Gospođa Olga

29.01.11

Pisac o pogledu iz Lajkovca na odnos Beograda i provincije, samorodnosti i evropeizaciji, naivnosti i istorijskim lomovima


“Ja sam Radovan Marković, narečenjem Beli. To je zbog novina. Kad sam počeo da radim kao novinar u valjevskom nedeljniku ’Napred’ već sam imao neko ime književno, pa kad sam morao da sa R. M. ili R. Marković potpisujem i ono s čim se nisam slagao onda sam pridodao to Beli, što je nadimak moje familije. Tako su ih zvali u selu Beli Markovići, za razliku od Kara Markovića.”

U lajkovačkoj biblioteci i kafani gde pijemo lincuru zovu ga Književnik. “Kad je Književnik ovde radio”, “Književnik i njegova supruga Emilija će ostaviti legat biblioteci”, “Može još jedna, Književniče”... Zvuči prvo rogobatno, a onda shvatite da je to jedinstvena varoška titula, kao general, vladika, konzul. Nešto retko i važno.

Živi u Lajkovcu. Idealan je sagovornik za jedno od najtežih pitanja među Srbima danas: odnos Beograda i Srbije. Šta Srbija misli o Beogradu koji usisava ljude, ideje, novac i prazni i siromaši Srbiju.

- Pričaju da se u gordu srpsku prestonicu Beograd godišnje doseljava omanji grad. Uskokovićev “Došljak” je možda aktuelniji nego ikad. Ja lično nisam imao problema. Sve što sam važno radio uvek je bilo u prestoničkim okvirima. I, nisam siguran da su ljudi u pravu kad pričaju da Beograd usisa sve. Ljudi u Medveđi, u Osečini, u Lajkovcu, ako imaju dostojanstva u sebi, ne smeju da dozvole da se u predvidivoj budućnosti imena njihovih mesta pišu malim slovom. Najbolji među njima ne treba da ne hrle u Beograd, nego da ostanu tu...

* A kako biste vi označili ta mesta? Provincija?

- Ne, ne. Kakva provincija. To je jedna gorda Srbija, zemlja lepih predela, zemlja pametnih ljudi.

* Mislite da ta Srbija ima potencijal da živi paralelno s ovakvim Beogradom?

- Ma, Beograd jeste ono što drži najviši standard, ali Srbija je ta koja oplemenjuje svoju gordu prestonicu. Jer Srbija je dovoljno velika u duhu i dovoljno mala geografski da sebe uvek ima na oku. I da zna što joj je činiti. Zašto nam je Srbija zakorovljena? Zato što nam je korov u duši. Mi ćemo to raskrčiti i imaćemo zemlju kao sa razglednica.

* Dokle je došao rascep između Beograda i Srbije?

- Svako u ovoj Srbiji ima neke korene, neko selo, neko svoje ognjište i u najdubljem svom duševnom sloju sanjari o tom povratku. Pravi plemići žive na svojim imanjima, u svojoj Jasnoj Poljani. Podalje od vreve gde se ta svetina gura za zemaljske časti.

* U jeziku vaših knjiga imate pripitomljene germanizme i ruske junake. Kao da je Srbija i danas između ta dva sveta?

- Te dileme: Srbija na istoku, Srbija na zapadu, Srbija na nebu, Srbija pod zemljom, to nisu moje književne preokupacije. U mojoj maloj školi, u napaćenoj zemlji posle rata, bilo nas je Hrvata, Slovenaca, ovih i onih. Jedna moja drugarica je bila Grkinja, kćerka Markosovog partizana. Ti ljudi su se tu našli na pruzi. Kad je pruga prošla 1908. u ovom gedžovanskom kraju nedostajalo je ljudi koji znaju različite zanate. I, tim sledstvom, Lajkovac je već 1912. imao katoličku crkvu, a pravoslavna je podignuta tek 1938. Svako mesto koje je u železničkoj gravitaciji samim tim je svetsko mesto. Kao što su luke.
SRBIJA MORA DA SE PRENE * Na budućnost gledate s optimizmom?
- Mislim da će ova mladež shvatiti da čovek mora živeti svoj autentičan život, a ne da negde podražava život. Narod jeste ta zbirna imenica, zapravo živi aglomerat koji se sastoji od mnogo pojedinačnih nesreća, ali taj zbir ne mora uvek da daje baš veliku nesreću. Nekim paradoksom to može da bude i nešto sasvim drugo. Srbija mora uskoro da se prene. Da što pre postane sebi ravna.

* A mi, sudeći po kampanjama, tek krećemo u Evropu...

- Kod nas se preteruje u dva smisla. Ili u nekoj samorodnosti, a onda se ništa manje ne preteruje u toj evropeizaciji i poništenju svega što te izdvaja od drugih.

* Postoji li mera između dve krajnosti?

- Postoji. Pustiti ljude... Da se ne indukuje to medijski, politički. Ljudi koje ja poznajem su u duhu veoma evropeizovani. Ali našim političarima je stalo da nas predstave kao tamo neke, da bi nas oni evropeizovali. U srpskim temeljnim vrednostima nema ničega što je suprotstavljeno svetu i Evropi. Ja nisam nekritičan prema nama Srbima, ne uopšte, ali nisam ni pristalica ruženja sopstvenog naroda bez nekog pokrića.

* Ali odnos Evrope prema nama nije samo dobronameran?

- Prave evropske vrednosti mi treba ovde da uspostavljamo nas radi. Ako to meni, mojoj ženi i mom mačku, nama troma, garantuje manju tlaku, manje pritiskanje lokalnih vlasti, naravno da smo mi za Evropu.


* Kad se u vašim knjigama Srbi sastanu prvo pretresaju “važna pitanja o sudbini države i srpstva” a tek onda se prihvate “kolača i vina”. Šta je nama politika?

- Ona je kod nas gotovo folklorno obeležje. Neka zamena za autentični život. U pomanjkanju volje da sebe oformi kao ličnost koja što manje zavisi od drugih, čovek se baca u politiku. On ima tu potrebu da se potčinjava, ali živi u dalekoj nadi da će, potčinjavajući se, doći u situaciju da potčinjava druge.

* Zvučite kao dobar poznavalac tog fenomena?

- Ni sam nisam nedužan u toj stvari. U ovoj maloj opštini bio sam i sekretar Komiteta partije i predsednik SSRN. Naravno, ne stidim se toga. Kada su ovde po Srbiji pravili Miloševićeve mitinge i ružili ljude ja sam kao predsednik SSRN organizovao desetak autobusa da idemo u Beograd u pozorište. Okupljao sam blagorodne ljude koji su bili spremni da radimo na dobrobit ovog mesta. Bilo je vreme da se nije moglo uspeti. Moja naivnost je uvek bila jedna od mojih boljih osobina.

* Srbi imaju i tu potrebu da bistre i svetsku politiku: šta čine Kina, Rusiji, Amerika...

- Naši ljudi se bolje razabiraju u odnose Kine i Amerike nego u one u sopstvenom selu. Ne da ne znaju to o svom selu, nego neće da znaju. To je već jedna mentalitetska osobina.

* Kad se po internetu traži nešto o Radovanu Belom Markoviću,

odjednom ste i pored tolikih knjiga zatrpani vašom političkom izjavom o Dobrici Ćosiću...

- To je za mene bilo veliko iznenađenje. Samo sam konstatovao da bi u našoj lajkovačkoj biblioteci nastala velika praznina kad bi uklonili knjige Dobrice Ćosića. Neki “uslužni subjekti”, čija je uslužnost nemerljiva spram svake vlasti, odmah su se našli ponukanim da to razglase. Ja sam ovde u Lajkovcu bio žigosan od nekih prljavih političara kao Miloševićev čovek. A 1992. napisao sam parodičnu knjigu “Godine raspleta”, na šta je on besneo. Naravno, nisam dozvolio da se posle njegove demisije i utamničenja to preštampava. Ili, moja malenkost je bila učesnik prvog antiratnog mitinga u Valjevu 1991. Bacali smo 15.000 letaka iz nekog aviona.

* Šta je bila “nagrada”?

- Posle su mi neki lajkovački urođenici, “žuti” ili “plavi” nazovi demokrati, oteli stan. Uzeli su nam nasilno stan koji nam je pripadao, a mi smo ostali da živimo tu gde se sliva gradska kanalizacija. Uradili su svašta od mog života. Malo mi je muka što moram to da pričam. Žena je prva dobila rak, a posle i ja. Oni su ganjali naše mačke da pobiju. A ja nisam ničiji čovek. Ne mogu da lupam ni za koga ni u lonce, ni u šerpe. Agorofobičan sam. Sve ljudi što je više od toga da stane za jedan pristojan kafanski sto za mene je gomila. Ne mogu da učestvujem u tome. Ni sa miloševićevcima, ni sa antimiloševićevcima. A mene su ti ljudi smenili i sa mesta direktora biblioteke za koju sam poprilično zaslužan - što je konačno stekla svoju adresu.
SVE NAŠE TAJNE POLICIJE * Pominjete često kako se nekad “moralo ćutati”, kako se nije “moglo reći ono što je bilo na vrh jezika”...
U kakvom sad vremenu živimo? Vremenu veće slobode?
- Taman posla! Ovo je samo jedan drugi oblik represije. Nekada su bile dve tajne policije. Udba i vojna bezbednost. Sada, bojim se, tajnih policija ima koliko god ima tih političkih organizacija. Ne bih hteo da budem paranoičan. Nisam bio ni u ono vreme, iako vidim po nekim knjigama kao “Povlenske magle” mog prijatelja Dušana Mihajlovića, ona služba se poprilično bavila mojom malenkošću. Ali onda je čovek znao koga treba da se čuva. Danas je to jako teško. Danas je ljudska privatnost sišla na jedno rešeto. Ne znam samo čemu to služi.

* Zašto današnji pisci nemaju taj naglašen osećaj društvene odgovornosti? A kroz istoriju su pisci uvek bili angažovani.

- Dobrica Ćosić je poslednji pisac tog kova. On je fenomen. Da čovek za svog veka doživi toliko istorijskih lomova, a da u sebi nađe snage da na neki način bude sudionik tih događaja. Ja sam ponosan na to prijateljstvo. Kao što sam ponosan na prijateljstva s Erihom Košom, Antonijem Isakovićem, Miloradom Pavićem, Nikolom Miloševićem, Pavlom Ugrinovom. Ali, ne mislim da pisac treba da bude angažovan. Moja priča, moja knjiga mora biti angažovana samo za sebe. Ipak, kao čovek među ljudima, mimo svog knjižestva, ne mogu da aplaudiram lajkovačkim budalama. Ne želim da ih šaljem na vešala, svaki zemaljski crv treba da živi. Uostalom, ja sam napisao rečenicu da su i najgori ljudi jedna osobena vrsta dobrih ljudi.

* A da se nešto napiše “politički korektno”? Ima li toga?

- Najgore je da pišeš knjige u kojima Srbin, po narudžbi, kao junak romana, mora biti neki ubica, zlotvor... Ne kažem da nema i takvih Srba, ali ta naručena literatura, to je potpuno odvratno. Gore od socrealizma. Jer socrealizam je bio ili prinudan ili su ljudi posle jednog krvavog rata ispunjavali neku potrebu da budu konstruktivni. A ovde se radi direktno za novac. Čitajući moje romane može se steći utisak da i ja mrzim Srbe. Mrzim, tja... Ali, ja ih mrzim iz ljubavi.

* Postali ste, na valjevski način, i kandidat za Nobelovu nagradu...

- To zezanje, greška, šta li je, odjednom je uletelo u medijski prostor Srbije. Ma, ja nisam ni prevođen, toliko... Mi Valjevci smo “stvorili” mnoge lokalne mitove, pa i taj. Inače, Valjevo je grad koji sam upoznao jednim neprijatnim događajem. Tamo me majka dovela da izvadim zub kad sam imao devet godina. Ali kasnije...

* ... ste se srodili?

- Kasnije sam Valjevo izabrao za moju domovinu. Postojala je kafana koja se zvala “Obnica”, vizavi Desankinog spomenika. Pre rata “Bristol”. E, kada je u toj kafani Bogoljub Loma, plemić poreklom, znači potomak ustaničkog vojvode, u podnevni sat kad je njemu bilo vreme za kafu pozvao mene za svoj sto, ja sam sledeću noć probdeo razmišljajući da li će me pozvati i sledeći dan. Kad sam se ustalio za njegovim stolom, nije preterano reći da sam postao persona grata u Belom Valjevu.

* Postoje li i danas takva običajna pravila?

- Kako ne! Valjevo ima to. To ne mogu videti ljudi sa strane. To Valjevo je trpeljivo, blagonaklono prema svim došljacima, ali mesto u tom gradu oni moraju da zasluže. Nema ništa blanko. To je grad Nenadovića, šta je vama. I ozbiljne gospode, da... Šta je nastalo u Valjevu? Prvi sud, prva policija. Nema tu šale. To nije Karađorđeva hajdučija, nego utemeljenje prave države. Zato sam Valjevo i izabrao za svoj zavičaj, a za topos mojih romana - Belo Valjevo... Jer se tu u duhu najbolje osećam. Ako bude po mojoj volji, ukopaće me u Valjevu, ne u rodnom selu Ćelijama, gdeno Markovići imaju čitav džemat o seoskom groblju, a nipošto - o, nipošto! - u Lajkovcu, makar Lajkovac postao kneževina...

Slobodan RELJIĆ

01.11.10

Naš poznati pisac Radovan Beli Marković na ovogodišnjem Sajmu knjiga u Beogradu priuštio je čitaocima i svoju najnoviju knjigu „Gospođica Olga“ („Evro-giunti“), peti roman Valjevskog ciklusa (’’Knez Miškin u Belom Valjevu, ’’Orkestar na pedale’’, ’’Devet belih oblaka’’ i ’’Kavaleri Starog premera’’); u razgovoru za „Blic“ govori o pomenutom delu, književnosti, svetkovini knjige...

Govoreći o najnovijoj knjizi, i motivima koje je sledio pišući je, Radovan Beli Marković, između ostalog, kaže: “Računajući, verovatno pogrešno, da su čitaoci - u romanima iz tzv. Valjevskog kruga - o gospođi Olgi ponešto već razabrali, zaumili smo, i najposle napisali, knjigu o podnebesnom lutanju neupokojene njezine duše, među takođe neupokojenim dušama upokojenih ’persona’, trudeći se da ’uhvatimo’ šupalj eho strepnji s kojima ’nesokrašenie duše’ blude po Večitosti - sve to: u bunilu iščekivanja rata i slutnje opšteg poloma”.

Nisu li svojevrsni glavni junaci vaše najnovije knjige (metafizička) praznina, dosada, ništavilo...?
- Pomenuli ste metafizičku prazninu, dosadu i ništavilo - kao prevalentne ’’špecije’’ naših priča i romana. Dobro, de... Neki vole da pišu o lovu na bele slonove, o sibirskim tigrovima, o ratovima koji još nisu okončali mirom... O svemu se može pisati, da, dočim naša književna neznatnost voli ni o čemu da piše. I sve koješta, ni o čemu, da, verujući da je roman roman ako je roman... Hudi nam vek, što na reč, tako prolazi... I ne kamčimo, za tako štogod državnu sinekuru, niti pak ištemo u radu glasa.

Ko je zapravo gospođa Olga, koju bije glas da je čudakinja? Ili su možda veći čudaci oni oko nje?
- Gospođa Olga, kao svaka grande dama, ima svoju tajnu, a mi smo, svojim književnim glasom, samo njezino ime izgovorili, bolje običaje poštujući pri tom - da ne nagađamo o onom što ni ona, sama, ne bi mogla o sebi znati... Od sve i prožimajuće dosade tražeći spasa, gospođa Olga se, čitavog života, za žuđeni susret sa knezom Miškinom u svom biću pripravlja.

Taj susret se, u časima njenog samiruća, unekoliko i upriličio. I još ovo... Junakinja našeg romana, na svom toaletnom stočiću nikada nije zaticala račune za komunalne usluge, ali nikome osim sebi, u konačnoj nameri, dužna nije ostala.

Ako se ne varamo, gospođa Olga je prva žena u naslovu vašeg dela?
- Prva, da... I poslednja, zacelo... Mislimo da bi i gospođa Olga, uz tanki osmejak, prethodni iskaz primila kao rezignisani naklon jednog pomalo umornog spisatelja.

Priča o knjizi nameće i temu kulture; kako vidite današnju situaciju u toj oblasti?
- Nemojte nas zamišljati, ponad ovog pitanja, ’’na persi’’ oborene glave, duboko zamišljenog... Ne bismo, ovom zgodom, izigravali člana Ožalošćene porodice koji, ipak, očekuje bal iz nasledne mase... Ubeđeni smo, naime, da srpska kultura nije mrtva... Ne, nije! Ona je samo malo ’’načeta’’... Pridići će se, jemstveno hoće, samo jedno oko ako otvori... Jedno oko, da...

Šta za vas znači upravo završeni 55. sajam knjiga u Beogradu?
- Živopisne epizode sa minulih sajmova knjiga često su tema razgovora među piscima, pa će i ovaj, 55. sajam proteći u znaku upoređivanja. Kako je nekoć bilo i sad kako jeste, uz neminovno pominjanje sajmova knjiga koji se u svetu priređuju. Ostaje i nadalje zagonetka: Otkuda toliko knjiga i oko knjiga toliko ljudi - u zemlji čiji vladari i podanici za knjigu uglavnom ne mare...

A šta je za vas književnost?
- Književnost, dobra književnost je - s naše tačke motrenja - sama sebi svrha, kao i lepota kakvog cveta... Druga je pak stvar što se, ponegde i od ponekih, očekuje više nego što sama književnost može.


Završen 55. međunarodni sajam knjiga u Beogradu

Ovogodišnji, 55. međunarodni sajam knjiga u Beogradu, koji su 25. oktobra otvorili Laslo Vegel i Osa Lin, do subote uveče posetilo je 111.159 posetilaca, rečeno je na jučerašnjoj, završnoj konferenciji za medije na kojoj su govorili Željko Ožegović, predsednik odbora Sajma, Nebojša Bradić, ministar kulture, Vladislava Gordić-Petković, urednik programa, Ivana Avžner, gradski sekretar za kulturu, kao i ambasador Švedske i zemlje počasnog gosta, ambasador Brazila i drugi. Po rečima Željka Ožegovića, 55. sajam knjiga u Beogradu, pokazao je da su knjiga i kultura neophodni ovom gradu, zemlji i narodu. On je, između ostalog, istakao da posebnu zahvalnost dugujemo Švedskoj, zemlji gostu na ovogodišnjoj svetkovini knjige, zbog vanrednih bogatih programa koje je priredila.

Na Sajmu je, po rečima Željka Ožegovića, učestvovalo više od 800 izdavača/izlagača, dvadeset stranih zemalja, gostovalo je 56 pisaca iz inostranstva (20 iz Švedske, 30 iz drugih zemalja), održane su 2.782 promocije/programa, a manifestaciju su pratila 982 akreditovana novinara od kojih je 78 iz inostranstva.

Nebojša Bradić, ministar kulture Republike Srbije, rekao je da cifre, odnosno podaci slikovito govore o potrebi koju Srbija ima za knjigom i najavio da su gosti na predstojećem 56. sajmu knjiga u Beogradu, zemlje portugalskog govornog područja - Portugal, Brazil, Angola i druge, a što je prvi put da više zemalja bude u ulozi zemlje gosta.

Na kraju je ambasador Švedske Krister Asp predao otvorenu knjigu ambasadoru Brazila Danteu Koelju de Limi, čemu su prisustvovali i ambasadori Angole i Portugala.

Inače, i jučerašnji dan na Sajmu protekao je u znaku brojnih posetilaca, a najviše ih je bilo na štandu „Lagune“, izdavača koji je po oceni novinarskog žirija poneo titulu najboljeg izdavača.

T. Nježić