Tanja Kragujević rođena je 1946. u Senti, pitoresknom gradiću na Tisi, u Vojvodini.
Diplomirala je 1970, a magistrirala 1973. na Filološkom fakultetu u Beogradu, na grupi za Opštu književnost sa teorijom književnosti. Magistarski rad, posvećen jednom od najhermetičnijih i najznačajnijih srpskih pesnika Momčilu Nastasijeviću objavila je u formi eseja u uglednoj ediciji Argus, beogradske izdavačke kuće "Vuk Karadžić", 1976.
Prvu pesničku knjigu objavila je u dvadesetoj godini, u kolekciji "Prva knjiga", jednog od najstarijih i najznačajnijih izdavača u Srbiji ("Matica srpska", Novi Sad, 1966.) Od tada je publikovala šesnaest pesničkih zbirki.
Zastupljena je u više antologija savremene srpske poezije u zemlji i inostranstvu. Gostovala na festivalima poezije: Struške večeri poezije (Makedonija), Puškinovi dani poezije (Rusija), Trg pesnika, Budva (Crna Gora). Učestvovala u radu Književne kolonije u Sićevu (1994), i u nekoliko međunarodnih književnih projekata (Dictionary of the Street, Vienna, 2005 i drugim). Pesme su joj prevođene na engleski, nemački, španski, mađarski, holandski, bugarski, makedonski, slovenački, ruski, beloruski i esperanto.
Više od petnaest godina bavila se izdavačkim radom. Kao urednik jedne od značajnijih izdavačkih kuća u Beogradu kreirala je nekoliko zapaženih kolekcija savremene srpske i svetske književnosti, sabrana i izabrana dela domaćih i svetskih autora. U te poduhvate spada i uređivanje i prvo publikovanje na srpskom jeziku Izabranih dela Marine Cvetajeve (1990), kao i edicija Alpha Lyrae posvećena najznačajnijim imenima moderne svetske poezije, u kojoj su, između ostalih, objavljene pesničke knjige H. L. Borhesa, Filipa Larkina, Silvije Plat, Česlava Miloša, Janisa Ricosa, H. M. Encensbergera, Tadeuša Ruževiča, Josifa Brodskog, Vislave Šiimborske, Adama Zagajevskog, Čarlsa Simića i drugih.
Dobitnik je značajnih domaćih priznanja: za poeziju "Brankove nagrade" (1966) i nagrade "Đura Jakšić" (1993); nagrade "Isidora Sekulić" za esejistiku (1976); nagrade "Milan Bogdanović" za književnu kritiku (1996). Za književni i kulturni doprinos u Srbiji nagrađena je plaketom rodnog grada (1968) i Plaketom grada Beograda (1984).
Od devedesetih godina slobodan je umetnik. Posvećuje se intenzivnom čitanju: reka, gradova, ljudi, knjiga, verujući da je čitanje osnov svakog pisanja. Njeni eseji o domaćoj i svetskoj literaturi, emitovani na talasima Radio Beorada (Drugi program, posvećen kulturi) sakupljeni su u tri "Knjige čitanja", objavljene u Beogradu l994, 1997, 2001.
Knjigu eseja o savremenim srpskim pesnicima Božanstvo pesme (o poeziji značajnih savremenih srpskih pesnika (Miodraga Pavlovića, Ivana V. Lalića, Aleksandra Ristovića, Srbe Mitrovića, Dušana Vukajlovića i Nenada Šaponje) objavila je beogradska "Prosveta" 1999.
Pisanje neposredno poistovećuje sa traganjem za "spojenim sudovima života i poezije", ne samo kroz pesnički izraz, već i u posebnoj formi mikroeseja, čija se struktura i intonacija usredsređuju na pesnička otkrovenja (pa i poetsku odbranu) fenomena svakidašnjeg življenja i maksimalno redukovan prozni izaraz, iz čega je nastala autorki najsvojstvenija forma lirskog eseja. Knjiga Kutija za mesečinu, pisana u ovom duhu i objavljena 2003, kod malog ali veoma značajnog izdavača evropske orijentacije (Književna opština Vršac) pokazala se kao uspešna u negovanju ovog prosedea ujedno i veoma podsticajna za dalje stvaralačke opite u istom ključu.
Tanja Kragujević živi u Zemunu, gradu za dužinu jednog mosta udaljenom od Beograda, sa druge strane čuvenog beogradskog Ušća, gde Sava i Dunav isto tako, ali iz nešto drugačije perspektive, ocrtavaju povest reka i vidikâ, mir pejzaža i ritmove urbane kulture, drhteći nad vodama - poput igle kompasa, uperene na sve strane drevnog i savremenog sveta - ili pak nalik peru rečnog galeba, zarivenom u rečnik prirode i jezika.
15.09.08
Sledim ritam srca
Tanja Kragujević, pesnikinja i esejista
Svaka realnost je, znamo, najfantazmagoričnija zbilja, pa ni vreme sofisticiranih čuda nije izuzetak.
Tanja Kragujević (Senta, 1946), pesnikinja i esejista, objavila je sedamnaest pesničkih zbirki. Od 1993. godine autor je Književne opštine Vršac (KOV). U ovoj izdavačkoj kući objavila je pet pesničkih knjiga: „Osmejak omčice”, „Osmejak pod stražom”, „Pejzaži nevidljivog”, „Žena od pesme” i nedavno „Plavi sneg”, kao i knjigu malih eseja „Kutija za mesečinu”.
„Plavi sneg” je knjiga urbane poezije, lirska istorija našeg vremena u kojem „zbunjuju se prosvećeni vekovi, vladari pohlepe, svrgnuti diktatori”?
Da, ali u viziji moje pesme. Ona je zaljuljana, i ponekad samovlasna – kao otpor svakom, pa i istorijskom nametu. Sve drugo je, u jednom času, pod njenom supremacijom. A tako biva retko – i samo u pesmi. Jer i ona, kao i jezik sam, najčešće trpe diktat realnosti, reflektuju ga, i snose – kao svoju sudbinu, sudbinu uopšte.
Živimo u surovom svetu, bez ljubavi. Kuće koje gradimo zidamo za „stotinu godina samoće”. Kuda nas vodi tolika otuđenost?
Otuđenost, naizgled, vodi samo drugoj otuđenosti – kao dugoj, polarnoj zimi. To je zakon klimata. No nigde ne stoji da i taj zakon, kao i drugi, ne može biti podvrgnut humanoj proveri, i promeni. I on, naime, može postati predmet ironije, subverzije subjekta – odbrane onoga što je potreba nalik gladi – izazova drugosti, svega što, kao „lepi inat”, upravo pesma neguje u nama. Otuđenost može biti – da budemo blagi – i drugo ime za hibernaciju, čiji će ishod, možda već sledećeg časa, bljesnuti svojim suprotnim likom, punim vitalnog, dijaloškog, saradničkog.
Ovo je svet bez duše, vreme u kome dominira tehnika, u kojem ljudi razgovaraju sa kompjuterima. Čak su i suze digitalne?
Ako se, u jednoj od najmoćnijih zemalja, u redovnu nastavu, uvode „časovi radovanja”, to je već dokument po sebi – da je sve u našim realnostima, u samoj osnovinašeg iskustva, nadrealno, i teledirigovano. Čak i suze. Svedeno, upakovano, i prosleđeno, u vidu poruke, u liku Mrguda ili Smeška. Ne moramo čak ni da ih snabdevamo dubokim i snažnim dozama osećanja. Mladi, sa kojima radim u Kreativnoj školi pisanja poezije na Filološkom fakultetu, imaju problem upravo sa samoiskazivanjem van opštevažećih formula, Si-vija, idiomskih prečica ili emotikona, koji im uslužno zamenjuju samoekspliciranje. Stoga su časovi prava otkrivalačka avantura – Dugo putovanje ka Sebi. Kao i ova nastava radovanja, koju pominjem, to je poniranje, bez koga nema stvaranja. Ovaj izazov, jednako psihološki i sociološki, u zamci je kulture novog ideogramskog pisma, zone brendova i sintetičke moći slike, koja je potisnula, zamenila i gotovo zaobišla lični pečat i znak. Emotivni i misaoni rebus ostavljen je po strani, nedotaknut.
Nada, ipak, postoji jer postoje trenuci u kojima „pišeš mi na opnici pirinča. Odgovaram na zrncu soli”. Nada je ljubav?
Svako očuvano integralno zrno. Integritet po sebi, koji snosi dijalošku strukturu ličnosti, sveta i svemira. Kao u onoj storiji o vlasniku minijaturnog ostrvca u okviru Velike imperije, koji je, nedavno, izrazio želju da svoj posed, i inače osamljen i neprimetan, kao i svaka pojedinačnost – i zvanično otcepi! U eri apstraktne celine, koja nas i ne poima – sem prilikom dostave poreskih računa – priča sa ostrvcetom je fantastično autohtoni, ironični glas samoodbrane.
Preživeli smo ratove u kojima su „tigrovi” dizali pruge, a „panteri” spaljivali sela. Kako ste doživeli raspad zemlje?
Stihovi koje navodite ironijski su osvrt na plemenske sukobe, ma kad i bilo gde se zbivali, pa i kada je u pitanju sama sila, u ulozi plemenskog saveza. Proizvođenje barbara na našim granicama, tu kraj nas, i u nama, u našoj podsvesti, čini se da je steklo neviđeno ubrzanje, energiju precizno upravljane i forsirane potrebe za globalnom promenom, pod operativnim sistemom koji ne broji rane i žrtve. One ga ne bole – on sam ostaje nedodirljiv. No kao što epoha energetskih i nutritivnih kriza i žiteljima najmoćnijih zemalja već oprezno nalaže da „gaje hranu u svom vrtu”, možda će i druge, kompleksnije krize, prizvati ono što Konstantin Kavafi naziva mudrošću. S tolikim iskustvom, „razumećeš već”, veli on, „šta to Itake znače”.
Moj primarni diskurs nalaže mi kultura srca, bliska „sumatraizmu” Crnjanskog. Zatreperim, kad se negde otvori cvet, i umirem, sa svakim umiranjem. Srce je poliglotski organ, govori i razume sve jezike, i utoliko pre multikulturalne spone našeg šireg prostora doživljavam kao prirodni, zavičajni kontekst. I danas mislim da kosmopolitski – i kulturološki i emotivno – bolje i spremnije ovde, nego drugde, shvatamo poeziju „našeg” Severa, i sjaj pastrmki i stvaralačke temperamente Juga – uz sva druga moguća razumevanja, pa i ideju zajedništva. Svejedno što, u mozaiku današnjih novoproglašenih realnosti i drugačijeg poimanja nacionalnih i kulturnih identiteta, ovo osećanje, potreba ili zamisao, deluju iluzorno – sledim ritam kulture srca.
Pitate se ko piše Vaše pesme, da li su pesnici samo pisari. Poeziju uzdižete na nivo božanstva?
Nekada su pesnici propitivali Pitiju i druga proročanstva, ili su prizivali Muze. Danas je opit samog života dovoljno zamaman, rizičan, opominjući i poučan: treba neprekidno meriti puls čoveka, zaboravljenog poput prtljaga na usputnoj stanici, ili kakvog stabla na umoru. Proveriti da li su bližnji blizu, osluškivati seizmografe, merače tajfuna, cene na berzi i u obližnjem dućanu, sravnjivati bilanse nakon orkana, finansijskih kriza i geostrateških oluja – pa priznati pesmi da time što postoji – i podnosi neverovatnu silu kolizije svih stvarnosti u mezgri svojih starih i novih živih spoznaja i reči – ona već jeste podvig, i mudrost po sebi. Ono gorivo doliveno lampi što, poput zaboravljenog fenjera, ipak u nama svetli. Treba je samo zaštititi – i čitati ono što osvetljava.
-----------------------------------------------------------
Mala pesma odbrane
Posmatraju nas i prate sa svih strana. Uvode biometrijske lične karte i pasoše. Prevaziđena su i najcrnja Orvelova predviđanja?
Svaka realnost je, znamo, najfantazmagoričnija zbilja, pa ni vreme sofisticiranih čuda nije izuzetak. Naprotiv. Izuzetak bi pre bio izvesni antikod, „odmetnička” formula, ona „mala pesma odbrane”, koju pominje moja knjiga. Tajno mesto u nama. Gde uzgajamo egzotično voće, ni nalik drogi, koje puca od bodlji oštrovidih pogleda, koraka načinjenih unapred, i u stranu, i vetrova koje navodimo da iz raznih, nepredvidljivih pravaca, duvaju u naša nedra, i ohrabruju nas.
Zoran Radisavljević
