Posmrtna maska

04.02.13 Blic

Junak ovog romana, njegov zapravo lirski subjekt, jeste Laslo Blašković: opčinjen postoperativnim ožiljkom na grudima kao neoborivim dokazom sopstvenog vaskrsenja, on čezne da se ponovo oseti živim i snažnim; pretrnuo sav od svesti da mu postojanje visi o koncu, baca se sada u ralje straha i očajanja, suočava se s užasom, skarednom pričom bocka ohlađeno meso i pokušava da isprovocira (prema svemu, pa i prema njemu) ravnodušan svet. Izmešani snovi i sećanja, knjige tuđe i one koje je sam napisao, opsedaju ga toliko da i nema misli koja nije ponikla iz (nepostojanog) odnosa prema pročitanom; sve se stoga i izravnalo, „Devinske elegije“ s vicevima o debelim Nemcima, Niče i Puškin, Miljković i sportski komentatori, a sadašnjost (teksta) se protegla, čini se u beskraj, s one strane smrti i spasenja.
U ovom je mikrokosmosu kao u staklenoj kugli, sve je umanjeno i usitnjeno, sjaktavo, ali nepromenljivo. Zato je ovaj Laslo, svetac-mučenik manjinskog pogleda na svet, do paranoje izoštrenih čula za progon i prezir, ma kako kompulzivne bile putanje njegove potrage za identitetom, samo pustolov iz fotelje koji, nasuprot Svanu, a sličniji gđi Bovari, u književnosti ne želi da pronađe, već da zaturi i izgubi samoga sebe; prorok mu je Melkior, ali onaj Tresić, sv. Avgustin je Ujević, a vrhovno božanstvo - on sam koji, zavučen u kutak u kome plače od besa i povraća od uvređenosti, živi od malaksalosti i stvaralačku nemoć pušta u spoljni svet kao stvaralaštvo. Poput Onjegina i Pečorina, on je junak i ogledalo svog doba.

VesnaTrijić

19.01.13 e-novine.com

Kako oceniti ovaj roman? Kao ko zna koji po redu déja vu ili kao vrsnu knjigu koja se na književno uverljiv način bavi ozbiljnom i važnom temom? Nisam siguran šta valja činiti, nisam čak ni ubeđen da kako god odlučim neću pogrešiti. Zbog toga ću prepustiti konačan sud budućim čitaocima ove knjige kojih će verovatno biti

Od čega zavisi čitanje jedne prozne knjige, odnosno koji su kriterijumi za njeno procenjivanje ključno je pitanje svake kritike. Kreacija uverljive stvarnosti tekstom, literarnost, očuđavanje neki su od kriterijuma koji stoje s jedne strane, a sa druge pored ostalih tu su rušenje ideloških dominanti, preispitivanje tradicije i ostali politički argumenti koji podrazumevaju delovanje i stvaranje u određenom kontekstu i izlazak iz njega. Najčešće se dešava da se ovi kriterijumi ukrste, odnosno da u dobroj i zanimljivoj knjizi imate i neosporan prodor u formi i jeziku, kao i preispitivanje ideoloških matrica. Ali i obrnuto, loše knjige padaju na oba testa. Šta je, međutim, sa onim knjigama koje je moguće čitati dvojako, i kao dobre i kao loše? Kako njih vrednovati?
Roman Posmrtna maska Lasla Blaškovića je takva knjiga. Naime, istovremeno je moguće naći kriterijume koji bi ga svrstali u red čak odličnih prošlogodišnjih proznih ostvarenja, ali i one koji bi ga ubacili u prosek, što je u smislu estetskog vrednovanja jednako lošem. Kada bi trebalo da pohvalim ovaj roman istakao bih njegovo poigravanje formom pikarskog romana, njegovu britku ironiju kojom nemilosrdno tuče po svemu čega se dotakne, a najviše po glavi protagoniste, Lasla Blaškovića, kojeg ne treba mešati sa stvarnim Laslom Blaškovićem - jer, naučili smo već, tekstualne kreacije nisu poput stvarnih ljudi, bez obzira što mi među njima često uspostavljamo znak jednakosti. Dodao bih još da se radi o jednom ozbiljnom autopoetičkom promišljanju, o tekstu koji ima sopstveni ritam, u kojem se stihovi smenjuju sa narativnim pasažima, u kojem je metafora dagerotipije, kao iščezle umetnosti, veštine kojom se gotovo niko više ne bavi, zgodno izabrana za ilustraciju centralnih tema ovog teksta – smrti i sudbine umetnika. Istakao bih jednu prigušenu emotivnost koja na mestima izbija na površinu i prosto vas zagušuje. To je ona vrsta intimnosti u malim i svakodnevnim stvarima koju je tako vrsno u srbijanskoj književnosti promovisao Srđan Valjarević, iako se Blaškovićev stil udaljava od svog uzora. Možda čak i ne treba govoriti o uzoru, već o sličnom senzibilitetu, o gotovo generacijskoj stvari.
Moglo bi se reći da Blaškovićeva knjiga poseduje posebnu težinu jer nastaje kao refleksija na jedno granično životno iskustvo. Naime, u jednom trenutku protagonista romana doživljava srčani napad, klinički umire i nakon što ga osoblje hitne pomoći uspešno oživi, pada u komu. Roman predstavlja jednu vrstu suočavanja sa svetom nakon ovog iskustva, čak neku vrstu rekapitulacije dosadašnjeg života, ako bih smeo da budem toliko hrabar da kažem i oporuku iz trenutka slabosti. Tekst je, kako mu i samo ime kaže, posmrtna maska koja srećom nikada nije odlivena, on stoji, dakle, umesto nje. Tekst je ono što bi se dobilo da je kojim nesretnim slučajem ova maska morala da bude načinjena.
Sve do sada zvuči kao jedna zanimljiva i dobra knjiga, kao nešto što bi se imalo rašta čitati, čak i nagrađivati i potpuno mi može biti jasno zbog čega je ova knjiga dobila dva glasa u konačnom obračunu za Ninovu nagradu. U čemu je, dakle, moj problem sa ovom knjigom koja za razliku od Gataličine ima svoju samorazumljivu motivaciju, ima svoje zašto, kako i zbog čega. Verovatno će ovo zvučati paradoksalno kad kažem da su svi oni razlozi zbog kojih mi se knjiga sviđa jednaki onima zbog kojih mi se ne sviđa.
Kome više treba postmodernistički fragmentirano pripovedanje o sebi i sopstvenoj poziciji u svetu? Pa to smo čuli već milion puta da postaje dosadno. Ne kažem da se treba vratiti velilkim naracijama, ali zar nam/vam nije puna kapa spisateljskog samoljublja koje ide unaokolo pa viče ja, pa ja. Čak i kada autoironiše, pripovedač gaji određenu emociju prema sebi i ta emocija nije ni u kom slučaju negativna – ona šta više podgreva čitalačko saosećanje. Zatim trikovi sa stihovima koji treba da nam daju i formalnu sliku raspetog subjekta. Ma nemoj, kao mi svi nismo raspeti, nego još moramo i o tvojoj muci da čitamo. Proza nije čin, za razliku od poezije koja može to da bude ukoliko želi i u nekim avangardnim postavkama ona to zaista i jeste pa se legitimiše kao umetnost samo zato što iza nje stoji namera da ona to i bude, kao i uverenje da ona to i jeste. Proza zahteva naraciju, zahteva prisutnost i prisebnost agensa pripovedanja, ona se ne može svesti samo na ogoljavanje pred čitaocem koji onda iz tih fragmenata mora da napabirči ono što mu treba za smislenu priču. Svestan sam da je bilo i takvih romana, kao i da su neki od njih vrlo uspeli, ali načitasmo ih se. Pri tome, organizacioni principi tih tekstova svedoče o umetničkoj praksi, o dubinskom planu i o suptilnim manipulacijama čitaocima. Kod Blaškovića se to ne oseća. Čini se da je jednostavno nabacao odlomke koje je pisao tokom određenog vremena i skupio ih u roman koji se, ozbiljnošću situacije u kojoj se njegov protagonista nalazi, samoorganizuje u narativnu celinu.
Kako, dakle, oceniti ovaj roman? Kao ko zna koji po redu déja vu ili kao vrsnu knjigu koja se na književno uverljiv način bavi ozbiljnom i važnom temom? Nisam siguran šta valja činiti, nisam čak ni ubeđen da kako god odlučim neću pogrešiti. Zbog toga ću prepustiti konačan sud budućim čitaocima ove knjige kojih će verovatno biti.

Vladimir Arsenić

18.01.13 Večernje novosti

SVE je, ili skoro sve, Laslo Blašković uradio kako treba u romanu „Posmrtna maska“, ali ga je objavio, bespotrebno, u zadnji čas i tako se jedna jako dobra knjiga predstavila umalo kao politički projekat a ne kao veliki književni san - da se stane uz Kiša i njegov „Peščanik“. Šteta, jer ovaj književni trud trebalo je da potvrdi svoj književni značaj i oslobodi se svake senke, pa i one koju bacaju komplikovana autorova priroda, brutalan direktorski stil i ispadi boema koji to nije.
Da je mogla da stoji sama za sebe, bez okolnosti i bez gađanja u unapred dogovorenu metu, izdavač je o tome trebalo da povede računa, „Posmrtna maska“ bi se ili izgubila u danas manjoj sposobnosti da se ovakve knjige čitaju i u njima uživa nego pre četvrt veka, ili bi Laslu i oni koji ga ne podnose priznali da ume da piše i da je njegova jetkost, kada je književna, izvrsna. Ima on starih drugova koje nije nikada razjario i koji mu strpljivo i sa velikom naklonošću šapuću, književnost Laci, sve je u književnosti, ostalo je samo prah i pepeo onoga što naoko postoji a nikad ga, za čoveka koji ima dušu i hoće nešto bolje od ovoga sveta, nema. „Posmrtna maska“ jeste književnost.
U njoj progovaraju razni pali anđeli i desetine drugih knjiga, ne uvek jednako vešto, ali uvek opravdano i sa književnim razlogom. To nije balast književnog znanja nego jedna velika lektira u kojoj obrazovan čovek uživa, a onaj koji je ne poznaje ima priliku da oseti šta je književnost i zašto je važna. Laslo piše u simfoniji ciničnih tonova i ume svemu da se ruga, a najbolji je kada svoj cinizam isprobava na sebi. Snaga ironije rastvara svet koji ga okružuje i kojim se prividno potuca.
Dok putuje po svetu ovaj pripovedač ne ide nikuda, jer je svet već stigao do njega i tu je sve ono čega nema. Gradovi u kojima nije živeo su gradovi u kojima i nema života, njegov dnevnik je otisak nečega što takođe nije život, a pesme, čudne, grafički eksperiment i poetički udar u srce rasutog feljtona o egzistenciji na rubu opstanka, ne govore o onome što u njima piše nego o tome kako se sve to ne može reći. Sve to kvazipikarsko putovanje kroz tekst bilo bi jednolično da nije poetički rasuto, očito je kako se ni o čemu i ni o kome nema stvarno šta kazati, razni egzotični gosti, pisci iz sveta i čudni poznanici, takođe nisu ništa.
Književna bratija koja ni sama ne zna šta će pod kapom nebeskom, smuca se, okuplja, razilazi, navodno nešto piše, navodno o nečemu misli, navodno nešto zna i hoće, a zapravo ništa. Može da izaziva, kao pripovedač ovog romana kada je u poseti Belovoj fondaciji, ili da se divi, kao isti pripovedač u bečkim muzejima, koje je mogao da obiđe i bez stipendije i bez pompe, blizu je to, a može i da mu stane srce a da to nema nikakve veze sa pisanjem. Zato srce i ne valja kad ne piše. Pripovedač je pomalo svetski čovek, kako sebe predočava, a pomalo čovek bez sveta, i u ovom drugome je istinitiji i bolji, tu je njegova izvrsnost. Mesta na kojima ostaci trivijalnosti nisu savladani mogu se i preskočiti, dok to što je roman podeljen na tokove a oni nisu dosledno izvedeni i sami u sebi nečim objedinjeni ipak šteti knjizi.
Bilo bi savršeno da je pripovedač uspeo da se sasvim oslobodi svog kolosalnog ega kojem se često tako dobro ruga, jer najveći problem on predstavlja sam sebi. Kiš je sve to genijalno rešio: dok je našao sebe kao umetnika u „Bašti, pepelu“, romanom je ovladala figura oca - to je i „Peščanik“ spaslo užasa u koji bi se on pretvorio da je posvećen, tako opsesivan, svom umetničkom ja. Ali zar će to što „Posmrtna maska“, jedan jako dobar roman, nije isto što i „Peščanik“ biti suviše težak prigovor? Kiš je imao ono perce anđela koje se pominje na više mesta u „Posmrtnoj masci“. Laslo Blašković i to zna.

Aleksandar Jerkov

17.01.12 Vreme

Ono što sam mogao da obećam bio je putopis. Putopis u smrt, i nazad. To bih umeo dohvatiti prstima.
Borhes je tvrdio kako postoje samo četiri priče, i da sve druge nastaju iz njih, ili iz njihovog haotičnog miksa. Prva govori o ratnom pohodu, druga o ukletom putovanju, treća o opsadi, četvrta o žrtvi. Jesam li domašio ijednu?

Ima nečega zakonomerno naizmeničnog u građanskoj i spisateljskoj egzistenciji Lasla Blaškovića (Novi Sad, 1966): u onoj prvoj naizmenično radi u Kulturnom centru Novog Sada (kad mu ide) i u Srpskom narodnom pozorištu (kad mu ne ide), a u ovoj drugoj naizmenično objavljuje dobre i još bolje knjige... U međuvremenu, između nekog Postavljenja i nekog Otpuštanja, Blašković ume i da zamalo umre, a ume i da otputuje negde, bilo u Sentu (s kim li, o, s kim li...) ili na drugi kraj sveta, pa da od tog putovanja u putopis napravi laganu a slasnu proznu zakusku za ukus probirljivog čitaoca. Bez sve šale, čudna je to "uredna građanska egzistencija" jednog knjiškog moljca sa Podbare: mada naizgled dalek onom "hemingvejevskom" muškobanjastom avanturizmu koliko i zvezda zvana Sunce od pomoravskog partizanskog odreda u jednoj davnoj knjizi iz školske lektire, Blašković zapravo neprestance upada u kamerne drame dostatne za nekoliko nimalo dosadnih života... U jednom je trenutku neminovno shvatio da tako bogatu autobiografsku građu čovek ipak ne može da ignoriše a da time ne naškodi sopstvenoj književnosti. Ili su to naprosto naši životi na ovom zaumnom parčetu zemlje i Zemlje postali samim sobom toliko prozničavi da je postalo nemoguće biti tako ohol pa ih ne upotrebiti kao građu!?
Prethodna knjiga Lasla Blaškovića Priča o malaksalosti (jednina tu nije slučajna ni nebitna!) žanrovski je određivana kao zbirka pripovedaka, što nije netačno, ali je još manje tačno, utoliko što se tu uglavnom radilo o, hm, pričama iz romana; to jest, o brižno probranim poglavljima Blaškovićevih romana koja su, gle, u toj knjizi profunkcionisala kao zasebne priče. I to neretko na iznenađujuće dobar način: da ih ne znaš od ranije kao integralne delove neke veće prozne celine ništa ti ne bi bilo sumnjivo.
U novoj knjizi, romanu Posmrtna maska, učinio je isto, ali obrnuto: ovo je roman sastavljen od priča, to jest od putopisnih i (polu)autobiografskih zapisa nastajalih raznim povodima u prethodnih nekoliko godina, kao neka vrsta introspektivnog dnevnika (iz kojeg su, hičkokovski rečeno, "izbačeni dosadni delovi", i to pre nego što bi uopšte mogli biti napisani, a što je kvalitet ređi nego što se misli). Sastavljen, dakle, ali ne i skrpljen, napabirčen... Ono što je pisac imao na stolu (čuj, na stolu; u kompjuteru) kao prvobitnu građu kada je pristupio pisanju romana ovde je takoreći savršeno uglačano i povezano precizno odmerenim malterom od pesničkih "upadica" u prozna poglavlja, knjiga je naizgled lako i prirodno srasla kao celina, a da naravno nije izgubila svoju fragmentarnu, rastresitu strukturu. Nije li to protivrečno? Ne, uopšte. Radi se baš o tome da Blašković uspeva da ispiše punokrvan roman čiji je centralni narativni tok baš to da takvog toka, strogo gledano, ni nema, ali ima nečega drugog: batrganja po jednom intimno-građanskom mikrokosmosu te književno-kulturnom miljeu (pre svega novosadskom, ali i vojvođanskom, srpskom...), i povremenih kratkih ili malo dužih odsustava/bekstava od njega, makar kao "ekoloških" prilika da se prodrmaju vlastite biografske ustajalosti, i da se na čistini manje ili veće udaljenosti od našeg toplog svračijeg zakutka prove(t)re uvošteni poretci stvari, da se sopstvena uparložena verovanja i rutinske relacije podvrgnu mogućem razvejavanju. Koje, pak, čoveka s čvrstim utemeljenjem u sebi i u onome što zna zapravo samo približava onom jedva dokučivom jezgru Sopstva, što bi rekli filozofi...
Too complicated? Ma kakvi. Laslo Blašković koristi svoja književna i privatna švrćkanja po Nemačkoj, po carstvujuščoj Vijeni, po grčkim letovalištima te po kletoj Ameriki kao agense onog "pesničkog", plodonosnog (jezički i smisaono, je li) "čuđenja u svetu", baš kao i sopstvenu domaću svakodnevicu, neretko začudniju od bilo čega "spoljnog", za refleksivno ispisivanje poslova i dana koje – čitaocu tako izgleda, a samo to se računa – u prvom sloju ostavlja lažan dojam "uzgrednosti", da bi kao celina oživelo u obliku moćnog romanesknog teksta. Pri tome nimalo sklonog i nipošto štelovanog tako da bilo čime harvderski "impresionira" (temom, obimom...) osim dejstvom jezika, dakle teksta samog. A Blaškovićev je jezik u ovoj knjizi besprekorno ispoliran, mada opet ne onako preciozno – ergo, šmirantski – ulickan kako to zna biti kod nabeđenih "stilista" čije ufitiljene rečeničice i rečeničetine krepavaju na naše oči, dok nas truležni zadah njihovog raspadanja tera da brže-bolje zaklopimo korice njihovih knjiga.
Na jednom mestu u Posmrtnoj maski Blašković kaže i ovo: "Ah, kako bi bilo divno da sam zbiljska zverka, sanjarim, dok se jedva primetno teturam preko osunčanog trga. Kako bih voleo da ljudi imaju pravi razlog da me mrze. I da ja imam stvarnu mogućnost da budem okrutan ili milostiv. Istinski urednik sopstvenog života, a ne pobunjenik na pijanoj lađi." Sanjarenje odviše ljudsko, nema sumnje. Međutim, šta? "Pravi razlog" da te "mrze", pri tome trajniji od sumornih borbi trenutka, uvek je u tekstu samom: to jest, u tome što u njemu i s njim možeš da učiniš ono što, blago rečeno, nije dato svakome.

Teofil Pančić