H&Q

17.02.14

Otkako sam dobio ove maturske nagrade za zrelije pisce, o mojim knjigama i pisanju se raspreda kao da o tome svi sve znaju, čak i više od mene. I šta sad nego da čovek uzvrati nečim neočekivanim
Nova zbirka pesama Vladimira Kopicla „H&Q”, koju je nedavno objavio „Arhipelag”, jeste neobičan antiroman u haiku stihovima o ljubavi i politici našeg vremena.
Pesnik i esejista Vladimir Kopicl (1949) objavio je petnaest knjiga poezije, od kojih su najpoznatije: „Gladni lavovi”, „Vapaji & konstrukcije”, „Pitanje poze”, „Prikaze”, „Klisurine”, „Pesme smrti i razonode”, „Smernice”, „Promašaji”, „Sovin izbor”, „27 pesama: tenkovi & lune”, „Tufne”... Dobitnik je nagrade „Desanka Maksimović”, Disove nagrade, nagrada „Istok–Zapad”, „Stevan Pešić”, Društva književnika Vojvodine...
Poezija Vladimira Kopicla prevođena je na više jezika i zastupljena u svim važnijim antologijama srpske poezije, objavljenim u poslednje dve decenije. Živi u Novom Sadu.

Šta se krije iza naslova „H&Q”?
Mala forma, pa malen i naslov, koji uz to želi da izgleda kao slika. I to ne bez razloga, jer slika je neskrivena duša haikua. Naravno, na latinici se taj naslov čita baš kao što se zove ono što u knjizi i jeste – HAiKU.

Otkuda interesovanje za haiku?
U samo dve godine imao sam sreću da me dobri književni povodi odvedu prvo do Japana, a zatim i do Južne Koreje, što me je podsetilo na mladalačke dane kad sam čitao Bašoa i D. T. Suzukija i prevodio Saičijeve šinto pesme na srpski. To je iskustvo koje se ne zaboravlja, a meni se vratilo u vrlo zavodljivom obliku, čemu je bilo slatko podleći. S druge strane, otkako sam dobio ove maturske nagrade za zrelije pisce, o mojim knjigama i pisanju se raspreda kao da o tome svi sve znaju, čak i više od mene. I šta sad nego da čovek uzvrati nečim neočekivanim. Umetnik mora i sam sebi da bude interesantan. Drugi će se već nekako snaći.

U podnaslovu stoji: antiroman. Može li se roman u stihovima napisati u haiku stihovima?
Znamo mi odavno da je roman u stihovima nekad bio car i da je situacija kad haiđini sednu u krug da nadovezuju svoje stihove i strofice ne samo naizgled romaneskna nego i na odgovarajući način produktivna, kao, recimo, u Bašovoj „Uskoj stazi ka Dalekom severu”, koju sam čitao još kao klinac, na engleskom. Čujem da tu knjigu odnedavno možemo naći i u prevodu na srpski gospodina Hirošija Jamasakija, a u njoj sigurno i pouzdaniji odgovor na vaše pitanje od mog.

Vaši haiku stihovi su, uglavnom, urbani. Govore o našem vremenu. Surovu stvarnost smeštate u samo tri stiha?
Grad je fascinantan oblik uređenog apsurda u kome živimo, preopremljeno telo nekadašnje praznine koju smo prenatrpali svakojakim ljudskim i neljudskim pomagalima i navikama da bismo se sred njih i uz njih ponovo najčešće osećali pustim koliko i praznim ako nema nečeg ili nekog drugog kome stremimo. Lepota je pak dovoljno velika po sebi, kao i nesreća, pa je ne moramo slaviti naklapajući naširoko. I zrno maka je tako moćno kad završi u štrudli. Ako je štrudla.

Pesma iz ciklusa „Zima”: „Neko je srećan, / a neko tek zavejan. / Noć blista, prazna” – kao da je pisana ovih dana, tokom snežnog nevremena u Vojvodini?
Voleo bih da sam pesnik prorok, ali u ovom slučaju su i slabo plaćeni meteorolozi bili bolji. Silni su kontrasti zime, čiji je simbol, kao što podseća Nortrop Fraj – veštica, pa i ljudožder. Nekad prečista belina i nad njom zvezde, a nekad užas nesavladive pustoši u kojoj vreba kraj. I kao da nam ovim što je srećom prošlo bez žrtava, bar kod nas, priroda, ne baš bodlerovski nerazgovetno, stavlja do znanja da ako mi nju nastavimo da menjamo, bez kraja i konca, može i ona da promeni ćud. Nagore, po svoj prilici.

Haiku pesme liče na es-em-es. Da li je ovo najpogodnija forma za ubrzani tempo kojim živimo?
Najbolja možda ne, ali svakako sjajna za onoga ko nije dokon, a želi da smesta zabeleži čar tzv. stvaralačkog trenutka, koji nema običaj da se vraća ne bi li video kad ćeš opet biti slobodan za hirove muza. Jer mobilni nam je uvek tu, uz srce. Naučio nas je da mu služimo verno, pa nek i on posluži nekom dobru, koje smesta možeš i da pošalješ. Jer, neko uvek čeka. Tako se mahom i postaje čitalac, čekajući nešto.

Važan element ovih stihova jesu humor i ironija. Da li je to način na koji se branite od svih zala našeg doba?
Zla me zasad slabo napadaju, mada me je slabo koje mimoišlo. Iskreno, sebe kao pisca ne smatram naročito ironičnim, ali mi ide. Jezik je nestašan sam po sebi, a nas koji mu u tom pravimo društvo bira nepogrešivo.

Vaša knjiga liči na dnevnik, vođen tokom četiri godišnja doba. Na stotinak strana stala je čitava godina?
Apsolutno! I podjednako fragmentarno, kao što je i red u pesničkom poslu. Više od 600 haikua, na 96 strana, tako da nije slučajan ni taj broj strana, ni ono što na njima piše. Ko čita nekad se i kaje. Ova knjiga je pisana tako da šanse za tu vrstu patnje budu svedene na minimum.

Česti junaci pesama su: zec, sova, kokoška, patka, riba... Može li se govoriti o kratkim basnama?
Čim pominjete – može. Životinjice i životinje su u nama više nego što bismo mi to hteli, i to ne samo na onaj najokrutniji, prehrambeni način. A da imaju nečemu da nas pouče, to je sasvim izvesno. I sa mnom rade na tome. Skakuću po mojim stihovima sve češće, ne samo metaforično, pa i ja sve manje mirujem.

U knjizi je i jedna od najlepših pesama o rastanku: „Otputovala. / Eh, kada bi cvet tako, / šta bi livada” Da li je cvet pametniji i nežniji od žene?
Srećom, trenutno, ne vidim razliku. U fazi sam kad me feministkinje vole, a teme žele.

Razrešili ste vekovnu dilemu šta je starije: „Poštuj starije. / Pilići priđu jajima / i poklone se”. Dakle – jaje je starije?
Pa nekako smo u ovoj pesmi svi i stariji i mlađi, možda i samo starmali, samo što su mi ovi pileći poklonici uz to i neodoljivi. Tako bi trebalo da je i van pesme, da pratimo glas neodoljivog, s dilemom ili bez nje. Ali – i s diplomom.

Hoćemo li sažimanjem rečenica u reči, reči u slova – stići do tačke, kao najsavršenijeg umetničkog dela?
Dotle su naši umetnički preci stigli pre nekih stotinak godina, a ja sam ih nakratko sledio pre četrdesetak. Sa ove strane, pre tačke, ipak je zanimljivije, a savršenstvo izgleda ima svoja posla i bez nas.

Zoran Radisavljević

09.02.14

Vladimir Kopicl o knjizi haiku pesama "HQ" i tajnama svakodnevice: Naši stvaralački potencijali su izvrsni čak i u ovoj besparici

U FORMI SMS pesama Vladimir Kopicl je ispisao duhovitu i lucidnu zbirku o našoj svakodnevici, pod neobičnim naslovom "HQ" ("Ha i Ku"), koju je objavio "Arhipelag".
Kratke pesme su poređane u četiri tematske celine ("Zima", "Proleće", "Leto" i "Jesen"), a Kopicl demonstrira bravurozne jezičke igre, nesvakidašnji humor i ironiju koja pogađa u srce stvari.
- I po haiku poetici i po onome što nas poezija inače uči, i čime nas dariva, tajne i tajnice sveta zgodno su zapakovane u očiglednom. Tako i ovaj naslov ne kaže naizgled ništa sem - HAIKU, najštedljivijom grafijom, a kao da bi pomalo voleo da nalikuje na ideogram, da tako emanira skrivenu dušu haikua i sveta kojim ga dodirujemo - kaže Kopicl za "Novosti", objašnjavajući skriveno značenje naslova knjige.

* Zašto u podnaslovu stoji "antiroman"?
- Ljubav za dramatiku malog i jednostavnog u svetu koji bi sve da globalizuje i učini sličnim motor je ove knjige, pa otud i "antiroman". Ne jedna velika priča već varnični roj malih naracija u kojima je kalendarski i drugačije sažeta čitava ljudska godina, čiji se ispisani trenuci kovitlaju, sudaraju i grle međusobno. Za mene, dakle, neobičan autorski izazov, ali i neodoljivo iskustvo. Uz to, roman kao najkomercijalniji književni rod, da ne kažem baš - imperativni izdavački kanon, poslednjih decenija kao da imperijalizuje naše čitalačko iskustvo, čineći ga skoro jednodimenzionalnim. A umetnost, između ostalog, treba da unosi i glas razlike u našu sve više unifikovanu svest.

ZIMA

Zima u gradu.
Zgranuti ljubavnici, posred neona. ...
Neko je srećan, a neko tek zavejan.
Noć blista, prazna. ...
Kraj gradskom slavlju.
Gde je vatromet bio kunjaju zvezde.

* Da li ova najkraća pesnička forma najviše prija našem vremenu?
- Uvodni pesnički imperativ za pisanje ovih haikua bio je sasvim pragmatičan. Kad sam počeo da ih pišem bavio sam se veoma zahtevnim poslom i prvi su nastajali između sastanaka, prijema zvanica, dovršavanja raznih izveštaja ili planova, izlazaka na teren - često bukvalno u hodu. Mobilni telefon se tu našao kao zgodno sredstvo za nekog kog umetnost i svet ipak nisu prestali da mame, a pokazao se kao izvrstan sabrat onog ko njihove varnice i tajnice želi da zapiše dok ne iščile.

* Kakva nam je svakodnevica, kakva kultura, nezavisno od godišnjih doba?
- Naši kulturni potencijali, pogotovo oni stvaralački, su izvrsni, čak i u ovoj besparici. Pitanje je naravno kako ih koristimo i koliko će nam trajati ako se oko njih dodatno ne potrudimo. Slično je i sa svakodnevicom, makar bila i gora. Ni gnezdo ne nastaje samo od sebe nego ga ptica gradi.

* U pesmama ima dosta erotskih i političkih aluzija?
- Bez erotskog se ne živi a bez politike se izgleda ne može jer ona je ne samo naša društvena nužnost, nego je postala i nova "mlada" medijskog sveta spektakla, koji nas po ceo dan ljulja u svom krilu. To je ambijent u kom se budimo i u kom ležemo, da bi nam ona tu svojim jezikom tepala ili nas korila, nekad kao zavodljiva dama a nekad kao neka džandrljiva baka koja može da nam da ali i uzme sve. Pa kad je već tako, nek je tako i kod pesnika. Nismo ni mi mutavi.

MOĆ POEZIJE

* Uspeva li poezija da nam ponudi nove snove i nadu, veru u život?
- Mnogi danas sumnjaju u moć poezije, jer su negde pročitali ili čuli kako i drugi sumnjaju, pa hajde malo i oni. Bolje da je čitaju, slušaju ili pišu. Doživljaj je mnogo bolji.

B. ĐORĐEVIĆ

01.04.14 Polja

Postoji pesništvo u kome se reč sama izmiče da
bi prepustila što više prostora pesmi, koja će
popuniti praznine za čije postojanje nismo ni znali.
Miloš Crnjanski, Pesme starog Japana

Pesnik Vladimir Kopicl (1949) je poznat po svojim upornim istraživanjima i ispitivanjima jezika, stiha i pesništva, zbog čega njegovi čitaoci i tumači, sa svakom novom knjigom, očekuju još jedan pesnički eksperiment, potpuno nepredvidljiv. Ipak, pri susretu sa njegovom najnovijom zbirkom H & Q, sa neočekivanim podnaslovom Antiroman, kada čitalac prepozna da je reč o haiku formi, zaista može doživeti iznenađenje, ukoliko za pesnikov ironičan i kritički opus ta reč uopšte postoji. Zašto kažemo iznenađenje i da li smo u pravu? Na početku moramo izložiti paralele i analogije, kao i poznate distinkcije između obeležja drevne japanske pesničke forme iz (šesnaestog-)sedamnaestog veka i Kopiclovog stvaralaštva, uzimajući njegovu najnoviju pesničku knjigu H & Q kao referentnu vrednost i tačku dodira i razdvajanja.
I šta se može ukratko reći o dosadašnjem neoavangardnom pesničkom sadržaju i postupku Vladimira Kopicla? Pre svega, nameće se Kopiclova subverzija ustaljenih književnih obrazaca, ironično-aluzivan iskaz i njegova neočekivanost, kao i sklonost ka inovacijama pesničke supstance i ispitivanja njenih mogućnosti i kapaciteta (znači da možemo očekivati i subverziju haikua?). Ali, doslednosti pesnika Kopicla na fonu pesničkog teksta jesu nezadovoljstvo i frustracija lirskog subjekta sa postojećim stanjem u društvu, porodici i u samom čoveku. Zato ne čudi Kopiclov doživljaj zajedničke nam svakodnevice, u njenoj fragmentaciji i depersonalizaciji u vidu nihilističke i merkantilne opredmećenosti usamljenog i nesnađenog pojedinca.
Na osnovu navedenog stava o autentičnom i samosvojnom Kopiclovom stvaralaštvu, sa kojim je saglasna i tekuća književna kritika, teško se može naslutiti pesnikova opravdanost za haiku formom kao potreban izbor njegovog novog pesničkog govora. Međutim, u knjizi H & Q postoji egzistencijalna ugroženost pojedinca i kolektiva, ali nije dominirajuća, nije onako „kopiclovski“ buntovna i eruptivna. Sačuvan je sumor okruženja i razlozi za podsmeh koji boli, ali nisu intenzivno nihilistički obojeni. Oni jesu tu, na svakom koraku, gotovo u svakom pogledu, ali nisu više u epicentru pesničkog teksta. U drugom su planu, skupa sa nemoći koju pojedinac oseća i teško podnosi.
Ipak, verujući u dosadašnje Kopiclove vredne i osebujne pesničke istraživačke poduhvate, i ceneći njegove netom navedene ustupke na planu sadržaja, u daljem komentaru Kopiclovog haiku-prvenca, moramo krenuti odliku po odliku u njenoj komparativnoj analizi i uporedbi, dajući prioritet onome što nam je manje poznato, a to je pomenuta istočnjačka književna forma kao Kopiclov, tek prihvaćen i modifikovan, pesnički postupak, već legitiman na našim književnim prostorima.Pre svega, pesnik Kopicl se odlučio za haiku (namerno ne kažem klasičan) od svega tri stiha od ukupno sedamnaest stihova („gornja strofa“), bez dozvoljenih dodatnih stihova (dva stiha od sedam slogova), koji se zovu „donja strofa“ odnosno cukeku. Zatim, pauzu odnosno dijarezu (u haikuu se zove kiređi odnosno kireji) forme i suštine Kopicl vešto koristi obično nakon drugog stiha i obeležava je najčešće tačkom („Kuvano vino spustilo se u noge. Kolumbo, Pinta“). Međutim, pauza može biti i posle početnog stiha („Ručak u gradu. Starac guta reklame gladnim očima“) ili posle svakog stiha („Ko koga voli? Mačka pojede miša. Siti spavaju“), mada kiređi može biti prisutan i dva-tri puta, obično u završnom stihu („Pripravnik strepi pred trupama iz bluze. Med. Mleko. Breskve.“).
Kiređi (danas već bezmalo obavezan deo) predstavlja mesto gde čitalac mora zastati prilikom čitanja ove minijature, odnosno kiređi je ritmički prekid ili rez koji ne samo da spasava pesmu od monotonije, nego i najčešće donosi dvoslojnost ili dvosmislenost ili šta već sve ne, kao i neobuzdane i slobodne asocijacije (Breton), čak i neočekivane i začudne (Šklovski), što je jedna od bitnih karakteristika Kopiclovog pesništva, ali i osoben znak njegovog prepoznavanja. Dijareza omogućava pesniku iznenadan obrt pesme, što svedoče i sledeći Kopiclovi haiku stihovi C satirični („Detence ciči. Zamenilo bi majku za tanjir supe“, „Sekretaricu brine stanje nacije. Nema tonera“, „Noć. Prva lasta ne mrda ispod strehe. Ne da Kosovo“, „Kratke su noge. Čak i kad istinu govore, laž ih razdvaja“) i zaneobičeni („Hitna pomoć projuri kroz crveno. Zvuk još ostane“, „Vatrica tinja od kose pa do štikle. Požar, sezonski“, „Devojčici je ovaj svet kao majka. Šačica meda“, „Mesec te čeka. Do jutra biće budan taj sunđer čežnje“, „Devojka vidi: Ogledalo je vara sa likom žene“, „Slasne borice ljube uglove oka. Svršiće šminka“). Ne treba zaboraviti i haiku u vidu dosetke, vica ili crnohumorne slike („Žena bez mane zaposela mu život. I mane s njom“, „Frižider sumnja da ona voli drugog. Tako je hladna“, „Šargarepa je u frižideru sama. Propast Zapada“).
Još jedna zanimljiva sličnost jeste što se Kopiclova najnovija knjiga (od ukupno šesto dva haiku trostiha), svakako ne slučajno, sastoji od četiri ciklusa koja su imenovana godišnjim dobima C Zima, Proleće, Jesen i Zima, a Hiroši Jamasaki-Vukelić podseća da haiku pesmu (pored forme 5-7-5) odlikuje i reč (kigo ili kidai), koja određuje godišnje doba u kojem je haiku nastao.
Među estetskim svojstvima na kojima su nekada naročito insistirali japanski književni teoretičari, pa čak i danas, bitno je da u dobrom haikuu treba da se nađu sabi, šiori i hosomi. Sabi se odnosi na izvesnu lepotu pesme određene nijanse, a zatim označava usamljenost i smirenog lirskoga subjekta koji pesmu gradi i saopštava. Uslovno rečeno, sabi bi određivao pesnikov stav prema onome o čemu peva. Izraz šiori ilustruje patetiku uslovljenu nekim neodoljivim, i često neshvatljivim silama. Šiori se dovodi u kontakt sa osećanjem sažaljenja, mada sam ne proističe iz teme pesme. Termin hosomi podrazumeva nežnost i tananost, a ova kao „kvalitet samotne lepote krhkih stvari koji živi u srcu poeme“, zapisao je neko od japanskih tumača haikua. Naime, suština lirike japanske poezije jeste u njenoj posebnoj pozicioniranosti, koja se ogleda istovremeno u njenoj društvenoj konotaciji i mogućnostima ličnog iskustva, a ne na moralnim i drugim apsolutnim ili konvencionalnim vrednostima. Prednost je uvek bila na strani ličnog.
Što se tiče naznačenih belega ove drevne japanske poezije možemo nakon pažljivog čitanja najnovije Kopiclove pesničke knjige, zaključiti da u pesnikovom diskursu očigledno nema patetike i sažaljenja, ali ima subverzije i sarkazma, ima smirenosti i stvaralačkog iskustva (još od ranije), a čitamo deskripciju i ekfrazu (naročito u početnom ciklusu Zima), koje su, pre svega, u funkciji promišljene ironije, satire i munjevitog crnog humora. Retki su isključivo deskriptivni stihovi („Sunce je stalo i ne mrda sa neba. Čita januar“, „U nebu zvezde trepere kao čednost. Blisko, daleko“) bez dodatne značenjske podloge („Drhte pahulje kao ženska kolena. Ptice, selice“, „Sunce izroni, talasić lizne školjku. Gladni večnosti“, „Oči se traže kao jutro i rosa. Večnost sve pamti“, „Ah, taj je cvetić kao Sunce pred zoru. Dalek, a tu je“).
Međutim, postoji fakat koji ukazuje na bliskost Kopiclove poezije i haikua. Naime, teoretičari su naglašavali da je bitno da zen treba da bude osnova za razumevanje haiku poezije, u vidu prozora kroz koji se mora gledati na haiku svet da bismo ga uopšte shvatili. Bez toga ili bez analognog pogleda na svet sve što pišemo samo liči na haiku C govorili su ranije tumači haikua. Tek kao kroki, zen (koji izvire iz budizma) jeste duhovna osnova na kojoj je nastao haiku, kao što to može biti i na drugom govornom području ukoliko postoji adekvatna prizma kroz koju se doživljava svet oko pesnika i nas. Stoga japanski haiku ne može bez zena, i ne može bez prepoznavanja osnovnog budističkog učenja o krugu umiranja i rađanja, po kojem život prelazi s bića na biće ili životinju ili biljku. Ali, preuzimanje haiku mora doživeti izvesne adaptacije i prilagođavanja, da ne bi ostao plagijat bez emocija. Kad je u pitanju Kopicl, on je već bio dosledan navedenom osnovnom sadržaju, ali ne kroz budističku dogmu i bez prihvatanja utešnog obećanja da čovek poseduje pravo i na drugi život. Kopicl je pisac našeg trenutka. Našeg života. Naše kobi. Naših zabluda i iluzija. Pesnik Kopicl je filozof i kritik našeg doba.
Sem toga, haiku je ipak virtuozna minijatura, a Kopicl je doduše, bio do sada više naklonjen dužim stihovima, sa raznovrsnim, često nepesničkim, žanrovskim citatima i tzv. montažama, nego kraćim i brzim obrtima, koje pesnik koristi ubedljivo, zvučno i asocijativno, mada ne onako vešto kao kada su u pitanju duži stihovi. Iako pesniku, uopšte, odgovaraju igrivi jezički preokreti i semantičko vrtoglavo zaneobičavanje, ipak, na tako malom prostoru, rezultat nije uvek očekivani, naročito kada se tok jednog trostiha nastavlja kroz druge. Takvi primeri preovladavaju i značajno snižavaju značenjski nivo pesme na koji je svoje čitaoce i tumače navikao pesnik Vladimir Kopicl. Ali i u takvim uslovima pevanja pesnik je pevajući o svetu oko nas i rugajući mu se kad god mu se ukazala prilika, zapravo pevao o nama i našim nedaćama, o našoj zagledanosti u svet i život, i njihov smisao. U naše jeste ili nije. U naše ima ili nema. I što ilustruju igrivi Kopiclovi trostihovi: „Svako bi hteo ono što nema. I sve što ima“, „Ponekad boli sve što ima. Nju samo duša, što nema“, „Ko nedostaje, toga možda i nema. Sav svet je ovde“, „Na put poneće što u oku joj drema. I sve što nema“.
U ovom trenu može se pronaći opravdanje za Kopiclov kritički, često i groteskni stav, jer, kako kažu japanski književni teoretičari, iako haiku ne trpi mudrovanje, haiku podrazumeva duhovnost, pa i humorni diskurs, ali samo ako ostaje u granicama lakorekosti i spontanosti. Naime, haiku vodi poreklo i od komičnog renge haikai. Haiku koji se pretežno bavi čovekovom i njegovom prirodom i u kojem je humor ključni pesnički oblik naziva se senrju poezija, u vidu fijuka vetra ili fleša, kao kod aforizama, pošalica, pa i uspešnih viceva, što je već blisko Kopiclovom pesničkom obrascu i što je već zapaženo u njegovom pesništvu. Dakle, pred nama je, zapravo, posebna Kopiclova sms ili kratka epistolarna senrju poezija (inače, senrju je preteča haiku forme), koja je još zahvalnija kao medijum za pesnika kao što je Vladimir Kopicl, jer senrju je, najkraće rečeno, forma u koju pesnik unosi sebe, svoj subjektivan osećaj i kritički prikaz brzo doživljenog, zbog čega sebi dozvoljava da bude šaljiv, ironičan, podrugljiv, da se ismeva svim onim tipično ljudskim slabostima i vrlinama. Ima pravo biti oštar, bez kompromisa, bestidan, pa čak i okrutan. Inače, najpoznatiji japanski haiku-pesnik sedamnaestog veka Macuo Bušo je ovaj trostihovni iskaz potpuno oslobodio komičnog i humornog, što je krasilo senrju poeziju kao prethodni oblik.
Upravo ta spojna tačka senrju tehnike i Kopiclovog pesničkog postupka je pesniku omogućila transfer njegovog kritičkog i rušilačkog mentaliteta u subverziju stihovanja, koja u ovoj prigodi nalikuje nepesničkim telegramskim ili sms porukama. Ovu mogućnost je pesnik vešto iskoristio da izvrši subverziju haikua pišući u haiku formi (ponavljam teleprinterske i sms poruke), što inače, nije novost za Kopiclovo pesništvo, ispunjeno novim izazovima i iskušenjima, kojima njegova priroda i ironizovan govor nisu mogli odoleti nikome i nikada („I svetac voli kad Sunce dirne dojke. Pardon, crkvicu“).
Treba takođe reći da je haiku poezija neobično zaživela u srpskoj poeziji i vremenom, korak po korak, odstupala od propisanih konvencija, tako da mi danas i ovde čitamo i takav haiku u čijem središtu su neočekivani motivi, na primer, istorija i tradicija, kao što je to bio primer u knjizi pesnika Slobodana Pavićevića OtCvoreni prelom, objavljenoj još 1990. Ima pokušaja haikua u stripu, čak i primera naučne fantastike u haikuu. Možda već postoji i sajber-haiku, zašto da ne?U Kopiclovom mozaiku prirode, biljnog i životinjskog sveta iz okruženja, koji se mogu doživeti kao pogledi, kao fleševi, kao trenuci stvarnosti, kao sms pisma, koja se vrtoglavo dešavaju, nastavljaju i preusmeravaju u neočekivane oblike, poprimajući još jedan kvalitet. Štaviše, kao jedan od ključnih motiva Kopiclove najnovije pesničke knjige izdvajaju se ljubav i žena, što je analogija sa haikuom kao oličenjem emocija („Nimfa osvaja bolje od Džingis Kana. I konj srećniji ... Svršiće sada.Njene oči su srce tamne planine ... Srce se danas sve sabralo u tačku. Ah, gde je? Ovde“). Česte su i asocijacije i poređenja između ljubavi i pominjanog biljnog i životinjskog brevijara („Pripravnik strepi pred trupama iz bluze. Med? Mleko? Breskve“, „Breskvice pupe. Sve kapi letnje kiše htele bi u njih“, „Stražnjica kao dve meke, bele patke. Znaju francuski“, „Ah, žensko rame, kao mače pred zoru. Sanjivo budno“). Očigledno, da ni kada je motiv ljubavi u pitanju, pesnik se nije libio igrive ironije, sarkazma i podsmeha.
Evo još jednog sadržajnog približavanja haiku poezije i dosadašnjeg Kopiclovog pesništva, a koje svedoči o opravdanosti Kopiclovog preuzimanja senrju obrasca. Naime, sadašnjost je izvor i uopšte suština haikua, što znači da je svaki trenutak našeg života podjednako važan, jer u sebi može nositi zametak večnosti. Haiku se, na prvi pogled, bavi malim i beznačajnim, a potencijalno ključnim temama i gorkim dramama pojedinaca i kolektiva, kao što je i Kopicl to činio detaljima i pogledima koji su paradigme pesnikovog i našeg okruženja. U toj situiranosti i nepotrebna stvar može postati nasušna, samo ako je pesnik u stanju da je upozna potpuno i ako joj se približi dovoljno. I sićušno može biti ogromno. I prolazno večno. Haiku nije privilegija retkih i posvećenih, kao što je to bio slučaj u spevovima, već je namenjen svima koji su darovani posebnim osećanjima da čitaju (čitaj C prepoznaju i prihvataju) veliku kosmičku knjigu i da pažljivo osluškuju simfoniju prirode i čoveka. Haiku poezija ne govori o neizrecivom, ona vodi ka njemu i to najkraćim putem. Haiku nije cilj, već put do cilja (M. Crnjanski). Kakva jeste i Kopiclova ironija i uopšte njegovo bavljenje poezijom.
Za razliku od haikua, u Kopiclovom pesništvu se uočava težnja da se iskustvo i stvarnost pesnički prerade, ali propuštajući ih kroz filter analogije i kontrapunkta, asocijacija i metafora, aluzija i iluzija. I to neobično vigilnih i spremnih da krenu u susret poređenju i na osnovu zvuka i na osnovu smisla, ali i na osnovu suprotnosti, napuštajući na trenutak semantičku konturu pesme. Zapravo, pesnik Kopicl se nije mogao odupreti igri rečima, uglavnom obrtima i ekskurzivnim iskoracima u jeziku. A senrju poezija u liku sms poruka, blagodareći humornoj intonaciji i obaveznim cezurama, mu upravo nudi takvu privilegiju.

Aleksandar B. Laković

29.03.14 Danas

Vladimir Kopicl pesnička je figura koja dugo traje. Njegovi umetnički refleksi označeni u konceptualnoj umetnosti, esejima, dramskim prikazima i poeziji, naznačili su stvaraoca misaone tekstualne strukture. Njegove pesme predlozi su za eliotovsko trasiranje asocijacije. On peva: Knjiga jednom napisana (opet) zatvara se.
Najnovija Kopiclova zbirka pesama kao da čini preokret u smislu pesničkih istraživanja. Pesme, pod duhovitim grafičkim naslovom H i Q (Arhipelag, Beograd 2013) naznake su osveženja pesničke putanje. Haiku, drevno pesništvo Japana čiji je glavni promoter Matsuo Bašo sve popularniji je izraz poetskog ispoljavanja i iscrtavanja emocija. Posvećenost prirodi gotovo da je pretvorena u zakonomernost. Ali za razliku od velikog broja haiku-posvećenika, kod Kopicla - pre svega - zatičemo odmor od intelektualizma. Dešavanja praznine dobar je simbol osveženja reči i pesnikovog poimanja stvarnosti. Pesme su jednostavne, jasne... a ritam sedamnaestosloga afirmiše obrt i paradoks. Priroda je tu samo predlog. Zbog toga autor ne eliminiše ni surovu stvarnost urbane civilizacije: Bolno (zahvaćen troškovima) zjapi pakao.
Zbirka je podeljena u četiri ciklusa Zima - Proleće - Leto - Jesen, slično nazivu kultnog filma Kim Kim Tuka. Teku iskazi beline, rađanja, erotika i sazrevanje umetnosti. Sled i poštovanje godišnje harmonije (koja lagano nestaje) zadržava se u pesnikovim opažanjima očuvanja naturalne suštine. Detalji, u stvari, čuvaju celinu.
I kao što je Bašoova kultna pesma o žabi, možda bi predmetni i duhoviti kroki Vladimira Kopicla mogao biti - Biblijski mlada (gleda u radijator) još, još rebara.

B. M.