Klisurine

06.07.03

Vladimir Kopicl napisao je izazovnu i uzbudljivu knjigu. Na najupadljivije mesto u pesmama, jedno naspram drugog, postavio je poslednju našu stvarnost i sliku sveta. Skinuo je masku sa imena stvari, sa vremena, tako da čitalac može da vidi šta život želi da nam kaže.
Pitanje koje čitanje vaše knjige pesama ’’Klisurine’’ pokriva od početka do kraja glasi: Šta pripada poeziji a šta vremenu? Ili se ovo ne može razdvojiti? Možda vreme pripada još samo poeziji a ostali se drže kalendara. Kažu da se u istoriji samo ponavlja, a nije malo onih koji tvrde da je ’’vreme novac’’. Možda je pesma maternji jezik vremena?
- Odnos poezije i vremena doista je zanimljiv i on nas koji poeziju pišemo donekle određuje kao ljude, jer poezija je srećom ona jedinica pisanja koja se ostvaruje u mikro vremenu. To nije pisanje romana ili neke druge velike forme koja iziskuje linearnost, jedan temeljan, trajan proces. Poezija je zapravo nešto što nastaje skoro izvan vremena, ako vreme gledamo kao fizičku jedinicu nečega što traje, ali je i jedna od malobrojnih stvari koja nam može dati osećanje pune utopljenosti u vreme kakvog-takvog identiteta, onoga što smo sada osvojili a da to nikad više ne bi bilo moguće. Ti mali, naizgled nebitni i paradoksalni odnosi ono su što pisanje čine neizvesnim, dakle uzbudljivim. Prvo kao vanvremenu delatnost koja se odvija u magnovenju da bi sve što preostaje bilo tehnika, veština. Drugo, u tim svojim malim jedinicama pisanje poezije ipak može da obuhvati nešto što je okeanski duboko, ne samo u vremenu nego i u osećanju čoveka koji, nažalost, skoro uvek jeste vreme.

Zatočnici virtualne stvarnosti

Iskustvo se sve više sofisticira, sve češći su hardverski udari na život, a svetom vladaju paraprogramski kodeksi. Kako će se snaći poezija u toj tehno-misaonoj invaziji?
- To je lepo zato što ne znamo. LJudi koji pišu, pogotovo oni koji pišu poeziju, u poslednjih deset, petnaest godina doživeli su velike iskustvene promene. Prvo u samom načinu pisanja, jer mi zapravo više ne pišemo, mi unosimo svoje reči u neku drugu stvarnost. Pokušaj organizacije jezika, reči, danas se prividno lagodno izvodi, jer uz pomoć samo nekoliko jednostavnih kompjuterskih operacija možemo napraviti desetine varijanti iste pesme ili pisma. Sa druge strane postoji opasnost da mi više i ne znamo šta je realno, pošto smo dobrovoljno postali zatočnici posredovane, virtualne stvarnosti. Ja nisam veliki tehnofil, jer tehnologiju koristim samo kao olakšicu, tamo gde je praktična, kao što nisam ni tehnofob, ne bojim se tehnologije. Što se tiče budućnosti knjige i pisanja uglavnom verujem u onu floskulu Brusa Sterlinga, skeptičnog tehno-gurua koji vrlo jasno kaže da će jeftina knjiga od pet dolara plesati na grobu kompjutera skupog pet hiljada dolara.
Zašto? Zato što je knjiga nešto što nam je direktno dostupna datost, što možemo fizički da biramo i uživamo u njemu na elementarnom, neposredovanom nivou, dok je visoka tehnologija uvek zavisna od nekog podsistema ili nadsistema i nikad joj ne možemo prilaziti direktno.

Narcisoidni poriv

Možda vam stvarnost odgovara jer možete da je produbljujete, da je produžavate u večnost?
- Pisanje je između ostalog i stvaranje druge stvarnosti, mada ne u smislu neke alternative kojom bismo da zamenimo ono što jesmo. Pisac, istina, jeste Narcis i verovatno je da nema narcisoidnog poriva ne bi ni bavio tom rizičnom i neisplativom delatnošću. Kriveći ono u čemu jesmo, gledajući njegove druge strane i oblike, mi radimo ono što jeste neka vrsta naše prirode, baš kao što i proizvodimo novu. Mi danas živimo u svetu gde sinhrono postoji više priroda, od one koju smo i nekada tako zvali, preko urbane, do tehnološke, pa veštačke inteligencije, tužnih klončića itd, a čini mi se da je od lepših tu ostala i umetnička priroda, umetnička inteligencija kojom mi ništa ne pomeramo sem što možda pomeramo nešto u sebi ili u nekom drugom ko se sa nama druži, ko nešto naše pročita.
Nije možda baš večno, ali još je tu.

Stvari vidite i sa druge strane imena i takve ih pokazujete. Kako se razotkriva ta druga strana imena?
- To što nazivamo imenom mi često vidimo samo tako kao što vidimo reči ili pojmove. Navikli smo na njihove grafičke oblike i navikli smo se na samo neke njihove pojmovne aure. Pisanje, između ostalog, jeste zanimljivo zato što ono pojmove, reči, stvari, predmete, pa i ozbiljnije fenomene o kojima nekad i nemamo vremena da mislimo uvek dovodi u neku novu mrežu odnosa. I kada gledamo jednu naizgled banalnu reč, ili nešto što iz nje metaforički emanira, uvek uočavamo i nešto što nije ona sama nego je u sklopu sa svim drugim što može da se nađe na belini papira. Zato je poezija i jedna ozbiljna vrsta kognitivne delatnosti, jer dok pišemo mi zapravo saznajemo šta pišemo i kako pišemo. Ja ne verujem da postoji neka tako čvrsta poetika u kojoj je sve unapred dato. Čak i da je ima, mislim da bi to bilo tragično za onog ko piše, pošto poezija između ostalog jeste lep gest jezičkog otkrivanja sveta, otkrivanja one radosti odnosa koje pre nismo videli a tako ih upoznajemo.
Tako zapravo i nastaju prave pesme.
Da progovorimo i neku reč o projekciji instinkta poezije u stvarnost. Do sada smo govorili ’’o hodu realnosti do poezije’’, da vidimo tu drugu stranu ulice.
- Jedan sam od onih tužnih pesnika koji nikada nisu bežali od jezika, od onoga što je neka unutrašnja potraga po poeziji, po njenim mogućnostima, ali nikada nisam bežao ni od stvarnosti. Čak su neki od uglednih kritičara smatrali da to što koristim presne elemente stvarnosti ili medijskog sveta umnogome može da škodi mom pisanju jer će se vremenom obrisi aktuelnog izgubiti, floskule nekadašnje svakodnevice značenjski isprazniti pa će se i moja poezija naći u praznom i obesmišljenom prostoru.
Mislim da je to dosta glupo. Pesnik, kao i svaki drugi čovek, ne može pobeći od onoga u čemu živi. U današnjem svetu zajedno stoje i jedno i mnoštvo, sve je povezano i teško se može bilo gde povući crta iza koje bismo se sakrili. Nema više pustih ostrva, ni nade, ni velike sreće. Za mene je cela stvarnost jedna velika činjenica ljudskog života bez koje se ipak ne može, jer čini se da neku drugu, veću jedinicu izvesnog oko sebe trenutno nemamo i da je to ono ’’nešto veliko’’ koje svakako treba poštovati, jer tu smo uronjeni koliko god nas ima.

Jezik bludi po svetu

Rat je jedna od tema u vašim pesmama. Nešto što mi se vratilo iz vaše knjige jeste da nas rat stavlja u ulogu bivših, okončanih ljudi. Zapravo, kao da mrtvi živimo u doba rata. U svojim pesmama izbegli ste herojstva, pobede i velike reči u infrastrukturi pogibije i straha. Kako ste to uspeli da eliminišete i svedete doživljaj rata na meru običnog čoveka koji se boji za svoju decu, boji se da rađa, boji se za svoje male stvari, a ipak se okreće budućnosti?
- Poslednjih petnaestak godina smo imali uživo neku vrstu iskustva koje smo pre stekli kao posredovano, iskrivljeno. Kada smo pre mislili o ratu, mislili smo o filmovima ili knjigama, i to ne samo teorijskim kao što su one fantastične Sun Cuove misli o ratu, ili Klauzevic, ili pisci kao Selin, dakle mislili smo o predmetima, a onda smo uživo shvatili, zapravo pakleno doživeli, da je rat jedno stanje koje se čoveku događa i izvan svega predmetnog. Čitajući silom prilika mnogo knjiga, upamtio sam jednu fantastično stvarnu floskulu Timoti Lirija, koji kaže: „Nasilje je ubijanje mašinama iz daljine’’. E, u tom odnosu, koji je istovremeno i pakleno vruć i blizak, i pakleno hladan i dalek, zapravo je tragizam rata. To je, naravno, uvek neka vrsta obesvećenja, zato što su to stvari gde distance istovremeno postoje i ukidaju se na tragičan način.
Ono što smo svi mi doživeli doživeo sam i ja kao jedan sasvim običan, zaludan čovek i u svemu onome što sam oko toga uspeo, recimo da napišem nekoliko pesmica sa ratnom temom, nema ničega programskog. Te pesmice su bile proizvod običnog ljudskog osećanja i najčešće su zasnovane oko sitnih, konkretnih predmeta i prizora, oko onoga oko čega mi ljudi i možemo da zasnivamo svoje izraze.
Rat kao doživljaj nije prostor za teoriju. Sve teorije koje smo čitali poslednjih godina pale su u vodu i ostao je samo fakticitet te velike distance gde mašine prividno preuzimaju posao i od ljudi zapravo čine nešto gore od mašina. Ako sam bar nešto od distance između primordijalnog ljudskog sitnog osećaja rata i te velike hladnoće i praznine koja zjapi iz ovih novih formi nasilja uspeo da dotaknem, onda bih mogao reći da me kao pesnika, recimo, nije sramota, ako već nije nešto veće.
Vašu opasku da je na neki način jezik bludnik proširiću pitanjem da li se može staviti znak jednakosti između bludnosti i kreativnosti?
- Mislim da može. Kada kažem da ’’jezik bludi po svetu’’ ne mislim to u nekom biblijskom smislu. Mi još jednostavnije zahvatamo u ono što ne znamo ali i to je već neka vrsta bludnje. Da u pisanju nema te želje za nepoznatim, Drugim, neopipljivim, nesaznatljivim, verovatno ne bi bilo ni pisanja. Jezik je jedan relativno savršen instrument koji nam to ipak omogućava pa je jedno od najboljih iskustava pisaca upravo živo prisustvo neuhvatljivog. Mi verujemo da znamo naše reči, da znamo šta naši jezički kanoni mogu da nam pruže, a onda na jedan fascinantan način spoznajemo da tu stvari nisu baš tako čvrste kao što zamišljamo i da ta neka nova polja, te neke nove, male, sitne, bludne eksplozije koje se upravo događaju čine suštinu radosti u stvaralačkom procesu, ružno rečeno, radosti bez koje čovek ne bi mogao satima da sedi za pisaćim stolom, jer mu naprosto ne bi bilo zanimljivo.
Svet bi bio jednodimenzionalan i dosadan, pa sa njim i mi.
Ovako ponekad nismo. I to je mnogo.

Lazar Kaurin

17.07.03 NIN

Svojevremeno je Vladimir Kopicl, u postojećim sistematizacijama i tipologijama nove srpske poezije, svrstavan u grupu predstavnika postmodernističkog usmerenja. Preciznije, njegova poezija navodno reprezentuje podgrupu medijskog ludizma formiranu u duhu postmodernog estetizma. Ove se odredbe danas, kada pesnik objavljuje osmu zbirku, drže koliko su uklopive u autopoetičko načelo koje je formulisao u jednoj od prethodnih: “Izrazi bezdan i sunovrat, ne upotrebljavaj poznato”. Dabome, drže se delimično.
Sudimo li po prvim pesmama u zbirci, na delu je govor iz jedne ekstremne ovovremene situacije: već s početka, uz opis ambijenta u kome obitavaju njegova žena i on, govorni subjekt konstatuje da su nad njima bombe, da je njihov život “stao u vreme vazdušnih napada”. Ništa lakše no projekcije ovako intenzivnog doživljaja tražiti i nalaziti u pesmama koje slede, u postupku kojim su izvedene. Međutim, bezdan i sunovrat koje je pesnik nameran da izriče, po obuhvatnosti nadilaze spomenutu epizodu ma koliko za nas ona bila tragična. Pesnikov tekst, zapravo, posreduje jedan krajnje dehumanizovani svet iz koga nam se obraća jedan krajnje dezintegrisani subjekt. Najvećma je Kopicl koncentrisan u ovom vremenu na svojstvene razloge gubitka Smisla, načine poricanja Standarda, vidove u kojima se ispoljava razgradnja Individue. U njegovom vidnom polju su posledice “ostvarenja” epohalnih ideja. Ideologija, pogotovu.
Po sebi je razumljivo da specifičnostima ovih pojava pesnik, izoštravajući ih na različite načine, parira ništa manje specifičnim postupkom. Značajne ideje i vidovita pronicanja on saopštava na profanim motivsko-tematskim smerovima. Pesničkim jezikom koji zaseca i demistifikuje, fantastičnim i grotesknim izobličenjima, neuobičajenom i neobičnom strukturom pesme, ovovremenom ikonografijom i simbolikom. Kadgod nam se učini da je Kopiclov pristup temama i doživljajima prevashodno “analitičan”, da pojave i utiske raščlanjava, da se simbolima i metaforama ne koristi već ih secira kako bi obelodanio poreklo i nijanse njihove dejstvenosti. Zato i pomišljamo da se zahtev koji je pesnik preda se postavio - ne upotrebljavaj poznato - više odnosi na svrhovitost metoda nego na “materijal” koji će u pesmu biti ugrađen.
Prvi ciklus ove trodelne zbirke intoniraju, kako je rečeno, pesme nastale u vreme NATO-bombardovanja. One, pri svemu, dočaravaju tek deo opšte slike sveta na bespuću, bića izloženog svekolikoj disfunkciji, ljudskosti na izdisaju. Pesme drugog ciklusa pisane su tokom pesnikovog boravka u jednoj internacionalnoj spisateljskoj koloniji, u Americi. Implicitno, one sadrže i autopoetička stanovišta izložena u kontekstu znatno šire zamišljenog Kopiclovog bavljenja međusobnom, neretko banalnom komunikacijom ljudi od pera, tzv. intelektualnog sloja. U elementima njihovih biografija prelamaju se istorijska, kulturna, socijalna i kakva sve ne iskustva (i ishodi) dvadesetog veka. Markantne pesme završnog ciklusa modernu civilizaciju predstavljaju kao “ponore humanog praha”, a nemoć kulture i umetnosti (umetnosti stihovanja podjednako) parodiraju. Poneke među njima svedoče da i antitradicionalista kakav je ovaj pesnik, uporište i utočište ume da traži u tradicionalnim ljudskim vrednostima, da je vitalizam nasušna potreba.
Pesnički postupak Vladimira Kopicla, njegova sredstva i instrumentarijum očevidno nisu iz kruga ovdašnjih poetičkih standarda. To im, dakako, ne smeta da budu u funkciji značenja koje pesnik želi da saopšti, da mera njihove sugestivnosti bude nesporno velika. Zato, na kraju, i valja reći: po snazi podsticaja na saradničko čitanje, i po isplativosti takvog čitanja, zbirka Klisurine u novije vreme nema premca.

BOGDAN A. POPOVIĆ

29.03.03 Politika

U savremenoj srpskoj poeziji postoje pesnici čiji je status elitni, gotovo kultni, a broj čitalaca relativno mali, što zbog nedovoljne marketinške angažovanosti pojedinih autora, što zbog složenosti i zahtevnosti njihovog poetskog rukopisa. Među takve pojave svakako moramo ubrojati pesnički, konceptualni, pozorišni i urednički rad Vladimira Kopicla

(1949) jednog od najautentičnijih predstavnika neoavangarde sedamdesetih i osamdesetih godina u srpskom pesništvu, posebno u tzv. novosadskom krugu autora koji su bili blisko povezani sa sličnim projektima u Hrvatskoj i Sloveniji. Neoavangarda, međutim, u srpskoj književnosti nikada nije uživala položaj mainstream orijentacije kao u nekim drugim svetskim i susednim literaturama, već se neprestano borila čak i za relevantnu kritičarsku recepciju.

Gotovo istovremeno sa osmom zbirkom V. Kopicla "Klisurine", prošle godine pojavio se i briljantan, rigorozan i sažet pesnikov izbor starijih i novih pesama pod karakterističnim, za Kopicla crnohumornim, naslovom "Pesme smrti i razonode" (Orfeus, Novi Sad). Formalna strategija ovoga pesnika nikada nije eksperiment sam po sebi, već je uvek u funkciji polisemičnog oblikovanja teksta. Njena je osobenost u uspešnoj i kreativnoj, individualnoj sintezi intuitivno-emocionalnog, saznajnog i konstruktivnog aspekta forme, bilo da je reč o grafičkom ludizmu i letrizmu, hotimično rimovanim osmercima, rapsodičnim "vibropoemama", narativnim dijaloškim isečcima, lirike u užem smislu, itd. Njegova poetika počiva na principu stalne metaforičke zamene označitelja koji označavaju različite oblike praznine, inače jedne od najprisutnijih reči u čitavom Kopiclovom opusu. U auri praznine i odsustva, ali i povremenog, povlašćenog prisustva pesničkog govora, sabira se lik raspršenog pesničkog subjekta, pri čemu se uvek oseća ambivalencija i paradoksalnost ontološkog statusa reči i njihovih veza sa predmetima i stvarima, uvek sa suprotnim predznakom. Granice imenovanja su istovremeno za pesnika i granice konačnosti, pa jedino što preostaje jeste "čežnja za ponavljanjem".

Dva nivoa

"Klisurine" su komponovane iz tri ciklusa pod naslovima "Netaknuto", "Sever" (iz međunarodnog života pisaca) i "Provereno u mreži". Već u uvodnoj pesmi "Zimski pejzaž, bez slike" pojavljuje se svojevrsna sinestezijska zagonetka koja priziva "jezik koji bludi": "Jezik bludi po svetu skoro nevidljivo brzo, / da ne bi video što i vid izbegava da kaže: / dan mrtav kao udarac koji se lepi za sebe". Taj jezik dolazi da se nastani u jedan ispražnjeni prostor u kojem su sva naša čula otupljena, pa se on time vraća samome sebi, svome odjeku, suočavajući nas sa svojom materijalnošću i autoreferencijalnošću. Stoga za pesnika svet istovremeno može postojati i kao iluzija totaliteta i kao rasuto polje mrva, krhotina.

Većina pesma ovih ciklusa, posebno drugi i treći, ima dva nivoa: prvi je vezan za empirijsku svakodnevicu i njenu apokalipsu, gde je reč o dramatičnim egzistencijalnim događajima (npr. bombardovanje NATO, kritika ideologije političara i bivših vlastodržaca, kulturološka komunikacija između različitih naroda, itd.). Sa druge strane, Kopiclove pesme odlikuje jak metafizički naboj i težnja za hermetičnim metaforičko-simboličkim govorom, koji se najčešće pojavljuje kroz ironijsko-parodijsku, humorno-infantilnu, ali i fantastično-tragičnu optiku.

Izoštrena percepcija

U tom smislu, pesma "Most" simbolizuje ne samo nesrećno porušeni novosadski most, već i simbol prelaska lirskog junaka u neko drugo obličje, telesno ili duhovno, ma šta to moglo da znači. Stoga je "pesničko ja" samo fingirani posmatrač, a zapravo je duboko prisutno i angažovano, budno, izoštrene percepcije u raznolikim slojevima civilizacijsko-istorijskog iskustva, npr. političkom, ideološkom, nacionalno-demagoškom, promišljajući fenomene nasilja i totalitarnosti, statusa pisanja u savremenoj svetskoj kulturi, skrivenoj i otvorenoj citatnosti.

Za ovoga pesnika takođe je osobeno i specifično poimanje tela kao zasebnog univerzuma, što je tradicija koja vodi još od Rastka Petrovića. Postoji granica između duhovnog i telesnog koja se istovremeno doživljava na erotski i na estetski način. Reč je o dva pola (polnosti) koje pesnik vezuje za život i smrt, odnosno tamu kroz koju se polako probija ka beskonačnosti ("Granica", "Ime", "Linearno"). Iako je telo okrenuto beskraju, ono je ipak uklješteno između litica procepa, klisurina, što simbolizuje čovekovu stešnjenost, teskobu i u krajnjoj liniji onemogućenu moć. I zbog toga, budući da svet koji danas vidimo tako izgleda zbog invazije brojnih medijskih poruka, simulacija i virtuelnih obmana. Kopicl na kraju jedne od antologijskih pesama ove zbirke "Linearno" kaže: "dok slova plamte ekranom da stvore beskrajan red / što glasom Večnog kaže: Svet nije linearan". Da, svet se može smestiti u ekran kompjutera putem "tehnoekstaze", ali njemu ipak nešto bitno nedostaje, čega je gotovo aksiomatski svestan i sam pesnik – stvarnost vlastitog obilja.

Bojana STOJANOVIĆ-PANTOVIĆ