračni par je već imao ćerku Merion. Fani je, kao i suprug, bila lekar, diplomirala je ta-kođe 1898, na Mičigenskom univerzitetu u An Arboru. Bila je prva žena u Severnoj Dakoti koja je završila medicinski fakultet. Kada se udala, 25. marta 1903, napustila je lekarsku praksu i preuzela na sebe staranje o porodici. Pa ipak, celog života bila je aktivan član društvene zajednice i zalagala se za unapređenje zdravstva i školstva. Kada se rodio Bjuel, bila je član nastavničkog veća Gimnazije u Bizmarku, borila se za izgradnju sanatorijuma za obolele od tuberkuloze, a 1936. je učestvovala i na kongresu Demokratske partije.
Fani i Erik Kvejn rastali su se neposredno pred sinovljevo samoubistvo. Navodno odbijajući da se pomiri s Bjuelovom smrću – uprkos onome što će ćerka Merion nešto kasnije obelodaniti Rut Benedikt u čudnom pismu punom ogorčenosti – otac je uz pomoć svojih poznanstava došao do jednog uticajnog senatora iz Severne Dakote, Džeralda Naja, i podneo molbu za otvaranje istrage pri Stejt departmentu. Slučaj je zaključen pošto je utvrđeno da nema nikakve sumnje da je posredi samoubistvo.
Posle sinovljeve smrti, Erik Kvejn se preselio na zapadnu obalu, gde ga je povremeno, za praznike i Novu godinu, posećivala ćerka s porodicom, iako postoje nagoveštaji da se otac i ćerka nisu najbolje slagali. Ponovo se oženio i nastavio da se, do smrti 1962. u Salemu, u državi Oregon, bavi medicinom. Fani Kvejn je pokušala da pobedi samoću, uspomene na sina i nemogućnost življenja „među stvarima koje je on iz raznih krajeva sveta doneo kući“. U početku se trudila da što više izlazi iz kuće kako ne bi morala da živi s rečitom tišinom tih predmeta, počevši od klavira, „stvari koju je najviše voleo, a koja sada ćuti“. Godinu 1939. provodi s ćerkom u Čikagu i Oregonu, gde u blizini brda Hud, u okolini Portlanda, dočekuje Božić. Posećuje rođake u Kaliforniji. Ali se pre svega predano posvećuje jednoj jedinoj misiji – trudila se da, uz pomoć Rut Benedikt i fonda koji je ostavio Bjuel, objavi njegove zapise s Fidžija (pored knjige The flight of the chiefs, objavljen je 1948, pod naslovom Fijian village, i putopis o deset meseci što ih je u periodu 1935–1936. proveo među domorocima Vanua Levu). Posvetila se takođe i učenju lingvistike kako bi mogla da pripremi sinovljeve beleške o jeziku Kraho Indijanaca. Iz prepiske sa Eloizom Alberto Tores može se osetiti sav njen bol. Ako izuzmemo težinu konkretnog životnog trenutka u kom se obrela, sama na svetu, razvedena i bez sina, oseća se u njenim pismima i neka čudna teskoba, kao da se Fani Kvejn i ne trudi da otkrije razloge koji su njenog sina naveli na samoubistvo, nego umesto toga strahuje da ih neko već zna ili da će ih otkriti pre nje. Preminula je 1950, u šezdeset šestoj godini života.
Dva meseca pre nego što će se ubiti, antropolog je u svojim pismima pomenuo „porodične razloge“ koji ga primoravaju da prekine rad sa Indijancima i vrati se u Sjedinjene Države. Gospođi Eloizi je 5. juna 1939. napisao: „Dve hiljade eskuda koje ste mi poslali omogućavaju mi da se preko Baije ili Beleja vratim u Njujork. Iako bih veoma voleo da ponovo dođem u Rio de Žaneiro, porodični problemi zahtevaju moje prisustvo u Sjedinjenim Državama. Pomenuo sam nešto o bolesti u porodici, međutim nije to ono što me brine. Moji roditelji su upravo prošli kroz mukotrpnu brakorazvodnu parnicu koja je trajala šest meseci. Imaju skoro sedamdeset godina, a mrzeli su se više od trideset. Moj otac pati od blažeg oblika senilnosti – možda ga je to navelo da poslednjih šest meseci pretura po prošlosti. Možda ćete pomisliti da sam veliki materijalista, ali moram da se vratim u Ameriku, u nadi da ću uspeti da spasem svoju oskudnu imovinu i stavim je u službu etnologije. Mada se plašim da je već odviše kasno.“
Eloiza Alberto Tores bila je otmena i moćna dama, krupna i veoma bleda, s kosom ofarbanom u zift crno, kako sve-doči opis Alfrea Metroa, švajcarskog frankofonog antropologa, stručnjaka za Južnu Ameriku, koji je nekoliko puta boravio u Brazilu. Mora da je u mladosti bila zanimljiva žena. Poreklom je bila iz jedne ugledne porodice karioka. Oduvek je živela u krugu vlasti. Kao direktorka Narodnog muzeja, umela je da za vreme Nove države sačuva svoj uticaj i položaj. Bila je zadužena za četvoro mladih američkih antropologa koji su u to vreme radili u Brazilu zahvaljujući dogovoru između Univerziteta Kolumbija i Narodnog muzeja – pored Kvejna, u Brazilu su se nalazile i njegove kolege Čarls Vegli i Rut Lends, kao i Vilijam Lipkajnd, s kojim je prema prvobitnom dogovoru trebalo da nastavi ekspediciju Karaža. Među pismima što ih je Bjuel napisao u satima neposredno pre svog samoubistva, jedno je bilo upućeno gospođi Eloizi. Do tog trenutka ona se prema mladim etnolozima s Kolumbije ponašala zaštitnički kao majka, ponekad čak i napadno. Nije teško zamisliti kako se osetila kada je primila ovo pismo:
„Poštovana gospođo Eloiza,
Umirem od zarazne bolesti. Ovo pismo primićete posle moje smrti. Neophodno je da ga dezinfikujete. Zatražio sam da moje beleške i diktafon (oprostite mi, bez ijednog snimka) pošalju u Muzej. Molio bih vas da beleške pošaljete na Kolumbiju.
Ne mislite ružno o meni. Veoma sam cenio vaše prijateljstvo. Ali nisam u stanju da završim katalog kolekcije koju će Indijanci zapakovati i poslati vam. Sve sam sredio, tako da će vam dve hiljade eskuda biti poslato nakon moje smrti. Ako u međuvremenu dođete do nekog predmeta iz kolekcije, molim vas, pomislite na Indijance i pošaljite koliko budete smatrali da je pravedno u Karolinu, Manoelu Perni.
Nadam se da će Lipkajnd i Vegli ispuniti vaša očekivanja.
S poštovanjem,
Bjuel Kvejn“
Zvali su se Žoan i Ismael. Dva Indijanca s kojima je putovao, dva mladića koja je odabrao da mu 31. jula pokažu put po izlasku iz naseobine, ispričala su Manoelu Perni, inženjeru iz Karoline i jedinom etnologovom prijatelju u gradu, da je u sumrak drugog dana hoda, s još devedeset kilometara pešačenja pred sobom prema zvaničnoj verziji, Kvejn Buele, kako su ga zvali na jeziku belaca, iliti Kantvijon, kako su ga Krahoi prekrstili na svom jeziku, odlučio da prenoći u blizini jednog potoka, zamolio ih da stanu, rekao da je umoran i da ne može da nastavi. Po rečima Indijanaca, etnolog nije pokazivao nikakve znake fizičkog oboljenja. Obamrlost je bila psihološke prirode i trajala je već danima, otkako je primio poslednja pisma od kuće.
U pismu od 12. avgusta 1939, kojim je gospođi Eloizi potvrdio telegram s vešću o Kvejnovom samoubistvu poslat prethodnog dana, Manoel Perna piše o antropologu sledeće: „Žalosno je što je stradao na tako strašan način. Još ne znamo šta ga je na to navelo. Ali u skladu s podacima do kojih smo došli iz proverenih izvora, možemo da pretpostavimo da su posredi porodični problemi. Po rečima Indijanaca, u poslednje vreme, od kada je primio pisma od roditelja i porodice, ponašao se veoma čudno i govorio kako su vesti koje je primio veoma neprijatne, a kasnije je čak pocepao i spalio depeše.“
