01.01.00
Glas Javnosti
25.11.2000.
Roman po piscima
IMAJUCI za uzor delo Stevana Sremca "Limunacija na selu" a pozivajuci se i na takve pisce kao sto su Gogolj, Kafka Cehov, Glisic, Kocic, Isidora Sekulic i Tomas Man, lajkovacki pisac Radovan Beli Markovic (1947) napisao je neobican i zanimljiv roman "Limunacija u Celijama", u izdanju "Narodne knjige".
Na jucerasnjoj konferenciji za stampu knjizevni kriticar prof dr Radivoje Mikic je istakao da je Beli Markovic napisao pricu koja nema realisticnu osnovu, koja svesno ukida granicu moguceg i nemoguceg, pricu koja govori o sustinskoj uzaludnosti svakog covekovog napora i cina. Nekoliko vaznih dogadjaja u selu u Celijama nadomak Lajkovca, slika pisac - dolazak prvog ucitelja i podizanje skole, kopanja bunara i premeravanje sela. Ta zbivanja dobice sasvim neocekivani tok: prvi ucitelj ce biti ubijen a njegov kostur ce u skoli postati ucilo, majstor za kopanje bunara isceznuce na tajanstven nacin a zemljomer K koji premerava Celije bice ubijen. Mada je prica smestena u delimicno realisticni ambijent ona se sve vreme krece i kroz sferu fantastike. NJen specifican humor i majstorstvo u upotrebi jezika, i to jezika od 18. veka pa do nasih dana, takodje doprinose da se roman cita sa velikim zadovoljstvom.
D. Bt
01.01.00
Vikend Danas
03-04.03.2001.
Knjizevnik Radovan Beli Markovic o svom zivotu u deset knjiga
Dosta nam je subjekata iz srpskih mehana
- Srpska knjizevnost stoji neuporedivo bolje na "svetskoj pijaci" od srpskih sireva i od srpske rakije, koju niko i ne pije osim siromasnih srpskih pesnika, da i ne govorimo o "rejtingu" srpskih automobila - kaze u razgovoru za Danas Radovan Beli Markovic, jedan od veoma citanih knjizevnika kod nas danas.
Njegova dela su do sada piscu donela niz priznanja. Markovicev roman "Limunacija u Celijama" bio je ove godine u najuzoj konkurenciji za Ninovu nagradu, a knjizevni poznavaoci mu predskazuju i vrucu trku u martovskom kriticarskom maraton-glasanju za "Mesu Selimovica". Po velikom interesovanju citalaca i kriticara za ovo delo, cini se da ce ono po popularnosti stati u red sa Markovicevim prethodnim knjigama, "Svapskom kosom", "Zivcanom japijom", "Setembrinijem u Kolubari", "Lajkovackom prugom"... Zanimljivo je da je Milorad Pavic , pre nego sto je Ninova nagrada dodeljena, iz proslogodisnje knjizevne produkcije izdvojio dva romana, Petrovicevu "Sitnicarnicu kod Srecne ruke" i Markovicevu "Limunaciju u Celijama":
"Cini mi se da Goran Petrovic u svom novom romanu pod tesko izgovorljivim naslovom "Sitnicarnica kod srecne ruke" pruza jednu novu verziju nelinearnog pisma. Dosad smo smatrali da je interaktivnost vezana za odnos pisac-citalac. Goran Petrovic pokusava i to s uspehom da nas uputi drugim tragom, postavljajuci interaktivnost u ravan citalac-citalac. Ako u istom trenutku kad i neki drugi citalac bilo gde u svetu, citate iste redove iste knjige, vi stupate u neki kreativni, interaktivan odnos sa tim drugim citaocem, sugerira nam Petrovic. Taj odnos moze da promeni stivo. Pri cemu se sadrzaj knjige samo virtualno menja, ne i u stvarnosti, kao kada je rec o interaktivnosti na nivou pisac-citalac. Zamamno i teorijski gledano zasluzuje dublja istrazivanja.
Jos jedan nesvakidasnji citalacki dozivljaj za mene je bio Beli Markovic sa svojom novom knjigom neupamtljivog naslova "Limunacija u Celijama". Neka su poglavlja, narocito citulje, vrtoglavo i zastrasujuce lepa. Moglo bi se reci da Beli Markovic vraca potenciju citaocu u trenutku kada vecina knjiga koje se danas objavljuju u svetu ide ka skopljenju citalacke potencije."
O svom novom romanu, objavljenom u "Narodnoj knjizi" i njegovoj temi, Beli Markovic kaze:
- Pristojni ljudi, u mojim godinama, svrsavaju preke poslove, sredjuju racune, isplacuju poslugu i kocijasa i, uglavnom, precutno se slazu da bi uprava gradskog groblja mogla, konacno, da odobri izdatak za nova odela "ona tri grobara", pa, u tom pogledu, smatram neumesnim svako "poeticesko raspredanje", ali cu vam ipak reci: Nisam covek "teme", jos manje - "izbora". Beskrajna pustos moje groznice je, u neku ruku, jedina moja knjizevna "tema", jedini "size". Ta groznica je, moze biti, izmisljena, ali i takva - jedino je moje pribeziste od sveta, praznog i dosadnog, i od takozvanog zivota, u kojem se nisam najbolje snalazio. Ali molim vas... "Limunacija" je roman bez "teme", bez "sizea", hteo sam samo zvuk, melodiju, hteo sam melodiju i ritam srpske glusi (po Z. Joksimovicu), onog "posebnog mesta", u dusi i stvarnosti, u kojem su vetrovi nesto najcvrsce zasta se covek moze uhvatiti.
I, razume se, nisam u tome uspeo.
Kriticari su istakli i visoko vrednovali jezicku melodiju u vasem romanu "Limunacija u Celijama". Kako se, po vasem osecanju, medjusobno odnose jezik i muzika?
Sve je neko drugi diktovao
Davno, pre gotovo pola veka, raspukla se, rasprsila - istina, bez krvi, gnojenja i rana - jedna "forma" u kojoj se, poslednji put, moje bice nalazilo ucelo. Raspuknuce "forme" uslovilo je, u mom slucaju, i disperziju "sadrzaja". Moje knjizestvo tematizuje taj "kosmicki dogadjaj", odnosno: uzroke i posledice tog raspuknuca. Sta o svemu, danas, da mislim? Ponekad mi se cini da je sve sto sam napisao diktovao neko drugi. Ne verujem da moje knjige mnogo znace, daj boze ako bi se, kad minu godine, zatekla poneka elegantna recenica, kojoj bih se i sam iznenadio, kao delovima srebrnog "escajga" u sirotinjskoj kuci, mada sam se cuvao da makar te moje recenice ostanu neokaljane poniznoscu koja je obelezila moj zivot. Da... I danas, posle deset napisanih knjiga, taj moj zivot, najvecma, zavisi od onih koji nikada nisu procitali ni jednu. Vredi li zivot toliko?
- Verujem, odnekud, da se muzikom moze izraziti i postojanje sinje stene, negde u vrletima, koja ljubazno odbija od sebe gromove, kao da su to granate nekog artiljerijskog puka... Melodija i ritam su u svemu, cak i u mirisima, samo treba zatvoriti oci i pustiti na volju unutrasnjem uhu. Postoji, valjda, muzicki zapis po kojem se odvija i samo postojanje sveta. To se moze osetiti, uvek. Na primer: u poslednjem iza ponoci tramvaju, u kojem, kao jedini putnik, shvatate da nikada necete postati kraljica bala, ili: rane letnje veceri, usred visnjika, dok vam u se u kosu krijumcare prve sede vlasi. Oseticete, ako ste za tako stogod "navijeni", naviranje te setne muzike, cak i kad niste u visnjiku, i ne znate pouzdano sta je to visnjik, nego ste o visnjiku doznali ponesto od Cehova. Ako, odmah, medju listovima sklopljene knjige, ne naslutite muziku, nemojte ni knjigu otvarati.
Bice to, jamacno, knjiga veresije! Ali vratimo se vasem pitanju. Nikada ni jednu recenicu nisam napisao, ako mi melodija mog jezika nije vodila ruku. Osecanje mi, pre svakog znanja, kazuje da su melodija i ritam vec u jeziku, kao i u onoj steni, koju smo vec pomenuli, i da bi se, bez unutasnjeg ritma i bez unutrasnje melodije, i stena i jezik rasprsili u nepostojanje. Svaka knjiga pulsira u svom ritmu, koji se ne moze prikloniti ritmu ni jedne druge knjige. Melodija vodi recenice i cini da se u njima ne posvadjaju reci. Pokusavam da, u svojim pricama i romanima, sledim ono sto mi diktuje "muzicki zapis" - onaj po kojem pulsira moje bice.
Postoje umetnici koji se nagradama ne raduju i koji ih odbijaju. Beket je, kad je cuo da je dobio Nobela, uzviknuo: "Kakva nesreca". Da li su Vama nagrade podsticajne?
- Bez izvesne mere skrusenosti, nikada nisam primio ni jednu pohvalu, niti knjizevnu nagradu. Nagrade, kojima su ozarene moje knjige, nisu samo radost unosile u moju dusu, vec i sumnju: jesam li dostojan, a, u nekim casovima, i samoprezir prema sopstvenoj knjizevnoj neznatnosti, dok je takozvani novcani iznos, iz fondova u kojima se, za potomstvo, stekla crna muka velikih srpskih spisatelja, opominjao na zalosni fakat da ce se, odmah po izlasku iz svecane dvorane, naci i takvih koji ce vas proglasiti za ucesnika neoprostivog krivicnog dela. Mnozina je, u Srbiji, onih koji, kad im spomenu zivog pisca, kazu: "Mi radimo, dok on pise!"
Molila bih Vas za nekoliko recenica o duhovnoj bastini veka koji je istekao?
- Svi potajno osecamo, ali to ne iskazujemo, da je, sto se materijalne sfere tice, iz ovog kletog veka, a pogotovo iz njegove druge polovine, gotovo sve zrelo za onu rubriku u kojoj se u popisnoj knjizi upisuje rashod! Duhovna bastina stoji neuporedivo bolje. Komunisticko ledenilo nije moglo bas sve da zaledi, mada nema ni jednog izdanka za koji se ne bi mogli zapitati: u sta bi se razvio da je, kojom, ostao neoprljen sibirskim vetrovima?
Videli smo tuznu sliku kulture u diktaturi. Kako ce izgledati kultura u ovom novom dobu?
- Pamtim vreme, nije bilo tako davno, kad u Valjevu ni jedno knjizevno vece nije pocinjalo, niposto i nikad, dok "zaduzeni drug iz UDBE" ne zauzme svoje mesto. Mislim da je s tim gotovo, definitivno! Ocekujem prodor mladih ljudi, ocekujem da ce "sloboda disanja i pokreta" dati mahove u svim oblastima stvaralastva. I da vise, nikad i niko, Srbiju nece doziveti kao vasljivu zabit koja urasta u sopstvenu camotinju, poput groba koji odavno niko ne pohodi. Dosta je Srbije, mamurne i krmeljive, s gubernijama u kojima stoluju vlasnici i prekupci mrtvih dusa, a niodakle ni laznog Revizora; makar da se covek necem ponada. Eh!
I, molim, bez subjekata iz srpskih mehana, znate one: riblje oci, retki brkovi, crvena lica!
Sanja Domazet
