Anticipirani plagijat

25.02.11 Polja

Pjer Bajar je našoj publici poznat po eseju Kako da govorimo o knjigama koje nismo pročitali u kojem se, na prepoznatljiv parodičan način, obračunava sa osnovnim pojmovima tradicionalne teorije književnosti iz ugla čitaoca. Poslednji naslov objavljen na srpskom, Anticipirani plagijat (La plagiat par anticipation, Editions de Minuit, 2009) ide dalje u pro-mociji učešća čitaoca u književnom delu. U ovom eseju se zastupa stanovište da autori mogu plagirati i autore iz budućnosti.
Sam termin plagiat par anticipation – koji bi najtačnije mogao da se prevede kao plagi-jat putem anticipacije ili anticipirajući plagijat – pozajmljen je od ulipista. Ovakav plagijat, koji zanemaruje tradicionalno linearno shvatanje vremena, od uobičajenog se razlikuje po tome što optužuje autore iz prošlosti da su krali od onih koji su stvarali kasnije. Po rečima Fransoa Le Lionea, koji je ovaj pojam uveo u Radionicu potencijalne književnosti, „ponekad nam se dešava da otkrijemo kako je neka konstrukcija, za koju smo verovali da je sasvim nova, već bila otkrivena ili izmišljena u prošlosti, katkad čak u dalekoj prošlosti. Dajemo sebi u zadatak da prepoznamo takvo stanje stvari i da tekstove koji su u pitanju odredimo kao plagijate putem anticipacije.“ 1 Koncepciju krađe od budućih autora je na prilično bu-kvalan način ilustrovao Žorž Perek u svojoj noveli Zimsko putovanje (Voyage d’hiver). U njoj izvesni profesor otkriva delo imaginarnog autora, u kojem prepoznaje doslovne citate Rem-boa, Malarmea, Lotreamona. Jedina začkoljica je u tome što je taj neselektivni plagijator živeo pre svojih uzora, na osnovu čega profesor zaključuje da su svi oni bili plagijatori. 2 I Bajar naizgled polazi od ludičkog nivoa te novele. U prepoznatljivom stilu akademski kon-cizno i potkovano izlaže potpuno antiakademske pretpostavke, ali ide još dalje. On poku-šava ne samo da locira anticipirajući plagijat kod realnih autora, nego ovu pojavu de? niše u nekoliko nivoa.
Dok optužuje Voltera da je krao od Konana Dojla, Mopasana da je krišom prepisivao Prusta, zatim autore Tristana i Izolde da su kopirali romantičare, pri tom se pozivajući na isto-vremeno duhovite i argumentovano obrazložene primere, Bajar ne ostaje na anegdotskom nivou nagađanja, već pokušava da sistematizuje termin anticipirajućeg plagijata. Prvi kriterijum, na osnovu kojeg autor ubedljivo identi? kuje anticipirajući plagijat, jeste disonant nost, izolovanost nekog autora ili dela. Utisak da neko delo iskače, štrči iz dominantne struje svoje epohe, kao što su Tristan i Izolda svojom tematikom povezivanja erosa i tanatosa iskakali iz srednjovekovne književnosti, gotovo u potpunosti posvećene crkvenom stva-ralaštvu, za Bajara je prvi dokaz krađe od budućih autora, ili kako ih on naziva, „utvara budućnosti“. „Odeljci nastali plagiranjem putem anticipacije ostavljaju utisak da nisu našli svoje mesto u delu u kojem se nalaze [...]. Pojavljuju se kao neka vrsta stranog tela čije je poreklo tajanstveno, oblik neobičan, a uloga nerazumljiva.“3
Reč je dakle i o delovima jednog dela koji su disonantni u odnosu na celinu. Ovu tezu Bajar ubedljivo brani na pri-meru odlomka iz Volterovog Zadiga koji neodoljivo podseća na tipičan pasaž iz Šerloka Holmsa Artura Konana Dojla. U ovom slučaju, Bajar odlomak iz Zadiga komentariše kao „usamljen“, „izolovan“, „kao da je iščupan iz nekog drugog dela“, ukratko, netipičan i u od-nosu na Volterovu novelu i u odnosu na čitav XVIII vek. S druge strane, ovakav odlomak je i iz prizme neobaveštenog čitaoca tipičan za romane o Šerloku Holmsu, uopšte, školski primer detektivskog romana. Žanrovska dominanta je Bajaru dovoljna da presudi da je Šerlok Holms „tekst prvog reda“, odnosno da je upravo Volter bio taj koji je prepisao od Konana Dojla, a ne obrnuto.
Bajarov anticipirajući plagijat ne shvata se kao prosto prepisivanje kao u Radionici po-tencijalne književnosti, već predstavlja niz tematskih veza koje među sobom, naoko slu-čajno, uspostavljaju vremenski udaljena dela. Bajar se u razmatranju ovih veza koncentriše na pojam novine, koju de? niše kao „istraživanje onoga što su savremenici zaobišli“. Autori kao Sofokle sa Kraljem Edipom, Bodler sa Cvećem zla, Lorens Stern sa svojim Tristramom Šendijem, oštro su se suprotstavili vladajućim književnim vrednostima i preokupacijama. Odlika takvih pisaca jeste „traganje za onim čime se drugi nisu bavili“; oni donose potpunu suprotnost važećem opštem mestu time što uvode novu estetičku problematiku. Uzimajući Bodlera kao paradigmu umetnika koji svojim iskorakom najavljuje čitavu struju pesnika – pripisujući mu, zajedno sa Valerijem, implicitni kredo: „biti veliki pesnik, a ne biti ni Lamar-tin, ni Igo, ni Mise“ – Bajar kaže:
De? nišući se suštinski protiv, Bodler ipak ne izmišlja put koji će se naknadno pokazati nužnim. On slučajno otvara jedno polje rada, koje je isto tako moglo brzo da se zatvori. Jer, kao što pokazu-je Valeri, Bodlera je spaslo upravo to što je pronašao svoje naslednike.4
Bajar svoje teze o novini produbljuje na primeru Tristana i Izolde, epopeje koja je jedin-stvena u srednjem veku po produbljivanju veze između ljubavi i smrti. Ovaj, u srednjem veku oksimoronski spoj, u doba romantizma postao je opšte mesto. Ne oklevajući, autor ovog eseja optužuje Berula i ostale autore Tristana i Izolde (ne štedeći ni anonimne) da su čitali romantičare, Getea, Konstana, Igoa, i ne samo čitali, već primenjivali njihovu poetiku u radu na epopeji.
Duhovitim pristupom temi plagijata Bajar izriče duboko zasnovane stavove o istoriji književnosti. Kroz priču o jedinstvenosti Tristana i Izolde u srednjovekovnoj epohi, Bajar pokušava da uspostavi razliku između dva tipa vremena: istorijskog i književnog. Istorijsko vreme bi u ovoj dihotomiji bilo linearno i kontinuirano, a književno vreme retrospektivno i isprekidano. Pri tom je svaki susret između književnog i istorijskog vremena potpuno slu-čajan. Opaskom da je u Tristanu i Izoldi plagirana romantičarska poetika Bajar zapravo želi da istakne da spomenuta tema nije u srednjovekovnoj književnosti bila do te mere osve-šćena kao u romantičarskom dobu. Dopuštajući slučajnost njenog iskrsavanja u Tristanu i Izoldi i genijalnost njenom autoru, Bajar ipak daje primat dobu koje je svesno prišlo knji-ževnoj obradi ove teme, odnosno romantizmu.
„Genijalan autor“ uvodi novu jezičku problematiku u književnost i time biva izopšten iz istorijskog, događajnog vremena. Ovde se Bajar ponajviše oslanja na nezaobilaznog Prusta iz eseja Protiv Sent-Beva i na Valerija, koji je obezvređivao istorijsko-biografski pri-stup književnosti mnogo pre nego što je Bart konstatovao „smrt autora“. Predlažući uvo-đenje pojma književno vreme i autonomnu istoriju književnosti, Bajar je bez kompromisa pred istorijskim nepobitnostima:
Reći za Sterna da je pisac XVIII veka bilo bi jednako apsurdno i ograničavajuće kao kazati za Sofokla da je antički pisac. [...] Gledano istorijski, Stern je pisac XVIII veka, ali on to nimalo nije sa književnog stanovišta.5
Bajar koristi jedan ulipistički termin koji se izruguje istorijskom vremenu da bi se obra-čunao sa još uvek prisutnim ostacima sent-bevovskih tumačenja književnosti, sa univerzi-tetskim, lagard-mišarovskim klasi? kacijama, ne bi li još više podvukao Valerijevu pobunu protiv traganja za autorom u delu. (U tome još dalje ide njegova najnovija knjiga Kad bi dela promenila autore.)6
Upadljiva je Bajarova bliskost Valerijevoj koncepciji književnog stvaranja, iz koje je izuzet svaki socijalni, psihološki, i šire gledano, ljudski faktor (stavimo sve to pod etiketu „etike“). Jedino čemu u književnom tumačenju treba da se poklanja pa-žnja jeste jezik, ispitivanje njegovih mogućnosti. [...] zar nije moguće sam Jezik smatrati remek-delom svih književnih remek-dela, pošto se svako ostvarenje takve vrste svodi na kombinacije moći jednog datog rečnika, prema jednom zauvek ustanovljenim formama.7
Bajar nastavlja sa potkopavanjem istoričnosti i pozitivističke uzročnosti teorije knji-ževnosti, koje je započeo u prethodnoj knjizi Demain est écrit (Budućnost je napisana). U svojoj kritici ističe kako su, ako prihvatimo da je razvoj književnosti razvoj jezika, sami auto ri, poetike, književni pokreti ništa drugo do – puka slučajnost. Tradicionalno shvaćeni plagijat se zasniva na vremenskom sledu i mogućnosti potonjeg autora da pročita dela prethodnog. Ali ako usvojimo jedno nezavisno književno vreme, koje je nelinearno, sinusoidno i nepo-sledično – jedno samostalno vreme u jeziku – neminovno se mora ukinuti i tradicionalna konotacija pojma plagijata, i uvesti jedan nelinearni način potkradanja iz onoga što implicitno u jeziku već postoji, ali će tek kasnije biti napisano. Borhesov Pjer Menar, koji ispisuje plagijat, nesvestan toga, ovde se nameće kao naročito primamljiva analogija. Ako imamo u vidu da je Bajar naumio da iskoreni mitove vezane za autora i doba, da raskrinka vrednovanje književnog dela na osnovu „miljea i trenutka“, biće nam jasnije za-što je Sofokla proglasio plagijatorom Frojda i policijskih romana, a zašto Lorensa Sterna smatra dostojnim naslednikom Džojsa i pisaca novog romana. Čitajući ovaj esej, i neoba-vešteni čitaoci pre svega će se nasmejati i dobiti priliku da kroz novu prizmu pročitaju neke samozvane klasične pisce, koji su u stvari samo bili nekažnjeni plagijatori.

Bojan Savić Ostojić

1
Oulipo, La littérature potentielle, Gallimard, 1973, str. 21.
2
Novela „Zimsko putovanje“ je objavljena u mom prevodu u Koracima 3–4/2009.
3 Pjer Bajar, Anticipirani plagijat, prev. Mira Popović, Službeni glasnik, Beograd, 2010, str. 35.
4
Isto, str. 95.
5
Isto, str. 110.
6
Pierre Bayard, Et si les ?uvres changeaient d’auteur?, Minuit, 2010.
7
Pol Valeri, Pesničko iskustvo, prev. Kolja Mićević, Prosveta, Beograd, 1980, str. 356