Predsednik
Svi očekuju bombardovanje, ali ipak kao da niko još ne veruje da će se to zaista dogoditi. Slušam Predsednika koji se obraća naciji. Njegov govor nije uobičajeno kratak i jednostavan, ali scenografija je, kao i obično, bez ikakvih detalja. Vidi se samo besmisleni deo neke umetničke slike iza predsednikove glave. Već je jednom držao govor na istom mestu. Pitam se ko režira ovakve amaterske kadrove. Pretpostavljam da niko iz televizijske ekipe ne sme bilo šta da sugeriše. Verovatno on samo ustane i kaže: "Snimaj". Ili je možda neko ipak s razlogom smislio ovakvu asketsku predstavu?
Govor očigledno treba da bude čerčilovski. Ali na Balkanu nije dobro praviti poređenja. Uvek su pogrešna.
Sa iznenađenjem primećujem kako Predsednik na trenutak gubi misao. Ali sve su to utisci. Jedino je izvesno da je Predsednik po ko zna koji put mimo moje volje uzeo moj život u svoje ruke.
Nekoliko sati kasnije prvi put se u Beogradu oglašavaju sirene. Odlučujem da ne odlazim u sklonište. Uključujem CNN i očekujem direktan prenos. Iz daljine se čuju detonacije. Posle ponoći izlazim na ulicu. Obližnji restoran "Njujork" i dalje radi. Ali vlasnik je prefarbao naziv restorana i na parčetu papira napisao "Bagdad kafe".
Prijem
Danas je drugi dan bombardovanja i pretpostavljam da će prijem u grčkoj ambasadi povodom nacionalnog praznika biti otkazan. Reda radi zovem telefonom ambasadu. Kažu da će se prijem ipak održati. Pred ambasadom zatičem neobičan prizor. Brojno policijsko obezbeđenje sedi na travnjaku. Ispred njih sendviči i boce viskija i vina. Na prijemu osim Grka i Italijana ne vidim druge zapadne diplomate. Nema ni značajnijih ličnosti iz jugoslovenskog političkog života. Predsednikov govor je jedna od glavnih tema razgovora. Među malobrojnim diplomatama proširio se glas da je Predsednik izgubio sigurnost i da radikali preuzimaju vlast. Atmosfera je opuštena. Svi se ponašamo kao da rat koji je upravo počeo nije tragedija već samo dobra prilika za konverzaciju. Svi imamo mišljenje, naše analize su ubedljive, svi smo dobro informisani i elokventni, ali neprestano imam osećanje da smo obični pajaci koji nemaju veze sa stvarnošću. U jednom trenutku zvoni mobilni telefon savetnika jednog opozicionog lidera. On odgovara na poziv i onda kaže: "Upravo su mi javili da je veliki broj aviona poleteo prema Beogradu". Svi se ponašaju kao da ih se to ne tiče, ali se ipak brzo primiču vratima. Sedam u kola i vozim se zamračenim beogradskim ulicama. Čuju se sirene.
Ubistvo
Uskrs je. Osamnaesti dan bombardovanja. Ratno stanje, cenzura, patriotske pesme, zaklinjanje u jedinstvo. Prvi put posle nekoliko nedelja odlazim u šetnju do centra grada. Na Trgu Republike se održava koncert. Ljudi nose bedževe sa natpisom "target". Svaki dan televizija donosi snimke ljudi koji kažu da svojim telima brane beogradske mostove. Čini se da je u toku žestoka stranačka borba za naklonost patriotskog naroda. Priča se da SPS i JUL vladaju mostovima, a SPO trgovima. Nije jasno gde su radikali. Sve liči na tužnu imitaciju velikih demonstracija iz 1977. godine. Tada je u sponatnoj karnevalskoj atmosferi ismevan režim, a danas kao da je neka nevidljiva ruka tim istim ljudima stavila suicidalne maske.
Na uglu Knez Mihajlove ulice srećem Slavka Ćuruviju, vlasnika i glavnog urednika najtiražnijeg srpskog tabloida "Dnevni telegraf" i nedeljnika "Evropljanin". Jedan beogradski dnevni list upravo je objavio komentar u kojem ga je nazvao izdajnikom. Komentar je odmah prenela i državna televizija. Slavko kaže: "Moj najveći patriotski gest je što sam u ovoj situaciji prestao da izdajem novine. Neću da pišem za cenzore". Njegova žena dodaje: "To što su objavili o Slavku jeste pravi poziv na linč". Posle kraćeg razgovora se rastajemo. Nepun sat kasnije, ponovo ga vidim u kafani "Kolarac". Mahnuo sam mu rukom i krenuo kući. Bilo je tačno 4 sata po podne. U dvadeset do pet dva maskirana mladića sačekala su Ćuruviju pred njegovim stanom i ubili ga hicima u leđa i glavu. Na televiziji to nije bila prva vest. I vest je bila vrlo kratka.
Treći svetski rat
Već danima ne spavamo kod kuće. Svako veče odlazimo u redakciju mog časopisa "Biblioteka Alexandria". To je mala prizemna kuća u kojoj se osećamo bezbednije. Od kako je počeo rat časopis ne izlazi. Reklamirali smo ga kao "first international book review in Serbia". Sada kada ratujemo protiv celog sveta Alexandria je postala sklonište. U stvari, reč je više o osećanju da nešto konkretno preduzimamo kada se oglase sirene i avioni.
Jednu kancelariju preuredili smo u spavaću sobu, mada u njoj retko zaista i spavamo. Noći uglavnom provodimo u bašti, osluškujući avione i bombe. Često nam se pridruže prijatelji i susedi. Naši prvi susedi su Milan i Rada, izbeglice iz Knina. U Kninu su im ostale dve kuće. Rada bi se rado vratila u Hrvatsku, a Milan tvrdi da tamo više nikada neće otići.
Pitam Milana šta sada, posle svega, misli: da li je bilo bolje da se Srbi u Hrvatskoj nisu pobunili, ili da su prihvatili autonomiju koja im je nuđena. Da li bi to za njih bilo bolje.
"Naravno", kaže Milan, "u tom slučaju mogao sam da prodam svoje kuće i da dođem u Beograd sa dosta para. Ovako nemam ništa."
Rada kaže: "Ja bih ostala u Hrvatskoj. Ne bih nigde ni išla".
Milan se razume u politiku. Kaže: "Režim u Srbiji je kriv za ono što se dogodilo Srbima u Hrvatskoj." Onda dodaje: "Sada nam nema spasa, osim ako počne treći svetski rat".
Kako to misliš, Milane, pitam. "Onda bi NATO zaboravio na nas", odgovara Milan.
Bombe u mom dvorištu
Prvo su se čuli avioni, a zatim dugi fijuk rakete. Eksplozija je bila zaglušujuća. Ležao sam u krevetu i gledao televiziju. Pre nego što se čuo drugi fijuk ustao sam iz kreveta, spustio roletne i otvorio prozore. Tako nalažu pravila. Druga eksplozija je bila još snažnija. Cela zgrada, solidna trospratnica, ljuljala se kao da će svakog trenutka da se sruši. Nastavio sam da gledam film na televiziji. Bombe su pale na samo nekoliko stotina metara od kuće, na uglu Vardarske i Ulice Maksima Gorkog. Poginula je devojka od dvadeset godina. Sahranjena je u venčanici dva dana kasnije. Bila je to trideset i šesta noć od početka bombardovanja. To nije bila 1984. godina. I nismo ratovali protiv Okeanije ili Evroazije. Jednostavno, navikli smo se.
Pismo
Stiglo mi je pismo iz Holandije. Poslato je 23. marta. Putovalo je više od mesec dana. Poštar kaže da moram da potpišem. Je li to preporučeno pismo, pitam. Ne, ali sada svako ko primi pismo iz inostranstva mora da se potpiše. Zašto, pitam. Pa, zbog ove situacije, kaže poštar.
Dnevnici
"Znaš li da još od prvog dana bombardovanja pišem dnevnik", kaže mi prijatelj, inženjer koji se bavi nekretninama.
"Imam utisak da svako u Beogradu danas piše dnevnik", odgovaram neoprezno.
Moj prijatelj kao da je pomalo razočaran. Ja mu onda kažem kako mislim da je veoma dobro što piše dnevnik. Dobro je i što mnogi drugi pišu. Tako ćemo jednog dana bolje znati šta nam se zaista događalo. Ohrabren, on mi pročita šta je danas zapisao:
"Bombardovanje je postalo svakodnevna i obična stvar. Nekada smo deci govorili da se moraju vratiti kući najdalje do deset sati uveče. Danas im govorimo: Morate biti kod kuće pre nego što počne bombardovanje".
"Klintone predaj se, najebasmo!" - čita moj prijatelj dalje iz svog dnevnika. To je grafit za koji se priča da je osvanuo negde u Srbiji.
Kao i moj prijatelj, kao i svi, i ja pišem. Piše i moja žena. Mi jedno drugome ne čitamo ono što napišemo. Možda zato što zajedno živimo ono o čemu trenutno pišemo. Možda i zato što se ne razumemo dovoljno. Njen spis je "žensko pismo", a moj je onda, valjda, "muško pismo". Slutim da to znači da ona osećanjima prekriva činjenice, a ja činjenicama osećanja.
Ja sam svoj spis nazivam "istinite proče", malo zbog toga što nikada nisam umeo da vodim dnevnik i što ovo zaista i nje pravi dnevnik, a više imajući na umu Maksa Friša i njegove "neintimističke" dnevnike. Možda bi bilo još bolje da ove stranice, poput Jozefa Škvoreckog, nazovem "Samožderbuh" (knjiga koja jede samu sebe). U svakom slučaju, svi pišemo.
Davno, pre skoro dvadeset godina, razgovarao sam sa Maksom Frišom u njegovom stanu u Cirihu. Tada mi je rekao nešto što mi u tom momentu nije bilo mnogo blisko: "Za mene je pisanje samoterapija". Sada ga mnogo bolje razumem.
Citat
Moj prijatelj, mladi pisac iz Crne Gore, kaže: "Mislim da je nemoralno pisati o životu u Beogradu u trenutku kada se Albancima na Kosovu događaju mnogo gore stvari. I kada se o tome ovde uopšte ne govori."
"Beograd se razara, a to je, takođe, teško iskustvo. Uostalom, svaki život zaslužuje da bude opisan", odgovaram. "I Albanci verovatno pišu."
Onda citiram Maksa Friša.
Zubar, robijaš, prijatelj moga prijatelja, i Šiptarka
Jedne večeri neko je zakucao na prozor u redakciji moga časopisa. Bio je već uveliko dat znak za vazdušnu opasnost.
"Ja sam dr Stojanović, zubar, živim u susednoj kući", rekao je stariji gospodin. "Molim vas, komšija, pozajmite mi sto dinara, vratiću vam odmah ujutru. Potrebno mi je za taksi i lekove. Moram hitno da odem do jedne pacijenkinje pre nego što počne bombardovanje."
Pretresao sam džepove i uspeo da sakupim 50 dinara. Rekao je: "Pa, valjda će i to biti dovoljno."
Nije se više nikada pojavio. Čuo sam da nikakav dr Stojanović ne živi u blizini. Bio sam ljut što me je prevario.
Nekoliko dana kasnije u redakciju je došao čovek sa veknom hleba u ruci. "Gospodine Veličkoviću, da li možete da mi posvetite deset minuta svog dragocenog vremena", upitao je. "Svakako", odgovorio sam. "Vidite ovaj hleb, poslednji dinar sam na to potrošio. Policija mi je, hvala Bogu, našla posao, ali moram da platim 180 dinara za lekarski pregled. Bez lekarskog uverenja nema ništa od posla. Molim vas, pozajmite mi te pare i ja ću vam od prve plate vratiti, kunem vam se. U tragičnoj sam situaciji."
Odmah sam rešio da se ne dam lako. "Zašto vam je policija našla posao", upitao sam ga.
"Pa, ja sam upravo pušten sa robije. Sigurno ste čuli da je Predsednik amnestirao mnoge zatvorenike."
"Nisam čuo", kažem, mada mi se čini da sam zaista nešto načuo o otpuštanju zatvorenika.
"To je, znate, zbog bezbednosti. Ne možemo sedeti u zatvoru dok padaju bombe. Opasno je. A i vojsci smo potrebni."
"Zašto ste bili u zatvoru", pitam.
On se osmehne i kaže: "Ubio sam ženu i njenog ljubavnika".
Na trenutak sam pomislio da bi možda bilo bolje da mu poverujem. Možda bi bilo bolje da sa ubicom ništa ne rizikujem i da mu odmah dam novac. Ipak, poučen prethodnim iskustvom, rešim da idem do kraja.
Kažem ozbiljnim glasom: "Mislim da bi policija koja vam je našla posao trebalo da vam da i novac. Za njih to nije velika suma. Evo, možemo odmah da ih pozovemo, pa ću ja pokušati da ih ubedim.
On se zbuni i brzo ode.Posle sam zažalio što mu ipak nisam dao neki dinar. Dobru je priču smislio.
Sledećeg dana sretnem na ulici prijatelja jednog mog prijatelja. U stvari, on me je zaustavio i pitao da li hoću da kupim cigarete. Tako smo započeli razgovor.
Prijatelj moga prijatelja je izgubio posao. Sada trguje cigaretama, benzinom i zlatom. Kaže da je cena zlata u Beogradu pala. Ilegalno tržište je preplavljeno zlatnim predmetima. Pojavili su se čak i zlatni zubi. Prijatelj moga prijatelja tvrdi da je celo jutro proveo odvajajući zlato od zuba. Mnogo zlata je, navodno, stiglo sa Kosova, ali mu se ne zna etničko poreklo.
Dva dana kasnije posetila me je žena koja je pre toga više puta telefonom najavljivala, pa zatim otkazivala svoj dolazak. Želela je da kupi upravo objavljeni prevod knjige Hane Arent, Izvori totalitarizma koji se trenutno može nabaviti jedino preko časopisa "Alexandria". Trebalo joj je vremena da sakupi novac. Kada sam joj pružio knjigu rekla je: "Znate, sve ovo što se nama sada događa ne događa se slučajno. Sve je to Hana Arent opisala u ovoj knjizi".
"Kako to mislite? - upitao sam.
Umesto odgovora ispričali mi je svoju životnu priču.
"Moj muž Albanac ubijen je pre nekoliko godina. Možda se sećate toga, bilo je u novinama. Bio je fini i obrazovan čovek, bivši jugoslovenski ambasador. Policija je sprovela istragu, ali bez ikakvih rezultata. Posle toga mene su dva puta pretukli nepoznati ljudi. Opet niko nije otkriven. Pre nekoliko dana moja kuća u Grockoj je opljačkana. Čula sam da su to uradili ljudi koji su se raspitivali "gde živi ona Šiptarka". A ja sam, molim vas, iz stare i ugledne srpske porodice. Eto, to vam je Hana Arent".
Nisam razmišljao da li treba da joj verujem ili da joj ne verujem. Samo sam ćutao. Možda je trebalo da joj knjigu poklonim.
Novac
Moja mala ušteđevina se brzo topi. Porodica mora od nečega da živi, pa razmišljamo šta treba da uradimo. Novac se ne može zaraditi, ali se možda nešto može prodati. Ne, kola nikako nećemo prodavati. Mogu nam ustrebati ako budemo morali negde da bežimo. A i ako ih sada prodamo nikada druga nećemo uspeti da kupimo. Možda možemo prodati neku sliku. Da li danas uopšte postoji tržište umetničkih predmeta? Imam jedan Dalijev kolaž. Možda bi to neko kupio. Ali to je jedina zaista vredna slika koju posedujemo. A možda i nije. Možda to uopšte nije original. Salvador Dali se nije ustručavao da za novac potpiše tuđe radove. Svejedno, mi svi tu sliku volimo: dve razglednice, od kojih je jedna retuširana tako da iz daljine liči na crtež čoveka sa maskom, a iznad toga natpis "Babaoouo". Možda bismo mogli da prodamo Glavurtićev crtež Hajdegera? Koliko li sada u Beogradu vredi rad jednog Hrvata rođenog u Crnoj Gori koji je posle raspada Jugoslavije pobegao u Hrvatsku? Svejedno, crtež mi je izuzetno drag i ne pomišljam da ga prodam. Imam i jedno veliko platno poznatog pariskog slikara jugoslovenskog porekla Radovana Kragulja. Ali to je poklon, a poklon se ne prodaje. Ostaje bicikl. Ne, svi se slažu da bicikl ne možemo prodati. Sada kada benzin čuvamo samo za hitne potrebe, bez bicikla ne možemo ni zamisliti život. Tako odlučujemo da ništa ne prodamo. Posle toga sam svojim sinovima ispričao šta sam video u jednoj seoskoj kući u okolini Beča u koju me je odveo moj prijatelj austrijski pisac. Bio je to veliki koncertni klavir. Kada sam upitao ko svira na njemu, vlasnik mi je rekao: "Niko. Moj otac ga je 1945. godine kupio od jedne žene iz Beča za kilogram putera."
Počelo je proleće 1999. godine i došao je Ričard Holbruk. Ima lice karakternog epizodiste i energiju biznismena koji uživa u svom poslu. On je za nas odavno simbol i krize i razrešenja krize. U naš život ulazi često i opušteno. Kada bih ga nekim slučajem sreo na ulici verovatno bih ga pozdravio kao starog znanca ili komšiju. Kao i obično, od nas se razlikuje samo po bolje skrojenom odelu od kvalitetnijeg štofa. I naočare su solidne, vidi se da je to neka poznata marka.
Proleće u Beogradu je vreme smrti. Tako, bar, kaže statistika. U martu i aprilu stopa smrtnosti se naglo povećava. Nesnosna kolebanja vazdušnog pritiska, povećana vlažnost, nepredvidivi vetrovi i drastične oscilacije temperature uvlače se u krvne sudove. Postajemo razdražljivi, čas veseli, čas depresivni. I umiremo, uglavnom stariji i sredovečni. Nepripremljeni smo za proleće u Beogradu, pogotovo poslednjih godina otkako se slabije hranimo. Mnogo i brinemo. Možda i zato što u proleće počinju ofanzive i što tada samozvane vojskovođe, tvrdeći da predstavljaju poludelu narodnu volju, počinju da crtaju svoje mape i da viču o teritorijama, suverenitetu, istoriji i dostojanstvu.
Čekam da vidim hoće li nas Holbruk i njegov sagovornik ovog proleća lišiti još jedne nesreće. Kratka konferencija za štampu počinje tačno u tri časa i trideset minuta posle ponoći. Holbruk kaže da razgovori sa jugoslovenskim predsednikom nisu dali nikakav rezultat i da on lično nije optimista.
Možda je to samo diplomatski manevar u poslednjim sekundama pred preokret? Tako su Holbruk i Predsednik obično radili. Neizvesnost i pesimizam do poslednjeg trenutka, a onda potpisi, osmesi, izjave o značaju dogovora, po neko oštro piće i najava bolje budućnosti. Tako, valjda, mora biti i ovog puta; ulog je izuzetno veliki: s jedne strane Kosovo, s druge strane bombardovanje.
Odlučujem da ove noći još ne spavam, da sačekam sledeće vesti i uverim se u neminovni pregovarački preokret. Kroz prozor vidim grupe devojaka i mladića kako napuštaju disko klub "Bona fides". Devojke su vrlo visoke, obučene su po poslednjoj njujorškoj modi: crne pantalone ili duge crne suknje, crne jakne. Liče na lepe crne čaplje. Mladići hodaju kao nekada Džon Vejn. Shvatam da su moja razmišljanja o smrti u proleće preterana.
Ponovo Holbruk na mom televizijskom ekranu. Nema preokreta. Sada su mi čula izoštrenija: vidim umorno lice, slepljenu kosu, izgužvano odelo i starost neprospavanih noći. Jasno mi je da se Holbruk zauvek seli iz mog komšiluka i da u ovoj našoj drami nikada neće dobiti glavnu ulogu.
Jedina mi je nada da je sve ovo privid, da smo mi živi primer Platonove parabole o pećini. Možda su svi ti ljudi koje gledam samo senke na zidu. Možda se izvan Pećine događa nešto sasvim drugo, možda je upravo popijena boca dobrog viskija, možda je Predsednik nešto otpevao, možda je kavaljerski skinuo kaput da bi ogrnuo Holbrukovu suprugu. Možda će se Kati Marton zaista iznenada pojaviti sa nekim novim papirićem. Sećam se kako je pre nekoliko godina na jednom prijemu slučajno sela pored mene i rekla: "Evo, vi ćete biti prvi koji će videti ovaj važan dokument". Pružila mi je fotokopirani komad papira na kojem joj se Predsednik svojim nažvrljanim potpisom galantno obavezao da će poštovati slobodu štampe u Srbiji. I dan-danas čuvam ovo bezvredno parče papira.
