28.12.05
Sva naša lica
Mihajlo Pantić
Priča nije samo šeherezadinska uteha od smrti, nego i dokaz da nas ima
Mihajlo Pantić, književni kritičar, pisac i antologičar, nedavno je priredio još jednu antologiju, i to srpske pripovetke, u tri knjige (19. veka, prve polovine 20. veka i druge polovine 20. veka), koju je objavio „Istočnik” iz Beograda.
Svaka antologija, pa i ova, objava je kritičko-vrednosnog suda, kako prema piscima koji su u nju ušli tako i prema izostavljenima, a činjenica da ovde nema nijednog spornog pisca i nijedne slabe pripovetke mnogo je važnija od pitanja ko nije postao njen deo, smatra Gojko Božović. Ova antologija je selektivnija i stroža u odnosu na prethodne Pantićeve, ocenio je Petar Pijanović. A evo šta o ovoj trotomnoj antologiji, koju je nazvao svojom „Mendeljejevljevom tablicom srpskog pripovedanja”, kaže njen priređivač, Mihajlo Pantić.
Šta je bilo teže, odrediti početak ili završetak Vaše trotomne antologije?
– I početak i kraj su uslovni. Bilo je pripovedanja i pre Vuka, ali nije bilo umetničke pripovetke, a sa Albaharijem sam došao do granice nove promene srpske priče, kojoj upravo prisustvujemo. Posle ova tri toma, naime, prirodno sledi i četvrti, posvećen savremenoj pripoveci. Nisam siguran da bih baš ja trebalo da ga sačinim: suviše sam, i kao pripovedač i kao kritičar, opsednut formama našeg vremena, u tolikoj meri da bih možda precenio današnjicu, što ne bi bilo korektno u odnosu na veliku tradiciju. Takođe, ne bih smetnuo s uma kratku narodnu priču „Tamni vilajet”, koja stoji kao moto cele knjige. Ona nas podseća da je istinski poriv za pripovedanjem neimenljiv, gotov sam da kažem da je u kolektivnom nesvesnom, bez obzira što priču uvek pripoveda pojedinac, pripovedač. Jednostavno rečeno: da bismo postojali moramo pripovedati. Postojimo tek ukoliko pričamo priče.
Tu se očigledno saglašavate sa Andrićevim iskazom da je priča antropološki uslovljena. Šta to znači?
– Da, Andrić nas i onim što piše i onim što govori o pisanju neprestano podseća da bi svet bez priče bio nezamisliv, nemoguć. Priča uobličava naše znanje o svetu. Izmišljanjem priča, funkcionalizacijom iskustva, prevazilazimo ograničenost svakidašnjice, iskupljujemo je, približavamo se suštini bez obzira na to što nam ona i u pripovedanju stalno izmiče. Pripovedati je sinonim za živeti. Priča nije samo šeherezadinska uteha od smrti, nego i dokaz da nas ima, ona je skup svih naših lica i mogućnosti, ona je, konačno, znak da smisao u svetu ipak nekako opstaje, mada nam se čini da nas je odavno i beznadežno napustio. I najzad, da opet citiram Andrića: u priči je nevidljiva, nepriznata, ali utoliko stvarnija istina o svetu. Naša, koliko i druga.
Antologija sadrži obiman predgovor koji daje preglednu sliku književno-istorijskog razvitka srpske pripovetke. Gde su njeni koreni i koje mesto zauzima u odnosu na druge književne vrste u nas?
– Gotovo dva veka srpske umetničke pripovetke, to je, uz poeziju, njen najjasniji kontinuitet, a u umetničkom smislu i njena najveća vrednost. Pesma i priča su osnov svake književnosti: ko to nema, nema otkud da krene, niti ima čemu da se vrati. Hoću da kažem da je priča i identitetsko i karakterno pitanje neke književnosti. NJeni izvori su, bez ikakve sumnje, u našoj usmenoj tradiciji, budući da jezik na kojem mislimo nema ni Servantesa, ni Bokača ni Čosera. Tako je bilo na samim počecima: danas je priča naročit mehanizam koji apsorbuje i narativizuje manje-više sve oblike našeg iskustva. Duh vremena uvek se uobliči u priču, vidimo to i sada, čak izrazitije nego u prošlosti.
Koje kriterijume ste sledili dok ste sastavljali antologiju?
– Sklopio sam do sada nekoliko antologija tako da sam se, pripremajući se za ovu, svakako najzahtevniju, s vremenom naučio da ne postoje zauvek zadati kriterijumi, nego se oni obrazuju u zavisnosti od onoga što u svakoj datoj prilici želite da predstavite. Antologijom sam hteo da pružim što celovitiju sliku korpusa koji postoji, ali se, začudo, do sada niko nije odvažio da ga takvim predstavi: hteo sam da rekonstruišem glavni istorijsko-poetički tok srpske pripovetke i da sistematizujem njene ključne pripovedače, uglavnom one oko čije vrednosti je uspostavljena opšta saglasnost, ali i da ponovo skrenem pažnju na one koji su ostali zanemareni. Birao sam priče koje ispunjavaju kriterijum reprezentativnosti i potpune umetničke uspelosti, naravno, u granicama epohe u kojima su nastajale. Samo tako možete da pomirite nesravnjivu različitost mnogih priča i pripovedača i da ih svedete u granice jedne književnosti, ove koju imamo.
Osobenost antologije su netipične beleške o piscima, književno-istorijski eseji o svakom od pripovedača. Zašto baš takve beleške?
– U svakoj knjizi, ako je prava, postoji još najmanje nekoliko podrazumevanih, nenapisanih. Ovom knjigom sam, tako, donekle ispunio svoju želju da sačinim knjigu koju inače nikada neću napisati. Reč je o enciklopediji ili leksikonu srpskog pripovedanja koji bi uključio sve relevantne priče svih manje ili više relevantnih pisaca ovog jezika. Nešto analogno Kišovoj ideji o enciklopediji mrtvih. Volim da zamišljam takav katalog, katalog svih ispričanih priča, makar on bio realno nemoguć. Recimo da je ova antologija najbolji deo tog zamišljenog kataloga. Ona izgovara sadržaj koji se inače nalazi u stanju neizrečenosti, ona je kao muzej sa portretima majstora. Više od toga nisam ni umeo ni mogao. Znam da ne postoje savršene antologije, ova je samo podnošljiva verzija korpusa koji podleže neprestanoj proveri i ponovnom ocenjivanju.
Koje je zlatno doba srpske pripovetke i koje pisce smatrate čvorišnim tačkama magistralnog pripovedačkog toka srpske književnosti?
– Na sreću, ima ih više. Prvo takvo doba je realizam, sa pripovetkama Lazarevića, Sremca i Matavulja. Potom moderna sa Stankovićem, pa prvi modernizam sa Andrićem, Vasićem, Crnjanskim. I novije pripovedačko iskustvo, potvrđeno u delu Tišme, Kiša ili Dragoslava Mihailovića, takođe, je nezaobilazno. Kako god da se gleda, pripovetka je naš vrlo poseban umetnički brend, bez sumnje, evropskog značaja.
Jelena Nikolić
17.03.06 NIN
Velika kutija srpske pripovetke
Antologija srpske pripovetke XIX - XX veka (1-3), Mihajlo Pantić
Tradicija antologija stara je više od dve hiljade godina. I uvek su same antologije izazivale više pažnje nego ono što je u njima predstavljeno. Iako je antologija cvetnik ili bašta književnosti, obično se dešava da je od odabranih tekstova i autora u njoj sabranih važnije kako je cvetnik uređen ili sam gradinar. Doduše, uvek aktuelni Milorad Pavić u romanu Predeo slikan čajem kazuje: “Današnjica je kao bašta; u njoj raste jedno bilje koje sa uživanjem jedu savremenici, drugo koje će (ako se ne osuši) biti najlepša hrana za ljude sutrašnjice (sinove i unuke ovih danas), a treće raste za daleka neka pokoljenja, koja će opleviti naš vrt od svega što smo voleli i tražiti svoju čarobnu biljku, svoj isop, svoj raskovnik, ne hajući mnogo za gradinara”.
I ovaj pristup može da bude podsticajan za razmišljanje o antologiji i antologičarima. Pavićev figurativni govor kazuje da je od gradinara važnija čarobna biljka. Zdanje je važnije od onog ko mu je tvorac. Delo, dakle, nadrasta autora, traje duže od njega – ako je bez pukotine i otporno na vreme. Antologija Bogdana Popovića uvek je bila važnija od njenog autora. I tako, izgleda, treba da bude.
Tako treba gledati i na trotomnu Antologiju srpske pripovetke 19. i 20. veka (“Istočnik”, 2005) Mihajla Pantića. Ona je rađena sa velikim autorskim ulogom i sa onom svešću o kojoj piše Pavić – da ne bude samo duhovna hrana za danas, već i za “ljude sutrašnjice”.
I svojim volumenom i autorskim tekstom, koji obrazlaže antologičarski koncept, i, pre svega, odabranim pripovetkama, ova Antologija se postarala da umetnička priča bude čarobna biljka, isop ili raskovnik.
Šta, konačno, sadrži Antologija o kojoj je reč? Sadrži tri toma, šezdeset pripovedača i osamdeset pripovedaka. Antologijskom izboru prethodi uvodni tekst, to jest “predgovor”, u kojem se Pantić bavi utemeljenjem i evolucijom pripovedačkog žanra, uporedo ga i kontekstualno sameravajući romanu. Dabome, u okvir je postavljen i modelativni udeo usmene poetike, pa i zrelost i tip same kulture kao generičkih činilaca koji su mogli da iznedre odgovarajući pripovedni oblik ili žanr. U tom pogledu roman je više produkt novoga doba. Stasavao je na podlozi građanske kulture, dok je pripovetka svoj izvor nalazila u usmenom pamćenju. Tek u poodmakloj fazi svog evolutivnog razvoja oba žanra ostvaruju svoju poetičku samosvest postajući i “potpuna umetnost”. Naša književnost ima drugačiji status, to jest istorijski kalendar u odnosu na vreme kada ti isti žanrovi dostižu punu zrelost u razvijenim evropskim književnostima. To iskustvo vremenske razlike samo je znak diskontinuiteta srpske književnosti i žanrova o kojima je reč.
Sameravajući evoluciju pripovednih žanrova tipu kulture koja je sa njima u sukcesiji, Pantić utvrđuje razloge zbog kojih pripovetka i roman na srpskom jeziku dostižu svoju razvijenu formu i punu žanrovsku ostvarenost znatno kasnije u poređenju sa istim žanrovima evropske umetnosti pripovedanja. Promenu žanra Pantić dovodi u vezu i sa neknjiževnim razlozima. Tako ističe da su doživljaj Prvog svetskog rata ili prve velike kataklizme u dvadesetom stoleću, te katarzično prevladavanje tog iskustva i njime uslovljene slike sveta, opredelili i ubrzali poetičke transformacije.
Ovo sameravanje duha vremena i oblika u kojem se pojavljuje slika sveta svakako je opravdano, mada se mora imati u vidu da su tom razvoju još više doprineli oni procesi koji su imanentno evolutivni i koji uvek podrazumevaju dezintegraciju prethodno etabliranih poetika. Iskustvo srpske pripovetke pokazuje kako je ova vrsta od svojih rudimentarnih oblika za svega sedamdesetak godina, a to je druga polovina devetnaestog i prva četvrtina dvadesetog stoleća, prošla svoj put poetičkog zrenja i dosegla one umetničke domete za koje je razvijenijim evropskim književnostima trebalo nekoliko vekova.
Na ovaj način utemeljujući srpsku umetničku pripovetku, tražeći joj tvorca i počelo, Pantić ih nalazi u Vukovom delu. Vuk je, naime, “ ‘preveo’ srpsko pripovedanje iz stanja usmenosti u stanje pisane, individualistički i artistički određene nacionalne književnosti”. Taj prelom je dakle Vukov, pa je Vuk na početku Pantićeve Antologije srpske pripovetke. Pripovetku koja dolazi posle Vuka Pantić evolutivno kontekstualizuje u “Predgovoru” svojim tumačenjem, a u Antologiji izborom.
Izbor se zasniva na izvrsnosti pripovedaka i njihovoj poetičkoj reprezentativnosti, odnosno na tome koliko pojedini autor i njegova najbolja pripovedačka ostvarenja participiraju u evolutivnom luku ovog žanra. Tome Pantić, na kraju vrlo informativnog i teorijski promišljenog “Predgovora”, dodaje još tri kriterijuma. Prvi je afinitet i ukus sastavljača, drugi je potreba da se Żusaglase kategorije pripovetke i pripovedača”, a treći se zasniva “na objektivizovanoj slici do koje se došlo pregledom knjiga slične namene, prirode ili problemskog sadržaja”.
Svojom celinom, “Predgovor” je nacrt za Antologiju koja treba da potvrdi autorove kriterijume. U nameri da saznam šta ona donosi novo još jednom sam pregledao nekoliko sličnih knjiga. Izdvajam dve: jedna je Antologija srpskih pripovedača 19. i 20. veka Miroslava Josića Višnjića (“Filip Višnjić”, 1999), a druga je Antologija srpske pripovetke (1945-1995), takođe Mihajla Pantića, objavljena u izdanju Zavoda za udžbenike i nastavna sredstva 1997. godine. Do kakvog sam uvida došao? Do toga da je Pantić u pravu kada ističe da sama kultura bira najbolje. Još tačnije: već su dosadašnje antologije i antologičari utvrdili red vrednosti u srpskoj pripovetki, pa svaki novi izbor donosi malo novoga. Poređenja radi, kada je reč o pripovetkama: od trideset šest pripovedača u Josićevoj Antologiji kod Pantića se ponavlja čak trideset i jedan autor. Izostavljeni su: Filip David, Branimir Šćepanović, Svetislav Basara, Nemanja Mitrović i Mihajlo Pantić. Tezu o tome da je uspostavljen književnoistorijski niz u pripovedačkom žanru, odnosno da su etablirani i sami pripovedački naslovi, potvrđuje i podatak da se i Josić Višnjić i Pantić opredeljuju za čak dvadeset i jednu istu pripovetku.
Ponavljanje o kojem je reč pokazuje da su u obe antologije dobro predstavljene i stilske formacije, i pisci, i pripovetke. Zanimljivo je upoređenje i dveju Pantićevih antologija koje predstavljaju autore i dela praktično istoga perioda, odnosno druge polovine dvadesetog veka. Antologija iz 1997. ima trideset sedam pisaca i isto toliko pripovedaka. Nova Antologija, koja u svom trećem tomu takođe predstavlja pripovetke druge polovine prošloga veka, svedena je na dvadeset i jedno pripovedačko ime i dvadeset osam pripovedaka.
U kakvom odnosu stoje dve antologije istog autora vezane za isti period? Stoje u znaku iskustva razlike i saznanja da nije moguće dva puta ući u istu pripovedačku maticu. Konačno: Pantićeva Antologija iz 1997. je više informativna i razlistanija, dok je ova druga selektivnija i stroža. No, ona jednako otvara pitanje: nije li bilo celishodno da još neki autor uđe u treći tom? Još konkretnije – u “Predgovoru” Pantić, sa razlogom, govori o visokoj etabliranosti pripovedača koji su se afirmisali osamdesetih i devedesetih godina (R. Petković, S. Basara i G. Petrović) i uzima ih kao “paradigmatičan primer” postmodernističkog govora koji je u Pantićevoj koncepciji visoko vrednovan.
Međutim, od toga je važnije pitanje kako je ovom trotomnom Antologijom predstavljen celovit korpus srpske pripovetke u njenom nastajanju i trajanju. Predstavljen je dosta pouzdano, sa visoko osvešćenim znanjem i autorovim osećajem za vrednost. Raspon je dosta širok i obuhvatan, što je omogućilo Pantiću da i brojem odabranih pripovedaka iskaže svoj vrednosni stav prema značaju odabranih pisaca. Tako se posredno otkriva i rang pripovedača. Recimo: jedino je Andrić predstavljen sa četiri, dok samo Stanković ima tri pripovetke u Antologiji. Po dve pripovetke ima petnaest pisaca, a četrdeset tri samo po jednu.
Pantićeva Antologija po svemu je velika riznica ili velika kutija srpske pripovetke. Ona je značajan autorski i izdavački posao, od izuzetne koristi književnim znalcima i čitalačkoj publici koja voli probrano pripovedačko štivo. Utoliko pre kad se zna da sabira ono najbolje što je u kratkoj formi napisano srpskim jezikom, ali i pročitano i vrednovano od autora koji nije samo književni znalac nego i pripovedač. Ta dva ukrštena i srećno spojena iskustva na istom poslu ojačavaju pouzdanje u ovu Antologiju i čine da ona potraje zajedno sa izabranim pripovedačima i pripovetkama koje su njen jedini i pravi garant.
Petar Pijanović
04.01.06 Dnevnik - Novine i časopisi
Veliki/stari hrast
Antologija srpske pripovetke XIX - XX veka (1-3), Mihajlo Pantić
Ono što su propustile/izbegavale cele generacije univerzitetskih profesora i ispitivača/istraživača srpske umetničke književnosti, uradio je njihov mlađi kolega, profesor dr Mihajlo Pantić (Beograd,1957).
Poznat kao agilni kritičar, zagovornik modernog i postmodernog izraza, Pantić je istovremeno i pisac niza proznih dela, ali i antologičar. Napravio je nekoliko cvetnika poezije i kratke priče, a evo sada je, pionirski, ponovo iščitao srpsku pripovetku, od Vuka do Albaharija, mnogo toga pre i posle, birajući strasnom merom i eliotovskim kriterijumima. NJegova namera nije bila samo da predstavi genezu/pregled našeg pričanja nego da uspostavi svojevrstan Mendeljejev sistem/tablicu srpskog pripovedanja.
Prihvatajući da je svaka kultura selekcija i harmonizacija onoga što je najvrednije, Pantić je birao/izdvajao po tri kriterijuma. Najpre je to bila mera čitalačkog iskustva, afiniteta i ukusa koji su plod te stalne aktivnosti, drugo je usaglašavanje na relaciji delo-autor. Tako je priređivač pomno pazio da njegova imaginarna građevina bude istovremeno antologija pripovedaka i antologija pripovedača, što će reći nije važno samo šta piše već i ko se potpisuje. Iako i sam priznaje da je nemoguće napraviti antologiju antologija, Pantić je uzimao u obzir sve dosadašnje izbore, ocene, procene, rejting koji je svaki od izabranika imao, ili ga je tek ovim uključivanjem ne/očekivano dobio.
Ko je unutra
U tri knjige dr Mihajlo Pantić je po ovom redosledu uvrstio svoje izabranike. U zagradi je obeležen svaki broj pripovedaka koji je veći od jedne. Dakle:Vuk Stefanović Karadžić, Jovan Sterija Popović, Petar Petrović NJegoš, Jakov Ignjatović, Stefan Mitrov LJubiša, Bogoboj Atanacković,Đura Jakšić, Lazar Komarčić, Milorad Popović Šapčanin, Milovan Glišić, Laza K. Lazarević (2), Simo Matavulj(2), Stevan Sremac (2), Dragutin J. Ilić, Janko Veselinović, Svetolik Ranković, Branislav Nušić, Ilija Vukićević, Radoje Domanović, Ivo Ćipiko, Mileta Jakšić, Svetozar Ćorović, Borislav Stanković (3), Petar Kočić (2), Isidora Sekulić (2), Danica Marković, Gligorije Božović, Milutin Uskoković, Veljko Petrović (2), Dragiša Vasić (2), Veljko Milićević, Isak Samokovlija, Ivo Andrić (4), Miloš Crnjanski (2), Momčilo Nastasijević, Stanislav Krakov, Milan Kašanin, Rastko Petrović, Branimir Ćosić, Vladan Desnica, Branko Ćopić (2), Slobodan DŽunić, Voja Čolanović, Antonije Isaković (2), Aleksandar Tišma (2), Danilo Nikolić, Pavle Ugrinov, Milorad Pavić (2), Miodrag Bulatović (2), Borislav Pekić, Dragoslav Mihailović (2), Svetlana Velmar Janković, Živojin Pavlović, Mladen Markov, Danilo Kiš (2), Mirko Kovač, Vidosav Stevanović, Milisav Savić, Miroslav Josić Višnjić, David Albahari.
Označena kao srednja pripovedačka forma, smeštena između narodne priče / pripovetke, te novele i romana, s druge strane, pripovetka se opire svakoj strogoj definiciji, tako da je kriterijum kratkoće/dužine jedini siguran, a ponekad i presudan. S druge strane, istorijat srpske umetničke pripovetke bio je posve specifičan i o tome antologičar iscrpno piše u vrlo instruktivnom predgovoru. Dugovečna u ustima anonimnog tvorca, okrenuta sebi, proistekla iz antropološke potrebe čoveka za pričom i pripovedanjem, pripovetka je za nepuna dva veka prošla dug put, pokazala sva lica čoveka/sveta, ali i sve mene spisateljskog zanata. Udeo individualnog talenta je nešto što uvek prevazilazi i često ne uvažava vladajuće trendove/poetike. Tim povodom Pantić beleži:
- Mesto pripovetke se u istorijski osmotrenom sistemu srpske književnosti neprestano menja, ona je u pojedinim razdobljima centralna, a u pojedinim sekundarna prozna vrsta, no njen značaj za tu književnost ostaje neosporan, u tolikoj meri da se sa mnogo razloga može reći kako je pripovetka identifikacioni oblik srpske književnosti.
Na čelu/početku trotomnog antologičarskog poduhvata kao zaštiti znak/ moto stoji čudesna kratka narodna priča “Tamni vilajet”, genijalni glas/rukopis pripovedača koji opominje da je čovek stalno da gubitku. Drago kamenje često se ne vidi i gubi u huku svakodnevice, a postfestum situacije su uvek časovi velikog kajanja. Udarajući takvu osnovu i temelj Pantić ređa svoje izabranike sa nejednakim brojem pripovedaka, ali sa uvek visokim estetskim kriterijumom.
Svi prekidi, zaostaci, nepravilan razvoj, brzo je nadomešten i srpska pripovetka je uspostavila svoj kontinuitet sa Evropom/svetom i nekoliko mahova imala i svoje zlatno doba.
Posebno je to bilo primetno u doba realizma, sa Lazom Lazarevićem, Sremcem i Simom Matavuljem. Puni korak sa svetom čini tzv. prva moderna sa Borislavom Stankovićem, a dalje je već išlo lakše kada modernizam pro/nose Andrić, Crnjanski, Vasić.
Kasnije su došli Tišma, Kiš, D. Mihajlović i toliki drugi. Sve do Davida Albaharija. I tu antologičar naglo stavlja veliku tačku. Svoj veliki/stari hrast ovde podseca čekajući da ponajbolji antologičar/ arbitar vreme učini svoje i razbistri hučnu i često mutnu vodu savremene/trenutne srpske literature. Tek tada je moguć nastavak i četvrti tom. Sa istim ili sličnim priređivačem.
Tako je, na preko 1400 strana, u izdanju beogradske kuće “Istočnik”, u tri toma i u tvrdim koricama, dr Mihajlo Pantić je uspostavio/zasadio svoje drvo reprezentativnosti i dragocenog saznanja/spoznanja.
M. Živanović
