Beogradski slikar i pisac Momo Kapor (Sarajevo, 8. april 1937 – Beograd, 3. mart 2010) došao je sa devet godina iz Sarajeva, gde je rođen, u Beograd, postavši jedan od protagonista beogradske pripovedačke škole.
Po obrazovanju akademski slikar, završio je beogradsku Likovnu akademiju u klasi profesora Nedeljka Gvozdenovića; u književni život glavnog grada ušao je početkom šezdesetih prošlog veka i od tada je objavio više od pedeset knjiga i romana. Provincijalac, Foliranti, Una, Zelena čoja Montenegra, Dosije Šlomović, Konte, Magija Beograda, Putopis kroz biografiju, Od istog pisca, Uspomene jednog crtača, i mnoge druge bile su na bestseler listama, a neke od njih su na njima još uvek.
Prevođen je na mnoge svetske jezike. Od ostalih beogradskih pisaca razlikuje se i po tome što je sam ilustrovao svoje knjige, negujući poseban lirski crtački stil. Bio je dugogodišnji novinar-kolumnista vodećih beogradskih listova. Njegov opus upotpunjuje dvadesetak izvedenih radio, TV i pozorišnih drama kao i nekoliko filmskih scenarija. Po njegovim knjigama snimljeno je nekoliko igranih filmova, a i sam je bio scenarista mnogih filmskih i televizijskih projekata. Svoje slike je izlagao retko, nekoliko puta u Njujorku, Bostonu i Karakasu, u Ženevi, Frankfurtu, Briselu, Parizu, Udinama, Zagrebu, Beogradu, Novom Sadu, Zrenjaninu i na Mećavniku.
Bio je redovni član Akademije nauka i umjetnosti Republike Srpske.
11.11.10 Blic
"Antologija Kapor" u izdanju "Prometeja"
Izdavačka kuća „Prometej” predstavila je juče u Vukovoj zadužbini knjigu „Antologija Kapor” s izabranim stranicama Mome Kapora. Delove iz Kaporovih romana i priča izabrao je Draško Ređep, koji kaže da su njegove izreke i opaske „odavno postale krilatice našeg urbanog, novog usmenjaštva”. Promociji su, između ostalih, prisustvovali Kaporova udovica Ljiljana i reditelj Boro Drašković, a odlomke iz knjige čitala je glumica Rada Đuričin.
„Antologiju sam zamislio kao dodatak o tome da su mnogobrojna vrata za našu generaciju bila zatvorena, po uzoru na njegovu priču o tome kako je na ulazu u muzej Pegi Gugenhajm u Veneciji uvek nailazio na ta famozna zatvorena vrata. Antologija se, međutim, zavšava tekstom koji kaže da nije tačno da bi prvo trebalo da se oslobodimo nevinosti i iluzija”, rekao je Ređep na jučerašnjoj konferenciji za novinare.
Govoreći o statusu Mome Kapora u našoj književnosti, Ređep je rekao da su Kapora mnogi olako otpisivali kao „lakog pisca”.
„U našoj mrgodnoj književnosti, gde nije oprošteno da je neko duhovit, da ima šarma, da je popularan, teško se oprašta fizionomija autora kakav je Momo Kapor.”
Ređep je ocenio da je tačno da je Kapor voleo tzv. život u farmerkama, ali je dodao da ga je on i nadživeo.
„Na živi se u našem svetu pisane reči od dosadnih, monotonih reči i opštih mesta. Ako je išta Kapora užasavalo, to su bile firmirane stvari, odora spremna za sve, forma koja je nalik na uniformu.”
Draško Ređep kaže da se Momo Kapor sam obračunavao sa formulom lakog pisca. „Lak je pisac onaj koji je popularan, koga svi znaju i koji ne zavisi od mrzovolje dvoje-troje turobnih kritičara koji imaju svoj čir, koji ne vole nikoga, koji su neprijatni i koji ne mare za vedriju stranu života.”
„U odnosu na naše pedesete godine, kada su nam dijalozi bili nemogući, nepismeni i nepostojeći, u drami i tek nastalom filmu, prvi je pokazao da tekst prvo treba da bude govoren da bi bio uspešan, a ne da se koriste te čudne reči kao što su multikulturalno i transcendentalno, koje stoje kao mala jagnjad u ustima sa kojima ne znate šta da radite. On je pisao umno, ali jednostavno; čisto, barokno i kaporovski”, rekao je Draško Ređep.
M. Vukelić
