Laslo Blašković (Novi Sad, 1966), pesnik, romansijer, pripovedač, esejista.
Romani: Svadbeni marš (1997), Mrtva priroda sa satom (2000), Madonin nakit (2003), Adamova jabučica (2005), Turnir grbavaca (2007).
Za roman Svadbeni marš Blašković je dobio Nagradu Društva književnika Vojvodine za knjigu godine, za roman Madonin nakit dobio je Nagradu Fonda „Borislav Pekić“, za roman Adamova jabučica dobio je Nagradu SANU iz Fonda „Branko Ćopić“ za najbolju knjigu godine, a za roman Turnir grbavaca dobio je Nagradu „Stevan Sremac“ za proznu knjigu godine.
Blaškovićev roman Madonin nakit izabran je među deset najboljih srpskih romana napisanih posle pada Berlinskog zida koji su sastavni deo antologijske edicije „Sto slovenskih romana“.
Knjiga priča: Priča o malaksalosti (2010).
Knjiga poetske proze: Imenjak (1994).
Knjige pesama: Gledaš (1986), Zlatno doba (1987), Crvene brigade (1989), Ritam-mašina (1991), Životi bacača kocke (1997), Jutarnja daljina (2002), Žene pisaca (2006).
Knjiga eseja: Kraj citata (2007).
Proza i poezija Lasla Blaškovića prevedeni su na engleski, francuski, nemački, mađarski, poljski, rumunski, slovački, ukrajinski, makedonski, bugarski i slovenački jezik.
U izdanju Arhipelaga objavljena je Blaškovićeva knjiga priča Priča o malaksalosti (2010).
Živi u Novom Sadu.
01.01.00
Rec
jun 1998.
Sasa Radojcic
Rezignirani ego-trip
BEOGRADSKA PROSVETA je nesumnjivo postala izdavac sa najvecom (najobimnijom) pesnickom produkcijom u nasoj zemlji. Razume se samo po sebi da u natprosecno velikoj ponudi novih pesnickih knjiga bude slabijih, pa i sasvim slabih ostvarenja, ali kvantitet radja i kvalitet, pa je upravo iz ove izdavacke kuce izaslo vise zanimljivih zbirki pesama, cija vrednost ce moci da potraje duze od jedne sezone. Medju boljim "Prosvetinim" pesnickim knjigama u 1997. godini je, po ocenama vise kriticara, zbirka Lasla Blaskovica zivoti bacaca kocki (ili kocke, sam autor nije siguran, pa na koricama stoji jedan, a u knjiznom bloku drugi naslov).
Ako posmatramo novija zbivanja na pesnickoj sceni u Srbiji, ponekad izgleda kao da se moze uspostaviti veza izmedju sklopa osnovnih poetickih predubedjenja i ambijenta u kojima pesnici zive. Tako, na primer, odredjene pesnicke skole ("skole"?!) kao da pripadaju odredjenim gradovima; pa ako su "neosimbolizam" -- u obema svojim varijantama (puko programskoj i unutrasnjoj, dakle sustinskoj), -- i "kriticka poezija" stvari pesnickih krugova iz Beograda, moglo bi se ispostaviti da "poezija loma jezika" i, sire gledano, pesnicka neoavangarda, poslednjih decenija stoluju uglavnom u Novom Sadu. Razume se da razlog zato ne lezi ni u kakvom metafizickom svojstvu gradova, vec u okolnosti da su pesnici bica koja se druze, razgovaraju, koja odasilju i primaju uticaj. Okruzenje, takodje, daje podstrek individualnim naporima, uz cenu koja mnogim pesnicima moze, bar na prvi pogled, delovati prihvatljivo: rec je o precutnom poetickom konformizmu "pripadanja".
Medju mladjim novosadskim pesnicima s kraja osamdesetih, koji su, bastineci neoavangardna iskustva, svojim prvim knjigama, njihovom svezinom i zivoscu, s pravom privlacili paznju knjizevne javnosti, bio je i Laslo Blaskovic (1966), koji posle skoro sestogodisnje pauze objavljuje novu knjigu pesama. Posto je u brzom tempu krajem osamdesetih i pocetkom devedesetih objavio zapazene zbirke Gledas (1986), Zlatno doba (1987), Crvene brigade (1989) i Ritam-masina (1991), izgledalo je kao da pesnik deli usud narastaja i da se zamorio; uspesna proza koju je u medjuvremenu objavio, nagovestavala je da je mladalacko obilje ovog pesnika presahlo i da se on trajno okrece drugom zanru. Da ima neceg u toj primisli potvrdjuje i napomena koju je sam autor dao na kraju zivota bacaca kocki: ovi pesnicki tekstovi su, navodno, pisani tokom decembra 1996, dakle u jednom dahu, a ne kao sistematican i sire utemeljen pesnicki rad. Uistinu, Blaskovic u knjizi isuvise cesto racuna na dosetku, pa mada ona moze da bude uspesno sazdana, i da pogadja metu (kao sto je presecanje "Gordijevog cvora grkljana"), dogodi se da bude i isprazna ("Neko je sasvim zaboravio/ da iskljuci mesec"). Lepe, jer su tacne, slike kao sto je "Neboderi se ostre/ kao stalagmiti" najcesce deluju samo kao uzgredni dodatak govoru koji, osim sto izrazava jedan ponesto rezignirani egocentrizam, nema drugog sredista oko kojeg bi mogao da se cvrsce okupi. Oblikovanje ove pesnicke zbirke oslanja se na eksploataciju relativno ogranicenog broja postupaka. Uz gomilanje slika kojima bi mogao da se pripise atribut "nadrealne" ("nadrealisticke"), uz ironijske obrate, naglasenu narativnost, raspredanje poetike, Blaskovic u mnogim slucajevima poentira na dosetkama.
Prednosti i nedostaci autorskog koncepta leze u manje-vise istoj ravni: sloboda ili proizvoljnost govora, uspeh ili promasaj dosetke, blizi su nego sto pesnik veruje, i zavise ne toliko od njegove namere (jer poetika dosetke se brzo iscrpljuje), koliko od spremnosti citaoca da prihvati sliku koja mu je ponudjena. Obim knjige, ujednacenost postupka, cinjenica da obuhvata svega sest celina, kao i autorska izjava o pisanju za mesec dana, navode da zivote bacaca kocki shvatimo kao -- poemu, koju bismo na sadrzinskom planu mogli da odredimo kao glas rezigniranog egocentricki nastrojenog subjekta, koji u sebi i iz sebe proizvodi iskustvene tacke oslonca. Ovaj utisak o priblizavanju formi poeme, medjutim, relativizuje izrazita fragmentarnost govora koji, nastojeci da prati tok svesti lirskog subjekta, skacuci s jedne na drugu sliku, asocijativno se ulancavajuci, zadobija oblik kakav je, mozda, danas preovladjujuci, ako ne i najpreporucljiviji: zbirke krhotina, "pescane knjige" iz koje se prosipa preostalo trunje smisla. Nelagodnost pocetka sredovecnih godina, svest da je mladost (nepovratno) iscilela, zaronjenost u tekst kao u svet (da li zaista podjednako?), autoerotizam i autoestetizam (u izvornom smislu, koji podrazumeva svest o sopstvenom telu i culima i iskusavanje tela), nekoliko efektnih narativnih segmenata, sest stranica kocke, sest brojeva, sest pesnickih monologa koji se matematickom pravilnoscu smenjuju -- to je, istovremeno skucen i napregnut, svet ove poezije. Iskren, vesto, na trenutke cak veoma vesto oblikovan govor, preko svega prevlaci skramu necega sto je, ipak, drugostepeno, sto je (samo) odraz, trag primarnog, onog od cega se pocinje: zivota.
Zakljucak? Veoma dobro napisana, sa dosta efektnih pasaza, ali u izrazu ipak proizvoljna knjiga, slabija od autorovog prosle godine objavljenog romana.
