Prizori iz nevidljivog

21.03.08

Disova nagrada Gradske biblioteke u Čačku ove godine pripala je Vladimiru Kopiclu (1949), književniku iz Novog Sada. Kopicl je nagradu poneo za ukupan pesnički opus, iako kad je reč o ovom autoru, u njegov opus spada zaista širok dijapazon književnih i novinskih žarnova, s impresivnom bibliografijom, što autorskom, što uređivačkom. Još od sedamdesetih godina prošlog veka, u toku i nakon studija književnosti, Kopicl je gradio svoju bogatu umetničku karijeru koja je od konceptualne i primenjene likovne umetnosti, „evoluirala“ u književnost.

U to ime Muzej savremene umetnosti Vojvodine je prošle godine priredio monografiju i veliku retrospektivnu izložbu ovom istaknutom autoru.Vladimir Kopicl trenutno uređuje nedeljni broj našeg lista, a jedan je i od selektora nastupajućeg Sterijinog pozorja.
Dobili ste nagradu za ukupan pesnički opus. Imate li neki poseban odnos prema nagradama i kako vi vidite pomenutu »ukupnost« te poezije?
- Književne nagrade ponajpre vidim kao moguće insajderske korektivne činioce u našem aktuelnom dart-vederskom »terorističko-zabavnom« kulturnom i izdavačkom kompleksu u kome su interesi prvobitne pop-kapital-akumulacije svega i svačega, uz odsustvo zakona tržišta pa i vrednosti, umalo sasvim isisali gotovo svaku autentičnu supstancu iz tela ovdašnjih umetnosti i umetnika, nudeći im tek tavorenje ili pristajanje uz pseudo-spektakularni vid stvari i ponašanja. Pisci su tu zasad preostali uglavnom kao loše ili nikako uzglobljene marionete preostataka sopstvenog zanata, tek u manjem broju spremne na kakav-takav otpor. A nagrade im služe uglavnom kao psiho-podstrek i prilika da privremeno prežive, do sledećeg ataka neprincipijelne merkantilizacije. Tako ja to vidim, u nadi da bi se i sjajnom Disu upravo izrečeni polu-stav dopao, jer i on bi svakako imao šta da mu doda iz sopstvenog iskustva, samo da može.

A što se tiče mog opusa, koji se nakako i meni sve više sviđa što vreme brže prolazi, svakako treba apostrofirati onaj stari i provereni stav – da s vremenom sve dobija na značaju, pa i tih već desetak knjiga pesmica koje sam do sada objavio, svetu kao prilog i uprkos njemu. Naravno, pomenuta »ukupnost« tog opusa je verovatno živa naznaka o njegovom donekle već artikulisanom stanju, a sva je prilika da će taj privremeni totalitet ubrzo biti narušen s bar još dve knjige, koje bi datu sliku pomalo trebalo i da izmene. Meni na radost, opusu na polzu, a ni čitaoci više nisu deca pa će se i oni nekako snaći.
Veliki ste erudita, pisac, priređujete i uređujete, poznavalac ste i akter likovne umetnosti, pozorišnih prilika, aktuelni selektor Sterijinog pozorja... Kako okarakterisati, rastumačiti taj vaš renesansni hiperaktivizam, ako bi se to tako moglo nazvati?
- Prema ovome što ste izrekli ponajpre bi se to moglo nazvati sukobom interesa. Ipak, treba znati da ja sve što ste pomenuli izvodim u svom faktički nepostojećem slobodnom vremenu, uz koje imam i sasvim konkretno radno vreme, ono za koricu hleba, i to već nekoliko godina sasvim akulturalne provenijencije, tako da je i preostala mogućnost bilo kakvog sukoba interesa, sem onog psihomotornog, odlučno svedena na minimum.
Jedan stari gospodin je svojevremeno rekao da mi živimo u svetu već datih zapisa i da se taj svet zapravo zove kultura. Naravno, ta suma svačega ne služi tome da se iz nje čita samo fahidiotski, već i unakrst pa makar i na preskok, tj. da se iz nje štrpka što raznovrsnije još živo meso i ostali hranljivi produkti, da ne bi došlo do svakojako štetne autorsko-ljudske avitaminoze ili degradacije, pa bilo tu autora ili ne. Ta suma, tj. kultura, istovremeno, ne služi samo čitanju nego i tome da se po njoj malo i dopisuje, šara, precrtava ponešto, da se dodaju neke dijagonale, spojnice, linije viđenja i naslućivanja, jer svet zapravo i jeste nešto beskonačno čemu se stalno treba približavati na najraznovrsnije načine.
Otud autorska/ kritičarska multidisciplinarnost danas biva i nešto više od kreativno-prihodovne poze, a opet manje od puke društvene obaveze. Mada ja ne bežim od toga da sam dosta dugo osećao obavezu da ponešto poradim i kao društveno biće, bar kad mi se ponešto smisleno nudilo kao izazov, ili se dalo oteti, barem na čas ili dva. U osnovi, to je jedna dosta tužna, pa i zahtevna sudbina, ali bar ne mnogo dosadna. Zato sam je i prihvatio uglavnom vedro i istrajno, mada bih je danas rado menjao za neku dobru mono-minimalističku sinekuru post-muzejskog ili post-kadrovskog smera.
Novi Sad u poslednje vreme ima nekoliko pesničkih formacija (Neolit, „lilitirajući femininumi“, Stanje stvari...) koje su prilično angažovane na kulturnoj sceni grada. Iznenađuje li vas ta pojava, njena »grupna« priroda koja podseća na vreme vašeg umetničkog pojavljivanja?
- Nisu te, kako rekoste, formacije »na« kulturnoj sceni grada, nego su one zapravo ta scena, u najboljem smislu reči, a institucije su uglavnom prazan namenski prostor koji će biti živ ili smislen upravo onoliko koliko tu scenu bude umeo da prepozna i da joj služi. Naime, priča o javnom servisu građana, koju samo pričamo i u kulturi, a trebalo bi već da je živimo, tj. oživimo, danas ne bi trebalo da bude naopako arbitrarna kao što je to bilo u vreme »ranih radova« moje generacije.
Tada je NS kultura hladno izbacila umalo celu svoju živu scenu na ulicu, pa i po šumama i zatvorima, samo da bi institucije ostale »čiste« i sterilne, kako su tadašnji kadrovi bili učeni ili zamišljali da to treba da bude. A ja sigurno nisam jedini koji misli da bi danas trebalo da se krećemo ka nekoj vrsti reverzibilnog procesa u kome bi »sceni«, tj. današnjim najkreativnijim pojedincima i grupama trebalo poveriti i prostor institucija. Ne samo zbog toga da se oni i njihova publika više ne okupljaju po mračnim podrumima i promajnim trgovima kao nekada prvi hrišćani, već što je to logika sve aktuelne kulture u svetu. A čujem da bismo i mi tamo hteli.
Kažu da turbulentna vremena pogoduju umetnosti. Šta vi mislite o jednom i odrugom, pa i o njihovoj interakciji?
- Jedan dobar stari pesnik davno je rekao da vreme leči, ali da ono ipak nije baš neki optimalan lek, jer dok ono obavi to svoje lečenje – bolesnika više i nema. Tako je to sa vremenom, a možda i sa umetnošću, makar da je tu ta vremenska stvar malo manje lekovita pa tako i bezopasnija. A što se interakcije tiče, ako je kulturna diplomatija nedavno stavljena na drugo ili treće mesto prioriteta ukupne politike EU, a jeste, onda ipak može biti da je ovo što mi artisti i modeli danas izvodimo ipak nešto vrednije, pa možda i efikasnije od udarca turbulentnom topuzinom, tj. vremenom. Ukratko – živi bili pa videli. I taj trik su smislili neki umetnici.
Igor Burić

12.04.07

"Umetnosti nema bez umetnika, baš kao ni Aušvica bez nacista ili slavlja bez ‘knjaza’"

Vladimir Kopicl je jedan od pionira konceptualne umetnosti u Srbiji. U Muzeju savremene umetnosti Vojvodine u Novom Sadu 17. aprila biće otvorena velika retrospektivna izložba: "Vladimir Kopicl. Ništa još nije ovde, ali neki oblik već može da mu odgovara." Ovo je bio i povod za razgovor sa poznatim novosadskim umetnikom, koji je vodio autor i kustos izložbe.

"VREME": Ko ste vi, Vladimire Kopiclu?
VLADIMIR KOPICL: Bazično gledajući, dakle u skladu s dosta preciznom pesničkom eksplikacijom Andreja Tišme: "Čovek sam, vrsta čovek", to jest neka vrsta relativno složenog ćelijskog automata, koji već 57 godina dosta uspešno funkcioniše, bez znatnijih entropijskih i sličnih disfunkcionalnih momenata. Izvan te svoje osnovne funkcije, gospodar slučaj mi je nametnuo i nužnost bavljenja nekolikim razlikovnim aktivnostima, među kojima su se tokom decenija za mene ponajpre lepile umetnost, književnost, kritika kulture, teoretisanje i esejiziranje, uređivanje svega postojećeg i rukovođenje.

Kad kažem nužnost, podrazumevam da sam se svim tim razlikovnim aktivnostima počeo baviti ne bih li preživeo kao juvenilni aktant naše i svetske rane of-of-društvene, anarho-hipi scene, koji je vrlo rano napustio dom da bi menjao sebe i svet pa za nekoliko meseci shvatio da se od nečega mora i živeti, da bi se menjalo. Vremenom je, naravno, sve to polako prerastalo u jedan ne toliko samorazumljiv koliko samoodrživ analitičko-hedonistički kompleks bivanja i delovanja – koji je srećom potrajao nekih dvadesetak godina, da bi se danas sve polako iznova svodilo na igru nužnosti i potporu navike, blažene rutine.

Sedamdesetih godina sam vrlo brzo, makar i incidentno, došao do stava "Moje ime je moja umetnost", tj. "delo", a sada sam opet tu negde, samo što kurziv i navodnici više nisu potrebni, pošto se stvar sasvim ostvarila, tj. opredmetila.

Dakle, s jedne strane – vrsta čovek, održiv ćelijski automat, a s druge – singularni čovek, tržišno-umetnički predmet s prepoznatljivim imenom i prezimenom. Ukratko: Vladimir Kopicl – to je To.

Da li su Vladimir Kopicl iz sedamdesetih i današnji Vladimir Kopicl isti?
Danas je sve različito upravo onoliko koliko je isto – odnosno koliko teži tome da bude isto, a nekad, recimo sedamdesetih, hteli smo da sve bude isto upravo onoliko koliko je različito, odnosno po tome koliko teži tome da bude. Beskraj i večnost nisu naš problem – što reče jedan pametan kiberpanker, bar ne dok smo živi, a kad više to ne budemo... pa zato su tu sad naši naslednici: dete, kompjuter sa svojom/našom memorijom, naša dela koje će već neko dopisati ili ponovo stvoriti, prodati, tumačiti, antidatirati itd.

Kad smo već kod toga – možete li da odgovorite šta je za vas umetnost, to jest šta bi ona mogla, odnosno trebalo da bude?
Umetnosti nema bez umetnika, baš kao ni Aušvica bez nacista ili slavlja bez "knjaza". Kada sam bio mlad imao sam dramatičan i dosta precizan osećaj, ili uvid, da moje delo nije moja umetnost, što nisam skrivao, a sada mislim različito samo utoliko što to možda više i nije osećaj, nego praksa, i što u toj praksi nema neke lične dramatike, već samo one nužne dramaturgije, da se bude umetnikom, tj. umetnošću, a da se za to dramatično ne mari, ma šta ispalo iz svega.

Naravno, u svemu je nezaobilazna (bila) i novosadska Tribina mladih. Da ne bismo ponavljali manje-više poznate stvari, ima li, po vašem mišljenju, nešto što se o Tribini i klimi u i oko nje ne zna – a trebalo bi da se zna? Mislim, naravno na sedamdesete...

Nedovoljno se, recimo, zna da su mnogi od onih koji su nas na Tribini i posle, van nje, najneposrednije i najupornije maltretirali, osuđivali pa i zatvarali sa svog nedodirljivog seriozno-političkog ili omladinsko-komitetskog amvona, nekom neuhvatljivom kadrovskom transmutacijom nedavno postali žreci naše nove političke misli i prakse sa demokratskim predznakom, prvo kao nekakvi lideri i liderčići na našem medijskom, parlamentarnom i inom demokratskom terenu, a u novoj fazi i kao ne-okaljani žreci koji svetlost istog pronose po svetu, diplomatišući, blago majci.

To je zaista bilo nešto neponovljivo, nešto čega se rado sećam i kad se po definiciji ne sećam, nešto vredno, a neizgovorljivo, baš kao ona magnetofonska traka na kojoj neko od nas, valjda Čeda, ima zabeležen kompletan snimak prvog tribinaškog YU seminara o konceptualnoj umetnosti u kojem su sem nas učestvovali OHO-ovci, Goran Trbuljak i ne znam još ko, a na kojoj je takođe zabeleženo kako nam u reč ljutito upadaju Raša Todosijević, Marina Abramović, kanda i Zoran i Neša iz tadašnje njihove grupe mladih beogradskih slikara koji su istovremeno imali otvaranje izložbe slika u Likovnom salonu TM-a pa posle otvaranja upali u gornju salu gde smo mi konceptualisti teoretisali, da se obračunaju sa nama i našim stavovima kao neprijateljskim po umetnost. Eto, ta traka, koja danas više verovatno ni ne može da se reprodukuje, zbog nepostojanja adekvatne opreme ili zbog svoje već verovatne magnetne insuficijencije, tako nema, a rečita i ipak postojeća, to je možda najslikovitiji zapis vremena o kome govorimo kao o poznatom nepoznatom, pravi simbol svega što je u njemu postojalo, a nije metafora.

U proglasu "Otvoreno pismo jugoslovenskoj javnosti", koji potpisuju gotovo svi novosadski konceptualisti, vaša generacija ulazi u otvoren sukob s krutim, birokratskim pogledom na umetnost i administrativnim intervencionizmom u kulturi. Vi tada progovarate i o neophodnosti demokratizacije kulture... Naravno, danas su to mitska mesta novosadske avangarde, i o tome ne bih previše. Zanima me koliko su ta iskustva, kada umetnik već sasvim fizički može da oseti svu (ne)moć umetnosti, bila od uticaja na vaš dalji umetnički rad – odnosno kasniji prestanak s aktivnim umetničkim nastupanjima i, neki bi rekli, delimičnog odustajanja od te iste umetnosti...

Umetnik se ne plaši nemoći, jer to i jeste pravo stvaralačko stanje koje će kad-tad dati neki rezultat. To je jedna od prvih lekcija koje u ovom poslu treba savladati i ujedno vrlo otmeno stanje, od koga niti sam bežao, niti bežim danas. Druga stvar je, naravno, da umetnik, kako bi stvarao, radio, mora i da živi, a mojim drugovima i meni je jedno vreme ta životna slavina nekako nefluidno zavrtana, manje ili više brutalno od slučaja do slučaja. Naravno, i to su te razlike, nešto večno dakle, po kojima ćemo se razlikovati i koje u NS-u postoje i danas, bar za nas. I to još uvek veoma brutalno.

Recimo, dok su gotovo svi akteri iz redova onih, kako vi to kažete, administrativnih inter(vencio)nista još uvek na broju i sa gotovo neokrnjenim insignijama društveno-kulturne moći u ruci, gde smo pa mi koje sad, kao, sav demokratski narod slavi? A zna se gde smo – nigde. Mirko Radojičić je, recimo – nigde, jer je umro u inostranstvu gde je silom prilika i proživeo poslednje decenije, Miroslav Mandić javno gotovo da ne postoji, a da niko zapravo ozbiljno ne pita zašto i kako, Peđa Vranešević je nedavno otpušten sa Televizije Novi Sad kao nekakav višak (kao – ima ih dovoljno pametnih tamo, možeš misliti), Slobodan Tišma i Čeda Drča nikad nisu ni došli do bilo kakvog prepoznatljivog posla i mesta u društvu, Andrla je otišao da živi kao intelektualni i drugi gastarbajter u Beču pa na prinudnom putu tamo-amo i završio, Slavko Bogdanović je svetski ekspert, ali ne i naš, a i ja, kao jedini od svih nas kako-tako javno prisutan kulturno-radnički manijak omnipotentnog profila, zapravo nikad ništa profesionalno nisam radio u institucionalnoj kulturi, nego za nju radim tek posle svog redovnog radnog vremena u tzv. informisanju, gde sam zaglavio još početkom osamdesetih godina, na opštu medijsku radost.

Naša "mitska mesta", dakle, i nisu baš tako mitska, nego su u NS-u još uvek i stvarna, tj. nikakva. Ne baš na onaj opasan način koji smo delili u šezdesetim i sedamdesetim godinama prošlog veka, ali ne ni mnogo opuštenije. No, što reče Fokner na kraju jedne knjige: "Crnci su istrajali."

Naravno, nije baš ni to sasvim politički korektno u današnjem smislu reči, ali – ko mari.

U međuvremenu, od nekadašnjeg avangardiste postali ste, što bi se reklo, ugledna zvanica. Aktivni ste u političkom životu, selektor ste mnogih festivala, predsednik žirija, član upravnih odbora, urednik i sl. Pitanje je možda malo banalno, a glasi: koliko vam u svemu tome pomaže (ili odmaže) vaše iskustvo konceptualizacije?

Tu bih se morao pozvati na ono Njegoševo: "U rukama Mandušića Vuka...", samo što bi reč "puška" svakako trebalo zameniti rečju "koncept", a onda pažljivo i uporno nastojati da promenimo i ostale od izabranih Njegoševih reči, tako da ništa sem onog što je već izgubljeno ne bude izgubljeno. Jedina reč koju ne bi trebalo menjati je ono "biće", a pošto je to biće ionako sasvim konceptualno, samo nam iskustvo konceptualizacije i može pomoći.

Rabim ga neprestano, tako da bi ono uskoro moglo da postane i vidljivo te da zameni moj doskorašnji javni lik koji i inače postaje sve nejasniji otkako je milionskoj publici naših polit-slogana u decembru 2006. predizborno podareno ono post-Faberžeovo lele-a-ne-kuku jaje u kome se koncept Kopicl zlorabi kao da nikad nisu videli moj poznati rad iz 1973. godine koji jasno kaže – Moje ime je moja umetnost. Upravo konceptualizujem i to antiumetničko i antiautorsko posthumanističko iskustvo.

Nebojša Milenković