Sahib

01.01.00

Politika
20.11.2002.

MIT I ISTINA O BALKANU:
NENAD VELIČKOVIĆ, PISAC IZ SARAJEVA
Strah je korisno osećanje
Sumnjivi su mi ljudi koji nemaju vremena za žive unuke jer ga troše na mrtve dedove

Ako je roman sarajevskog pisca Nenada Veličkovića "Konačari" bio, kako je kritika primetila, dramatično književno svedočanstvo o ratu u Sarajevu, o jednom "poremećenom vremenu" koje je svojom tamnom lepljivom gustinom prekrilo ove prostore, onda je najnovije prozno delo istog pisca, "Sahib", takođe tegobno svedočanstvo, ali sada o poratnim danima. Samo se sada isto lepljivo i gusto vreme vuče, u njemu se davimo svi, nestajemo sa svojim slabašnim osloncima u jakim mitovima, uvlačeći i svet koji ovamo stiže sa predrasudama i živi neka nova iskustva egzotičnog i prijatnog sve dok se ne stigne do onog, našeg - "Daleko im lepa kuća"...
I "Konačare", i sada "Sahiba" Nenada Veličkovića objavili su "Stubovi kulture". "Sahib" je knjiga elektronske epistolarne građe; ispisuje je Englez, član mirovne misije u Bosni, šaljući svoje impresije prijatelju u London. A u tim pismima, koja nas zasmejavaju do suza, krije se sva gorčina istine o tome kako nas drugi vide, šta nameravaju sa nama, kakvo je, u celosti, i sa nama i bez nas, to savremeno, ružno, patetično doba u kojem čovek čoveka jedva da i pogleda, a kamoli razume. I ovaj intervju sa Nenadom Veličkovićem vođen je elektronskom poštom. U nadi da će svet oko nas bar malo zastati, razmisliti, pogledati oko sebe. I nasmejati se, ali bez tužne senke naše, balkanske, svakodnevice.

? Dajete sliku poratnog Sarajeva koja, nesumnjivo, simboliše sadašnje stanje bivšeg jugoslovenskog prostora u malom. Ta je slika crna, da crnja ne može biti. Odakle i Vama, i nama, posle svega, snage za smeh?

- Preterujete u optimizmu. Ta slika može biti još crnja, ukoliko izgubimo poverenje u vlastitu važnost. Ljudi danas radije proživljavaju kolektivnu nesreću umesto da uživaju u privatnoj sreći. Uveren sam da svako može brzo i lako naučiti kako da bude srećan. Prva i najvažnija lekcija je: svaki događaj u našem životu ima svoju dobru i svoju lošu stranu. Smeh je izraz prepoznavanja dobre strane. Čitaoci se smeju Sahibu jer otkrivaju da stvarnost nije, kao što vi kažete, crna. Niko nas ne može sprečiti da se zaljubimo, da činimo lepe stvari za druge ljude, da budemo bolji danas nego što smo bili juče. I moje iskustvo je da sam to uradio brzo i lako kad sam izašao iz šablona pripadanja jednom narodu, jednoj religiji, jednom tlu. Sumnjivi su mi oni koji nemaju vremena za žive unuke jer ga troše na mrtve dedove.

Ruke na leđima

? Svet nas doživljava i dalje kao egzotične divljake, kao smetlište svojih neuspelih eksperimenata. A, s druge strane, negde u "malom mozgu" te zapadnjačke svesti, kao da postoji - makar na sekund, slažete li se - ako ne savest i osećaj krivice, onda bar nedoumica oko ispravnosti onoga što se čini prema siromašnima? Ipak, to nam ne može biti uteha?

- Ja sam pišući "Sahiba" pročistio svoj odnos prema svetu o kome vi govorite, i prestao sam razmišljati o tome šta on o meni misli. Taj svet sastoji se od pojedinaca, i svako od njih ima svoje privatne motive za delovanje, ovde, ili bilo gde u svetu. Ti su motivi nekad nečasni, nekad priglupi, nekad dobronamerni, nekad iskreni, ali uvek ljudski. U Sarajevu ima mnogo stranaca. Neki među njima zaista se trude da budu od pomoći. Većina ih je, nažalost, humanost shvatila kao profesiju, i ponaša se više administrativno nego humano: "Sahib" ismejava sve te ljude koji su postali važniji nego što zaslužuju zahvaljujući "Parkinsovom zakonu". Uz "Izmišljanje Ruritanije" Vesne Golsvordi, i "Zabranjenog čitanja" Dubravke Ugrešić, ta knjiga mi je pomogla da vratim samopouzdanje u vlastiti zdrav razum.

? Iz Vaše knjige vidljiva je sva besmislenost rata, pa opet, samo da nam svet dopusti - ili odluči da nas u to gurne - opet bismo se klali, ubijali, kajali; klali, ubijali. Dokle?

- Dok u vrtićima i školama patriotsko vaspitanje bude važnije od praktičnog obrazovanja. U ovakvom školstvu logično je da se odlazak u vojsku smatra većom maturom od završnog ispita. Koncentracioni logori su mogući jer nas učiteljice u prvom razredu nauče da držimo ruke na leđima. Nacionalizam je samo cvet na biljci koja se zove patriotizam. Čim vas ubede da su vaš narod i vaša zemlja nešto važno i posebno, a da ste vi nešto nevažno i obično, vi ste regrutovani. Verujte mi, lekovito je i inspirativno prestati razmišljati o državi, a početi o ljudima koji vas okružuju. Proživeo sam rat u opsednutom Sarajevu, naučio sam da se vreme može meriti smenom dana i noći, a ne špicom Dnevnika u pola osam. Život je ono što se može dodirnuti rukom, i treba prestati držati ruke na leđima.

? Je li rešenje, zaista, u "etničkoj šifri", ali za celi svet? Ili ga jednostavno nema, jer, parafraziraćemo, "volimo brata za krvnika..." Osim - Velikog Brata.

- Etnička šifra, skr. EŠ je jedan od nekoliko satiričnih delova ubačenih u Sahibova pisma. Zasniva se na ideji (duboko priglupoj!) da postoje neki etaloni krvi, npr. krv 100 odsto Srbina, 100 odsto Hrvata, 100 odsto Nemca... I da se nekim lakmus-papirom mogu izmeniti postoci različitih "krvi" u svakome od nas. EŠ je parodija ideje da nacionalni i etnički pristup politici može doneti trajna i humana rešenja. To se danas mnogima čini jedinim mogućim pristupom, jer donosi brze rezultate, a u toj brzini onda se usput malo nakrade i naotima za sebe i svoje.

Gluposti i predrasude

- Ali jedini pravi pošten put je insistiranje na ljudskim pravima i njihovoj zaštiti. Pojam manjine i većine postaje suvišan kad se uvede pojam "jednine". Kad ljudi shvate da, recimo, u Srbiji, neki Milutin Jovanović ne može imati ni veća ni manja prava od nekog Stjepana Štiksa, ili Muhameda Mujića, i da su ljudi ono što od sebe u svom životu načine, a ne ono što sa očevim prezimenom naslede, svima će biti bolje.

? Onda je strah, a ne dobro, konačno ovladao ovim svetom? Strah od smrti, od razočaranja, od nevoljenja. I što je onda važno da li smo bogati, siromašni, veliki ili mali... Da li nam je, da bismo ga makar privremeno otklonili, dat smeh, ovakav, uz suze, kao u Vašem "Sahibu"?

- Strah je korisno osećanje, upozorava nas na opasnost. Ako je opasnost realna, strah je naš saveznik. Ali sa strahom ne treba preterivati, jer u prevelikim dozama parališe. Smeh je, negde sam to pročitao, najbolje sredstvo za čišćenje organizma od straha. "Sahiba" su već pročitali neki ljudi u Sarajevu zaposleni u protektoratskoj administraciji, i nekima je bio jako smešan, a nekima samo tužan. Oni prvi slobodni su u svojim umovima, znaju da život ima mnogo više mogućnosti od relativno dobrog obroka na evropskim jaslama, ovi drugi su zgrčeni od straha za egzistenciju i ne odgovara im sprdnja sa "novim poretkom".

Smeh je znak prepoznavanja skrivenih mana na precenjenim pojavama. Sahib, međutim, podjednako ismejava i međunarodnu zajednicu u Bosni (i na Balkanu) i nas same, tačnije našu samozaljubljenost u vlastite gluposti i predrasude.

Anđelka Cvijić

01.01.00

Glas-javnosti
11.12.2002.

Nenad Veličković, autor romana "Sahib"

Protiv epidemije ludila
Knjiga je kao Aladinova lampa, u njoj boravi duh koji je spreman da bude naš pomagač i prijatelj, a lampa se, to znamo iz bajke, ne dobija novcem nego hrabrošću

Jedan Englez iz mirovnih snaga, homo po opredeljenju, onaj od onih što su došli suvereno da pomažu, i jedan sahib po imenu Sakib, upoznaju se u Sarajevu "okruženom planinama u kojima ima još mnogo aktivnih minskih polja". Rat je prošao, ostalo je ono što se čita u romanu sarajevskog pisca Nenada Veličkovića "Sahib" (Stubovi kulture).

Ovaj epistolarni roman, u čijem jeziku su se odomaćile reči kao fah, seh, ofis, faking, ima jasnu antidepresivnu poruku: gospodar je, na kraju, faking pobedio, iako pobeđeni nije razumeo šta je time, rob, želeo da mu kaže. Osim što je scenarista dva TV filma za decu, 20 radio- drama, jedne lutkarske igre, autor romana "Konačari", zbirke priča "Đavo u Sarajevu" i knjige "Sekspresionizam", Nenad Veličković je i...

Kako biste opisali pisca? Ne onog od juče, ne onog za sutra, već ovog danas koji živi na rascepkanom Balkanu?
- Visok 186, ima naočare, špicast nos, smeđu kosu, mršav... Najbolji zubi ostali su mu kod zubara. Drugačije rečeno, ne usuđujem se opisati nekog uopštenog pisca, pisca kao društvenu pojavu, pisca sa velikim P. Taj poziv ovde je precenjen. Pisci se preteranim značajem podmićuju, i onda lako od JA postanu MI.

Večiti majstori

Koje pisce smatrate svojim uzorima?
- Nisam više u godinama kad su mi potrebni uzori, ali ima mnogo majstora od kojih još uvijek učim neke tajne ovog zanata. Andrić. Desnica. Isidora. Naravno, Crnjanski. Kiš. I od Dušana Kovačevića trudio sam se da naučim kako se boriti humorom protiv epidemije ludila.

Koje odlike bi trebalo da ima savremena književnost da bi se uopšte mogla nazvati književnošću? Kakav bi trebalo da bude njen odnos prema društvu u kojem nastaje? Prema čitaocu?
- Književnost danas mora biti slobodna od diktata tržišta. Knjiga mora doći iz iskustva, iz "autobiografije" a ne iz želje da se zadovolje očekivanja izdavača ili čitalaca. To znači da mora biti pošteno napisana. Ne bi trebalo pisati o stvarima koje se ne dožive i ne prožive lično. Književnost mora imati jasnu ideju. Mora imati precizan stil. Mora u čitaocu videti sagovornika, a ne potrošača.

Kako biste definisali "jezik"? Kako je to biti pisac u siromašnoj zemlji, na malom jeziku?
- Vidim da ste posetili www.nenadvelickovic.com. U eseju "Zavodnica", na mom sajtu, odgovorio sam, pomalo ironično, na to pitanje. Sada bih dodao da lično shvatam pisanje u zemlji bez književnog tržišta kao sretnu okolnost. U državi sa deset knjižara lako shvatite da se vrednost knjige ne mora meriti brojem prodatih kopija. Knjiga je kao Aladinova lampa, u njoj boravi duh koji je spreman da bude naš pomagač i prijatelj, a lampa se, to znamo iz bajke, ne dobija novcem nego hrabrošću.

Osnovali ste novi pravac, remontizam?
- Samo je naslov nov, postupak je star, i zasniva se na parafrazi. Pokušao sam da na nove balkanske nacionalne romantizme odgovorim remontizmom, tj. da menjanjem pojedinih reči ili stihova na priglupi patriotizam odgovorim satirom. Šantićeva pesma "Ostajte ovdje" u mojoj obradi zove se "Ostajte tamo", i bez mog potpisa raširila se internetom kao virus.

Znate li da je izdavač "Sahiba" predložio za NIN-ovu nagradu. Šta mislite o tome?
- Znam, jer me urednik svojevremeno obavestio da ima tu nameru, i čak me razuverio kad sam ga upozorio da ne zadovoljavam uslove - niti sam pisac iz Jugoslavije, niti mislim da je ime jezika na kojem pišem srpski. Mislim da književne nagrade postoje zbog izdavača, one su izum tržišne kulture, i teško piscu koji ih shvati ozbiljno.

LJ. P.

01.01.00

Vreme
26.12.2002.

Intervju - Nenad Veličković, pisac:
Pobuna protiv licemerja

Ne zanima me ozbiljno jesam li domaći ili strani pisac u Jugoslaviji, kao što me ne zanima ozbiljno ni kako se zove jezik kojim pišem. Nastojim biti dobar pisac i pišem za čitaoca koji je prerastao kategorije "domaće" i "strano"

Nenad Veličković (1962) živi, radi i piše u Sarajevu. Pisao je i za radio, televiziju i pozorište i asistent je na Odseku za književnost naroda Bosne i Hercegovine na Filozofskom fakultetu u Sarajevu. Njegov roman prvenac Konačari preveden je na nemački, slovenački i italijanski jezik, a poslednji roman Sahib, povod za ovaj razgovor, nedavno je objavljen i u Srbiji, u izdanju Stubova kulture.

"VREME": Čitaoci u Srbiji selektivno dobijaju vaše knjige, tako da nemaju uvid u celinu. Kakvi su njeni obrisi? Da li je Sahib proizvod razrađene piščeve strategije ili posledica neplaniranog nadahnuća?

NENAD VELIČKOVIĆ: Nju čine romani Konačari, Otac moje kćeri, Sahib, zbirka priča Đavo u Sarajevu i zabavno-eksperimentalna dela Sexikon, Sexpresionizam i Sarajevski gastronauti ? sve je, manje ili više, vezano za posljednju deceniju u Sarajevu. Uskoro objavljujem i knjigu izabranih satira. "Strategija" podrazumijeva jasan plan i dalekosežan cilj, a to bi značilo da negdje imam spisak romana i knjiga koje bih morao po određenom rasporedu i ritmu objavljivati. Naravno, toga nema.

Niste domaći pisac, ali za vaše knjige nije potreban prevodilac. Da li je Nenad Veličković u ovoj zemlji strani pisac?

Možda bih jasnije odgovorio kad biste mi rekli šta je "domaći" pisac. Domaći pisac zvuči mi kao domaći pekmez. Ako je domaći pisac onaj ko se rodio na domaćem administrativnom terenu, onda valjda nisam. Nemam isti pasoš kao većina vaših domaćih čitalaca. Ako je domaći pisac onaj ko ugađa domaćim čitaocima, opet nisam. Ne znam šta vaše domaće čitaoce trenutno usrećuje. Ako je domaći pisac onaj ko se kreće u domaćim književnim krugovima, ili plaća porez u dinarima, ili predstavlja svoju zemlju u inostranstvu, opet nisam. Bojim se da vaše riječi "domaći" i "strani" ne mogu shvatiti drugačije nego kao carinske oznake za porijeklo robe, a posljednjih nekoliko godina na sve načine borim se protiv shvatanja književnosti kao robe. Ne zanima me ozbiljno jesam li domaći ili strani pisac u Jugoslaviji, kao što me ne zanima ozbiljno ni kako se zove jezik kojim pišem. Nastojim biti dobar pisac i pišem za čitaoca koji je porerastao kategorije "domaće" i "strano".

Pisac se obično skriva negde iza svojih junaka. Zašto je bila potrebna tako jaka distanca ? kakvu u Sahibu donosi lik engleskog administrativca koji se zatekao u Sarajevu ? da bi se ispričala priča o posleratnoj Bosni?

Dopunio bih vas: lik engleskog administrativca homoseksualca. I nije se zatekao, došao je svjesno jer mu se pružila prilika da se zaposli i da na zanimljivom mjestu radi "human i koristan" posao bez mnogo odgovornosti i za dobru platu. U svojim knjigama nastojim pojavama koje snažno utiču na moj život, a to su do sada bili raspad Jugoslavije, opsada Sarajeva i kolonijalizacija Bosne, prići sa više strana i postići što je moguće veću objektivnost. Knjige koje pišem pomažu mi da fiksiram stvarnost u kojoj živim, pomažu mi da je razumijem, da je prihvatim i da je lakše podnosim. I, ako pomognu meni, onda se radujem njihovom štampanju jer se nadam da možda mogu pomoći još nekome.

Da li ovaj deo sveta izgleda bizarno samo onome ko dođe sa strane, nekome ko nikada nije čuo za burek, nafaku, grickalicu ili pionire?

Riječ bizaran može se prevesti kao čudnovat, ali i kao nastran. To su, priznaćete, dva prilično različita značenja. Nastrano, za razliku od čudnovatog, uključuje u sebe neko, recimo, moralno neodobravanje, i shvatiću pitanje u tom smislu. Mogu prihvatiti da neko moje ponašanje moralno ne odobrava jer je odgojen u nekoj različitoj kulturi ili u drugačijem društvenom sistemu. Ali, ne smije mi suditi samo po osnovu moje različitosti. Zato je, između ostalog, taj Englez u Bosni gej. Ako na jednoj strani, s pravom, tražiš jednakost za homoseksualce, a na drugoj istovremeno koristiš privilegije nad "domorocima", onda u najmanju ruku nisi dosljedan. Zato upozoravama da broj i vrste "bizarnosti" koje Sahibi otkrivaju ovdje nisu posljedice naše "komunističke" zaostalosti, nego, naprotiv, njihove klaustrofobične demokratičnosti.

Čini se da radnja vaše nove knjige prikriva neku vrstu rečnika eks-jugoslovenske mitologije koji leži u pozadini romana. Da li je duhovito bavljenje određenim terminima posledica emotivne vezanosti za ličnu istoriju ili žal za ugodnijim životom?

Najprije će biti građa za definisanje različitosti između socijalističke jugoslavenske i kapitalističke zapadnoevropske kulture. Termini za koje se zanimate nemaju ambiciju da dižu iz groba Tita ili bratstvo i jedinstvo, nego da pokažu nesposobnost modernog Evropljanina da prepozna neosporna dostignuća jugoslovenskog socijalizma. Pri tome, ako mi se ponekad čini da je život nekad bio ugodniji, znam da nisam objektivan: jer ne žalim za socijalizmom, nego za vremenom kad sam bio mlad i kad su dani imali više od 24 sata. A ne kao danas, jedva 20.

Odakle potiče potreba pisca da svoje iskustvo deli s drugima?

Čini mi se da sam na ovo pitanje već djelimično odgovorio. Vjerujem da knjige pisane iz iskustva mogu pomoći čitaocima da lakše i brže donesu neke odluke u svojim ličnim životnim pričama. I zato je odgovornost pisca srazmijerna njegovim ambicijama. Ovdje bih vam skrenuo pažnju na teškoću sa kojom se borim još od Konačara. U moje iskustvo uključena je moja porodica, a moja supruga ne oprašta mi posezanje u našu intimu. Tom sam problemu posvetio krupan dio svoje nove-stare knjige Otac moje kćeri.

Kako mislite nove-stare knjige?

Bitno sam promijenio prvo izdanje tog romana. Iako su kritike bile odlične, i tog prvog izdanja već skoro šest mjeseci više nema u knjižarama, smatrao sam da je knjiga opterećena slabim mjestima, nedorečena, sa nejasnom idejom, sa neuvjerljivim likovima, i nakon godinu dana evo sam pred predajom tog "novog" rukopisa u štampu. Mislim da se na sve može gledati i kao na neki zanimljiv književni eksperiment.

Da li je gospodin Humanitarac neka vrsta postmodernog Davila?

Najradije bih izbjegao poređenja između Travničke hronike i Sahiba jer se ne mogu završiti bez štete po moju knjižicu, ali pitanje je zanimljivo i pokušaću odgovoriti. Prvo da vas upozorim: još se nisam natjerao da zapamtim šta postmodernizam stvarno znači. Razumio sam samo da je to još jedan od novijih termina za stare pojave u književnosti, kao neka etiketa kritičarskog pomodarstva. Ja nastojim razumjeti knjige iz slika koje daju, iz ideja koje nose i iz stila kojim su napisane, a ne iz književnih pravaca u koje se najčešće silom uguravaju. Nisam uvjeren da klasifikacija vodi do boljeg razumijevanja književnih djela, i žalim kad vidim koliko se štamparske boje troši na žongliranje terminima. Sad, da se vratim na vaše pitanje: Sahib nema veze sa Davilom. Sličniji je po godinama konzulovom pisaru Defoseu. Defose ima ambiciju da napiše knjigu o Bosni. Međutim, Defose nije zatvoren za utiske kao Sahib. Sahib je jedan administrativni tezgaroš, kome je, da posegnem u estradni rječnik, Bosna dobra tezga. Bilo mi je važno da ga osvijetlim sa dvije strane. Na poslu je hladan, pragmatičan, surov, bezosjećajan, a privatno duhovit, ironičan, pronicljiv i emotivan. Jedna osoba je sa kravatom oko plave kragne, a sasvim druga u trenerci i patikama. Za mene je, recimo, to bizarno. Nastrano. I strah me da će naša djeca postati takva.

Sahib se može čitati i kao priča o nerazumevanju i nepoznavanju između delova jednog istog kontinenta? Da li će Balkanci naučiti Evropljane da grickaju nokte ili će oni sami morati da počnu da koriste makazice i turpijice?

Bojim se da se ne radi o moranju, nego o željenju. Mnogi ljudi u mom vidokrugu izdaju se za baštinike antičke kulture i ponosni su na svoju duhovnost, a istovremeno su nezadovoljni svojim socijalnim i materijalnim okruženjem. Vjerujem da se iza svake priče o dubokim porodičnim i nacionalnim korijenima krije nesigurna ličnost, čije bojažljivo JA postoji samo kao dio nekog MI. Takve ličnosti ponašaju se kao imitacije svojih uzora. Površne su i povodljive, i samopotvrđivanje doživljavaju tek kao nosioci oznaka pripadnosti, svejedno radi li se o pripadanju naciji ili nekom društvenom konceptu. Veliki dio bivših socijalističkih građana spremno je sada podvrći se ispiranju mozga i duše ako je to put do zapadnog blagostanja. Ako se makazicama i turpijama za nokte mogu otključati vrata evropske sreće, onda će bez razmišljanja baciti svoje JNA-grickalice.

Naravno, kao u priči Tamni vilajet, čiju poruku, i ako su je pročitali, nikad stvarno neće razumjeti, ovo njihovo brkanje sreće sa gomilanjem stvari završiće se još dubljim nezadovoljstvom.

Meni je dosadila ova priča sa "ulaskom u Evropu". Ja već jesam u Evropi, i to što ne mogu slobodno da putujem po njoj i što me ponižavaju čekanjem u redovima za vizu dio je licemjerja protiv kojeg sam se pobunio u Sahibu.

Slobodan Kostić