Zvuci iz podmornice

05.08.14 Dnevnik - Novine i časopisi

Kao prethodna četiri, i peti roman Marije Jovanović „Zvuci iz podmornice“ (samizdat, 2013) odmah je našao put do čitalaca. Ova knjiga je, bez ikakvog oglašavanja i bučne reklame, dospela na liste najtraženijih i u bibliotekama i u knjižarama. Od objavljivanja njenog prethodnog romana „Dovoljan razlog“ prošlo je pet godina, a prvi, „Spletkarenje sa sopstvenom dušom“, pojavio se 1999.
Već nakon debija na domaćoj književnoj sceni, dobila je nagradu „Žensko pero“, a njeni sledeći romani tri puta su nagrađivani „Zlatnim hit-liberom“, kao najčitanije knjige u Srbiji. Međutim, Marija Jovanović nije „ženski pisac“ (sem po polu), njen književni rukopis otkriva veliku erudiciju, poznavanje ljudske prirode i međuljudskih (pa i muško-ženskih) odnosa i nije joj strano da piše u muškom licu. Kada na red dođe pisanje, ne misli ni na koga posebno, ne podilazi trenutnoj čitalačkoj modi, a njeni rukopisi su posledica zamašnih, samo njoj vidljivih priprema.
Marija Jovanović (1959) živi u Beogradu, diplomirala je filozofiju, član je Srpskog književnog društva i svih pet njenih romana su samizdati.
* Zašto su svi vaši vaši romani samizdati? Može li se u Srbiji živeti od književnog rada?
- Kada sam odlučila da objavim “Spletkarenje sa sopstvenom dušom” smatrala sam da sama treba da snosim odgovornost za, kako sam tada mislila, sasvim izvestan neuspeh svog književnog prvenca. Kasnije sam nastavila tim tegobnim putem, prevashodno zato što u ovdašnjoj izdavačkoj hiperprodukciji mnoge sjajne knjige, po mom mišljenju, bezrazložno nestanu iz poslovnog plana izdavačkih kuća, i više se ne mogu kupiti. A iz sopstvenog iskustva znam da postoji gotovo jednako interesovanje za moj roman, objavljen, recimo pre osam ili trinaest godina kao i za najnoviji, „Zvuci iz podmornice“. Nije mi poznato da li pisci koji imaju potpisane ugovore sa izdavačima, mogu živeti od toga. Ja od svojih izdanja ne mogu, ali nikada nisam ni očekivala da će me objavljene knjige materijalno obezbediti.
* Vaše priče, između ostalog, krasi neverovatna iskrenost, koja prija čitaocima oba pola. Možda to ljudima danas nedostaje u običnom životu?
- Kao tvorac jednog fiktivnog sveta, romanopisac je u poziciji da u tim kooridantama, povezujući ideje sa konkretnim likovima, kroz njihova delanja, govor i mišljenja, preispituje vrednosti, traga za odgovorima na metafizička, sociološka, istorijska, etička pitanja, kao i na ona u vezi sa „običnim životom“, odgovorima koji svakako nisu ni konačni, ni jednoznačni. I taj proces traganja se na izvestan način dovršava u svesti čitaoca, nagoni ga na razmišljanje i dovodi do određenih spoznaja o sebi i svetu. U tom smislu, literatura jeste vrsta saznanja, ali za razliku od nauke ili filozofije ona „barata“ i emocijama, što je njena ogromna prednost. Lično, od književnog dela ne očekujem samo da je tehnički dobro izvedeno, ispisano veštom rukom, kako je to Danilo Kiš rekao, spretnog, načitanog autora. Želim da mi roman zarobi um i istovremeno uzdrma srce, da u meni izazove aristotelovsku katarzu, što se dešava samo kada se kroz delo – opet ću citirati Kiša – ispoljava suština piščevog bića. Ukoliko su čitaoci prepoznali tu vrstu iskrenosti u mojim romanima, više ne mogu poželeti.
* Šta preporučujete za čitanje u letnjoj dokolici? Šta vi trenutno čitate?
- „Sanset park“ Pola Ostera, „Idemo da krademo konje“ Pera Petešuna, „Smrt i njeni hirovi“ Žozea Saramaga i „Nivoi života“ Džulijana Barnsa, čiju zbirku eseja „Kroz prozor“ upravo čitam.
Radmila Lotina

Svakodnevica neokaljana politikom
* Kako vam polazi za rukom da se distancirate od svakodnevice?
- Budući da je svakodnevica u Srbiji gotovo u celosti određena politikom, napornim vežbanjem koje sam počela nakon ubistva premijera Đinđića, uspela sam da prilično usavršim veštinu ignorisanja našeg političkog cirkusa. To smatram jednim od ih važnijih dostignuća u svom životu. Od onog dela svakodnevice koji je neokaljan politikom, gde spadaju porodica i prijatelji, niti pravim otklon, niti imam potrebu za tim - naprotiv.