31.05.12
Nisam izbrisao sebe iz vremenske petlje
Nenad Veličković
Povodom novog romana Nenada Veličkovića
Autor: Bojan Marjanović
Nenad Veličković, sarajevski pisac i profesor, održao je u Kulturnom centru „Grad“ promociju svojih novih dela romana „Vremenska petlja“ i knjige Školokrečina: Nacionalizam u bošnjačkim, hrvatskim i srpskim čitankama kao i audio-izdanje romana „Sahib“. Vremenska petlja je njegovo prvo prozno delo posle četiri godine.
Vaš novi roman „Vremenska petlja“ prati troje studenata (Bubu, Sunija i Dalija)koji prilikom posete čuvenoj „piramidi“ u Visokom upadaju u svojevrsni vremeplov koji ih nasumično baca kroz različite istorijske i mitološke tačke. Te istorijske epizode su izrazito ideološki odnosno politički obojene, a na nekim mestima se preko svojih likova možda i previše parolaški obračunavate sa mitovima. Da li ste se bojali da će taj „ideološki obračun“ ipak povući umetnički kvalitet teksta na dole?
Pretpostavljam da mislite na ono kako i šta Buba govori. Pokušao sam da to motivišem. Ona je mlada, prečitala je, nema strpljenja, isključiva je. Ali takva je prema kraju romana sve manje. Bilo mi je važno da uvedem i takav glas u priču, nekoga ko galami, ko će stvari izreći i na taj način. Svidjelo mi se da se izdirem preko svojih likova na gluposti koje me maltretiraju čitavog života. Ustvari, likove sam namjerno ostavio takve, kao junake stripa, dvodimenzionalne. To je bio znak čitaocu da obrati pažnju na onoga ko stoji iza njih, mene, pisca radio-drama, u kojima su oni bili karakteri. Mislim da je to jedna od ključnih scena za razumijevanje romana. Pisac, puno stariji od njih, piše za njih tekstove za neku radio-dramu u kojoj oni glume sami sebe. Ali, na kraju, on u njihove replike ubaci svoje. Tako sam pokušao da se pobunim u njihovo ime. Možda je to ispalo naivno, ali je bilo iskreno.
I još nešto - šta je umetnički kvalitet na početku 21. vijeka? Vaša teza je da roman nije dovoljno kvalitetan jer se ja izdirem na hajduke i njihovog jataka Vojislava Đurića? Trebalo mi je 50 godina da nakupim dovoljno vazduha za to. Ako će barem jednom mom mladom čitaocu ova knjiga prepoloviti to vrijeme, ja sam zadovoljan.
Ali zar ne mislite da je na nekim mestima u romanu to možda previše prvoloptaški i kolumnistički izvedeno. Recimo kada se Prota Mateja Nenadović davi u masnoj hrani sve vreme govoreći da je hrišćanski odricati se blagodeti ovog sveta ili scena u kojoj Titu Suni pridržava penis dok mokri.
Prota je tu karikatura sveštenstva, a Tito karikatura partije. Prilično sam siguran da ovako konstruisanom romanu različita sredstva satire i različite registri ne podrivaju osnovnu ideju. Jako je važno ne zaboraviti okvirnu situaciju: roman čita neko u budućnosti, na iPadu, a ja nastojim da ga zadržim, da jednim mikom prsta ne ode na drugu stranu.
Osim tih „velikih“ istorijskih ličnosti, u romanu postoje i intimističke priče (junaci u vremeplovu sreću članove svoje porodice). Čini se da se kroz živote tih malih ljudi istorija još preciznije iscrtava. Kako ste ste vagali odnos ta dva, uslovno rečeno, razdvojena plana?
Htio sam da pokažem da su velike istorijske ličnosti proizvod kolektiva, tako što elita sakrije od nas njihov obični svakodnevni život. O tome sjajno govori i piše Dubravka Stojanović. Naš život uništavaju mitovi, herojska prošlost, patrijarhat sa svetim trojstvom na vrhu: bog, vođa i otac. Zabavljalo me da u velikim životima pronalazim sitnice. Npr, epizoda s Protom Matejom inspirisana je njegovim „memoarima“, scenom u kojoj je talac zajedno sa Ćupićem. Isto je i sa fra Grgom Martićem, koristio sam se njegovim „Zapamćenjima“. Čitao sam, dakle, autentična svjedočenja, ali drugim naočarama.
Navodi se da je vaš novi roman istorijska satira na bosanske teme i da je srodan, između ostalih, i Basari, koji je opšte mesto ovdašnje postmodernističke literature Takođe, vi sami ste rekli : „... još se nisam natjerao da zapamtim šta postmodernizam stvarno znači. Razumio sam samo da je to još jedan od novijih termina za stare pojave u književnosti...“ Kako danas to komentarišete i da li mislite da je čitanje vašeg novog romana u kontekstu postmodernističke književnosti ispravno?
Postmodernizam, ako se ne varam, briše razliku između autora i likova da bi izbrisao autora. Da ne bi odgovarao za ono što je napisao, jer se ništa ozbiljno ne može reći, jer je sveionako simulakrum. Međutim, ja sebe u „Vremenskoj petlji“ nisam izbrisao. Postmodernizam se podsmijeva svemu, ne vjeruje u neke opšte ljudske vrijednosti, ja se sprdam sa mitovima, ali ne s tim vrijednostima. Solidarnost, na primjer, istaknuta je u poenti romana. Pri tome, ja i dalje ne znam tačno šta je postmodernizam, ne snalazim se u količini tekstova koji ga objašnjavaju ili koji se na njega pozivaju. Pošto je prst čitaoca ovdje važan, možda bi se ovaj roman mogao svrstati u prstmodernistički.
Knjiga je nastala na osnovu serijala radio-drama „Vila retorta“, na osnovu kojih ste napravili pozorišni tekst „Vremenski tunel“.
Očito se ne mogu odvojiti od te građe.
Našalili ste rekavši da od istog materijala nameravate napraviti još i zbirku poezije, zbirku eseja, doktorat, scenario i haiku. Ako se pogleda vaša bibliografija, primećuje se da ovo nije prvi put da vaše knjige, posebno romani, tako nastaju. Da li je to splet okolnosti ili postoji neki razlog što se retko odlučujete da pišete roman u klasičnom smislu te reči?
To je rezultat kompromisa sa kapitalizmom. Kolumne se kako-tako plaćaju, a ako hoćete da budu dobre, na njih potrošite previše vremena i energije, i onda ne ostane ništa za roman. Moji prijatelji, oni koji prate šta i kako pišem, nisu previše zadovoljni Petljom. Smatraju da je zastarjela, da se ponavljam, i da im je dosadilo da čitaju moje kolumne vješto upakovane u duže forme. Šta da radim, moraću napisati jedan klasični roman, da ih iznenadim i odobrovoljim.
