Beogradski slikar i pisac Momo Kapor (Sarajevo, 8. april 1937 – Beograd, 3. mart 2010) došao je sa devet godina iz Sarajeva, gde je rođen, u Beograd, postavši jedan od protagonista beogradske pripovedačke škole.
Po obrazovanju akademski slikar, završio je beogradsku Likovnu akademiju u klasi profesora Nedeljka Gvozdenovića; u književni život glavnog grada ušao je početkom šezdesetih prošlog veka i od tada je objavio više od pedeset knjiga i romana. Provincijalac, Foliranti, Una, Zelena čoja Montenegra, Dosije Šlomović, Konte, Magija Beograda, Putopis kroz biografiju, Od istog pisca, Uspomene jednog crtača, i mnoge druge bile su na bestseler listama, a neke od njih su na njima još uvek.
Prevođen je na mnoge svetske jezike. Od ostalih beogradskih pisaca razlikuje se i po tome što je sam ilustrovao svoje knjige, negujući poseban lirski crtački stil. Bio je dugogodišnji novinar-kolumnista vodećih beogradskih listova. Njegov opus upotpunjuje dvadesetak izvedenih radio, TV i pozorišnih drama kao i nekoliko filmskih scenarija. Po njegovim knjigama snimljeno je nekoliko igranih filmova, a i sam je bio scenarista mnogih filmskih i televizijskih projekata. Svoje slike je izlagao retko, nekoliko puta u Njujorku, Bostonu i Karakasu, u Ženevi, Frankfurtu, Briselu, Parizu, Udinama, Zagrebu, Beogradu, Novom Sadu, Zrenjaninu i na Mećavniku.
Bio je redovni član Akademije nauka i umjetnosti Republike Srpske.
- Lero Arsen? - Ja sam.
"Služba sigurnosti Republike Kozilije" - pisalo je na maloj četvrtastoj legitimaciji, koju je tajni agent brzim pokretom izvukao iz unutrašnjeg džepa blejzera, rutinski otvorio i isto tako hitro vratio natrag.
- Ne treba... - spreči dalje predstavljanje. - Uđite!
Propustio je policajca u dnevnu sobu.
- Očekivali ste nas? - upita agent obilazeći prostoriju gipkim koracima. Zavirio je iza zavese u kuhinjski deo i odškrinuo vrata spavaće sobe.
- Da! - rekao je. - Očekivao sam vas.
Čovek iznenada zastade:
- A, zašto?
- Pa, ne znam... Mislio sam da je kod nas takav običaj.
- Ili možda imate nečistu savest?
- Imam. Krao sam smokve kad sam bio mali.
Agent nije primetio njegov pokušaj da bude duhovit.
- Jesmo li sami? - upita.
- Moji su na Trgu.
Sručio se u njegovu omiljenu fotelju i izvadio izlizani kožni notes. Ovlažio je kažiprst jezikom i polako listao stranice do slova L.
- Lero Arsen... - pročita sričući. - Trideset devet godina, istoričar umetnosti, oženjen, otac ženskog deteta, nekažnjavan, prošlost primerna... Jesam li što ispustio?
Ne, ništa.
Čitav njegov život stao je u tih nekoliko ponižavajuće šturih podataka, pročitanih muklim južnjačkim akcentom, koji nije skrivao crnolučko plemensko poreklo.
- Obavešteni smo da nameravate u Ameriku?
- Da - reče - nameravam.
- Razlog?
Agent je odabrao bolji položaj. Smestio se u senku, a Arsenu je prepustio visoku stolicu prema svetlu.
- Napisao sam to u molbi za pasoš! - reče, ljut na sebe što već gubi živce.
Čitao sam! - preseče ga agent. - Ali voleo bih da to i lično čujem!
Na Arsenovom licu titrali su refleksi mora prelomljeni kroz treperave krošnje na trgu.
- Iz New Yorka nam je javljeno...
- Ko je javio?
- Naš konzul... - kazao je, uživajući zaštitu u zvuku te titule van svake sumnje.
- Dalje?
- ... da će se dvadeset i petog septembra na aukciji kod Parke Berneta...
- Kod koga?
- Kod Parke Berneta; to je američka filijala londonskog Sothebya...
- Kako se piše?
Rekao mu je.
- Biće izložena na prodaju i jedna slika Valdemara Udinija. Vi, naravno, znate našeg najvećeg slikara.
- Kako se piše? - ponovi agent.
- V-a-l-d-e-m-a-r U-d-i-n-i.
Zapisao je isplaženog jezika, teško dišući.
- Dalje?
- Kao kustosu njegove zavičajne galerije, meni je naloženo da učestvujem na licitaciji i pokušam da za nas otkupim tu sliku, koja je...
Zastao je u nedoumici.
- Koja je, šta?
Kako da objasni jednom tajnom agentu čoveku od ovoga sveta, da se radi o, možda, ključnom platnu nesrećnog Valdemara, portretu "Devojčice sa lutkom" iz 1942. - njegove najplodnije godine, koja nosi sva obeležja blistavog stila: prozračnost namaza, virtuozan, nežan crtež koji iščezava i izranja iz sfumata poput kozilijanskih reka ponornica, uvek drukčiji, uvek svež i neponovljiv? U toj njegovoj fazi najprisutniji je način na koji je veliki majstor smeštao figure pod okrilje tame zasenjenih enterijera, što sve njegove likove i oblike obavija sumrakom punim nagoveštaja.
Umesto svega, reče:
- ... od neocenjivog značaja za kulturno-istorijsko nasleđe naše zemlje.
- Ako sam dobro razumeo - reče agent - vi smatrate da je ta slika toliko važna da se zbog nje mora putovati čak u...
- Ja ne smatram ništa! - prekide ga Arsen. - Drugi smatraju.
- Al" je danas sparina! - uzdahnu čovek, skidajući blejzer.
Levo rame bilo mu je sapeto kožnim remenjem na kome je visila futrola za službeni pištolj. Hoće da me zaplaši, pomisli Arsen! U svetlom septemberskom danu, sa povetarcem koji je iz luke donosio mirise sardela, katrana i borovine, crna futrola revolvera na kaiševima preko oznojene mrlje pod pazuhom, delovala je poput reza žiletom po belom platnu kroz koje se iznenada ukaza pretnja. Pa i pored toga što nije bio kriv ni u kom pogledu (sem možda zbog onoga o čemu je mislio s vremena na vreme), osećao je da sav drhti, uznemiren prisustvom ovog niskog, trbušastog čoveka atletskih pleća, čije lice krasi uobičajeni tip domaćih brkova, istih onakvih kakve je imao Major Saracen - Otac Nacije.
- Nije vam neprijatno? - upita ga agent.
- Zbog čega?
- Kažu da susret sa policijom nije nikada ugodan?
- Pa, vi ste naša policija! kazao je. - Ne nečija tuđa.
- Drago mi je da tako mislite.
Ustao je iz fotelje i prošetao se po sobi.
- Imate lep stan... - reče.
