Aleksine pesme

19.03.05

KAŽU da su tri naša pesnika za decu obezbedila časno mesto i u svetskim razmerama - Jovan Jovanović Zmaj, Dušan Radović i LJubivoje Ršumović. Ršumova zbirka pesama "Aleksine pesme" proglašena je pre nekoliko dana za najbolju dečju knjigu u prošloj godini i dobitnik je nagrade "Gordana Brajović" koju dodeljuju "Večernje novosti".

Na pitanje može li da povuče paralelu između Jove Zmaja, Duška Radovića i sebe, LJubivoje Ršumović za naš list kaže:- Moj kolega Mošo Odalović pre neki dan je u jednom intervjuu napravio tu paralelu i rekao nešto dosta smelo, sa čim ne mogu da se složim, ali ne iz neke skromnosti. Uvek će svako od nas imati neke svoje čitaoce i u tome je lepota ovog posla kojim se bavim. Niko od nas ne može tražiti ni od sebe, ni od Boga, ni od bilo koga da se dopada svakom. Kao što Zmaj Jova ima neku svoju publiku, tako i Duško Radović ima neku svoju i to veliku publiku. Pretpostavljam da i Mošo Odalović ima svoju, kao i Duško Trifunović, Dobrica Erić, Pero Zubac, pa onda i LJuba Ršumović ima svoju publiku. Opasno je praviti takve paralele, iako sam ja loš sa geometrijom i paraleloidima.

Zbog čega je opasno?

- Zato što je to jedna vrsta kategorizacije i konačnog suda, a konačne sudove o nama, koji smo još živi, mislim da ne može neko sada da donosi. Ipak vreme i narod moraju da učine svoje, da sve legne na svoje mesto. Nije ovom nikakav apel za demokratizaciju ukusa, ili demokratizaciju poezije, nego prosto naprosto moraju te generacije koje dolaze da naprave selekciju. Tek onda može da se kaže da od LJube Ršumovića, od njegovih 70 knjiga i 15.000 pesama, ostaje ovih 300 a 14.700 ne valja i ide u zaborav. Sve mora da se prirodno događa, ne može ništa na brzaka.

NIJE LAKO PRED KAMEROM

VAŠE pesme se lako čitaju, ali vi tvrdite da se uopšte lako ne stvaraju...

- To je jedna vrsta zablude koja je logična i normalna. Dok sam radio u televiziji, svi su govorili: "Kako tebi to tako lako ide. Prosto staneš pred kameru i kažeš to što kažeš, pa se svakom čini da bi i on to mogao odmah da uradi". Za pesme su mi govorili: "Blago tebi, to tako lepo teče, samo izleti iz tebe". Međutim, ja sam ranije, dok smo radili u ozbiljnoj televiziji, uvek vodio fotografa sa sobom koji je pravio snimke za reklamu. Na tim fotografijama ja vidim sebe neki minut pre nego što se uključe kamere kako se koncentrišem za ono što ću reći. To su slike jednog izgubljenog čoveka, jednog potpuno odsutnog čoveka u neverovatnom naporu da smisli tu ležernost koju treba da pokaže pred kamerom. Uvek postoji muka da se dođe do te ležernosti i lakoće, koja se kasnije pojavi kao lakoća kod čitaoca. Ne radim ja to namerno da bih zaveo svoju publiku, gledaoce ili čitaoce, nego što želim da pred kamerama izgledam prirodno, kao što želim da svaka moja pesma ima glavu i rep, da se lako čita, lako pamti, da ima ritam i sve atribute koje jedna pesma mora da ima.

Kako nastaje vaša pesma?

- Zavisi, ponekad neku vrlo kratku pesmu pišem tri godine, a ponekad neku vrlo dugu pesmu pišem tri minuta. Taj trenutak, neka vrsta nadahuća, čoveka potera da zapiše pesmu. Vrlo često, dok vozim automobil ili hodam ulicom, učini mi se da je taj trenutak došao. Onda to zapišem i ostavim. Kasnije kada to pogledam, vidim da je to glupost i proizvoljnost i da od toga ne može da se napravi pesma. Čovek nikad ne zna kada će ono pravo da bane.

Kada ste spoznali da ćete pisati pesme za decu?

- Još sam bio studnet književnosti u Beogradu, kada je Duško Radović video jedan moj rukopis, koji nije bio pisan za decu. To je bia poema pod naslovom "Cvet", koja je govorila o nekom mikro ili makro životu u travi, među cvećem, mravima, sitnim bićima koja su svuda oko nas i najbliža zemlja. Razmišljao sam o tim prirodnim fenomenima koji se događaju svuda oko nas, a kojih ljudi nisu svesni. Nama se čini da je sasvim normalno da maslačak i jagorčevina u proleće procvetaju, da se pčele probude i počnu da zuje okolo i lete po cveću, da se mravi razmile po travi. Međutim, to veličanstvena priroda ima neka pravila po kojima se sve događa, a ja sam poželeo da prodrem u ta pravila, ako je to moguće. Dušku Radoviću se to dopalo i pitao me da li bih mu dao da to emituje u jednoj emisiji za decu. Naravno, pristao sam. Kasnije me je pitao da li bih ja mogao još nešto tako da napišem i da li bih hteo da dođem u redakciju Radio Beograda za decu. Otišao sam i tako je sve krenulo.

DECA NISU KUČIĆI

AUTOR ste "Bukvara dečjih prava", koji se po mnogo čemu razlikuje od onih koji se čitaju u školama...

- Bukvar prave ljudi koji su pedagozi i metodičari. Postoji šema kako se to radi kod nas. Ja sam pokušao tu šemu da razbijem svojim knjigama "Azbukvar" i "Pismenar", ali su ih pedagoški establišment i ministarstvo prosvete uvrstili samo kao bukvarsku čitanku, a ne udžbenik za osnovnu školu. Mi stalno govorimo i pravimo neke reforme školstva, ali samo grebemo po površini i nikako da uđemo u stvarnu reformu obrazovanja. Prvo, nema se pameti za to, a drugo, nema se snage da se razbiju te neke ustaljene koncepcije i klanovi koji vladaju jer su tu velke pare u opticaju. Kad sam to shvatio, digao sam ruke od toga.

Gde je danas naše školstvo i pedagoška doktrina?

- Negde u srednjem veku. Nema modernog pristupa. Možda će jednog dana to poći za rukom onome ko bude imao dovoljno političke snage i uticaja. Slučajevi kao što je nedavna pogibija dečaka u školi su posledica nakaradnog odnosa prema fenomenima i tajnama detinjstva. Niko to ne razume. Odrastanje i vaspitanje dece prepušteno je roditeljima, a mi, roditelji, smo totalni amateri i nezanalice što se tiče vaspitanja dece. Frapantno je da roditelji ne znaju da vaspitaju svoju decu. Pokazatelji koje dobijamo u odboru za zaštitu prava dece govore da su roditelji ti koji najviše ugrožavaju dečja prava. To je žalosna činjenica, ali je tako.

Kako ste vi vaspitavali svoju decu?

- Jedna jedina caka koju sam provalio i mislim da je bila delotvorna, je što sam ženi i tašti rekao - molim vas, kad se deca igraju, nemojte da ih ometate i nemojte da im slučajno dajete neke druge zadatke. Igra je imperativ detinjstva. Dete to ne zna, ali detetu je igra najvažnija. I ma koliko dete volelo roditelje, reći će mu ne mogu ili neću kad se igra. Ili će reći "Hoću, draga mama", ili "Hoću, lepi moj tata", a onda to neće uraditi i tako ćemo ga naučiti i da laže. Nije to zato jer dete ne voli roditelje, već je to njegova priroda. Baš kao što priroda mladunca lava ili mačke tera lavića ili mače da se igraju i kroz igru simuliraju pravi život. To je priroda udesila. Deca se ne igraju uvek i često zuje besposlena. Tada im dajte neki zadatak da vam urade, čak iako vam to ne treba. Tako ćete ih naučiti da kažu "Hoću, draga nano" ili "Hoću mama" i učiniće to. Naučite dete da sluša, pohvalite ga na kraju, potapšite po ramenu i nagradite. Deca će biti oduševljena, jer ona vole da pomažu odraslima. Ali, samo onda kada se ne igraju.

Jesu li vas tome naučili roditelji?

- Moji roditelji su bili seljaci, zemljoradnici, i oni su to instinktivno znali. Nisu znali ovako teoretski da objasne, ali su onog trenutka, kada smo brat i ja postali dovoljno snažni, počeli da nam daju razne odgovornosti. Na primer, da isteramo stoku, da je čuvamo, radimo ovo ili ono. Ali, kada smo se igrali, onda smo se igrali. Imali smo dovoljno prostora za igru, jer smo živeli u selu. U gradu roditelji moraju da izvode decu kao kučiće i mačiće u park ili na neko igralište, a nama je celo selo na Zlatiboru bilo igralište. U gradu ne važe neki prirodni zakoni koji važe na selu, i to pravi ogromnu zabunu. Zato u gradu ima mnogo više nasilja i čuda.

JEDEM DRVENOM KAŠIKOM

DA li je istina da jedete drvenim kašikama koje ste sami napravili?

- Jeste. Kažu da dve-tri stvari u kući treba obavezno imati od drveta. Jedna od tih stvari su kašike. Druga je daska na NJC šolji, treća je daska il panj na kojima se seče meso, a bilo bi lepo da i tanjiri na kojima se meso služi budu od drveta. Drvo je plemenito i ne trpi jednu vrstu loših bakterija koje se razvijaju. Nikada na onom panju na kome mesar seče meso, ne možeš videti plesan ili buđ, ili osetiti da nešto smrdi. Tu nema loših bakterija. Sam pravim kašike. Nije to teško, pa i moj otac je sam pravio kašike i to sam naučio od njega kad sam bio mali. Ni tanjire nije teško napraviti. Inače me interesuje obrada drveta.

NAGRADA ZA UNUKA

KOLIKO vam znače nagrade koje ste dobili za svoj rad, uključujući i ovu poslednju "Gordana Brajović"?

- Odavno sam shvatio, koliko je nagrada, toliko je i nagrda. Razlika je samo u slovu "a". Svaki put kad sam dobio nagradu, dobio sam i pregršt neprijatelja više. Svaki put kad sam dobio nagradu, dobio sam i jednu vrstu obaveze i odgovornosti nad svojim radom. Uvek sam se osećao kao da su mi neku medalju od 20 kila okačili o vrat, a ona me vuče dole ka zemlji. Nagrada "Gordana Brajović" nije nagrada samo meni, nego i celoj ekipi emisije "Fazoni i fore" jer sam te pesme uglavnom pisao za tu emisiju.

To je nagrada mom unuku Aleksi, jer su njegovi fazoni i razgovori sa mnom bili na neki način povod za većinu tih pesama u knjizi. Na kraju krajeva, on je svojim crtežima ilustrovao tu knjigu. I na kraju, ta nagrada je nagrada jednoj poetici koju zastupam u stvaralaštvu za decu. To je dokumentarna poetika koju je baš Zmaj Jova začeo u našoj literaturi za decu, kada je nekim od junaka svojih pesama dao ime i prezime. To je nastavio Duško Radović, a onda i mi, savremeni pesnici. Kad ja kažem "Bila jednom jedna Kata, u Perlezu, blizu Čente", kažem njeno ime, gde živi i samo što ne kažem i broj njenog telefona. To znači da onaj ko to čita ne može da ne veruje toj pesmi.

Vesna Pantelic