Talog nedovršenog

05.02.11

Urbanost je festival filma, sa živim akterima i nevidljivim rediteljem, fantastičnim dramaturgijom i neočekivanim vizurama. Nikada ne tek slajd-šou, već telo grada i grad duh, nesklad i nepomirljivost – kaže Tanja Kragujević, u čijim novim pesmama promiču junaci kao što su Lao Ce, Širli Besi, Li Remik, Rubens Barikelo

Narodna biblioteka „Stefan Prvovenčani” iz Kraljeva, u ediciji „Povelja”, objavila je novu zbirku pesama Tanje Kragujević „Motel za zbogom”, a Književna opština Vršac, u biblioteci KOV, zbirku lirskih eseja „Talog nedovršenog”.

Tanja Kragujević (1946), autor je dvadesetak pesničkih knjiga. Prvu – „Vratio se Volođa” objavila je Matica srpska, u poznatoj ediciji „Prva knjiga”, 1966. godine. Pesme Tanje Kragujević zastupljene su u mnogim antologijama poezije u zemlji i inostranstvu. Dobitnik je naših najuglednijih književnih nagrada. Njena poezija je prevođena na mnoge evropske jezike.

Zbirku „Motel za zbogom” posvetili ste svojoj majci. Posebno je dirljiva pesma „Ponude”. Majka jede kao ptica: jednu jagodu, jedno zrno grozda... Sve što dobijemo od Gospoda(ra) na kraju moramo da vratimo?

U jednom trenutku našeg iskustva sudare se vremena, svetovi, saznanja. Promene se smerovi, u kojima vidljivo i nevidljivo razmenjuju svoje darove. Velike emocije, u svom kristalu (pesma ne trpi odviše naracije), otklanjaju suvišnosti. Vide ogromnost u sićušnosti, u onome što nas uistinu hrani, i drži. Dovoljno je zrno – a toga nismo svesni. Najposle, dovoljna su, i najdragocenija, prisustva. To nam kazuju rastanci, tišine. I kad je reč vraćena tvorcu priče, prisustva su ta vrednost neopipljivog. Gde uvek iznova spusti se ljubav, po vazduh, i vodu. Kao „golub hromog lepeta”, u ovoj zbirci, što oživi od ejdetskih slika, od neporecivosti onoga što više nije tu, a zauvek je u prisutno, u nama. Najdelikatniji izazov ove knjige bio je preokret vizure, rastvaranje prepoznatljivih simbola u prostor koji je isti, ali se u njemu, umesto praznine, gnezdi telo duha. Gde ljubav i smrt „otvorenih su ponuda”. A jedina nagrada je „dobitak esencije,/ u hronici izgubljenog”.

Junaci nekih pesama su stvarne ličnosti: Lao Ce, Širli Besi, Li Remik, Rubens Barikelo... Neobično za poeziju?

Vreme je hladan vetar. Briše sve pred sobom, odnosi događaje kao gužvice papira. Jezik čulnih opažaja i fakta važan je pesmi, gotovo kao vrednost fotografskog snimka, odlomka iz dnevnika, isečka iz štampe. To su mali okidači pamćenja, koji nas podsećaju da je vreme uvek više nego sadašnjost, koja, danas posebno, podupire brzinu kojom zaboravljamo. I mali citati mišljenog tu su da podsete na tezaurume koji nas čine. Istoriju filozofije, književnosti, pisma uopšte. Jer prošlosti je ipak bilo, a u njoj i mnogo toga vrednog pamćenja. Naš unutarnji jezik – od prozračnih slova – u samoj suštini je višetomni rečnik, koliko i mali praktični priručnik, i idiomatika trenutka. Pesmi je dato da ono što smo poneli iz jednog vremena, njegove znakove, aromu, poruke, upis drugih u naša bića, učini vidljivim. Iako je lirika govor posve ličan, stišan, fluidan, ezoteričan, poezija čini da i jedan stih može biti više od pokretne znakovitosti trena. Njena moć, posebno u paletama savremenih uvida i otvorene poetičke širine, jeste u vanrednoj mogućnosti da iz ovih mikstura artikuliše – integral.

U pesmi „Istraga” puca se na „plahu kišu”, na „vrapce i vetar”, a sve liči na ubistvo Zorana Đinđića. Premijer je ubijen, objašnjavate pesničkim jezikom, zbog zaslepljenosti „preživelom ideologijom čula”?

Tragičnost tog događaja paradigmatski je povod male pesničke rasprave, čija je tema atentat na postojanje. Metaforički rečeno, sva osmatranja, šifre, satelitska nadgledanja, čitave mreže prikrivenih zaštita, kao da su u dijalogu, i nadmetanju, sa drugim sistemom znakova, šifri i nadgledanja. Sve je opšti, i vanredni interes – ako ne zaboravimo lični pancir. U svetu gde su prirodnost, otvorenost, dobra namera, i osećanje slobode – možda čista nesmotrenost. Možda „previše” ličnih prava, sred neprozirnosti pretenzija nepoznatog: pravo na govor ili ćutanje, na to da smo nepromišljeni šetači u nepromišljenom kvartu, ili platan, vozač u noćnim satima, da smo ovoga ili onoga pola, usamljenici, majke – akteri sopstvenog života – nečiji prijatelji, susedi, i neizbežno, očevici. Da odgovaramo izazovu života, „almanahom retkih osobina”. Da prihvatamo rizik postojanja – ironično rečeno – kao previd. Kao usamljenost hrabrih, veru bezazlenih. Želela sam da iskažem tu zabrinutost. Premda je i poezija, u moru potrošnih reči, još jedna upadljivost, fatalna greška: okliznuće u jezik. U pamćenje.

Motiv za urbanu pesmu može da bude sve: i košava, i stradanje u saobraćajnoj nesreći, i kombi sa „programom za ledeno doba”?

Urbanost je festival filma, sa živim akterima i nevidljivim rediteljem, fantastičnim dramaturgijom i neočekivanim vizurama. Nikada ne tek slajd-šou, već telo grada i grad duh, nesklad i nepomirljivost, što pamte i prenose kulturološki zapis, otisak naših bića. Tu smo noćili, budili se, koračali, voleli, mislili, stvarali, a pretapanja znakova urbane kulture, svako lice i pojedinost, odaju svoje impulse, u jeziku tenzije, u šumovima radiofonske fontane. To je energija što imaginira nov život, što se preliva u sutra, i nehotice upisujući u svoje nadstvarne amalgame i tragove „bivših života”. Taj megagovor, i naš, i nama stran, podstiče da se u njemu pronađemo, iskujemo svoj fragment priče o njemu, filigran iz svoje pesmotvorne radionice.

Zašto smatrate da su kratke reči teže, nespokojnije, i da, zato, ne lete?

Kratke reči nemaju pomagače, ne oslanjaju se na verbalna tkanja i magiju poetske priče. Same sebi dosuđene, nose pečat odsudnosti. Što ne znači da se ne kreću, samo je njihov put teži, zatvoren, kao unutarnji lunarni obrt. Kako je pisala Vesna Parun: kamen ne ostaje kamen...I kamen se nekuda seli. Putevima metamorfoze. Od čulnosti do transparencije svog metafizičkog središta.

„Ja sam ekran”, kažete u istoimenoj pesmi, i to zvuči kao krik. Hoće li moderne tehnologije i sve veća otuđenost ljudi – uništiti poeziju?
I tehnološka čuda iznedrile su strasti. „Dolama teksta za dvoje”, u velikom pismu vremena – etrurskom, i elektronskom, pre svega je eros, ponad erotike, duh stvaranja, protiv smrti pisma i erosa – sudar svetova. Poezija je u oku i u duhu onih koji je pronalaze, čitaju, i pišu. I dete kada ugleda pahulju na svojoj rukavici, u stvari čita poeziju. Iako će to tek kasnije saznati. Glad za emocijom, smislom koji nas napaja, nastaje upravo kada dođemo do granice, pretnje ispraznošću, i prazninom. Onda budućnost poezije znači, kako kaže Ruževič, početi ispočetka, još jednom, početi od kraja!

Najuspešnije su ljubavne pesme: „Sklopljeni smo/ Kao kazaljke”. Ljubav sve pokreće i održava?

Da, ako nije tek porudžbenica za dostavu ugođaja. Niti melodija iz ponuda mobilne telefonije. Po sebi već – ljubav je najbolja pesma, jer je kreacija. Invencija i odbrana postojanja. Fascinantni put u nepoznato, tu, unutar nas samih, i drugog. Ili razgovor ljubavi, koji ukida vreme i daljinu, uzrok i posledicu, čineći opstanak, svrhu humanog sveta, mogućim.

U knjizi „Talog nedovršenog”, u podnaslovu stoji – minuete. Uvodite nov žanr u našu esejistiku?

Tragala sam dugo za odrednicom koja je u duhu i prirodi tih zapisa. Sažetost njihove zbilje, u više dimenzija, asocira na jednominutni otisak u zraku, verbalnu piruetu, koja ide za tragom nečeg tek minulog, pročitanog, u svetu knjiga, zapažanja, emocija.

Svaka beleška ima datum. Zapisi liče na dnevnik, ali, često, i na pesme u prozi?
Često je povod tih listića realan, čak i aktuelan događaj, mala hronika zbivanja, u kojoj sam bila učesnik, tumač, ili posmatrač, a koja proizvodi niz refleksija. Tokom godina, broj zapisa se uvećava – forma dnevnika im čuva verodostojnost, ali i doživljajnu neposrednost. Stoga je to u isti mah i mikroesej, i lirski zapis, i pesma u prozi.

U naslovnom eseju – „Talog nedovršenog” govorite o prolaznosti, o vodenom cvetu koji živi samo jedan dan. U taj jedan dan stanu: i rađanje, i ljubav, i smrt – čitav život?

Središnu poetičku vinjetu, ponudila mi je jedna od najlepših metafora uzbrana sa peskovitih obala i reke mog zavičaja – jedinstveni fenomen „tiskog cveta”, kao zatvoren krug, iz kojeg se ipak rađaju drugi, i novi. Eros i tanatos, ideogramski sklop života i stvaranja, sabrani u sićušnost živog, jednodnevnog vodenog bića, shvatila sam i kao meki žig pesme, zavereništvo trenutka i trajanja.

Zoran Radisavljević