Vladan Matijević je rođen 1962. godine u Čačku. Počeo je sa pisanjem poezije, njegove prve pesme objavljivane su u časopisima već početkom osamdesetih. Godine 1991. objavljuje zbirku pesama Ne remeteći rasulo, koja, po Matijeviću, predstavlja prelomni trenutak u njegovom životu. Ubrzo počinje da piše i prozu. Kratki roman Van kontrole je njegovo prvo prozno delo.
Do danas je objavio deset knjiga, većina je imala više izdanja, romani Časovi radosti i Van kontrole su prevedene na francuski, nemački i španski jezik. Pojedine priče su prevedene na desetak svetskih jezika, a drama Udarna igla prevedena je na ruski. Dobitnik je više značajnih nagrada i priznanja u Srbiji, između ostalih i Andrićeve nagrade za najbolju knjigu priča 2000. godine i Ninove nagrade kritike za najbolji roman 2003. godine.
O stvaralaštvu Vladana Matijevića napisano je više od pedeset kritičkih tekstova, o njemu su snimljena dva dokumentarna televizijska filma autora Olgice Rakić i Josipa Babela.
Dela:
Ne remeteći rasulo (pesme, 1991)
Van kontrole (roman, 1995, nova verzija 2013.)
R. C. Neminovno (roman, 1997)
Samosvođenje (pesme, 1999)
Prilično mrtvi (priče, 2000)
Pisac izdaleka (roman, 2003)
Časovi radosti (roman, 2006)
Žilavi komadi (drame, 2009)
Vrlo malo svetlosti (roman, 2010)
Memoari, amnezije (eseji, 2012).
Nagrade:
Andrićeva nagrada 2000. godine za knjigu priča Prilično mrtvi.
Ninova nagrada kritike 2003. godine za roman Pisac izdaleka.
Nagrade Zlatni hit liber i Zlatni bestseler 2004. za roman Pisac izdaleka.
Nagrada Meša Selimović 2010. godine za roman Vrlo malo svetlosti.
Nagrada Borisav Stanković 2010. godine za roman Vrlo malo svetlosti.
Nagrada Isidora Sekulić 2010. godine za roman Vrlo malo svetlosti.
06.07.12
Sve ono što nije prećutano
Vladan Matijević
Pisac u knjizi „Memoari, amnezije“ otkriva najintimniji deo sebe. Opisujem sopstvene ožiljke jer su oni uvek tu da podsete, opomenu da se jednom nešto dogodilo, da je jednom nešto izrečeno
POSLE devet objavljenih knjiga i odabranih dela u zrenjaninskoj „Agori“, pisac Vladan Matijević je, kako kaže, pomislio da treba da podvuče crtu i svede bar neke račune. Knjiga „Memoari, amnezije“, koju je upravo objavio „Službeni glasnik“ mali su bedeker njegovog dosadašnjeg književnog putovanja, ali i razotkrivanje sveta piščeve intime.
- Svojim dosadašnjim delom smatram da imam pravo na ovakvu knjigu - kaže Matijević, u razgovoru za „Novosti“. - Mada, priznajem, posle izlaska iz štampe osećam se i nago. Nenaviknut sam na svoju javnu golotinju, pa se pomalo stidim. Ima tu još osećanja, pored ponosa i stida ima i straha da će čitaoci koji vole moje knjige biti razočarani piscem koji ih piše. Ali to je zamka koja preti svakom piscu koji se pojavljuje pred očima javnosti, koji nije emigrirao u šumu ili u ćutanje. Ipak, nadam se da ćemo se moji čitaoci i ja razumeti.
* Da li su vaše amnezije jače od sećanja?
- Ova knjiga je toliko lična da se može smatrati svojevrsnim memoarima. U njoj ne opisujem događaje u određenim trenucima i dobima, ali opisujem tragove, opisujem ožiljke koji su ostali nakon događaja. Uglavnom one koji su ostavili trag na moje književno stvaralaštvo. Ožiljci su uvek tu da podsete, da opomenu da se jednom nešto dogodilo, da je jednom nešto izrečeno.
* Šta je to što ste u ovim esejima prećutali?
- Priznajem, mnogo toga sam prećutao, o mnogo čemu nisam hteo da pišem, ili nisam mogao. To ćutanje je plod amnezija, pravih ili lažnih. Možda će se jednom i one iskazati, ko zna u kakvom obliku. Ovog puta za njih nisam imao snage. Ali, kad se one iskažu, tada će sigurno neka druga sećanja postati amnezije.
STARO, A NOVO
U ovoj knjizi, ima dosta tekstova čiji su veći ili manji delovi objavljeni u novinama. Mnogi eseji su nastali iz delova intervjua. Bez obzira na to što je gotovo polovina tekstova negde objavljena, zbog mojih naknadnih intervencija, zbog redosleda eseja, mislim da će ovu knjigu svaki čitalac dožvljavati kao novu, nepročitanu.
* U jednom eseju postavljate pitanje da li najznačajnije nacionalne kulturne institucije, koje su godinama zatvorene, „stvarno nikome ne trebaju u državi“?
- Da. Verujem da najznačajnije kulturne institucije u Srbiji ne bi bile godinama zatvorene da nekom trebaju. Mi smo nekulturno i frustirano društvo. U predizbornoj kampanji, koja se završila pre dva meseca, ponovo su nam političari obećavali sve i svašta. Istina, ovog puta nisu obećali standard Švajcarske, ni granice od Milvokija do Tokija, ali jesu druge fantastične stvari. Međutim, niko nije rekao da će nešto učiniti sa ciljem da postanemo vaspitaniji, kulturniji i civilizovaniji. Nije im to palo na pamet jer ih društvo na to nije primoralo, nije se stekla takva klima. Tako da ćemo i dalje voditi naše goste iz inostranstva da gledaju ruševine Generalštaba, onda na splavove gde naše devojke igraju po astalima. Smatram da i najprimitivniji narodi deluju bolje, strancima pokazuju svoje ručne radove, maske, tkanja...
* Sme li umetnik da ignoriše aktuelne probleme i događaje? Smatrate li da je eksces, pre svega politički, zaista potreban piščevom delu?
- Na to pitanje sam izneo svoje mišljenje u tekstu „Levica i desnica“. Rekao sam, između ostalog, da eksces uvek donosi korist, a politički eksces celokupnom piščevom delu daje dodatnu težinu. Svejedno je da li ga čini na račun levice ili desnice. Eksces je svakako poželjan, pogotovo ukoliko je pisac siguran da mu zbog njega niko neće ozbiljnije zameriti. Ali, ako sa ekscesima učesta, onda oni postaju kič, a on postaje junak jeftine estrade.
* Verujete li u decentralizaciju kulture?
- Sve manje verujem u decentralizaciju kulture. Počinjem da se bojim i za kulturu u metropoli. Na tu temu sam pisao u tekstu pod naslovom „Živeti u Užasu“. Zbog reakcija koje su usledile posle objavljivanja jednog mog intervjua, napisao sam taj esej...
KNJIŽEVNO NASLEĐE
* Da li ste među onima koji smatraju da je književna tradicija neuništiva?
- Verujem u književno nasleđe i mislim da je to jedino nasleđivanje koje ima smisla, svako drugo je sporno. Činjenica da i danas čitamo Homera, da citiramo Šekspira, govori da je velika književnost deo civilizacije i da utiče na njeno stvaranje. Naravno, ne treba potcenjivati čoveka, on može sve da uništi, al’ ja se nadam da neće. Pri tom, isto kao slavni argentinski pisac, ne žalim što neke knjige neću napisati, žalim za knjigama koje neću stići da pročitam.
* Zašto su vaši junaci uglavnom ljudi sa margine?
- Reč margina je lepa reč. I višeznačna. Margine lista papira, sveske, partiture, knjige. Prazan prostor sa strane pisanog teksta ili života. Belina. Granica. Margine u ljudima, ljudi sa margine. Marginalci. U rečnicima definisani kao beznačajne, nevažne osobe. Svuda oko nas su margine i marginalci. I svako od nas je nekad na margini, nekad marginalac. Pišem o nama, takvima.
* U „Zemljovanju“ govorite kako žive pisci, ali ne i kako živi pisac Vladan Matijević?
- Rekao sam kako živim između redova. Sumnjam da ću ikad biti spreman da više pišem o sebi. Ovo je knjiga posle koje mogu sebi da dozvolim da se ne pojavljujem u javnosti i mogu bez kajanja da odbijam intervjue. Čitalac koga bude zanimalo neko moje delo, ako želi da sazna ko sam ja, kako mislim, koje vrednosti zastupam, ne treba da traži odgovore po novinama i na internetu. U knjizi „Memoari, amnezije“ su odgovori na većinu pitanja koja se najčešće postavljaju piscu.
* Kažete da Srbija neguje kult gubitnika. Kako se kao pisac koga nije zaobišla nijedna važna književna nagrada, nosite sa tim?
- Kada bih sebe video kao priznatog, uspešnog, nagrađenog, mogao bih reći da se osećam nevoljeno, pa da pišem „Memoare, amnezije“ ne bi li me ko naknadno zavoleo. Ali ja uglavnom nemam taj problem.
Dragana MATOVIĆ
