01.03.21 Polja
U SENCI ONOGA KOJI VEČNO ĆUTI
Bogat prozni opus Lasla Blaškovića, nastajao uporedo i ravnopravno s pesničkim delom stvaralaštva, konstituisaće prepoznatljivu poetiku, gradeći narativ u kome je tematizovanje literature kao takve, ali i osnovnih principa umetničkog stvaranja, jedna od najuočljivijih karakteristika. Smeštajući svoje priče u svet književnog, promišljajući osnovne principe umetničkog delovanja, autor će svoje romane koncipirati na principima literarnog sveta, kao platformi na kojoj gradi priču i sudbine običnih ljudi. Insistirajući na jedinstvenosti formalnog ustrojstva teksta, ostajući veran maniru podnaslova i, najzad, gradeći tekst na principu mozaika, sa prostornim, vremenskim i idejnim paralelama naizgled nezavisnih segmenata, autor sazdaje dosledan poetički model, koji sa svakim novim romanom dobija i samosvojni, jedinstveni oblik.
Novi Blaškovićev roman, naslovljen Prateći vokali, i, u maniru ranijih ostvarenja, podnaslovno određen kao „srčana mana, lapsus, materijalna greška“, predstavljaće u kontekstu autorove poetike još jedno u nizu proznih ostvarenja s jasnim i prepoznatljivim poetičkim utemeljenjem. Otvarajući pitanja prošlosti, ideološkog i religijskog, promišljajući status dokumenta i njegove neophodnosti za književni diskurs, tematizujući savremenost – realnu, ali i virtuelnu – ovo delo predstavlja područje ukrštaja različitih vremenskih, prostornih i idejnih komponenti. Diskurs sačinjen od naizgled samostalnih segmenata objedinjen je jedinstvenom semantikom na samome kraju, a čitava mreža značenjskih slojeva Blaškovićevog romana u krajnjoj liniji progovara o bazičnom pitanju – osnovnim principima ljudske egzistencije.
Centralna tema romana sažima se već u naslovu, pa će semantika Pratećih vokala, osim apostrofiranja važnosti malog i skrajnutog života običnih ljudi, tesnu vezu izgraditi i sa formalnim karakteristikama diskursa. Oblikujući, dakle, svoje poslednje prozno ostvarenje kroz remboovski princip vokala, s apostrofiranjem njihove „obojenosti“, struktura romana počivaće na „rasporedu sedenja“ likova, nosilaca vokalskih boja. Na taj način, oblikovan na principima subjektivne literarne modifikacije Remboovih „Samoglasnika“, Blaškovićev roman izgrađuje samosvojan žanrovski oblik, kroz ukrštaj pesničkih uzora s modelom proznog književnog izraza.
Fabula Pratećih vokala razvija se kroz dva prostorno i vremenski odvojena toka, čije semantičko saglasje odražava osnovne poetičke principe dela. Smeštajući svoje junake u posleratne godine dvadesetog veka, ali i u savremeni trenutak, dok se uz to uvodi i virtuelni svet društvenih mreža (kao prostor legitimnog postojanja), Blašković svoj roman oblikuje kao strukturu naizgled nezavisnih priča. Međutim, iako prostorno i vremenski udaljene, te priče, odnosno sudbine običnih ljudi, izmeštenih iz Liotarovih „velikih naracija“, objedinjene su pomoću ideje ponovljenog egzistencijalnog obrasca: „Svet (setio sam se, na mah, fraze iz devojčinog traktata) neverovatnom brzinom ostaje isti.“ Stoga se ideja ovog romana razvija kroz vešto izvedene paralele različitih vremena i prostora. Ličnosti i semantika vremenski i prostorno udaljenih svetova svedočiće tako osnovnu poetiku dela, zasnovanu na principu prolongiranog egzistencijalnog obrasca.
Prostorni i vremenski okvir donosi sliku posleratne Jugoslavije, čija težišna tačka počiva na oslikavanju ideološke presije komunističkog perioda. Gradeći priču vezanu za učiteljski par, njihovo prilagođavanje novoj, kulturološki udaljenoj, seoskoj sredini, roman pripoveda o svemu onom što i čini život u senci velikih naracija. Osim toga, supružnici različitih nacionalnosti, Gabor i Hajra, njihov sin, kao i porodica Lisovac i njihova sudbina, postaju okvir iz koga roman progovara o ideološkim postavkama jednoga društva, kao i delovanju moći vladajuće partije na život običnog čoveka.
Indoktrinacija školske dece u najnižem uzrastu, i to od strane učiteljice, pruža gotovo grotesknu sliku delovanja ideologije, dok će sveprožimajuća doktrina predstaviti celokupnu duhovnu klimu jednoga prostora. Snaga ideološke presije, osim toga, manifestuje se kroz psihološku ravan, pa Blaškovićevi likovi, smešteni u vremenski prostor posleratne Jugoslavije, ispoljavaju panoptičko viđenje ustrojstva sveta („Zbog neuzorne rodbine karijera mu šepa. [...] Da je od mene zatražio pomoć, ševrda po stoti put živući Lisovac sopstvenoj ženi, dobili bi ovo, i pokazujući na svoj ušiljeni lakat, kao da ga ova isleđuje, a neko sve to gleda sa strane, sumnjiči, prisluškuje, očekuje u mraku).
Gradeći plejadu likova suočenih sa izazovima svakodnevnog, ljudskog, ali i političkog, ideološkog, Prateći vokali, slikajući period relativno bliske prošlosti, govore o bazičnim pitanjima odrastanja i svakodnevnog života. Prikazujući male, obične ljude, „prateće vokale onom glavnom, koji je ćutao“, Blaškovićev roman evocira prošlost, naizgled samosvojnu i nezavisnu, koja je, međutim, neodvojiva od priče smeštene u sadašnjosti. Iako progovara o ideološki iščezlim narativima, prošlost predstavlja samo jednu formu prolongiranog društvenog i, u krajnjoj liniji, egzistencijalnog obrasca. Likovi naizgled nezavisne priče prošlosti javiće se i kao akteri radnje smeštene u sadašnjosti, takođe naizgled samostalni i jedinstveni, gradeći paralele dva vremena, dva narativa, dva sveta. Ideološka pozicija prošlosti, s druge strane, kao značajan semantički činilac, u savremenosti poprimiće novo ruho, svedočeći o ustrojstvu društva kao večno ponovljivom obrascu, nimalo podložnom suštinskim promenama.
Vremensko pozicioniranje priče u savremenost doneće prostorni okvir smešten pod okrilje Narodne biblioteke Srbije, mesto koje će poslužiti kao platforma za razvoj naracije. Videći svoju prostornu i vremensku odrednicu kao svojevrsnu pozornicu na kojoj će progovoriti o svojim centralnim preokupacijama, Blaškovićev roman ispoljava snažnu autopoetičku svest, markirajući osnovna načela svoje poetike: „Sve u svemu, biblioteka je tako otrcano mesto za priču da mi pripadne muka. Ali hoćemo istinu i samo istinu. Dakle, ovde valja zanemariti svaku simboličku ili mitsku vrednost mesta na kome se nalazimo. Redovi knjiga, kod nas, nisu ni raj ni pakao, ni san ni ruža. Tek prosto – scenografija. A kad nju imamo – nismo bez priče.“
Zato, lišena mitskog i simboličko-semantičkog koda, biblioteka postaje prostor na kome se, kao i na svakom drugom mestu, manifestuju one pojave i oni obrasci o kojima roman progovara. U tom smislu, iako će savremeni okvir priče pratiti lik portira i ličnost upravnika Narodne biblioteke Srbije, semantički aspekt referisaće na paralelu s prošlošću, markirajući ponovljivost obrasca.
Centralni likovi vremenskog okvira romana smeštenog u sadašnjosti, portir Vlašković i upravnik Narodne biblioteke Srbije, izgrađeni su po modelu neodvojivom od literarnog sveta. Živeći male, ljudske živote, Blaškovićevi likovi svedoče manje o svojim razlikama proizišlim iz društvene pozicije, a više o sličnostima svakodnevnog života, sa književnošću kao smislom egzistencije.
Ideološka komponenta, iako značajno izmenjena u odnosu na prošlost, kako u svojoj suštini, tako i u svojim formama ispoljavanja, takođe je snažno markirana, pa su junaci Pratećih vokala i u vremenskom prostoru savremenosti portretisani u odnosu na društveno-političke okolnosti vremena. Politizacija savremenog sveta gradi paralelu s ideološkim aspektom priče iz prošlosti („Čekao je da vidi kada će njegovo ime prestati da važi, i opet postati neskriveno mrsko među domaćim životinjama, kada će se sticaj političkih okolnosti preokrenuti i on još jednom ostati vidljivo nebitan, izlišan“).
Inicijalna motivacija za razvoj savremenog vremenskog prostora pojavljuje se u vidu jedne od velikih preokupacija moderne književnosti. Čudnovati put, kojim se pod okriljem Narodne biblioteke Srbije pojavljuje dokument, unosi dozu mistike koja tradicionalno prati motiv pronađenog rukopisa („Nisam stigao ni da se obazrem, a onaj jutarnji hodač banu na staklena vrata biblioteke. Baci mi, u prolazu, nekakvu fasciklu, s listovima koji su ispadali još od trena kada je unezvereni čovek počeo da trči...“). Iako bez bilo kakve neposredne i lako uočljive veze s dva vremenska okvira, uvođenje u priču Ranka Mladenovića, književnika sa početka 20. veka, posredstvom navodno originalnog rukopisa pod nazivom „Seksualni asketizam ratnih zarobljenika“, još jednom će iskazati paralelu vremena, likova i svetova, i podvući način na koji naizgled nezavisne diskurzivne celine grade semantičko jedinstvo: „Borben kao novinar, kulturan kao urednik književnih časopisa, u suštini i književni diplomat i književni patetik, dr Ranko Mladenović, rodoljubiv, trudoljubiv, knjigoljubiv, zaista je zvučna elipsa, zaista čitava sonorna nosivost, zaista na prečac posečena...
Nekrolog Ranku Mladenoviću komotno se može primeniti i u našim životima. Motiv pronađenog rukopisa, osim note mistike koju nepoznata sudbina ovog štiva nosi, pokreće u Blaškovićevom romanu i pitanje neophodnosti dokumentarnog utemeljenja za priču („Ne znam zašto Mladenovićevo amatersko predavanje uopšte inkorporirate u svoj diskurs. Nekako štrči, da se kolokvijalno izrazim“). Lišavajući dokumentarnu građu neprikosnovenog prava na istinu i problematizujući nužnost takvog diskurzivnog utemeljenja u romanu, Prateći vokali iznedriće semantiku značaja priče, s principom pripovedanja u kojem je ključno „slaganje vremena i slaganje slika“.
Pišući „novu istoriju Biblioteke“, Vlašković, čiji će roman i biti formalni okvir za dva vremenski udaljena toka, uz Jasminu, ličnost prošlog, ali i savremenog realnog prostora, postaće deo još jednog, naizgled nezavisnog područja egzistencije. Polje društvenih mreža i prepiske na mesindžeru javlja se kao svet ravnopravan svim poznatim svetovima, pa „blok“ postaje pandan smrti u materijalnom svetu („A samo blokirani mogu da vide Božje lice“). Područje virtuelnog razgovora nudi, osim toga, još jedan prostor za ponovno javljanje likova drugih vremenskih i prostornih tački romana.
Stoga, ako diskurzivno jedinstvo Blaškovićevog romana, kroz „slaganje vremena i slaganje slika“, grade tri ravnopravna prostorna i vremenska okvira, vraćajući se na naslov kao poziciju koja, po definiciji, sadrži i najsnažniju semantiku, postavlja se pitanje „prvoga glasa“ i njegove pozicije. Ako su likovi, ponovljeni kroz različite, naizgled nezavisne segmente, i njihovi mali, obični životi samo „prateći vokali prvom glasu“ i to bezimenom, „onom koji nije prestajao da ćuti“, religijski aspekti dela čine se, u tom kontekstu, jako značajnim.
Pitanje božanskog postojanja u Blaškovićevom romanu kreće se od potpune negacije, do suštinskog nerazumevanja. Ako Bog ne postoji, onda biva supstituisan ideološkim uglom gledanja na svet („Moja najveća želja je da, s lica zemlje, nestanu sve religije...) ili postaje, s druge strane, područje koje nikada nije dokraja postalo deo čovekovog bića („...Bibliju sam oduvek čitao kao zbirku rasutih priča“). Zato, bilo da u promišljanju romana Prateći vokali poziciju „prvog glasa“ dodelimo božanskoj figuri, pripišemo je realnosti ljudske egzistencije osuđene na ponovljeni obrazac ili pak njegovo utemeljenje tražimo na nivou hijerarhije društvenog uređenja, jasno je da Blaškovićevo delo progovara o čovekovoj nemoći da se promeni takvo stanje, ali i o suštinskom nerazumevanju puta koji mu je dodeljen, budući da svaki odgovor izostaje.
Gradeći formalno jedinstveni i žanrovski osoben roman, progovarajući poetički o značajnim pitanjima savremene književne i teorijske misli, vešto izvodeći paralelne tokove različitih vremena i prostora, Laslo Blašković u svom novom romanu izgrađuje semantički slojevito delo, vredno naučne pažnje. Ne zapostavljajući, s druge strane, ni dinamiku i bogatstvo same priče, ravnopravno razvijajući autopoetička načela i sudbinu malog čoveka suočenog s večno nepromenjenim obrascem egzistencije, roman Prateći vokali izrasta u intrigantno štivo koje govori o bazičnim ljudskim i umetničkim preokupacijama, stavljajući ga u red univerzalnih tema, kakvima se treba iznova vraćati.
Ivana Z. Tanasijević
