27 pesama: tenkovi & lune

12.05.12

Dobitnik nagrade „Desanka Maksimović“, o poeziji, jeziku, „dogradonačelnikovanju“ u Novom Sadu: Ironija je mila sestrica nas preživelih liričara zabasalih u malu formu i veliki iskvareni svet

Ne samo što mu nijedna umetnost nije strana već je u svakoj uspeo da ostavi trag, najveći u poeziji. Što je i „overeno“ prestižnom nagradom „Desanka Maksimović“, koju je pre nekoliko dana dobio za ukupan pesnički opus i doprinos srpskoj poeziji. Vladimir Kopicl (1949) izašao je na glas najpre kao konceptualista izlažući na mnogim samostalnim i grupnim izložbama, među kojima su i 7. Pariski bijenale, kao i reprezentativne izložbe savremene jugoslovenske umetnosti u Beču, Edinburgu, Rimu, Varšavi...
Zbog stalne želje za nečim novim ogledao se zatim, takođe veoma uspešno, u književnoj, filmskoj i pozorišnoj kritici, bio član žirija svih značajnijih pozorišnih festivala, urednik Letopisa matice srpske, predsednik SKD, a poslednjih godinu dana je na dužnosti v. d. direktora Muzeja savremene umetnosti Vojvodine. Između ovih i drugih „zanimacija“, uspeo je da objavi 15 zbirki stihova za koje je dobio „Brankovu nagradu“, Nagradu Društva književnika Vojvodine, „Stevan Pešić“, Disovu nagradu...

SIN TOŠA - STRAŠAN FRAJER

Na molbu da kaže nešto o svojoj porodici, što je za čitaoce uvek zanimljivo, Kopicl, u svom stilu, kaže: - Otac mi je bio Rudolf, rođen 1921. u Petrovaradinu, socijalistički biznismen u najboljem smislu reči, tj. u važnoj državnoj firmi svog vremena, ali je umro relativno mlad. A majka Jovanka je čak bila nešto starija od oca, još predratna učiteljica i podjednako uspešan posleratni pedagog, ali je umrla još mlađa. Ja sam još živ. Trenutno živim sa trećom ženom, Verom, koja je profesorka književnosti, specijalistkinja rodnih studija i feministički ekspert u oblasti videa i novih medija, donedavno odbornica u Skupštini Novog Sada, a odnedavno kandidatkinja za isto. S tom opasnom osobom imam sina Teodora, Tošu, Toleta, kome je 12 godina, ali je strašan frajer koji će, kanda, nadmašiti i oca. Neka. Ako vas još nešto zanima, zovite bezbednjake!

* U obrazloženju žirija za Desankinu nagradu navedeno je da je jedna od bitnih karakteristika vaše poezije „prekoračenje“ uobičajenih pesničkih obrazaca...
- Kao mlad pesnik prvo sam bio zanesen tzv. jezičkim istraživanjima, pa pomalo i analitičkom filozofijom anglosaksonskog i vitgenštajnovskog tipa, ali se s vremenom pokazalo da previše discipline nije disciplina za mene. Od tada nisam rob prevelikih dilema. Pišem kao što vidim stvari, najčešće tako i govorim, tj. ritmizujem svet, ponekad i sa začudnim efektima u okolini, ljudskoj koliko i jezičkoj. Srećom, ljudi me već znaju, pa i reči. Nekako nam ide. I naravno da ćemo moje pesmice i ja i dalje raditi na svakojakom „prekoračenju“. Pa nećemo valjda puzati.

* Ironija, parodičan ton, pa i sarkazam, često su prisutni u vašem pesništvu. Da li je to neka vrsta lične „odbrane“ od gorke svakodnevice ili...?
- Sebe smatram pristojnim čovekom, koji nema od čega da se brani. Nisam brljao, naprosto, a ni gorčina mi nije neka drugarica. Bar ne znatnije. Skloniji sam radosti i šali, pa u ta ljudska oružja ubrajam i ironiju, tu milu sestricu nas preživelih liričara zabasalih u malu formu i veliki, iskvaren svet.

* Pažljivi čitalac može među vašim stihovima uočiti citate i parafraze, ne samo iz naše pesničke tradicije već i iz kulture, medija, pa čak i folka. I to je deo vaše neprestane pesničke igre?
- Dosta sam učevan pesnik, zaista. Učio sam svašta, a nisam još sve zaboravio. To što citiram ili parafraziram važan je deo sveta, kao stolica na kojoj sedim dok pišem ili kompjuter u čiju digitalnu ispraznost ukucavam slova napisanog ili dopisanog. Bez tradiciije smo nekako jednodimenzionalni, samo svoji, što nije mnogo. A sve ostalo je već odavno postalo ravnopravno u našem svetu spektakla obgrljenom medijima 24 sata dnevno. Poezija jeste igra, ali je i oruđe da se sav taj koloplet na tren zaustavi, preturi preko glave, jezikom fiksira u svojoj tekućoj neuhvatljivosti, a onda zakotrlja u smeru koji upravo spoznajemo. Ili ga još ne znamo, ali nekako dosežemo, bilo da smo autor ili čitalac.

* Vaš pesnički postupak pretpostavlja dosta rada na stihovima, izmene i doterivanja. A kako i u kojim okolnostima se pojavljuje ona početna inspiracija?
- Nisam neki mučenik teksta i doterivanja teksta. Naprotiv, pisanje mi ide kao iz vode. Čak odavno sumnjam da me večno prati neka muza, muzica, a možda i sirena, zbog čijih čari zapravo i jesam u ovoj pesničkoj igri. Prvi stih se obično javlja kao nekakav poluuhvatljivi napev, nalog, volja, želja i ritam, a ostalo je uhvatljiva rutina o kojoj često sanjamo, a često nam se i dešava. Eto, meni se dešava. Ne bih inače napisao tih petnaestak knjiga, pa da ih još neko i čita. A čitaju, vidi se. Čak i kad ne moraju.

BEKSTVO OD DOSADE

* Početkom sedamdesetih godina pripadali ste krugu naših najpoznatijih konceptualnih umetnika, a zatim ste se okrenuli književnosti. Šta je bio razlog za takvu promenu?
- Bekstvo od jednoobraznosti uspeha i dosade, s jedne strane. Svašta s druge. Recimo, u likovnoj umetnosti ili teatru umetnik je deo sistema i nema mu sreće ako se neko ne uklapa u zadati kolektivni protokol. On naprosto ne može sam. A mi pisci možemo, niskobudžetna smo produkcija. Papira još ima, tj. nepočupanog drveća i zelenih kompjutera, a reči to znaju, pa naviru same i spremne da budu zabeležene. I to je to. Sam si svoj majstor, kreator i uništitelj. Nema ti druge nego da uspeš, a i propast je otmena.

* Nekada ste bili mlad, buntovni umetnik, borac protiv svih ograničenja i konvencija, a danas ste etablirani stvaralac...
- Pa, ne osećam se baš nešto etabliranim, tj. kao da ležim na nekom ili nečijem stolu. Čak sebe često uhvatim u dosta blasfemičnim mislima kako bi mnogo toga trebalo smesta menjati i pitam se kad će već jednom doći vreme da mi mladi dobijemo šansu da nešto uradimo kao svet. Onda se setim da sam najstariji u skoro svakom društvu, bar ako Sloba Tišma nije tu. Ne verujem da sam sada znatno drugačiji nego kad sam bio mlad, samo se bavim drugačijim poslovima, pa retko ko može da me prepozna. A onim što sam radio i uradio sasvim sam zadovoljan. Ništa ne bih menjao, sem račun u banci.

* Objavili ste dosta prevoda, najviše američkih pesnika. U kojoj meri je to ostavilo traga u vašem pesništvu?
- Sigurno dosta, pogotovo u sticanju punog „filinga“ slobode u pisanju, da može to i ovako i onako, samo treba znati šta ili kako, ili bar probati. Prevođenje je fantastična disciplina za pisca i trenutno sam sav na tom tripu jer smo se moj dragi kolega, pesnik Milutin Petrović i ja baš vratili iz prevodilačke radionice u Pirinejima. Tamo su nas šestoro prevodilaca i četvoro katalonskih pesnikinja i pesnika prevodili na svoj jezik da bismo onda sve to zajedno čitali u Barseloni. I čitali smo, sve se prašilo, pa će i od tog prašenja biti nekog novog pesničkog praška čim se prašina slegne.

* Izvesno vreme ste bili pomoćnik gradonačelnika Novog Sada. Pesnik u politici - kako to gordo ili gorko zvuči?
- Nije to bilo loše, to „dogradonačelnikovanje“. Kao i u pisanju. Taman misliš da ti neće ići, da si već svima dojadio, kad - eto lepe nagrade, kao što je gospođa Desankina. A tamo, u politici, taman kad misliš da od tvojih provereno mudrih ideja i naloga šta da se radi ništa neće biti ostvareno, a ono sve jedno po jedno krene - čim te smene.

* Živimo u vremenu koje je najmanje pesničko. Ipak, poezija se naveliko piše i objavljuje. Kako to objašnjavate?
- Priče o propasti i kraju poezije su čista budalaština, odnosno marketinška izmišljotina nekolicine loših izdavača i nekolicine dobrih prozaista na koju još niko nije naseo jer se ona i ne može sprovesti u delo. Zašto? Pa zato što o poeziji ama baš ništa ne odlučuju oni koji joj tako parastosno sude, nego mi koji je pišemo i oni koji je čitaju. A to je mnogo jača koalicija, sa mnogo boljim koalicionim kapacitetom i na Nebu i na Zemlji.

Dragan Bogutović

16.07.11

Politika, 16.07.2011.



INTERVJU
Novi Sad je avangardan, jer nema Dedinje ni Kuću cveća

Pošto Novi Sad nema Dedinje, Kuću cveća, Berzu, Hipodrom i druge neprolazne vrednosti utoliko smo skloniji upuštanju u eksperimente, jer manje toga imamo da izgubimo. S druge strane, šampioni smo tradicije s Maticom srpskom, SNP-om, Sremskim Karlovcima u komšiluku – pa imamo sa čim da se nadmećemo - kaže pesnik Vladimir Kopicl
Mlad pisac ima mladalačke probleme a star staračke: Vladimir Kopicl

Vladimir Kopicl, naš poznati pesnik, esejista, pozorišni kritičar, prevodilac, odnedavno novi direktor Muzeja savremene umetnosti Vojvodine, objavio je i novu knjigu poezije „27 pesama, tenkovi &lune”, u izdanju Kulturnog centra Novog Sada. Književni kritičar Vasa Pavković je ovu zbirku nazvao „individualističkim gestom zrelog pesnika koji veruje u znanje pesništva kao u jedino relevantno znanje o ljudskom neznanju”. Sa Vladimirom Kopiclom razgovaramo o umetnosti nekada i sada, Novom Sadu, Egzitu, promenama, poeziji.

Vaš prethodnik na funkciji direktora Muzeja savremene umetnosti Vojvodine Živko Grozdanić podneo je ostavku nezadovoljan odnosom države i pokrajine prema savremenoj umetnosti. Mislite li da ćete kao v. d. direktora moći nešto da promenite?

Dobro je da odnosa uopšte ima, jer Muzeja inače verovatno ne bi ni bilo. To što sam se posla prihvatio sasvim izvesno znači da ću poraditi na unapređivanju svih odnosa oko Muzeja i u njemu, što ni državi ni pokrajini sigurno neće biti krivo. Promene inače ne dolaze same,niti tako što ćemo se na njih pozivati i sloganski ih prizivati s viškom energije i manjkom na kontu. Kolega Grozdanić je na polju borbe za savremenu umetnost i njen dinamični muzejski pogon zaista dosta uradio, a sad je čas da se ta pokrenuta energetska oluja održivo uredi i preuredi. Kao iskusan urednik spreman sam za taj izazov.

Kao jedan od začetnika konceptualne umetnosti kod nas, o 60- im i 70-im godinama govorili ste kao o „lepom vremenu promena”, kada su ljudi bili važniji od institucija. Da li je tada bilo lakše izboriti se za nove pristupe umetnosti, ili je to danas?

Skoro sve što smo pravovremeno naslutili i kao klinci radili pokazalo se zrelijim od nas samih i preživelo više od nas, jer je iz naših radova izašao poneki stil, iz naših ponašanja potonje „strategijepreživljavanja” umetnosti i uz umetnost, a iz nas je izašlo ponajpre mnogo od one nekadašnje vere da menjajući sebe i umetnost možemo promeniti i ponešto u tzv. opipljivom svetu. Stara je to priča,ali srećom večito aktuelna, jer koliko god smo mi nekad delovali uglavnom kao autsajderi,izvan razvijenog sistema umetnosti i večno instrumentalizovanog mejnstrima, danas su mladi umetnici dobar materijal tih u međuvremenu stasalih i već lepo okoštalih sistema koji ih zavode svojim igrama umrežavanja, mapiranja, projektnog pozicioniranja za ovaj ili onaj kod društvenih igara u kojima umetniku još samo fali uniforma i pečat pa da sve dođe na svoje mesto, tj. ne-mesto. No, ja i dalje verujem da kao što umetnosti nema bez umetnika,ni promene nema bez promenljivog ponašanja, pa tako i institucije budućnosti vidim samo kao okvire, servise ljudskih potreba u kojima se te potrebe prepoznaju i ispunjavaju, čine javno vidljivim, tj. ostvarivim u svojoj pojedinačnosti, bez nekog recipročnog diktata.

Koji ljudi iz tog perioda su Vam ostali u dobrom sećanju?

Od kruga naših starih konceptualista paradigma dobrog za mene su bili i ostali Neša Paripović i Slobodan Tišma, koji su prividno doživeli najskromniji razvoj i ostali krajnje autentični u svom delu i stavu. Marina Abramović, svakako, kao golema žena, dobar drug s kućom na moru kad je najviše trebalo,i plemenitimegakip savremene art scene. Takođe Laslo Kerekeš koji je baš pre neki dan napustio život u Berlinu, prirodno samoprognan kao najprostodušniji a najnervozniji od svih, pa čitava sila ljudi koja se muvala unaokolo podrazumevajući život kao razlog,a umetnost kao imperativ. Loših sećanja baš i nemam, sem par galerista koji su znali način da radove zadrže za sebe, a slavu velikodušno prepuste nama. Ako je ikakve slave ikad i bilo, čim para nema.

I kao selektor Sterijinog pozorja, zalažete se za onaj pristup koji zaista omogućava uvid u nove „tendencije”. Međutim, da li biste se, kada je o Muzeju savremene umetnosti Vojvodine reč, odlučili na primer za „mejnstrim klasiku”?

Ako mislite na redovno čišćenje prostora i šansu da posetilac popije malo vodice ako je žedan,ili štogod drugo,kad bi da predahne i sabere utiske – da!

Uopšte, šta biste danas nazvali klasikom, budući da je, kao i jezik, i ovaj pojam u stalnom nastajanju?

Klasika je ono što toliko znamo da se uvek vraća kao novo, bilo zapravo isto ili u sasvim novoj formi,koja mu ne može nauditi. I ozbiljno i ironizujući, na prvu loptu bih naveo primer Žerikoovog „Splava Meduze”,od još aktuelnog originala pa do niza likovnih transfiguracija,bliskog nam datuma,ili sjajne književne reciklaže u prozi Džulijana Barnsa.

U kojoj meri je kulturna scena Novoga Sada klasična ili avangardna? Koliko je to beogradska?

Novosadska scena je avangardna utoliko što Novi Sad nema Dedinje, Kuću cveća, Berzu, Hipodrom i druge neprolazne vrednosti pa smo utoliko skloniji upuštanju u eksperimente,jer manje toga imamo da izgubimo. S druge strane, šampioni smo tradicije s Maticom srpskom, SNP-om, Sremskim Karlovcima u komšiluku – pa imamo sa čim da se nadmećemo, bilo da su nam klasika ili avangarda na umu. Isto tako, zapravo, stoji stvar i sa Beogradom, samo se grad drugačije zove.

Kako, kao neko ko je stasao na klasičnom roku, posmatrate fenomen Egzita? Jednom ste rekli da volite sve što vole mladi, pa, idete li na Egzit?

Egzit polako i nadam se neuspešno troši svoju opštevoljenu mladalačku prošlost otvorene društvene, artističke i muzičke platforme, učvršćujući poziciju u društvu spektakla i učeći nas da se „kod kuće osećamo kao turisti”. Taman sam ga posle niza godina zbog gužve na novom poslu i odsustva propusnice incidentno propustio i zbog toga se sitno jedio, kad odem pre neki dan da se sretnem s parom brazilskih filmadžija i zateknem ih sa rukovodećim egzitovcima u kafiću. Brazilci pripremaju film o našem počivšem frendu Mitru Subotiću Subi,koji je zadužio i njihovu muziku, a ljudi iz novosadske države Egzit bi u taj projekat da se uključe. Taj signal smatram dobrim, a Egzit podjednako sposobnim i dužnim da svoj profit bar delom uloži u reinkarnaciju sopstvenog značaja,na pomenuti i slične načine. Ne bi mu škodilo, kaoni nama koji ga još smatramo potentnijim od četvorodnevne fest-turist-disko zanimacije i trans-terevenke.

Kao mlad pesnik rekli ste da problemi pisca nisu u pisanju. Kakva je sudbina umetnika danas, kada su stvaraoci brojniji nego ikada?

Mlad pisac ima mladalačke probleme a star staračke. Sudbina umetnika je da istraje, ne da broji.

U Vašoj novoj knjizi „27 pesama, tenkovi & lune” kažete „Što manje izlazim manje znam...”, „Tuga je ono što ostane kad oglasi se istina...”. Kada pesnik oseti da je dostigao punoću svog izraza?

Sa sobom,kao onim koji piše,živim u prijateljskim i produktivnim odnosima dovoljno dugo da već neko vreme verujem kako popunjavajući prazninu stranice zaista osećam i činim nešto presudnije i više od puke igre s prazninom. Pisanje je čarobna stvar i podjednako zemaljska, konkretna. Puna je nesaznajnog,koje se ponekad nudi,i poznatog,koje bi večito da vlada, zakloni svežinu slike i govora. Kad čitam stihove koje navodite oni su, van tela pesme, tako jednoznačno tužni, a opet su stvoreni od same radosti, i za nju, jer svaki doživljaj je radost, i svaka pesma, svako pevanje, makar da nije uvek i svečanost. Povremeno osećam oboje i to mi daje veliko samopouzdanje u pisanju. A tome, verujem, čak ni suočavanje sa šifrom zvanom „izraz” ne može da naudi, pa makar taj izraz bio i moj. Puno ga volim jer je slobodan, a ne verujem mu nimalo, čak ni kad me služi kao dobar špijun pretpostavljane punoće.


Marina Vulićević

Dnevnik - Novine i časopisi, 09.07.2011.

Smatra da ćemo u postindustrijskom društvu morati da se odreknemo industrijskog i komunikativnog baroka i rokokoa da bismo vratili meru plaetarnim stvarima, kako bi i posle

2030. mogli da živimo na planeti Zemlji. Šta god danas pričali o politici kao veštini i profesiji, za deset godina ćemo biti prinuđeni da o tome pričamo na drugi način i to neće biti individualna stvar. Kaže da smo kraj 20. veka proživeli u duhu postmoderne, koja je vladala na način da niko nije zapravo znao šta je ona. Polako shvatamo šta nam se dogodilo i minimalizam nam je sve zanimljiviji – bogatstvo mogućeg u okviru planetarnog dijaloga i konsenzusa. Govoreći o besmislu tranzicionih gubitnika, književnik Vladimir Kopicl tvrdi da ni sam nije raskošan produkt tranzicije. Deluje na okolinu bez indoktrinacije – dok dijalog postoji možemo pomoći jedni drugima.
„Besmisao nastaje kad se dovrši tranzicija, a mi ne doživimo pretpostavljeno bolje, ako protraćimo tu priliku. Nisam pesimista i ne verujem u to“ govori naš sagovornik, od nedavno prvi čovek Muzeja savremene umetnosti Vojvodine. „Živko Grozdanić je dao ostavku i ukazala se potreba da dođe neko drugi. Bavim se sličnim stvarima, često sam u tom muzeju boravio, a ne tako davno sam bio predsednik upravnog odbora tog muzeja i smatram to prirodnim. Poštujem šta je moj prethodnik radio, dao je muzeju aktivističku dimenziju, i ja sam stari aktivista, s nekim elementima mere u onome što radim. Različiti smo temperamenti ali se razumemo i gledaću da to što je on započeo nastavim na jedan drugi način, da tome dam dimenziju koja po mom mišljenju nedostaje, a to su nekoliko bazičnih stvari“, priča Kopicl.
– Kada govorimo o muzeju, mislim da treba da služi umetnosti koja nastaje u Vojvodini na reprezentativan način. Da bude temeljna i krovna institucija savremene umetnosti u Pokrajini. Gledaću da osnažim tu dimezniju, da ne incidentno, već promišljeno predstavljamo najbolje iz regiona i sveta, ali da ta dimenzija bude promotiivna za ono što nastaje ovde. Ne krijem fascinaciju tom zgradom, nekadašnjim Muzejom revolucije, mislim da je objekat i ono što pretpostavlja mnogo toga izgubio, treba da mu povratimo stari sjaj u saradnji sa našim sustanarima – Muzejom Vojvodine.

Grozdanić je samostalno podneo ostavku, mada novinari pričaju da je najuren?

– Treba govoriti onoliko koliko znamo. Naš kolega i prijatelj Gera je izjavio da daje ostavku delom zato što je isprovociran odnosom politike prema muzeju i ne verujem da na svetu postoji nešto jednosmerno. Moguće je da njegovim načinom vođenja muzeja drugi ljudi nisu bili zadovoljni, što je razumljivo. Drago mi je što Gera odlazi u situaciji u kojoj imamo nekoliko očiglednih dostignuća, ne zaboravimo veliki uspeh naše prezentacije na Bijenalu u Veneciji i Raše Teodosijevića, koji je doživeo nešto što je morao pre 15, 20 godina. U pitanju je uspeh i ugled svih nas, a svaki uspeh traži neke žrtve. Ne mislim da Gera treba da bude ta žrtva, nego da se radi o dobrom, promišljenom potezu. Nije on dete i zna šta radi, ali ostavka je tako lagodno prihvaćena da verovatno predstavlja drugi deo priče. On je od četvrtka ponovo s nama, zaposlen na određeno vreme, imamo kontinuitet u onome što je važno.

Rekao je da stranke vladaju kulturom...

– Mnogi ljudi misle da je to tačno. Mnogo toga u našim životima određuje stranački činilac. Oni koji su u strankama, kao i koji su tamo bili, poput mene, imamo o tome različita mišljenja. Politički i društveni život je tako ustrojen i politika određuje značajan deo društvenog života.

Zašto ste otišli iz G17?

– Zato što je ta stranka u poslednjih pet godina doživela previše promena da bih ja sebe video u njoj. Došao sam po pozivu, dok je bila ekspertska mreža G17+, i radio iz vere da ću biti koristan. Kad sam primetio da se stranka menja tako da nisam koristan, nego mogući balast – otišao sam. Bio sam protiv integracija i formiranja URS-a, jer nisam video previše smisla u tome, pogotovo za nas u Novom Sadu. Učinilo nam se da će tu biti nekog centralističkog diktata, za kog nisam previše raspoložen, ali ne na politički način. Kada sam iz vrha dobio signal „vi super mislite, ali to morate ostaviti po strani“, to je bila provalija u koju ne bih skakao.

Zar nam zaista treba Dinkić da shvatimo čari decentralizacije?

– Nije važno da li je mačka crna ili bela već da li lovi miševe. Danas sa simpatijama gledam na njihove akcije jer je ideja da se bar javna preduzeća i kultura depolitizuju jako dobra.

Da li je on političar s najviše života u Srbiji?

– Teško mi je da kažem, jer kada sam bio u stranci frontmen je bio Miroljub Labus. To su fini ljudi, to je bilo zadovoljstvo, ali važno je ne šta ljudi govore, nego šta će raditi. Bilo bi mi drago da Dinkić radi šta govori, pa makar imao 100 života.

Sudbina Muzeja savremene umetnosti Vojvodine i Kineske četvrti?

– Naš zadatak je da ga stabilizujemo po civlizacijskim standardima, a mislim da treba da čuvamo industrijsku baštinu i tu Kineska četvrt ima važno mesto. Kao pomoćnik gradonačelnika sam se borio da se sačuvaju Eđšeg, ranžirna stanica i voleo bih da se tamo napravi embrion za kulturni klaster prostor. Kultura mora da bude vidljiva. Grad čini pluralizam interesa, oskudni smo s takvim zemljištem i voleo bih da se bar deo toga spase i preimenuje u objekte kulture. Ako želimo da budemo evropska prestonica kulture 2020. moramo za dve, tri godine da se kandidujemo i do tada da pokažemo svoje komparativne prednosti. Nemamo vremena.

Koliko je to realno?

– Evropske prestonice kulture će biti Turku i Talin, a posle i Maribor – ne vidim da smo lošiji na nivou kulturne tradicije i institucija. Imamo dobre šanse i treba da imamo što više gradova kandidata, to je praksa u evropskim državama. Ko god da se uključi u tu priču neće biti gubitnik, dobiće deklarativnu i finansijsku podršku, značajne finansijske grantove za finalizaciju kulturoloških i drugih maštanja.

Vi ste član „NS bloka“?

– To je građanska inicijativa ljudi s iskustvom u političkom životu i upravljanju zajednicama. Učesnici javnog života, profesionalci, dosta mladih i dosta onih u penziji koji i dalje imaju volje da rade i vole Novi Sad. Grupa ima predstavnika u Skupštini grada, nezavisnog odbornika, i koristimo sve moguće vidove javog delovanja, bilo da se radi o rušenjima anahronih zidova do inicijativa da se po Mitru Subotiću Subi napravi „Subin prostor muzike“. To nije velika politika na prvi pogled, ali jeste politika. Ispravljamao male gluposti i nepravde.

Slažemo se da je umetnost uvek politika?

– Da.

Počeo je Egzit, komentar?

– Nešto najbolje što grad ima, ljubitelj sam drugog i trećeg izdanja. Lična opaska je, međutim, da bi bilo dobro da je Egzit intenzivnije komunicira sa svima: nevladinim organizacijama, građanima...

Ugledni Novosađani poput Borisa Kovača i Želimira Žilnika žestoko su kritikovali festival?

– U zamerkama ozbiljnih ljudi ima puno istine. Nisam ni ja veliki fan Egzita, s druge strane, mislim da je počela njegova demetropolizacija.Da li je gradska kultura „egzitizovana“?

– Ima ovde dosta kulturnih institucija i tako nešto nikada nećemo moći an ženeral da kažemo. Da ima takvih tendencija – ima, ali srećom imamo institucije od kojih su neke po „difoltu“ takve da neće tome moći da podlegnu. One koje su spemne da podlegnu bilo čemu verovatno su same odovorne za to.

Parafraziram muzičara Ramba Amadeusa: ništa bolje za narod od masovnog sporta i elitne kulture, a ništa pogubnije od elitnog sporta i masovne kulture?

– Kod nas ne postoji ni jedno ni drugo, sve je u razvoju. Elitna kulura ne bi imala publiku, ne bi pripadala pojmu kulture, mora postojati druga strana koja to prima i na to reaguje. Ceo svet se promenio, pa i kultura, ozbiljni teoretičari smataju da bu ona morala da bude onaj stepen i modus saživljenosti svakog od nas sa ambijentom u kom živimo, mogućnost komunikacije odnosa u tom ambijentu – kompleks u kom smo i subjekti i objekti, a kultura je mreža odnosa između. Pošasti elitne ili masovne kulture postoje samo ako su modusi instrumentalizovani.

San kojim ste bili posebno zadovoljni?

– Teško je reći, to je u vezi s realnim rajevima. Proputovao sam četiri petine sveta i imam opsesiju daljinom. Imao sam jedan san da sam u sasvim nepoznatom predelu, neopisivom, i osećam se jednako radoznalo i dobro.

Igor Mihaljević

Mladost je tu da prođe


Prehodni gost „intervjua nedelje“ muzičar Miša Blam pitao je „na neviđeno“ Vladimira Kopicla da li bi se vratio u mladost?
- Ne. Više sam puta razmišljao o tome, morao bih drastično da promenim ceo život, da bih koristio prečice koje sam upotrebljavao tokom života. Ta procedura ne bi bila inspirativna. Kada bih se vratio i ponavljao ono što sam naučio tokom života, bio bih Niko, kao mitski junak koji u ovom svetu nema šta da radi.