Hleb od ruža

30.09.12

Prošlost je lekovita, uvek, kada nije prošla. Opipljivija je od budućnosti. U njoj su zrna pouke, nade

Književna opština Vršac, u poznatoj biblioteci KOV, objavila je novu zbirku pesama Tanje Kragujević (1946), pod naslovom „Hleb od ruža”. Svoj pesnički prvenac pečatila je u dvadesetoj godini, u kolekciji „Prva knjiga” Matice srpske (1966). Od tada je štampala još šesnaest zbirki. Od 1993. godine autor je KOV-a, gde je objavila sedam knjiga poezije, malih eseja i lirske proze. Živi u Zemunu, i kako voli da kaže - okrenuta Dunavu.

Knjiga „Hleb od ruža” ima četiri tematska ciklusa: Među trepavicama, Mesec od peska, Zanos svetlosti, Sećanje svile i Everglade.

Mnoge vaše pesme su u šiframa. Kako se dolazi do ključa šifrarnika?

Josif Brodski, negde piše da se u pesniku katkad reči talože, kao i iskustva. Sediment su, koji isijava. Verujem da su reči multipolarne, dotiču različita iskustva, i za njih se uvek drugačije vezuju. Za poeziju zato, gotovo, da ne važe jezičke formule. Ona ne reprodukuje, već stvara - melodiju i šifru svoje stvarnosti. Verbalni pejzaž, stoga, sadrži i moć onoga što su upamtile, i čaroliju onoga što su zamislile poetske reči. Čitaocu daruju i citat realnosti, ali i refleksiju, stvarno, i imaginarno - a tu je već ugrađena i njegova vlastita šifra odgonetanja.

Da li stihovi: „Vlasnik sam putnih kovčega / onih koji ne putuju”, govore o našoj sirotinji, prinudnom zatvoru, jer zbog nemaštine nigde ne možemo da putujemo?

„Zaboravila sam da putujem” - napisala sam u svom malom eseju vršačke knjige, još 2003, i dodala: „Zvuči kao bolest, nedostatak, nemanje”. Sanjam druge prostore, kao disanje. Dala sam tada sebi čak i izmišljeno ime - Tunuma. Liči mi na lutanje. Na slobodu. Putujem, jezicima na kojima čitam. I onim, kojim pišem. U zbilji sam kao slepi putnik čarter leta, koji jedva raspozna natpise i putokaze, uveliko izmenjene stvarnosti.

U knjizi ima i optimizma: „A usred havarije / evo i praznika”. Vidi li se izlaz iz tunela?

Deca i anđeli - sred svega izmišljenog - u vozovima i tunelima mojih pesama, „istinski se ljube”. Bacaju na perone mrvice te sreće, kao fusnote, za dalji tekst te nepatvorene sreće. U zbilji, u tunelima smo bez ovih sjajnih, uputnih zvezdica - u vizijama izumitelja sreće, koje, često, predugo traju za jedan stvarno mogući poljubac realija i snova.

Iz surove sadašnjosti, često se beži u prošlost. Sećanje na prošlost postaje lek od sadašnjosti?

Prošlost je lekovita, uvek, kada nije prošla. Opipljivija je od budućnosti. U njoj su zrna pouke, nade. Jer živelo se, volelo, gradilo, opstajalo, u enigmama različitih epoha, i pre nas. Prošlost koja ne može biti zaboravljena, zaliha je pametnih knjiga, i prisnih zagrljaja, koje ne nalazimo uvek na ekranima pametnih sprava. Gotovo nigde, sem u listanjima zbiljskih tragova, u analima duše.

Pesniku je dovoljan „obed od jednog cveta”. Ali, šta da rade oni koji ne umeju da zamišljaju cvetni ručak - hleb od ruže?

Udahnite miris jesenjeg zraka - umesto vibracija mreže. Pogledajte te leteće ribe talasa nad vodom, koje još uvek ima ova planeta, čak i vaš zavičaj. Upamtite ime suseda. Recite neku reč psu lutalici. Kupite ruzmarin, morsku so, napravite svoj hleb. Neko će već doći na večeru. Možda, kao homo dupleks, otkrijete da upravo vi čuvate taj tajni plamen, što se u stihijama svakodnevlja, i svega obećanog, od vas odmetnuo, ili u vama skrio. Kao pritajeni taoista, osetite tu veličajnu, regenerišuću snagu, koju podupire minijaturnost. Dovoljno je imati u vidu bozon! Trag zvezde, ili nevidljive galaksije, što podržavaju kruženje koje nas čini mogućim u univerzumu. I prah je, negde i nekada, podupirač i lek. Istrunjeni cvet noćurka, ili srećan slučaj, koji preživi katastrofu. Oker i zlato, gustina i prozračnost nepremerivog, dok šetate, i sa nekim delite taj jedini ručak - etar, disanje. Nutarnju ružu. Predviđate i vreme kada će u izlozima knjižara stajati samo po jedna knjiga. Da li će to biti neka sveta knjiga, koja će zameniti sve ostale, ili slutite kraj izdavaštva?
Jedna knjiga, nije premali broj. Ukoliko je stvarna. Knjige se umnožavaju čitanjem. Šaputanjem, ako hoćete. Prizivam, u stvari, tu vrstu bliskosti, u kojoj se možete obratiti nekom, ozareni saznanjem, otkrićem smisla. Otkrićem - drugog. Rastvorena knjiga prevazilazi jednu stranicu, podrazumeva dve: pisanje i čitanje, priču koja ima odgovor, drugu priču. Ako ta knjiga preživi, preživeće - gotovo sve.

Pominjete sedmovratu Žiču. Od čijih pogleda nas štiti „sedam žičkih kruna”?

Pismo, pisanje, najdemokratskija je stvarnost koju znam. U njoj je sve otvoreno - čitanju, tumačenju, zavođenju i odbrani, otrežnjenju, plođenju značenja, lirskom disputu, vrhunskom uživanju. Nevrednost tu propada sama. Duhovna sabranost, „sedam žičkih kruna”, ali i poezija, zaštitni su znak naše ugrađenosti u zajedništvo sveta - i krov za naše rasutosti. Ispratiti nekog na put, a reći samo jednu reč - lisje,onu, Radičevića, Crnjanskog, Ristovića, isto je što i gajiti manastirsku lozu, živi končić nade, suprotnost zaboravu. Put kući.

Kakva je uloga poezije u današnjem, ovako ubrzanom, svetu?

U poeziji iznova otkrivamo stvarnost svih stvarnosti - ono na čemu se opstaje, što drži na okupu, i odiže vidik. Polivalentna je, moćna, starinska i moderna, dekoder svih frekvencija vremena - otkrivalačka, osvešćujuća, i tvoračka. Saglasje bunta i nežnosti. Višestruka opismenjenost. Kutija svih kutija. Kovčežić jezika, i etarskih mirisa, duše.

Živite u Zemunu. U kojoj meri vam ova reka donosi smirenje i inspiraciju?

Nikada neću zaboraviti dostojanstvo šetnji svih koji su dolazili na Dunav, po kap okrepe i mira, u vreme bombardovanja. Dunav je reka snage, pamćenja, leksikon vetrova i priča. Kao što su i zemunske fasade, bašte. Gledam moćne platane, stabla ginka, veslače, jedra, i mislim - prebrodićemo buru. Kao ljuska, na talasu, čunčić je otkrića, svetlosti, beskonačni mir.

Zoran Radisavljević

16.09.12

Tanja Kragujević o novoj knjizi pesama "Hleb od ruža" u izdanju KOV. Stvarnost nam, zapravo, nudi sve sem poezije, te posebne usklađenosti naših realnih opažaja, svesti, saznanja, i - naših vizija, želja

PRVE pesme iz knjige "Hleb od ruža", koju je upravo objavila u KOV-u, Tanja Kragujević napisala je pre četiri godine. Neki drugi događaji i teme zaokupili su zatim njenu pažnju, i uslovili nastanak tri druge knjige - zbirke poezije "Motel za zbogom" ("Povelja", 2010), knjige malih eseja "Izgovoriti zvezdu", i lirskih zapisa ("minueta") "Talog nedovršenog", koje su iste godine izašle u izdanju KOV-a i "Agore".

- U tom periodu objavljena su i dva izbora iz moje poezije: "Staklena trava" ("Agora", 2009), i "Ruža, odista" (povodom Nagrade "Milica Stojadinović Srpkinja"), 2010. Žudela sam, sve to vreme, da se vratim započetom rukopisu i dovršim ga, onako kako sam smatrala da zaslužuje - kaže pesnikinja za "Novosti" o novoj zbirci "Hleb od ruža", u kojoj predstavlja oko sto pesama, u pet ciklusa.

* Zašto ste se opredelili za takav naslov?

MONASI REČI

- Decu izjutra ne bude više stihovi dečjih pesnika. Portreti pesnika nisu na plakatima naših trgova, niti na razglednicama, u knjižarama, u školama. U prostoru kulture pesnici nisu ni domaćini ni gosti. Biblioteke mogu bez novih poetskih knjiga. One stare, čak i raritetne, nema ko da reparira. Čekaju, u uglovima, na otpis, smrtnu kaznu. Kulturni trezori izgnani su, u prekasne televizijske termine. Poeziju neguju i promovišu pesnici. Slobodni strelci, padobranci, monasi reči, emigranti u poetske svetove, nomadi kroz oskudice sadašnjosti - večito zaraženi virusom poezije. Raznosioci eksplozija vrednosti, postojanja, jezika, kulture, civilizacije govora. Samo neka budu. Jer u drugačijem čitanju onoga kad-tad trenutka, u tome je sve.

- Period koji pominjem doneo mi je, u ličnom iskustvu, a time i kao pesniku, nova, kristališuća saznanja, sažeta u dvoznak, pod kojim se i inače, verujem, mogu čitati moji stihovi. Neki vid svesti o dražesti i nevinosti svakog životnog časa, a istovremeno, neotklonjivo saznanje da svaka od tih dragocenih senzacija prerasta, kao i samo naše postojanje, u neizvesnost sećanja, neuhvatljivost samih suština, koja fluidnošću, a opet i suštinskim smislom, ispunjava našu egzistenciju. Lepotom i hlebnim suštastvom, koje postaje, i ostaje, nevidljivo - poput mirisa ruža.

* Postoji li zajednička nit koja se provlači kroz ove pesme?

- Naše senzacije su raznostrane, putuju različitim smerovima, ka drugim. Daju katkad prikaz male, haotične postavke naših zbilja, kojima nastojimo iznaći veze, saglasja, novu dinimaku, i smisao. Pesme svakog niza ove knjige su poput lanca, koje nas neumitno vezuje za životne obale, a koji, opet, u mekšem vidu, baca svoje senke u dubinske i etarske neizrecivosti. Mogu se čitati tako, obod uz obod, bod uz bod. Ili, kao album pastela. Vidljivih i nevidljivih pejzaža. Ponekad su to i latice natčulnog, koje smo nekad davno videli, i upamtili. Sačuvali u memoriji čula, istoriji saznanja.

* Nije li neobično danas objaviti obimnu zbirku poezije?

- Rukovodilo me je, pre svega, osećanje za unutarnju arhitektoniku: tok i ritmičnost celina, čak i naslova, kao i motivi. Retke su obimnije knjige poezije. Ali šta može odrediti dužinu te reke, tok tog fluida, unutarnjeg filma i njegove kratke rezove, sem logike dela.

* Šta vas inspiriše, šta pritiska poetski okidač?

SVE JE MOGUĆE

- Stvaranje je nasušno, i zato što je sa nama, u našem trenutku, ali i negde za korak dalje, i izvan njega, tajanstveno, ili rasvetljujuće, inspirativno, već i zato što je u njemu sve moguće. Moguće je da se probudim, usred noći, a da to bude u pesmi, ili da se vratim iz šetnje, uz Dunav, i donesem u sebi ispisane pastele. Volim, ipak, da te "zapise namah" ostavim u kompjuterskoj svesci. Dozvolim im da budu gotovo zaboravljeni, da ih kasnije pročitam kao da su tu zaslugom nekog drugog, i tako o njima bolje sudim. Ta percepcija drugog trenutka, i dopunske vizure, presudna je provera pesme.

- U periodu povišene koncentracije i osetljivosti, kao što je bio ovaj, koji je zbirni luk našao u "Hlebu od ruža", inspiriše me gotovo sve što mi privuče pogled. Kao da je stvarnost sazdana tako da svakim detaljem potkrepi i utvrdi moje vizure, koje bih mogla nazvati svojom "poetikom oduvek". Gotovo da se stvori tajni savez između percepcije i zgusnutih meditacija. Jednostavne životne situacije nude se kao obilje istina, koje izmiče okvirima. I kada nas to obilje pritiska, ono istovremeno animira, traži imaginativne, ili metafizičke odsupnice i nadgradnju.

* Koliko vam je teško da u nepoetičnoj i ubrzanoj svakodnevici osetite, pronađete, ulovite i opišete trenutke vlastitog i univerzalnog postojanja?

- Stvarnost nam, zapravo, nudi sve sem poezije, te posebne usklađenosti naših realnih opažaja, svesti, saznanja, i - naših vizija, želja. Nudi nam nemilosrdne kontroverze i neuslišenosti. No, da u stvarnosti postoji taj sklad, možda životni instinkt i žudnja umetnosti ne bi imali povoda, smisla i razloga da nas pokreću. Da snuju tu udaljenu i drugačiju kuću bića. Možda bi, u mrtvoj trci, bili stvaranje i svet. U zamci frustracija i nedorečenosti, posebnim čulom, snažnije osećamo da upravo ona, Poezija, jeste u svemu. U tome je njen zahvat šestarom - njen ubod u ranu i neopipljivi lek, koji se rastvara u nama, poput esencijalnog napitka, u kapi ili dve, kojima dišemo, prisutni u realnosti, a uz sublimne reflekse koji nam govore kako je dobro, i katkad bolje, izbeći jednoznačno. Ne biti sužanj - ne biti uvek tu, ili ne bar pokoren, u samo jednom značenju i smeru. Zaustaviti se, načiniti, od efemerija, konvencija, i usuda, tren vredan slavlja, akumulirano bogatstvo, što blesne. Kao kad vidim labuda na mutnoj vodi Dunava - istovremeno iskusim stvarnost, i epifaniju.

* Kažete u jednoj pesmi da ste "dete svojih reči".

- Upravo su ti metaforički, hermetizovani primeri životno-poetskog iskustva, zahvat u dva sveta, najčistiji vid pesničke egzistencije, i egzila. Pesma se ne oglušuje o svoju pripadnost živoj matici vremena, a opet, vlasna je da kreira svoj jezik, svoju fantastičku elaboraciju stvarnog. Postoje časovi kada pesnička rečenica hita da se tek nastani u pesmi, da reprodukuje život. Ali i oni koji se u tihostima, emanacijom doživljenog, preobraćaju u jezik. I njega preobraćaju. U drugi, katkad posebno šifrovani govor, koji se ne zadovoljava komfornostima naracije, već teži, čak i najmanjem, prostoru višeznačnosti.

* Uspevaju li pesnici da se nose sa autorima tiražnih proznih hitova, da zadrže stare i pridobiju nove čitaoce?

- Pesnici često i ne znaju za ove autore. Niti ti modeli stvaranja mogu da im budu vodiči. Biti sam, u nepouzdanim vodama - ne zvuči li to dovoljno pesnički, zavodljivo, odvažno, i ipak, nezamenjivo. Toliko, da može pokriti svaki tiraž. Od jednog, do neizbrojivog.

* Iako se uglavnom svi slažu da je poezija najvitalniji deo naše književnosti, retke su izdavačke kuće koje neguju poeziju. Kako ocenjujete takvo stanje?

- Decu izjutra ne bude više stihovi dečjih pesnika. Portreti pesnika nisu na plakatima naših trgova, niti na razglednicama, u knjižarama, u školama. U prostoru kulture pesnici nisu ni domaćini ni gosti. Biblioteke mogu bez novih poetskih knjiga. One stare, čak i raritetne, nema ko da reparira. Čekaju, u uglovima, na otpis, smrtnu kaznu. Kulturni trezori izgnani su, u prekasne televizijske termine.

Poeziju neguju i promovišu pesnici. Slobodni strelci, padobranci, monasi reči, emigranti u poetske svetove, nomadi kroz oskudice sadašnjosti - večito zaraženi virusom poezije. Raznosioci eksplozija vrednosti, postojanja, jezika, kulture, civilizacije govora.

Samo neka budu. Jer u drugačijem čitanju, onoga kad-tad trenutka, u tome je sve.

Bane ĐORĐEVIĆ