Ćorava strana

15.12.07

Sama književnost, „živi” od neshvaćenih junaka, od njihovih opsena i duševnih trepeta, taman koliko i od podsticaja koji dolaze iz „sveta kakav jeste”.
Radovan Beli Marković (1947), piše kratke priče, novele i romane. Autoru, sada već kultnih zbirki priča: „Živčana japija”, i „Setebrini u Kolubari”, romana „Lajkovačka pruga”, „Limunacija u Ćelijama”, „Orkestar na pedale”, „Kavaleri Starog premera”, Srpska književna zadruga, u Kolu, objavila je knjigu izabranih i novih priča, „Ćorava strana”. Izbor je načinio, i predgovor napisao, Radivoje Mikić. Uz napomenu da se na prozu R. B. Markovića gleda na različite načine, Mikić kaže: „A tako se gleda samo na ona književna dela koja imaju veliki značaj za evoluciju umetnosti pripovedanja”.
Priče u knjizi „Ćorava posla” podeljene su u tri tematska ciklusa: „Švapska kosa”, „Ukleta avlija”, „O svemu će pričati Gavrilo”, a tu su i prolog: „Sveća” i epilog „Bolovanje”.
Mnoge Vaše priče nemaju priču. Pre se može govoriti o fragmentarnim celinama?
Neki pisci sve svoje umeće upošljavaju na smišljanju priča kojima se otprve može pokloniti čitalačka vera, kao manje ili više uzbudljivom štivu, ali ja sam se – premda pun poštovanja za opisani postupak i opredeljenje – priklonio malčice zamagljenom kazivanju, fabuli u liričnom sfumatu, premda svestan da mnogi čitaoci ne žele da slute nego hoće da vide, kao na televiziji. Istrajavanje na pisanju „priča bez priče” imađaše, i još ima, svoje posledice o kojima, sada i ovde, ne bih govorio. Mogućno je moje „zamagljene priče” uzimati i kao fragmente, ni sam ih ne „čitam” drukčije, trebalo bi samo definisati: u odnosu na koju celinu. Spram Celine u božanskom vidu, prema mom sviđanju i možebiti zanesenom poimanju, sve na ovom svetu, pa i čitav ovaj svet fragmentom se može nazivati!
Junaci Vaših priča često su melanholični nesrećnici, koji žive u malim sredinama, potpuno neshvaćeni?
Nekome se može učiniti da junaci mojih priča i romana previše zure u zamišljene i istinske magle, da tumaraju bez cilja, prebrajajući po nebu oblake, danju, a noću zvezde; da su otrovani sumnjom i iznutra jako porušeni, dekorativno bledi i knjiški beskrvni; da su vazda gotovi da svojim senkama prepuste otaljavanje života... Šta da se radi? Moji književni brodolomnici nisu pristali da se drukčije kažu, a ni pisac im nije „solio pamet”! Sama književnost, međutim, „živi” od neshvaćenih junaka, od njihovih opsena i duševnih trepeta, taman koliko i od podsticaja koji dolaze iz „sveta kakav jeste”. Što se tiče „malih sredina”, pomenuti „melanholični nesrećnici”, mogli su – književno gledano – i da promene ambijent, ali svoje rane bi sa sobom poneli.
Jedan ste od retkih pisaca koji se sela – kao literarne teme – nije odrekao?
Takvo odricanje veoma bi nepristojno bilo, pogotovo u svetlu činjenice da u zemlji Srbiji svi „velegrađani” imaju bliske rođake na selu, dodajmo tome i empirijski potvrđeno saznanje da i najdecentnije prestoničke dame, kao i pretanjena gospoda, ne odolevaju prasetini i mladom luku. Moja malenkost se ponosi svojim seljačkim poreklom i polaskan sam Vašim zapažanjem o doličnoj zastupljenosti „seoske tematike” u mom pripovedanju.
Kroz neke od Vaših priča defiluju strašila i vampiri. Savremeni vampiri su među nama. Oni sede po kafanama, idu u državna nadleštva, bave se našim ovozemaljskim poslovima?
U svetu snova i senki, a ni inače, ne mogu se ni strašila tek tako izbrisati sa „civilne liste”, dočim su vampiri, u usmenoj i pisanoj književnosti, odavno „akreditovani” kao izvanredni i opunomoćeni s onog sveta izaslanici. Elem, u takvim pripovednim okolnostima, nema načelnih prepreka da se i stari, rezignovani vampiri ne pojavljuju u državnim nadleštvima, a islužena strašila, s obzirom na prirodu posla, u izveščalim policajnim i oficirskim uniformama svog doba, nudeći se u najam okolo, što je u mojoj knjizi izabranih i novih priča Ćorava strana i pokazano; nadam se na književni način, bez invektiva koje bi se mogle „posrbljavati”, to jest: umetati u aktuelnu „političku priču”, s namerom da se uznemire mladi i zdravi vampiri, posvećeni svom poslu do kraja, kao i nova strašila koja u naše ime brane ovo hudo vreme.
Jedan od junaka je i čuveni filozof Branislav Petronijević. Ali, to je, u stvari, priča o našim naravima, našem mentalitetu, našem odnosu prema velikanima?
Na jednom dlanu ove zemlje, u Tamnavi, koju smatram svojim širim zavičajem, rođeno je nekoliko velikana duha i pera – Branislav Petronijević, Božidar Knežević, Ljubiša Jocić, a i Aleksandar Žak Popović je Tamnavac poreklom – i stoga je sasvim prirodno što su se neki od njih, kao Branislav Petronijević i Ljubiša Jocić, „književno skrasili” u mojim pričama i romanima. Nagriženi memlom svakodnevlja, oseglih nadanja i pregojenim strahovima vrlo prepanuti, retko se osentavamo ka nedosežnim oblastima filosofije, ka prostranstvima duha i lepote, pa tako i našim velikanima „zakidamo na počitovanju”. Ali svaki velikan, za sebe i po sebi, stoji i stajaće navek „kao crkveni toranj u panorami prašnjave ravnice” – ako je to nekakva uteha.
Kritika Vaš način pripovedanja poredi sa književnim postupkom Jovana Sterije Popovića. Sličnosti ima i u jeziku?
I Sterija je, svojim dobom, promatrao pod ovim nebom savremenike i njihova zalud-upinjanja da se prikažu onakvim kakvi nisu: lokalne ćifte kao svetski ljudi, izdajnici kao rodoljupci, opajdare kao grande-dame, glupaci kao učenjaci, razvratnici kao sveci, a sve to u vrtlogu prevratnog vremena – istorijski „našpanovanog” da komediju, sa istim „dejstvenim licima” i bez promene dekora, u tragediju očas preobrati. Ne bih poredio skromne svoje književne radove sa delom velikog Sterije, ali ne poričem da mi je Sterija razrešio mnogu nedoumicu, pogotovo o mentalitetu našeg sveta, a iz jezičke riznice ovog velikana zajmio sam, lake ruke i bez sigurnog jemstva, onoliko koliko mi bejaše potrebno.
Stvarate, u svojim novim delima, jedan poseban jezik, koji otežava čitanje Vaše proze. Verujete li da će neke od tih novostvorenih reči opstati u našem jeziku?
Ni govora nema o posebnom jeziku i novim rečima, jedino ako u mom pripovednom pletivu, ponekad i ponekom, stara reč prozvuči kao nova, što smatram srećnim dobitkom na velikoj jezičkoj lutriji, adiđarem koji pravi pisac čitaocu s radošću podaruje, gospostveno se pri tom u senu povlačeći. Ne poričem da sam starim jezičkim matricama veoma naklonjen, što moju prozu ne preporučuje onima koji su svikli da knjige pod suncobranima na preskok listaju, a mogućno je da se u mojoj narativi i poneka novostvorena reč slučajem pronađe, ali za tako štogod nikakva jemstva dati ne mogu.
Jednom prilikom ste rekli da pišete „stvarne priče iz izmišljenog života”. Ovaj paradoks objašnjava, bolje od svih teorija, Vaš književni postupak?
Hteo sam da zgodnom skrojenicom, sa što manje reči, objasnim svoj književni slučaj, pripovednu odiseju jednog samouka, plovidbu mog književnog koraba po debelom jezičkom moru. Po zlu bi krenulo da sam se upustio u teorijske potankosti, a i pitanje je veliko: postoji li takva teorija koja, u književnoj praktici, jednom piscu može „voditi ruku”?
Priču „Švapska kosa”, u kojoj glavni junak Stojan Jagodić kosi, a za petama mu trava niče, posvetili ste Dušanu Mihajloviću, bivšem ministru policije. Ima li kose kojom se Srbija može urediti?
Pomenuta priča, napisana pre 32 godine, prvotno je objavljena, istina pod drugim naslovom, u 75. broju glasovite „Književne reči”, čije utuljenje prežaliti neću i ne mogu. Posveta je usledila docnije, ali Dušan Mihajlović, veliki moj prijatelj, nije bio ministar policije kada je tu posvetu zaslužio, a sve i da je bio – ništa se u tom pogledu ne bi promenilo. O motivima za ovaj čin ne bih javno govorio. Pitali ste: „Ima li kose kojom se Srbija može urediti”? Na ovo pitanje odgovor Vam moram uskratiti, pošto sam jako podozriv prema svima koji su gotovi da se prime „uređivačkog posla”, u Srbiji i drugde, pogotovo s kosom, pošto sama koševina, ni u stvarnosti ni i u prenesenom smislu, ne podrazumeva selektivnu dejstvenost: s korovom se, uvek, pokosi i cveće!
U naslovnoj priči „Ćorava strana” kažete da će se u Psači „ukrstiti i zamrsiti sve što u svetu ide naporedo”. Da li sva naša nesreća dolazi samo zato što živimo u Psači, u kojoj je mrak – najbolje videlo?
Kad ludi vetrovi pogase sveće i kandila, kad se sve na ovom svetu poljulja iz temelja, kad „ničeg nema, a sve biva”, dok svaka dobra zamisao samu sebe odmah obesnažuje – preostaje jedino trepetna nadežda da, negde u sveopštoj tmuši, pod supretom pretrajava makar jedna žiška, sažetak svih vatara, kao simbolična zaloga novog razdanjenja. Što bi se naše realnosti ticalo, a prema mom sviđanju prilika, nije istina da mi živimo u Psači, „gdeno je mrak najbolje videlo”, ali je neporecivo da se pramen psačanskog mraka iz svačije duše može isukati.
E, sad, šta nam je činiti?
Zoran Radisavljević