Vladan Matijević je rođen 1962. godine u Čačku. Počeo je sa pisanjem poezije, njegove prve pesme objavljivane su u časopisima već početkom osamdesetih. Godine 1991. objavljuje zbirku pesama Ne remeteći rasulo, koja, po Matijeviću, predstavlja prelomni trenutak u njegovom životu. Ubrzo počinje da piše i prozu. Kratki roman Van kontrole je njegovo prvo prozno delo.
Do danas je objavio deset knjiga, većina je imala više izdanja, romani Časovi radosti i Van kontrole su prevedene na francuski, nemački i španski jezik. Pojedine priče su prevedene na desetak svetskih jezika, a drama Udarna igla prevedena je na ruski. Dobitnik je više značajnih nagrada i priznanja u Srbiji, između ostalih i Andrićeve nagrade za najbolju knjigu priča 2000. godine i Ninove nagrade kritike za najbolji roman 2003. godine.
O stvaralaštvu Vladana Matijevića napisano je više od pedeset kritičkih tekstova, o njemu su snimljena dva dokumentarna televizijska filma autora Olgice Rakić i Josipa Babela.
Dela:
Ne remeteći rasulo (pesme, 1991)
Van kontrole (roman, 1995, nova verzija 2013.)
R. C. Neminovno (roman, 1997)
Samosvođenje (pesme, 1999)
Prilično mrtvi (priče, 2000)
Pisac izdaleka (roman, 2003)
Časovi radosti (roman, 2006)
Žilavi komadi (drame, 2009)
Vrlo malo svetlosti (roman, 2010)
Memoari, amnezije (eseji, 2012).
Nagrade:
Andrićeva nagrada 2000. godine za knjigu priča Prilično mrtvi.
Ninova nagrada kritike 2003. godine za roman Pisac izdaleka.
Nagrade Zlatni hit liber i Zlatni bestseler 2004. za roman Pisac izdaleka.
Nagrada Meša Selimović 2010. godine za roman Vrlo malo svetlosti.
Nagrada Borisav Stanković 2010. godine za roman Vrlo malo svetlosti.
Nagrada Isidora Sekulić 2010. godine za roman Vrlo malo svetlosti.
02.10.06
Ismevanje dobrote
Vladan Matijević
„S-a-m-o-ć-a. To nije kad osećaš da pored tebe nema nikoga, to je kad u tvom životu prosto nema tebe“, napisao je Vladan Matijević u svojoj najnovijoj, upravo objavljenoj knjizi „Časovi radosti“ („Narodna knjiga“). U podnaslovu stoji odrednica - „Kratki viteški roman“, a autor - dobitnik „Andrićeve“, „Ninove“ i drugih nagrada - napominje da to jeste tako, ali na način primeren 21. veku.
Govoreći o svom novom romanu, Matijević za „Blic“ kaže: „Glavna junakinja Maca Aksentijević se ne bori da bi ostvarila pravdu ili zaštitila slabe, poput junaka u viteškim romanima iz 17. i 18. veka, već da bi udovoljila samoj sebi.“
Kada govori o dobroti, posebno svojoj, drugi joj se smeju?
- Ona jeste dobar čovek, tako sam je zamislio i napisao. A danas se dobrota ismeva. Takvi ljudi često bivaju etiketirani kao slabići, šonje, čak glupaci. Ako biste, na primer, anketirali ljude na pitanje kakav bi želeo da budeš, teško da bi mnogo njih odgovorilo - dobar čovek. To je slika onoga u čemu živimo. Po mojim shvatanjima u književnosti, na ovaj ili onaj način, mora biti stvarnosti da bi ona (književnost) imala smisla i težinu.
Junakinja, iako živi burnim erotskim životom, ima problema i sa emocijama i sa ljubavlju?
- Kod nje ljubavi i nema. Emocija se tu i tamo pojavljuje kod njenih partnera, mada i to u nekom površnom vidu, svodeći se na erotske želje. Teško je u ovom vremenu živeti i voleti, a život bez ljubavi nema nikakvog smisla. Paradoks u kome se krčkamo i zbog koga se stvari raspadaju. U romanu se u stvari prikazuje nedostatak ljubavi, nedostatak brige za okolinu, nedostatak empatija, prikazuje se sebičnost... Sve je to danas toliko dominantno, a ona je tipična junakinja svog vremena.
Dobar deo romana su opisi erotskih scena?
- Isprva sam zamislio sam da bude kratak, da vizuelno izgleda kao pesme i da 6bude sa puno erotskih scena, odnosno doživljaja junakinje koji su potaknuti samo željom za zadovoljavanjem sebe.
Predstavljate se kao stidljiva osoba...
- Ja i jesam stidljiva osoba.
Niste se libili opisa jakih erotskih scena...
- Dobro, ja sam stidljiv čovek koji voli erotiku (smeh) i trudim se da je što bolje upoznajem. I izučavam.
Na pozamašnom spisku ljubavnika glavne junakinje nalazi se ime i Aleksandra Jerkova (poznatog književnog kritičara i teoretičara, prim. a.), koji u romanu ima i nadimak Flojd, što asocira na poznati film?
- Junak se zove Aca Jerkov, znate ono „svaka sličnost sa stvarnim licima...“. Nadimak Flojd jeste asocijacija na istoimeni lik iz filma zbog izvesnih Acinih vozačkih dogodovština, a biti na Macinom spisku nije mala stvar (smeh).
Prati vas glas da ste (crno)humoran pisac, a vi se predstavljate kao ozbiljan?
- Ne predstavljam se, nego jesam ozbiljan. Uvek mi je bilo čudno da ljudi koji vole moju prozu govore o njenoj duhovitosti i to najviše hvale. Čudilo me jer nikada nisam uspevao da vidim šta je to duhovito u mojoj prozi. Uviđao sam samo sumorne, ozbiljne momente. Kada sam ovu knjigu počinjao, poželeo sam da je napišem duhovito i s moje tačke. Međutim, kako vreme prolazi, sve više uviđam njene gorke i tamne strane, tako da ću je verovatno za 10 godina doživljavati kao mračnu, ne naročito duhovitu.
Otkud opredeljenje da knjigu završite samoćom?
- U tome je tragika, u stvari. Maca Aksentijević se non-stop trudi da zadovolji samu sebe i ima toliko muškaraca, što se vidi u njenom dnevniku koji vodi. Jasno je da je njen život ispunjen uživanjima i provodom. Međutim, samoća je ono s čime se ona, zapravo, non-stop bori. Ona tako živi upravo da bi izbegla samoću i ćutanje, a dolazi se do porazne konstatacije da ona u tome ne uspeva.
Tatjana Nježić
05.09.06 Blic
Krik
Časovi radosti, Vladan Matijević
Iako se pročuo zbog „tvrde pornografije“, ovaj roman nema za cilj razbijanje (tobožnjih) tabua; njegov smisao treba tražiti u nespojivosti romantične, riterske književnosti, kojoj je u podnaslovu pripisan, sa vulgarnom junakinjom kakva je Maca Aksentijević. Za razliku od viteza, akcionog heroja iz „doba nevinosti“, koji je platonski privržen idealnoj dragoj, ona je (moderna) nimfomanka bez mozga i srca, koja ne oseća ništa (pa ni zadovoljstvo), a njeni ljubavnici su (tragikomični) klovnovi, budale ili manijaci; ona mrzi sav ljudski rod (muškarce, žene i decu), tako da njeno (dragovoljno) svođenje na životinju (psa, mačku ili zmiju) nije („prosta“) animalizacija, već demonsko iživljavanje i pomama. Sa druge strane, pripovedač (voajer), koji je, kao i u „Piscu izdaleka“, beznadežno zalutao u umetnost, ciničan je, razuzdan i sentimentalan istovremeno; opisujući Macine avanture, on koristi stilske figure, teme i situacije karakteristične za savremenu „romantičnu“ (sladunjavu, bolećivu) prozu (prodavanu, čak, i kao književnost za decu), čime posredno otkriva da se ispod (bezopasne) banalnosti takve literature krije najstrašnija izopačenost, kako onih koji je pišu (a ovde ih je lako prepoznati), tako i onih koji je čitaju, čitavog društva (nacije, čovečanstva), koje ne samo da ne zna šta je ljubav, nego ga ona i ne zanima.
Matijevićeva brutalna, „makijavelistička“, strasno angažovana poetika nas, kroz duhovitu, šendijevsku igru (u koju su, ovoga puta, uvučene i recenzija i beleška o piscu), dovodi do najmračnijih književnih i kulturnih tema; izložen neumornom menjanju „uglova“ satire, čitalac nastavlja da se smeje, ali je i preneražen, kao da je, za svoje dobro, bio propisno išamaran.
Vesna Trijić
