Kako da govorimo o knjigama koje nismo pročitali?

20.03.10 Danas

„Nikada ne čitam knjige o kojima moram pisati; to vas čini toliko pristrasnim“, tačne su reči Oskara Vajlda koji je Pjer Bajar i stavio kao moto svoje knjige o teoriji nečitanja. Tačne su upravo zato što se ne može reći da je knjiga Kako govoriti o knjigama koje nismo pročitali? NK - nepoznata knjiga, KČ - knjiga za koju ste čuli, a nakon čitanja ona svakako nije ZK - zaboravljena knjiga.
Ove skraćenice u knjizi uporebljava sam Bajar i eto paradoksa - da upravo za ovu njegovu knjigu moramo priznati da je VČK - veoma čitana knjiga i da damo i dva plusa isto po ugledu na ovog francuskog profesora književnosti i psihoanalitičara koji je imao hrabrosti da progovori o tabu temi - nepročitanim knjigama. Naime, Bajar već dugo objavljuje eseje u kojima književnost sagledava sa različitih stanovišta, ali ova knjiga je brzo u svetu postala bestseler zbog njegovog lucidnog i duhovitog razmatranja upravo ovog problema.
Kada su Alberta Mangela, velikog „čitača“ i pisca knjiga Istorija čitanja i Biblioteka noću, ljubopitljivi posetioci pitali da li je pročitao sve knjige iz svoje prebogate biblioteke, on je odgovorio da je zasigurno otvorio svaku od njih i da je „činjenica da se biblioteka, bez obzira na svoju veličinu, ne mora pročitati u celosti kako bi bila od koristi; svaki čitalac izvlači dobit iz finog balansa između znanja i neznanja, sećanja i zaborava“. Upravo o tome je Bajar pisao, ali je on u ovoj knjizi sistematično i naučno, upravo kao psihoanalitičar, raskrinkao fame o čitanju klasifikujući načine nečitanja. I to upravo on, ugledni profesor, upravo književnosti. I Bajar, kao i Mangel za primer „dobrog pregleda“ uzima Muzilovog bibliotekara iz romana Čovek bez osobina koji nas suočava sa problemom nesagledivosti granica kulture. Naime, kako bi u svakom momentu znao „sve knjige o kojima se brine“, Muzilov bibliotekar nije pročitao nijednu knjigu iz riznice. Učio je samo naslove, autore i sadržaje knjiga kako bi imao „dobar pregled“ jer bi ga svako pojedinačno čitanje opredeljivalo, rasipalo mu snagu i ne bi mogao da ovlada celinom biblioteke. Bajar zaključuje da je kultura prevashodno stvar orijentacije i da je vrlo bitno da čovek spozna položaj određene knjige u odnosu na druge, pre nego njen sadržaj. Na primeru Pola Valerija, Bataj objašnjava i zašto je neke knjige dovoljno samo prelistati, a piše i o tezi Umberta Eka da je ponekad dovoljno i da se pročita šta su drugi o nekoj knjizi pisali pa da se ima uvid u knjigu koja nam nikada i nije bila u rukama. Bajar se bavi i problemom sećanja: da li za neku knjigu koju smo davno pročitali i zaboravili njen sadržaj i dalje možemo reći da je pročitana, jer bilo da čitalac veruje da je verno upamtio sadržinu on najčešće sačuva „samo nekoliko rasutih fragmenata koji poput usamljenih ostrva plutaju na okeanu zaborava“.
Bajar tvrdi da postoje najmanje tri prinude s kojima se suočavamo u društvu zbog kojih je nečitanje gotovo zabranjena tema: to je shvatanje da je čitanje obavezno, da je obavezno u celosti i da je sramota govoriti o knjigama a da je prethodno niste pročitali. Autor nas uverava da moramo znati tačnu granicu između čitanja i nečitanja uprkos tome što su najčešće naši susreti sa knjigama upravo negde između to dvoje. Deo svoje knjige on je posvetio i pojmovima unutrašnje biblioteke i unutrašnje knjige i koliko one utiču na čoveka i na poimanje sveta.
Bajar je briljantno u ovoj knjizi pokazao kako nečitanje može biti ključ čitanja. Upravo zato je i objavljena u Službenom glasniku u biblioteci Ključevi u prevodu Snežane Kalinić i, naravno, pod uvek preciznom uredničkom rukom Jovice Aćina.

Gordana Draganić Nonin

17.09.09 Vreme

Svako je čitanje ponajpre svojevrsno nečitanje. Čak i kod najvećih čitalaca, koji mu posvete čitav život, čin uzimanja i otvaranja knjige uvek prikriva suprotni, a istovremeni čin, koji je zbog toga jedva primetan: nehotični čin neuzimanja i neotvaranja svih drugih knjiga koje bi mogle, kada bi svet bio drugačije ustrojen, da budu izabrane namesto srećno odabranih.

Osim što je profesor književnosti i briljantan esejista, Pjer Bajar (Pierre Bayard) je i psihoanalitičar. Možda to bar donekle rasvetljava njegovu kuraž da se u ogledu s naslovom koji vispreno parafrazira self-help literaturu, poduhvati jednog intelektualnog tabua, jedne specifične nelagodnosti u kulturi: činjenice da su i najveći eruditi i najfanatičniji knjigožderi zapravo pročitali – mada, Bajar će i same kriterijume "pročitanosti" poprilično dovesti u pitanje – samo deo onoga što spada u književni kanon, onaj maternjeg nam jezika i onaj svetski, plus svega drugoga što spada u "osnove opšte kulture". Međutim, malo će se ko u akademskom svetu usuditi da prizna, čak i u intimnijem krugu, da nije (do)čitao, šta znam, Don Kihota, Uliksa ili Majstora i Margaritu (ili Bibliju, Kapital i Svet kao volju i predstavu), jer se naprosto podrazumeva da ih "svi" imaju u malom prstu. Stvarnost je bitno drugačija, ali šta je tu uopšte "stvarnost"? Niko nikome ne drži sveću pri čitanju, kolekcija (ne)pročitanog ionako je nešto što akumuliramo kroz ceo život, tako da nam ponajčešće ostaje da verujemo na reč drugima da su pročitali sve što bi svaki-čovek-koji-drži-do-sebe morao da pročita, isto kao što drugima preostaje da na reč veruju nama... To je gotovo pa neka vrsta nepisanog društvenog ugovora (o nenapadanju?).

Bajar zato (o)kreće drugim putem. Najpre, "šokantno" priznaje da mnoge Kanonske Knjige, o kojima nadugačko zbori sa svojim studentima, zapravo nije "regularno" ni pročitao, više ih je prelistao, zbrzao po dijagonali, slušao i čitao o njima od drugih ljudi, onih koji su ih pročitali – to jest, ako jesu?! Umesto da se stidi i opravdava, Bajar u svom eseju razvija svojevrsnu teoriju nečitanja, u kojoj nečitanje nije tek puko odsustvo čitanja (i bilo kakvog interesovanja za svet knjiga) o čemu se ionako ne bi imalo šta za reći, nego pledira za neku vrstu legitimizacije i rehabilitacije naših "stidnih" čitalačkih nesavršenosti: između knjige koju smo "pročitali", i one za koju nikada nismo ni čuli, nalazi se bezbroj međustanja, tako da odavno nije ništa neobično da neko "zna svašta" o nekoj knjizi, a da je zapravo samo projurio kroz nju ili je čak nije nikada držao u rukama. Evo, koliko je vas, naročito mlađih, čitalo Doktora Živaga? Ja nisam, priznajem. I nešto sumnjam da ću je se ikada mašiti (mada ću sve vreme nešto čitati). Pa ipak, ta je knjiga deo jednog sveopšteg (istočno)evropskog "kulturpolitičkog prtljaga", i sigurno biste imali šta da kažete u vezi s njom, samo da vas neko priupita. Hoću da kažem, verovatno ne biste baš ispali glupi u društvu...

A šta tek da radimo, pita se Bajar, sa uistinu "pročitanim" tekstom, nad kojim naša svest i pamćenje – uprkos onome u šta volimo da verujemo – nemaju nikakvu znatniju kontrolu? Jednostavnije rečeno, već tokom samog čitanja neke knjige, mi počinjemo da je zaboravljamo; ne samo da je naša recepcija prokleto nesavršena, nego je još i sklona rapidnom degenerisanju s protokom vremena. Kroz neko vreme, od "pročitane" knjige ponajčešće nam ostaje samo neka nejasna predstava, magličasta hrpa utisaka. Ja sam, recimo, vaistinu jednom davno pročitao Vatikanske podrume, i veoma uživao, ali da me sad prorešetate na detaljima tog sjajnog romana, tjah, šta znam, možda mi ne biste lako poverovali da sam ga čitao...

Šta je naš pisac zapravo "hteo da kaže"? Bajar nije nikakav antiintelektualni krstaš i demagog koji će sad lepo da vam objasni da su knjige đavolja rabota i da s njima ne treba imati posla. Njegov je naum drugačije naravi: on želi da relaksira jednu dozlaboga krutu, upravo neodrživu implicitnu, ali sveprisutnu prisilu savršene načitanosti koja čitanje od radosne aktivnosti slobodnog i radoznalog čoveka pretvara u odlikaški kuluk i "ispunjavanje norme", a što zakonito rezultira svojevrsnim umiranjem užitka, a čitanje bez užitka naprosto je manje od ničega: ako je to alternativa, uistinu je pametnije zuriti u plafon i čačkati nos, pa praviti kuglice od nosne rude.

Možda je to dobro, možda i nije, tek, nikada se više neće vratiti Drevna Vremena u kojima je pismen čovek (tada retkost) mogao za života iščitati u knjigama sakupljenu vascelu (do)tadašnju ljudsku mudrost, i da mu još ostane više nego dovoljno slobodnog vremena za ispijanje rujnog vina i naganjanje nevinih, kulturološki zapuštenih momčića po Atini. Živimo u vreme tako nepregledne hiperprodukcije – i to kad odbijemo treš!; ovde govorim samo o onome što sadrži nekakav kvalitet i potencijalnu relevantnost – da je čitajuća ljudska jedinka tu upravo nemoćna: sve što može jeste da pokuša da se u svemu tome nekako razabere; Bajar će reći: "kultura je prevashodno stvar orijentacije". Kada shvatite da ona nikada neće biti ni blizu savršenstva, nužno ćete posegnuti i za nekim prečicama (a bogme i potporama), ali ćete to držati u najvećoj tajnosti, jer se to ne govori, jer je to, kaže Bajar, najveći tabu "uz finansije i seks".

Paradoksalno ili ne, Bajar koji se egzemplarno razmeće svojim "rupama u obrazovanju" – koje imamo ama baš svi, ali nismo, je li, tako ludi da ih iznosimo na sunce – i koji se zalaže za sve moguće prelazne vrste nečitanja-kao-slobodnog-čitanja, i te kako je vešt i kadar da nam primere za svoje teze demonstrira u najboljem close reading maniru; a zahvata, bogme, sa svih strana, od Valerija do Eka, od Oskara Vajlda do Itala Kalvina, od Balzaka do Greama Grina i Dejvida Lodža. Ili, pak, do filma Dan mrmota. Neki anglosaksonski kritičari u njegovim idejama prepoznaju, između ostalih, deridijanske odjeke, što je možda tačno, ali svakako ne važi na jezičkom planu: Bajar, naime, piše zavodljivo i prozračno lako, ali ne i plitko, iskazujući dar (i žar) literate koji se ne da spakovati u ludačku košulju teroretističkog žargona, koji je ozloglasio savremenu francusku teoriju.

Čitao sam sedam-osam angloameričkih prikaza ove knjige: gotovo niko nije odoleo da ne pokuša da bude duhovit na temu "paradoksa" da srdačno preporučuje čitanje knjige koja tobože srdačno preporučuje "nečitanje". Pa dobro, šta da se radi, preporuka ipak stoji. Uzgred, Oskar Vajld, koji se u životu prehranjivao i književnom kritikom, tvrdio je da čitanje knjige o kojoj će pisati kritičaru može samo da smeta, jer bi ga učinilo pristrasnim. Sve sam uvereniji da je to tačno, mada se lično i dalje držim klasične, štreberske metodologije... U ovom slučaju, najbolje je poentirao Džej Mekinerni: "čitanje ove knjige može vas podsetiti zašto volite čitanje". Prašćaj, Živago, to je jače od mene!

Teofil Pančić

06.06.09 Danas

Da sa čitanjem postoji neki problem bilo je jasno kada su se tokom, a naročito krajem XX veka, fenomena čitanja dohvatili književni teoretičari, lingvisti i filozofi i počeli da ga seciraju, koristeći pri tom sve veću i sve težu teoretičarsku artiljeriju. U međuvremenu je početak novog milenijuma doneo potpuni trijumf informatičkih tehnologija koji je samo pojačao strah od nestanka Gutenbergove galaksije, pa je i sama sudbina čitanja i pojmovnog mišljenja dovedena u pitanje.

Upravo problemu (ne)čitanja posvećena je knjiga Pjera Bajara Kako da govorimo o knjigama koje nismo pročitali? Naoko nepretenciozna, duhovita i pronicljiva, Bajarova studija predstavlja ako ne baš pravu pohvalu nečitanju, a ono bar prilog raskrinkavanju fame o čitanju i sveznajućem čitaocu kao neprikosnovenoj jedinici obrazovanog i kulturnog sistema. Dakle, Bajar ne pita „Može li se govoriti o knjigama koje nismo pročitali?“, već odgovara na pitanje „Kako govoriti o njima?“ Njegova teza je tim ozbiljnija, jer stiže od strane uglednog univerzitetskog profesora književnosti, dakle nekog prilično upućenog u temu (istina, sa naročitom sklonošću za uočavanje i analizu paradoksa unutar književnosti). Način na koji je svoju ideju proveo u delo, učinio je njegovu knjigu bestselerom, prevedenim na dvadesetak jezika.

Već u prologu knjige profesor Bajar razoružavajuće priznaje nešto što većina njegovih kolega manje ili više uspešno sakriva: „Rođen sam u sredini u kojoj se malo čitalo, ne uživam mnogo u čitalačkoj delatnosti, niti imam vremena da joj se posvetim, te sam se, sticajem uobičajenih životnih okolnosti, neretko zaticao u škakljivim situacijama koje su me prisiljavale da govorim o knjigama koje nisam pročitao.“ Njegova namera s ovom knjigom, kako kaže, nije da veliča vrednosti nečitanja, već da dovede u pitanje niz opšte usvojenih prinuda koje se odnose na čitanje. Prva prinuda tiče se obaveze čitanja, koje je u današnjem društvu (po svemu sudeći, na izdisaju) još uvek podložno određenom stepenu sakralizacije. Priznajući da, poput većine, nikada nije pročitao, na primer, Džojsa i Prusta, Bajar odbija tezu da o ovim knjigama nema šta da kaže. Naprotiv. „Kulturni ljudi znaju ono što nekulturni, na svoju veliku žalost, ne znaju: kultura je prevashodno stvar orijentacije. Obrazovan čovek nije neko ko je pročitao ovu ili onu knjigu, već neko ko ume da se snađe u celokupnoj književnosti, ko zna da sve knjige sačinjavaju jednu celinu i ko je kadar da odredi položaj svakog njenog delića u odnosu na položaje ostalih.“ Druga prinuda, kojoj se Bajar naročito oštro suprotstavlja, jeste obaveza čitanja knjige u celosti iz čega proističe prezriv odnos prema takozvanom „prelistavanju“ i čitanju „na preskok“. Treća prinuda koju navodi tiče se govora o knjigama, odnosno vladajućeg načela po kojem se o knjizi može govoriti samo pod uslovom da se ista pročita, i to čitava. „Moja iskustva pokazuju da se i te kako može strastveno razgovorati o knjizi koju nismo pročitali, i to osobito sa sagovornikom koji je takođe nije pročitao“, duhovito konstatuje Bajar.

Sasvim profesorski, Bajar u prvom delu knjige najpre klasifikuje i analizira tipove nečitanja, odnosno maglovitu razliku između čitanja i nečitanja. Vrste nečitanja odnose se na knjige koje nismo ni otvorili, knjige koje smo samo prelistali, knjige za koje smo čuli i knjige koje smo zaboravili. Pri analizi on se poziva na karakteristične književne primere, na Muzila, Valerija, Eka i Montenja. Drugi deo knjige odnosi se na analizu konkretnih okolnosti u kojima je moguće dospeti u situaciju da govorite o knjigama koje niste pročitali, dok je treći deo knjige, do koga mu je naročito stalo, svojevrsni praktikum sastavljen od jednostavnih saveta šta u takvim neprilikama učiniti - saveta proisteklih iz godina iskustva nečitalačkog života. „Njihova je svrha da pomognu svakome ko se sa ovim problemom u komunikaciji susretne da ga reši na najbolji mogući način, a možda čak i u svoju korist“, kaže Bajar.

Književni profesionalci u Bajarovoj knjizi pronaći će svojevrsnu teoriju nečitanja na tragu aktuelnih književnoteorijskih trendova. Oni drugi uživaće u visprenim, ironičnim i relaksirajućim Bajarovim analizama. Njegova knjiga ima nameru da podstakne čitaočevo samopouzdanje da se bez obaveze čitanja uputi na putovanje kroz knjige, oslobodi bremena tuđih reči i gestova, te da govoreći o knjigama koje nije pročitao progovori o onome za šta je zapravo najviše zainteresovan – o sebi. „Da bismo bez stida govorili o nepročitanim knjigama, trebalo bi da se oslobodimo prinudne predstave o kulturi i obrazovanju bez rupa, koju nam nameću kućno i školsko vaspitanje, i s kojom uzalud nastojimo da se poistovetimo tokom čitavog života“, kaže profesor Bajar. „Istinit odnos prema drugima manje je važan od istinitog odnosa prema sebi, koga mogu da dosegnu samo oni koji se oslobode obaveze da izgledaju obrazovani, koja nas iznutra muči i sprečava da budemo verni sebi.“

U svakom slučaju, reč je o duhovitoj i poučnoj knjizi. Prelistajte je
N. Petrović