Tanja Kragujević rođena je 1946. u Senti, pitoresknom gradiću na Tisi, u Vojvodini.
Diplomirala je 1970, a magistrirala 1973. na Filološkom fakultetu u Beogradu, na grupi za Opštu književnost sa teorijom književnosti. Magistarski rad, posvećen jednom od najhermetičnijih i najznačajnijih srpskih pesnika Momčilu Nastasijeviću objavila je u formi eseja u uglednoj ediciji Argus, beogradske izdavačke kuće "Vuk Karadžić", 1976.
Prvu pesničku knjigu objavila je u dvadesetoj godini, u kolekciji "Prva knjiga", jednog od najstarijih i najznačajnijih izdavača u Srbiji ("Matica srpska", Novi Sad, 1966.) Od tada je publikovala šesnaest pesničkih zbirki.
Zastupljena je u više antologija savremene srpske poezije u zemlji i inostranstvu. Gostovala na festivalima poezije: Struške večeri poezije (Makedonija), Puškinovi dani poezije (Rusija), Trg pesnika, Budva (Crna Gora). Učestvovala u radu Književne kolonije u Sićevu (1994), i u nekoliko međunarodnih književnih projekata (Dictionary of the Street, Vienna, 2005 i drugim). Pesme su joj prevođene na engleski, nemački, španski, mađarski, holandski, bugarski, makedonski, slovenački, ruski, beloruski i esperanto.
Više od petnaest godina bavila se izdavačkim radom. Kao urednik jedne od značajnijih izdavačkih kuća u Beogradu kreirala je nekoliko zapaženih kolekcija savremene srpske i svetske književnosti, sabrana i izabrana dela domaćih i svetskih autora. U te poduhvate spada i uređivanje i prvo publikovanje na srpskom jeziku Izabranih dela Marine Cvetajeve (1990), kao i edicija Alpha Lyrae posvećena najznačajnijim imenima moderne svetske poezije, u kojoj su, između ostalih, objavljene pesničke knjige H. L. Borhesa, Filipa Larkina, Silvije Plat, Česlava Miloša, Janisa Ricosa, H. M. Encensbergera, Tadeuša Ruževiča, Josifa Brodskog, Vislave Šiimborske, Adama Zagajevskog, Čarlsa Simića i drugih.
Dobitnik je značajnih domaćih priznanja: za poeziju "Brankove nagrade" (1966) i nagrade "Đura Jakšić" (1993); nagrade "Isidora Sekulić" za esejistiku (1976); nagrade "Milan Bogdanović" za književnu kritiku (1996). Za književni i kulturni doprinos u Srbiji nagrađena je plaketom rodnog grada (1968) i Plaketom grada Beograda (1984).
Od devedesetih godina slobodan je umetnik. Posvećuje se intenzivnom čitanju: reka, gradova, ljudi, knjiga, verujući da je čitanje osnov svakog pisanja. Njeni eseji o domaćoj i svetskoj literaturi, emitovani na talasima Radio Beorada (Drugi program, posvećen kulturi) sakupljeni su u tri "Knjige čitanja", objavljene u Beogradu l994, 1997, 2001.
Knjigu eseja o savremenim srpskim pesnicima Božanstvo pesme (o poeziji značajnih savremenih srpskih pesnika (Miodraga Pavlovića, Ivana V. Lalića, Aleksandra Ristovića, Srbe Mitrovića, Dušana Vukajlovića i Nenada Šaponje) objavila je beogradska "Prosveta" 1999.
Pisanje neposredno poistovećuje sa traganjem za "spojenim sudovima života i poezije", ne samo kroz pesnički izraz, već i u posebnoj formi mikroeseja, čija se struktura i intonacija usredsređuju na pesnička otkrovenja (pa i poetsku odbranu) fenomena svakidašnjeg življenja i maksimalno redukovan prozni izaraz, iz čega je nastala autorki najsvojstvenija forma lirskog eseja. Knjiga Kutija za mesečinu, pisana u ovom duhu i objavljena 2003, kod malog ali veoma značajnog izdavača evropske orijentacije (Književna opština Vršac) pokazala se kao uspešna u negovanju ovog prosedea ujedno i veoma podsticajna za dalje stvaralačke opite u istom ključu.
Tanja Kragujević živi u Zemunu, gradu za dužinu jednog mosta udaljenom od Beograda, sa druge strane čuvenog beogradskog Ušća, gde Sava i Dunav isto tako, ali iz nešto drugačije perspektive, ocrtavaju povest reka i vidikâ, mir pejzaža i ritmove urbane kulture, drhteći nad vodama - poput igle kompasa, uperene na sve strane drevnog i savremenog sveta - ili pak nalik peru rečnog galeba, zarivenom u rečnik prirode i jezika.
21.10.06 Politika
Svetlucave karike pamćenja
Žena od pesme, Tanja Kragujević
Sa ukupno petnaest zbirki poezije i šest knjiga eseja, Tanja Kragujević nesumnjivo spada u naše najplodnije pesnikinje, posebno one koje su od devedesetih do danas dostigle punu stvaralačku afirmaciju. Upravo je u tom periodu autorka objavila čak dvanaest zbirki različitih, pa i oprečnih poetičko-formalnih rešenja i senzibiliteta. Tako se najnovija Kragujevićkina knjiga pesama nesumnjivo oslanja na onu vrstu slikovne poezije koja je možda svoj vrhunac dostigla u mozaičkoj zbirci „Pismo na koži” (2002).
Stiče se utisak da pesnikinja i ovde nastavlja svoje osluškivanje značenja i sveukupnog smisla slike, i to osobito one koju je Salvador Dali odredio kao hipnagogičku. Ona se pesniku javljaju u budnom stanju, iako nesumnjivo pripadaju i fundusu snevanja, ali i proročkih objava. Te slike su izvanredno dinamične, zapravo nezaustavljive kako u unutrašnjim lagumima poetskog pamćenja, tako i kao pozitiv svakodnevice urbanog okruženja. Ako bismo uspeli makar na čas da zaustavimo i jednu od tih slika, spoznali bismo šta znači: „to nežno to strašno biće smisla” („Lektire”).
Na taj način glas lirske junakinje postaje ono zbirno sočivo kroz koje se prelama ne samo svet podsvesnog i oniričkog, tajanstvenog i mitskog govora, već i način ovladavanja iracionalnim, gotovo demonskim dejstvom tih slika. Kao i pokušaj da se njihov poremećen, a ipak nekako slućen, negde upisan redosled i poredak organizuje, osvesti. U najvećem broju pesama, koje su ovom prilikom naslovljene, ali se takođe nižu bez uobličavanja u cikluse, Tanja Kragujević opipava puls vlastitog srca i njegovu stvarnu „poetsku” izdržljivost pred naletom neprekinutog sećanja na detinjstvo, koje se lajtmotivski ponavlja gotovo u svakoj pesmi iz zrelog doba. Tamo, gde kako kaže „spava misao./ Tužna zvučna viljuška./ Gde pismo pruža koren/ kao platan zanjihan/ baroknm otporom lirike” („Trezor”).
Ta provokacija imaginarnog doživljava se kao telesni odgovor rečima, način ukrštaja „slepe pustoši kože” i „nerazgovetne i meke/ delte tvog pola”. To je pismo koje se piše od pamtiveka, palimpsest iskustvenog i žuđenog, čija krhkost, pak, neprestano upućuje upravo na njegovu starost. Čitavi svici davno šifrovanih priča, ali i onih aktuelnih, vezanih za poslanice sa snežnobelih ekrana, čiji odblesci stižu putem provajdera u tamnu gamu melodije i slika.
Raslojenost identiteta u vremenu, prostoru, u jeziku zaborava i jeziku sećanja pojavljuju se kao provizorni, ali prepoznatljivi okviri bilo za ispovednu „ja” autotematizaciju, bilo kroz vid efektne simboličke objektivizacije i izmeštenosti od upliva „ja” govora. Takve su pesme „Tara”, „Noćni leptir”, „Nepogoda”, „Dva minuta ruže”, „Zidovi”, „Trezor”, „Stanica Delfi”, „Vikend aranžman”, „E 75”, „Bez dobrih vesti” i posebno završna, potresna pesma „Iglo”. U njima je jezička moć slike koja čini osnovu statičkog ulančavanja obrisa jednog maglovitog, iracionalnog iskustva možda najpotpunija.
Sintaksičkim eliptiranjem, neodređenim objekatskim konstrukcijama, prividnim označavanjem prividno označenog, pounutrašnjenim samogovorom i njegovim retoričkim obrtajima, odjecima „lektire” i drugačijih tipova realnosti – pesnikinja postiže onu „zrelu težinu” jezika koji vaja njenu „ženu od pesme”. Navedimo makar jedan primer: „Sa one strane sna/ gde nepogoda je/ ovaj zaspali um/ koji više se ne može/ probuditi u četiri stabla./ U četiri senke na drumu./ Oblak sišao u moje grudi./ Oluja u kojoj nikuda se/ od sebe ne mogu skloniti” („Nepogoda”).
U tim pesmama treba prvenstveno tražiti ne samo melanholnični eho herbarijuma sna, već i autorefleksiju postojanja, magijski odnos između poezije i istorije, duha i tela, čulnog i duševnog, odlaska i povratka, samoće i njenog poricanja, nade i beznađa. U njima se posebnim ritmičkim i slikovnim rezovima postiže dinamika telesnog poimanja pesništva.
S druge strane, odveć razlivena kompozicija obimne zbirke, povremeni nanosi jezički haotičnih, hotimično automatskih slika čija asocijativnost završava ili u nejasnosti, ili u očekivanom, ponovljivom izboru sklopova reči, zahtevaju neki novi „poetički zahvat” u jednoj od autorkinih sledećih zbirki. Osobito u pravcu pesama simboličke naracije, među kojima je Tanja Kragujević već napisala nekoliko antologijskih tekstova.
Bojana STOJANOVIĆ PANTOVIĆ
Noćni leptir
Slušala sam ženu
sa imenom Nao.
Pevala je dozivajući ritam
nevidljivog doboša.
Udarajući dlanom o grudi.
Razumela bih ženu
sa imenom Nao
i da je samo pevala.
Razumela bih je
i da je zaboravila reči
i melodiju pesme.
Ali ona je zatvorenih očiju
prstima osluškivala
slepu pustoš kože.
Prašinu bačenu
u praznik pesme
unutrašnjeg vetra.
Dodirujući ključnu kost.
Kao raspeće
pod kojim gori
noćni leptir.
Tanja KRAGUJEVIĆ
