29.12.07 Danas
Sećanje na bajku
Nenad Veličković, 100 zmajeva
Vladimir Arsenić
Posle smrti velikih narativa čije posledice, posebno na Balkanu, osećamo i danas, teško je naći pisce koji još veruju u koherentno, da ne kažem starinsko, pripovedanje priče. Ipak, na prostorima bivše zemlje Jugoslavije u poslednje vreme stvari kao da se menjaju. Posle odličnog Davidovog romana, koji je ponovo pokazao kako je narativnost osnova ne samo književnosti već i svekolikog našeg iskustva, imamo priliku to da potvrdimo i na primeru sjajnog romana Nenada Veličkovića 100 zmajeva (Stubovi kulture, 2007.)
Sličnost između ova dva romana nastavlja se u njihovoj temi. Naizgled dijametralno suprotne priče, oba romana imaju svoje ishodište u nečemu što bih nazvao romaneskna nostalgija. Ta nostalgija se iskazuje u dva vida: kretanje romana ka svojoj narativnoj, predvadesetovekovnoj izvornosti oslobođenoj svih onih meta prefiksa i balasta, kao i zadiranje u vreme i prostor koji za čitaoce na ovdašnjim prostorima imaju mitsko-nostalgično značenje. Ipak, dok se David okreće mitskim obrascima, Veličković svoj roman gradi na osnovu relativno novijeg kolektivnog sećanja - u njemu se opisuje desetodnevno logorovanje stotine mladih ljudi iz Sarajeva na obalama reke Kravice. Roman sadrži sve ono što se može desiti na takvom mestu i pod tim uslovima - zaljubljivanje, takmičenje, sitne spletke, suze i smeh.
Međutim, za razliku od Sna o ljubavi i smrti, koji se uglavnom sastojao od dugih nizova «pripovedanja» (telling), Veličkovićev roman odlazi na drugi kraj ove dihotomije i uglavnom nam delovanjem i razgovorom svojih junaka «pokazuje» (showing) svoju fabulu. Zbog toga se u romanu mogu naći i fotografije, mape, crteži, krokiji, nacrti, uputstva, tabele. Kada hoće nešto da nam ispriča, da dopuni krhko čitaočevo znanje, Veličković se služi opisima fotografija, lokalnom radio-stanicom Radio HOPEN HAIR ili novinama pod nazivom THETRACHTIMES, kao i unutrašnjim monolozima glavnih likova Šilje, Tare i Dijane. Ovde vredi istaći i Veličkovićevo fenomenalno baratanje jezikom, u tradiciji Vinavera ili Kiša, koje se možda najbolje ogleda u sjajnom umetnutom dramoletu pod nazivom Ispod platnenih krila.
Ipak, da nema nostalgije, nisam siguran da bi Veličkovićev roman (kao uostalom ni Davidov, samo na drugoj, naraciji imanentnijoj ravni) bio više od izvanredno izvedene stilske vežbe. Naime, svet koji on slika više ne postoji, junaci su se prema sopstvenim svedočenjima rasuli po belom svetu, zemlja na kojoj i u kojoj se sve odigravalao (iako nisu precizirane godine, sve govori da se radi o kraju bezbrižnih osamdesetih) više nije bezbrižna niti potpuno bezbedna poljana na kojoj obitavaju lenji poskoci, već je verovatno natopljena krvlju ili zasejana minama, što mu nekako na isto dođe.
Veličković, međutim, u samom tkivu romana, u naraciji i odnosima među likovima ne poseže za bilo kakvim izravnim nagoveštajima onoga što će se zbiti posle, kad sa lepog proplanka odu lepi i mladi ljudi, ma koliko neki od njih ne bili baš Apoloni ili Afrodite. U prilog tome govori činjenica da u 100 zmajeva ne postoji nijedan negativan lik, ne postoji centralni sukob oko koga se sve vrti. Roman na neki način predstavlja dnevnik jednog logorovanja i završava se jednostavno rušenjem logora i njegovim pakovanjem za neku narednu priliku, koje verovatno neće biti, ili da budem precizniji - nije je ni bilo. Tek apendiks, koda, dodatak ili prilepak dodaju tu kombinaciju neophodnih začina i menjaju, naravno, iz osnova čitanje romana. Nije stoga ni čudno da je na samom kraju teksta, u zahvalnici prijateljima koji su mu pomogli da napiše roman, sarajevski pisac knjigu okarakterisao kao bajku. Roman zaista jeste bajka jer iz današnje perspektive sve što se u njemu odigrava predstavlja mitsku prošlost u kojoj je najveći problem bio kako osvojiti devojku/momka i pobediti u izviđačkom višeboju.
Bez obzira na sve rečeno, na svu čitalačku svest i kontekst, 100 zmajeva je roman koji makar na trenutak mora vratiti osmeh (nostalgije) na naša lica. On neće prerasti u smeh, ali vraća veru da je moguće pričati i da je znalački napisana priča lekovita.
