Kao da se ništa nije dogodilo

20.12.04

Romani Marije Jovanović „Spletkarenje sa sopstvenom dušom“ i „Kao da se ništa nije dogodilo“ nalaze se već duže od godinu dana u vrhu čitanosti po podacima iz brojnih knjižara i biblioteka. Reč je o knjigama objavljenim kao autorska izdanja, dakle bez mnogo reklame, a koja su otkupljena za biblioteke!

Kako gledate na činjenicu da su vam knjige u samom vrhu čitanosti?

- Kao na jedno lepo čudo! Posebno kada je reč o prvoj knjizi. Kad sam je objavila nisam ni sanjala da će iko da je pročita. Počela je da se prodaje bez ikakve medijske reklame, bez ikakvog pojavljivanja u štampi, samo na osnovu tih usmenih preporuka za koje smatram da su najefikasnije. Iskreno, oduvek sam želela da pišem. Odvažila sam se na taj korak tek kada sam probila tu neku barijeru svoje stidljivosti i sopstveno mišljenje da sam nedostojna pojavljivanja na književnoj sceni. A kad je taj prvi korak učinjen, bez ikakvog opterećenja sam napisala drugu knjigu.

U romanu „Kao da se ništa nije dogodilo“ teče ljubavna priča koja se dešava danas i ovde. Vi zapravo plasirate tezu o našem vremenu kroz reči „krv“ i „šljokice“?

- Istorijski fon događanja u toj knjizi jesu baš ove godine. Drago mi je ako to vidite kao neku definiciju vremena, jer za mene to jeste to. Živeli smo u vremenu u kome su nam gotovo u svim medijima, odnosno televizijama ređali red šljokica, odnosno red neke nesuvisle i histerične zabave, pa red krvi i smrti. I sve se to slagalo u jedan galimatijas iz koga smo svi mi izašli duboko, duboko oštećeni. Ovo što se sada događa, govorim to sa hladnom jezom, u stvari je povratak najstrašnijih aveti bliske prošlosti. Zato sam 2004. godinu doživela kao jednu od najdepresivnijih godina u mom životu. Moralno i svako drugo dno koje smo dotakli devedesetih ne samo da je sada prosvrdlano već je izdubljeno u kvadratnim metrima. Kapije zla su širom otvorene i njime smo preplavljeni. I to je mene kao osobu potpuno blokiralo ovih godinu dana. Na ličnom planu nisam imala nikakvih lomova, čak bih mogla reći da imam razloga da budem vrlo zadovoljna, ali kao jedno osvešćeno društveno biće i, usuđujem se reći, intelektualac tragično sam depresivna, kako nisam bila za deset godina vladavine Miloševića.

Koliko ljubav može da pomogne čoveku u takvim (ne)prilikama?

- Moje knjige jesu romani o ljubavi pošto tu postoji ljubav kao jedno esencijalno osećanje na više planova; prema prijateljima, prema porodici, prema muškarcu, prema svojoj zemlji i svom narodu na jedan normalan način... Naravno da smatram da ljubav može da spasi čoveka u svakom pojavnom obliku; od hrišćanske do erotske i da bude utočište i pribežište. Ali za ljude koji su prosto primorani da žive u nečovečnim uslovima ta individualna sreća duboko je ugrožena.

Ima li izlaza?

- Gotovo da sam izgubila i veru i nadu, a kažu da se to poslednje gubi. No, osećam u poslednjih mesec dana da se onako, kao iskra u meni budi bunt. Lepi bunt nepristajanja. Iz te totalne duhovne i stvaralačke paralize nastojim u nekom besu i revoltu da pronađem, ako ništa drugo, individualni izlaz.

Pišete li treću knjigu?

- O upoređivanju vremena. Jednog, kada se činilo da smo deo nekog sveta, 70-te godine, jedno lepo vreme. Doduše komunističko, ali lepo u smislu akumuliranja pozitivne energije, a sa druge strane paralela sa ovim što dešava danas, od tragičnog ubistva premijera Đinđića pa nadalje. To ubistvo je Srbiju nepovratno unazadilo. Đinđić je bio motorna snaga koju jedno društvo čeka da se rodi bar sto godina, a ubijen je sa leda i na štakama. Svaka čast „junačinama“ koji su to učinili na najmorbidniji od svih mogućih načina. Kao vrhunac besmisla, umesto da to ubistvo postane, što bi bilo za očekivati, kolektivno traumatično iskustvo i sećanje, doživeli smo, paradoksalno, da se izvršioci ubistva tretiraju kao medijske i političke zvezde, a njihovi „nastupi“ u sudnici prenose se kao najinteresantniji tok-šou. Čujem da će prvooptuženi objaviti i nekakvu tobožnju knjigu i, pitam se, ima li kraja sveopštem beščašću?

Tatjana Nježić

21.06.04

Već sa svojim prvim romanom “Spletkarenje sa sopstvenom dušom”, za koji je 2000. godine dobila Bazarovu nagradu “Žensko pero”, Marija Jovanović, postala je pisac čiji se novi naslovi iščekuju. I njen drugi nedavno objavljeni roman “Kao da se ništa nije dogodilo” potvrđuje uspjeh prvog. Marija Jovanović rođena je 1959. godine u Beogradu, gdje je završila filozofiju. O svojim vezama sa književnošću, Marija Jovanović za “Pobjedu” kaže:
- I prije objavljivanja svojih romana, a i danas, radim posao koji nema nikakve veze ni sa literaturom, niti sa filozofijom, što nikako ne znači da sam se zbog toga od njih udaljila. Naprotiv; budući po strani od napora vezanih za zarađivanje »hljeba nasušnog«, one su za mene ostale utjeha i spas, najčistije i najljepše pribježište. I što je stvarnost u zemlji koja je mijenjala granice, a uporno zadržavala ime »Jugoslavija«, bivala mračnija, strašnija i grotesknija, postojanje takvog utočišta bivalo mi je sve neophodnije.

* Vaš prvi roman “Spletkarenje sa sopstvenom dušom” je ljubavna priča sa tužnim krajem, koju prate filozofska razmišljanja i eseji o svakodnevnim stvarima. Da li ste u ovom romanu kroz pitku ljubavnu priču htjeli čitaocima da približite svijet filozofije i grčke mitologije?
- Kada bi trebalo da odredim žanr “Spletkarenja”, ja bih prije rekla da je to roman o ljubavi. Uvjerena sam da će oni koji su ga pročitali, shvatiti zašto mi je to važno i osjetiti nijansu u značenju, jer tu nije riječ samo o muško-ženskom odnosu, već o ljubavi u najširem smislu, pa tako i prema sveukupnom nasleđu Helade.
Roman je, inače, struktuiran tako da je narativni tok “ispresijecan” umetnutim pričama, koje za temu imaju po neko filozofsko pitanje. Te “filozofske minijature” nijesu, međutim, propedeutika ili popularani uvod u filozofiju, već imaju vrlo precizno određenu funkciju - da budu protivteža, blago-ironičan ili duhovit otklon prema ispovijesti glavne junakinje koja je, pak, pisana u povišenom emotivnom tonu; ponekad i na samoj ivici pathos-a. Iako se mogu čitati kao nezavisne priče, pa su čak i od glavnog toka fabule formalno odvojene svojim naslovima, ove parabaze dobijaju svoj puni smisao tek u cjelini romana, jer se u njima razmatraju upravo ona flozofska pitanja ili ideje koje imaju veze sa događajima iz života glavne junakinje Marine.

* O filozofiji je na sjajan način popularno pisao Justejn Gorder u svojim knjigama. Da li Vam je on, možda bio uzor?
- Slažem se sa Vašom konstatacijom da je Justejn Gorder na briljantan način uspio da čitaocima približi filozofiju, ali nijesam pisala pod uticajem “Sofijinog svijeta”. Mislim da se nikakave paralele ne mogu povući između njegovog i mog romana, jer se Gorder u svom djelu bavi flozofijom-kao-takvom; ona, sama po sebi, jeste sadržaj njegovog romana. U “Spletkarenju sa sopstvenom dušom”, kao što sam već rekla, “filozofske mrvice” se javljaju, u vidu promišljeno načinjenih rezova na tkivu naracije, kao komentar Marinine ispovijesti i mali predah od visokog napona emocija. U mom romanu, dakle, postoji svojevrsna upotreba filozofije, a ne prepričavanje njene povijesti.

* U “Spletkarenju sa sopstvenom dušom” kažete da “u zlehudim zemljama politika i društvno uređenje u ogromnoj mjeri određuju individualnu sudbinu”. Pa, da li bi životni putevi Vaših junaka bili drugačiji da ne žive na Balkanu? Znači li to da ne vjerujete da je svakom čovjeku ucrtana sudbina?
Ne vjerujem da ljudskom sudbinom vlada fatum, nemilosrdni usud koji nam pri rođenju podijeli “cedulje” sa unaprijed ispisanim, nepromjenljivim sadržajem. Na to pitanje mogu decidirano i lako da odgovorim. Ali, potrebno je malo više prostora da bi se objasnio komplikovani mehanizam uzajamnog dejstva između onoga što čovjeka, na neki način, uslovljava i njegove slobode. Stojim na stanovištu mnogobrojnih mislilaca koji su suštinu čovjeka određivali upravo preko pojma slobode. Slobodu, pak, ne treba shvatiti kao čist voluntarizam, već kao mogućnost izbora. Ona nas, kako Kjerkegor veli, “čini većim i od anđela”, ali nosi sobom i teško breme odgovornosti. S druge strane, čovjek ne živi u vakumu, nezavisno od drugih ljudi i okolnosti, već svoje izbore čini u određenim istorijskim, društvenim, političkim i porodičnim “datostima”. Taj zadati okvir, konstelacija u koju “upadamo”, bez svoje volje, samim činom rođenja, može biti manje ili više srećna.
Citirani stav o “zlehudim zemljama” zastupa moja junakinja i taj iskaz je u funkciji oblikovanja njenog karaktera. Meni lično, mnogo je bliža Heraklitova misao koja se, takođe, nalazi u romanu – “karakter je čovjeku sudbina”.

* U oba vaša romana, glavni junaci (i Marina i Sofija) osvajaju simpatiju čitalaca, a duboko su nesrećni. Radije se opredjeljujete za patnju i bol umjesto sreće. Iz kog razloga?
- Nijesam se unaprijed opredijelila da mi patnja i bol budu tema romana, već one ishode kao nužna posljedica iz kombinacije ova dva faktora o kojima sam maloprije govorila – društveno - istorijske uslovljenosti nečijeg života sa jedne strane, i individualnih, egzistencijalnih grešaka koje pojedinac čini, sa druge. Radnja oba romana se, najvećim dijelom, odvija tokom olovnih devedesetih godina u Beogradu, kada je režim otvoreno-brutalno vježbao obesmišljavanje naših života. Svi znamo šta su te godine donijele – ratove, kolone izbjeglica, naglo osiromašenje i, što je najgore, raspad svih dotadašnjih vrijednosti. Marina i Sofija su ne samo zatečene i zarobljene u toj kolektivnoj nesreći, već i na najintimnijem planu prave izbore koji će se pokazati tragičnim po svojim posljedicama. U umjetničkom smislu, bilo bi , zaista, krajnje neuvjerljivo da sam pokušala da iz toga izvučem nekakav usiljeno srećan kraj.

* Na koga bi se danas po Vama mogli odnositi stihovi Jorgosa Seferija “tone svako ko pokrene golemo kamenje”, koje citirate u romanu?
- Na onog ko je pokušao da, zalažući svoju pamet, obrazovanje, hrabrost, sposobnost i energiju, na bolje pokrene stvari u zemlji koja ne prašta nečiju plemenitu izuzetnost; u zemlji koja teži i bira da u njoj caruje agresivna osrednjost. Pri tome, konkretno, imam na umu Srbiju, pošto ovdašnje prilike poznajem dobro da bih kategorički i bez griže savjesti mogla izreći ovakav poražavajući i ružan sud. Imam na umu i konkretnu osobu - to je pokojni premijer Zoran Đinđić. Strašna je istina da je veliki dio srpskog naroda spreman da herojima nazove one koji su direktno odgovorni za zločine koje su vršili, tobože, u naše ime. Istovremeno, taj dio naroda nije umio da razumije, primi i prihvati suvišak Đinđićevog entuzijazma, umjeća, britkosti, volje i snage koje nam je na dlanu dao, neštedimice i onako u komadu, bez odmjeravanja i zadrške. Očigledno da je to smetalo. Smetalo što je privatno bio ostvaren i uspješan na svim poljima. Smetalo je što je u političkom djelovanju bio hrabar da narodu, željnom uspavanki, laži i nerealnih obećanja, kaže istinu u lice. Smetalo je što nije bio djelatno jalov, što je umio da donese odluke i da ih sprovede u život. Smetalo je, izgleda presudno, što je bio više nego hrabar da na sebe preuzme svu odgovornost za ono što je moralo i trebalo biti učinjeno povodom Miloševića, a da se, pri tom, narodu nije dodvoravao nesuvislim pravdanjem, alibijima i izvinjenjima.

Bez čitaoca, knjiga je mrtva stvar

- Pripadam armiji tihih posvećenika i zaljubljenika u literaturu kojima je knjiga isto što i disanje, hrana ili piće – dakle, jedna apsolutna neophodnost. Sa obzirom na to da je biće umjetničkog djela, naravno i književnog, uvijek biće-za-Drugog, usmjereno-ka-Drugom, onome ko ga »prima« i proživljava, uloga recipijenta, neizmjerno je važna. Jer, bez čitaoca, knjiga je samo predmet. Mrtva stvar. Kamen. U tom smislu, sebe sam oduvijek smatrala dijelom književnosti. Dijelom tog čudesnog procesa u kome svojim sa-učestvovanjem darujem postojanje i trajanje umjetničkoj tvorevini, a posebno knjigama.

Hajka na Danila Kiša

* Vaša junakinja Marina gaji simpatije prema Danilu Kišu, naziva ga “duhovnim ocem i bratom, Danilo Veliki, mali Andi”.... Da li su i Vama bliski stavovi ovog pisca?
- Apsolutno. U geneologiji mojih “duhovnih srodnika” Danilo Kiš zauzima jedno od najvažnijih mjesta. Najprije kao pisac, a zatim kao vrhunski intelektualac i čovjek zavidnog moralnog integriteta. Znamo kako i čime je platio svoju titansku borbu protiv soc-realističkih, ignorantskih, palanačko-frajlinskih stavova tadašnhjih vajnih kritičara koji nijesu vladali ni osnovnim pojmovima književne teorije, već su Kiša napadali pijačnom terminologijom, optužujući ga da “krade sižea”, da “prepisuje” i “preuzima” iz tuđih djela; iako se on sa njima superirorno obračunao u “Času anatomije”, cijela ta hajka, cijela ta sumanuta situacija u kojoj je o teorijskim stvarima trebalo da govori sa teorijski polu-pismenim i polu-priučenim, a razularenim i vlašću opijenim spodobama i ingnorantima, Kiša je potpuno iscrpila i oduzela mu dragocjeno vrijeme za stvaralački rad. Ima li veće tragedije za čitaoce i za jednu kulturu nego te što smo zbog organizovanog, sistematskog blaćenja, vrijeđanja i maltretiranja kojima je Danilo Kiš bio godinama izložen, ostali prikraćeni za ko zna još koliko njegovih knjiga.

Svi koji žive u diktatorskom režimu ne moraju postati policijski doušnici

- Naravno da se ne može porediti život koji neko proživi u doba terora crvenih kmera ili Staljinovih čistki, sa nečijim koji protekne na relativno mirnom mjestu i relativno snošljivim političkim prilikama. Ali, uvijek postoji manevarski prostor za slobodan izbor. Ne moraju, na primjer, svi koji žive u diktatorskom režimu, nužnim načinom postati policijski doušnici.

Radi se na tome da se Đinđić što više okleveta

Đinđić bio sušta suprotnost jednoj iskompleksiranoj inferiornosti i to je platio svojim životom. Ali, to nije bilo dovoljno. Sada se, štaviše, ubrzano radi na tome da se Đinđić, posthumno, potpuno diskredituje i da se njegov duh i ideja onog što je predstavljao ukalja, naruži i što više okleveta. Mene je sramota što (makar) intelektualna javnost nije ustala i pokazala da postoji granica zla ispod koje se ne sme ići.
Očigledno da je pokretanje “golemog kamenja” pokazalo koliko je dubok naš mrak i šta iz njega, iz te tame i crnog bezdana, može da izmili i izgmiže.

Vujica Ognjenović

11.03.04

Samo što je objavljen, novi roman Marije Jovanović pod naslovom „Kao da se ništa nije dogodilo” dospeo je na spisak deset najčitanijih knjiga u prošlom mesecu, da bi se sada, u februaru, već izborio za prvo mesto! Istovremeno, prvi roman ove naše savremene književnice, „Spletkarenje sa sopstvenom dušom” (2000), već četiri je godine bestseler, potvrđujući reči „Politikinog” književnog kritičara Nenada Šaponje da ne najavljuje već označava pojavu pisca od formata.

Pri tom, oba dela Marije Jovanović daleko su od moćnih marketinških predstavljanja, i kao samostalna izdanja autorke, sama se probijaju do čitalaca. Da su u tome uspešna, potvrđuju top-liste najtraženijih knjiga...

Da li ste poželeli da imate izdavača ili Vam je u „sopstvenoj koži” pisca i izdavača najbolje? Jeste li uvek spremni na rizike koje izdavaštvo nosi?

- Prvi roman objavila sam kao autorsko izdanje, jer sam se snebivala da ga ponudim bilo kom izdavaču, duboko uverena da će ga, možda, pročitati moji prijatelji, a da će ostatak vrlo skromnog tiraža od 500 primeraka, ostati da čami negde u podrumu. Pošto se to, na moje veliko iznenađenje i sreću, nije desilo, odlučila sam da i drugu knjigu objavim na isti način. S obzirom na to da ja nisam izdavač, već finansiram štampu samo svojih romana, nisam izložena naročitim rizicima.

Tajanstveno „kako”

Vaša prva knjiga nosi pečat vrlo ličnog, pretočenog u roman. Kako pisci održavaju distancu od života i koliko života može da uđe u knjigu, a da to ne bude indiskretno?

- Distance od života nema, niti je može biti. Pisac stvara iz sebe, dakle „iz života”, i ma kojom temom se bavio, njegovo stvaralaštvo nužno nosi pečat ličnog. Kako Danilo Kiš u „Času anatomije” veli, konfuzija, međutim, nastaje kod čitalaca koji žele da znaju da li je ono o čemu se u romanu govori, baš „sve tako bilo” i koliko je pisac menjao „stvarne događaje”, dok samo retki znaju da „sve to” i ne postoji; da se ono što je u delu „opisano” nalazi samo i isključivo u delu samom.

Jer, događaji i likovi iz piščevog života i okruženja, njegovi stavovi, dileme i uverenja, istorijske i društvene činjenice i okolnosti, neizmerno bogata književna osnova na kojoj on kao stvaralac niče, sve ono što čini korpus njegovog neposrednog ili posrednog iskustva, znanja i uvida, sve, dakle, lično, pa čak i autobiografsko, predstavlja samo sirovu građu, početnu materiju koju on transponuje u književni prosede. U tom smislu je pisac, kako to Kiš kaže, nalik alhemičaru koji pokušava da, primenom raznih metoda i mešanjem svakovrsnih elementa, dobije zlato. Budući da su sve priče odavno ispričane, ono što određuje vrednost književnog dela i veličinu nečijeg talenta sastoji se u načinu na koji se priča kazuje; u onom tajanstvenom „kako” po kome se pisci razlikuju.

Ako je jedan roman dosegao umetničku vrednost po kojoj ga možemo svrstati u literaturu, a ne u šund, onda je irelevantno koliko je „stvarnog života” preneto i pretočeno u njega. To što su se, na primer, članovi porodice Tomasa Mana našli smrtno uvređenim, jer su se navodno prepoznali u junacima iz „Budenbrokova”, može da nas zabavi i nasmeje, ali samo kao vanknjiževni fakat ili anegdota, koja ni za jotu ne doprinosi, niti oduzima od vrednosti romana. Roman je delo-po-sebi, samostalan entitet, sa svojom unutrašnjom istinom i konzistentnošću.

Opredelili ste se za ljubavne priče i u prvom i u drugom romanu. Iako su sa tužnim krajem, one osvajaju čitaoce. U čemu je fenomen Marije Jovanović?

- Sebe ne vidim, niti doživljavam kao nekakav fenomen. Čak i kad bi tako šta postojalo, svakako se ne bih osetila pozvanom da ga ja objašnjavam, jer smatram krajnje neukusnim da čovek o samom sebi govori, posebno ukoliko pitanje, kao ovo Vaše, na određeni način može da polaska.

Niko nije bez greha

Da li ste se svesno opredelili za određeno, crno-belo, slikanje likova u romanima. Je li baš tako u stvarnosti - izdaja pripada lošim ljudima, dobri ostaju visoko moralni do kraja?

- Uprošćena, manihejska podela na crno i belo, na apsolutno dobro i apsolutno zlo, bilo da je reč o životu ili literaturi, neodrživa je i meni strana.

Kada je reč o izdaji, tom arhetipskom motivu, obrađenom u mnogim mitovima, kao i u Bibliji, knjizi u kojoj su sadržane sve ikada napisane knjige, setimo se da je sv. Petar tri puta izdao Hrista u noći Isusovog najvećeg iskušenja. Opet, on je apostol kome je Hristos rekao da je kamen na kome će podići svoju crkvu. Smisao tog događaja i Hristovog oproštaja je veoma dubok i stoji kao opomena svima nama; kao stalno podsećanje da niko nije bez greha.

Ne treba posebno naglašavati da izdaja kao fenomen ima bezbroj formi ispoljavanja. U zavisnosti od senzibiliteta i rafiniranosti nečijeg duha varira i poimanje tog čina. Sem brutalne, ogoljene izdaje, koju nesumnjivo možemo tako nazvati, postoje i njeni veoma suptilni oblici koji trajno unište najtananije žice u duši onoga ko je na takav način izneveren.

Pomalo sam zatečena vašom tezom da u mojim knjigama dobri ostaju visokomoralni do kraja. Meni se ne čini da je tako. Jer, u oba romana glavni junaci, postavljeni kao, uslovno rečeno, pozitivne ličnosti, upravo su oni koji izdaju svoje bližnje i sebe. Po mome mišljenju, to je nedvosmisleno iskazano. Ali, recepcija dela, naravno, ne zavisi od mojih namera, već od stepena umeća ili snage talenta da iste dopru do čitalaca.

U oba romana, unutrašnja stanja junaka korespondiraju sa društvenim zbivanjima poslednje decenije 20. veka. Je li to ista bura, samo na makro i mikro-planu?

- Stari Grci su smatrali da je čovek mikro kosmos u kome se sadrže svi elementi makro-kosmosa; samim tim, i društvenih zbivanja. U mojim junacima su se, svakako, prelomili i burni, nadasve tragični događaji devedesetih godina u našoj zemlji koji su umnogome odredili i njihove sudbine.

Da li će i Vaša nova knjiga biti ljubavnog žanra?

- U oba romana, posebno u drugom, ljubavni odnosi su samo potka na kojoj se razvijaju drugi, po meni mnogo bitniji, tokovi fabule. Bilo bi mi iskreno žao ukoliko bi čitaoci „prepoznali”, ili se vezali samo za taj sloj priče.

S druge strane, ljubav, u svakom od značenja tog pojma, predstavlja so naših života bez koje bi sve bilo bljutavo i besmisleno. Dakle, odgovor na Vaše pitanje je - da. Pored ostalog, u romanu koji nameravam da pišem, biće reči i o ljubavi.

Anđelka Cvijić

01.09.04 Zlatna greda

Roman Kao da se ništa nije dogodilo govori o razlicitim vrstama ljubavi i o izneverenosti, a u okvire te price smešten je citav istorijski roman, možda bismo mogli reci i saga porodice Sreznjevski.

Pripovedanje se zasniva na stalnim ukrštanjima dva fabularna toka ciji su vremenski okviri razliciti i koje karakterišu slicnosti dogadaja i sudbina likova. Govoreci o preplitanju razlicitih sudbina u pripovedackom postupku, prepoznaje se i izvestan pavicevski manir ocudavanja teksta, tj. uvodenje misterioznosti i tajnovitosti u tekst: Po blagom osmehu koji je ostao na njenom licu, Sofija je neopozivo znala da je te noci kada se preselila na drugi svet, Nevena Blanuša sanjala Sergeja.

Jedan tok vremenski odreden je dvadesetim godinama 20. veka, tj. u vezi je sa propašcu Carske Rusije. Taj istorijski dogadaj odreduje sudbinu Sofijinog dede Sergeja Mihailovica Sreznjevskog i Sofijine bake Galine Vasiljevne, a kasnije i sudbine Mihaila Sreznjevskog - Sofijinog oca i Nevene Blanuše - Mihajlove dadilje, dok je drugi tok vremenski sveden na nekoliko poslednjih decenija 20. veka, s tim što su narocito osvetljene poslednje godine 20. veka i tada aktuelni dramaticni istorijski i politicki dogadaji u Srbiji. Glavni junaci tog toka price su Sofija, Stojan i Ivana.

Spoljašnji prostor unutar koga se realizuju glavni fabularni tokovi je Beograd pocetkom i Beograd krajem 20. veka. Kada se pripoveda o aktuelnim društveno-politickim dogadajima ton pripovedanja pomeren je ka ironijskom. Mnogobrojne licne nesrece ispricane u romanu tek su nagoveštaj dogadaja koji su uslovili opštu propast. Licne i kolektivne nesrece dešavaju se istovremeno, a price o tim nesrecama naizmenicno se smenjuju. Pripovedac nas suocava sa istovremenim postojanjem malih i velikih laži. Na samom pocetku romana uvedeno je niz momenata koji nam iznova oživljavaju slike koje nismo ni uspeli da zaboravimo: kolone izbeglica, samoživost i tortura režima, zloupotreba medija. Sa naturalistickim slikama onoga što se dešava u pozadini, dok u Kninskoj krajini, u Bosni i ostalim delovima bivše Jugoslavije traje rat pripovedac nas suocava uvodenjem kratkih rezova i inserata koje emituje televizija i plasira ih citaocima onako kako on tu celu situaciju i doživljava: emotivno, potresno, ljudski. Otuda se ovaj roman izdvaja od mnoštva romana slicne tematike koji nisu uspeli da prevazidu hronicarsko beleženje loših životnih trenutaka u okviru loših društvenih trenutaka.Izvesno je da autorka ovog romana poseduje smisao za detalj i koristeci se najcešce ironijom i groteskom, kako je vec napomenuto, cini sliku ubedljivom i funkcionalnom. Pripovedac pokazuje kako stagnaciju društva prati i stagnacija morala i ekspanzija neukusa. Olicenje takvog stanja stvari su emisije koje prezentuju i propagiraju turbo-folk. Pripovedac takve manifestacije karakteriše kao monstruoznu kombinaciju krvi i šljokica, u njoj vidi groteskni spoj smrti i divlje veselosti.

U romanu sveznajuci pripovedac govori o dogadajima, a sami junaci su od prethodnih dogadaja distancirani takozvanom naknadnom mudrošcu, koja, kako se pokazalo nikada nije funkcionalna.

Prateci tok svesti junaka i njihove eksplicitne iskaze, zakljucujemo o surovosti ljudi, vremena, dogadaja, istorije, sveta, života i smrti. U vezi sa tim lebdi stalna zapitanost i preispitivanje coveka o sopstvenoj slobodi, o sopstvenim mogucnostima izbora, o moci sudbine.

Svi junaci romana, izuzimajuci Ivanu, se preispituju, cesto su u nepovoljoj životnoj i emotivnoj poziciji u odnosu na spoljašnje okruženje - u odnosu na surovost svakodnevice i život koji im nikada i nije bio naklonjen, kao ni ostalim ljudima koji žive na našim prostorima. Pozitivne junake romana karakteriše samo po jedan greh, po jedna kobna greška (Nevenina, Stojanova i Sofijina), koja im je odredila sudbinu.

Karakterizacija junaka zasnovana je na njihovom odnošenju prema drugima i izborima koje oni cine. Sa Ivanom nas pripovedac upoznaje vec u drugom poglavlju romana. Prvo predstavlja nju, a onda Sofiju, što je svestan postupak autora koji i na taj nacin funkcionalno slika Ivanin karakter. Ona hoce da je uvek u centru pažnje, ona hoce uvak da bude prva, teatralna je i sve vreme zamišlja sebe kao Skarlet O" Haru. Sama pravi aluzije koje bi druge asocirale na slicnost izmedu nje i Skarlet. Ivana sve vreme glumata i izbegava samopreiospitivanje. Ona i Sofija karakterisane su kontrastom. Jedan od nacina njihove karakterizacije, a ujedno i retardacije radnje je i uvodenje niza epizoda iz Ivaninog i Sofijinog detinjstva: npr. kada se njih dve igraju neveste, zatim, kada se Ivana pretvara da joj je dosadno u igri, kada Sofija dobije šarlah, kada njih dve idu prvi put na more sa školom itd.

U Spletkarenju sa sopstvenom dušom pripovedac kaže da u zlehudim zemljama politika i društveno uredenje u ogromnoj meri odreduju individualnu sudbinu. Taj iskaz vredi i kada razmišljamo i o najnovijem romanu Marije Jovanovic. Ipak, mehanizam dejstva onoga što uslovljava coveka i njegove slobode je, kako se pokazalo u konkretnoj prici u ovom romanu, izuzetno komplikovan i ne može se objasniti drugim recima osim onim koje je, naslucujuci osecanja izmedu Sofije i Stojana, jednom prilikom Nevena izrekla: Ne valja se.

S obzirom na to da covek ne živi potpuno sam i nezavisno od drugih ljudi i okolnosti, prinuden je da svoje izbore cini u odredenim istorijskim, društvenim, porodicnim i ostalim okolnostima. Taj zadati okvir uvek smeta samim tim što je okvir i zato što nije izraden po zakonima prirode i srca, vec po shvatanju vecine. Pesimisticna je cinjenica da je taj okvir po rodenju mnogih ljudi nepovoljan i da opterecuje. Primer za to je Sofija koja gotovo od svog rodenja poznaje Ivanu i doživljava je kao prijateljicu i sestru i smartajuci tu relaciju svetinjom nije u stanju da u ljubavi ucini odgovarajuci izbor, da prekrši okvir.

Sadejstvom društveno-istorijskih uslovljenosti i individualnih egzistencijalnih grešaka koje pojedinac cini, a cini ih da ne bi narušio društveno pisane i nepisane zakone, njihov poštovalac biva suštinski nesrecan i sam. NJegova sreca je tek redak trenutak koji se pamti za sva vremena. Tako, reklo bi se da se covekova sloboda svodi na takve važne i retke trenutke. Trenuci retke srece uvek su u vezi sa ljubavlju, ali ljubav najcešce nije lepo po sebi, to je, kako je junakinja romana Sofija definisala aludirajuci na jednu knjigu: ...ljubav je duboka i strašna.

U romanu se govori o nekoliko sudbinskih susreta koji ukazuju na postojanje tzv. uporednih svetova. Sudbinski susreti dešavaju se u razlicitim pripovedanim vremenima. Susrecu se najpre Sergej i Galina, pa Sergej i Nevena, a onda Stojan i Sofija. Sudbinski susreti kao i neki istorijski dogadaji medu kojima se može povuci paralela, dokaz su o postojanju tocka istorije, ili kola srece, kako bismo to rekli u baroknom maniru. Dakle, za roman je karakteristicna ciklicnost dogadaja.

Istorijska faktografija u romanu koja se odnosi na propast Carske Rusije i kojom se bavi Mihajlo Sreznjevski graficki je izdvojena tako što je štampana drugom vrstom fonta.

Roman donosi i niz iskaza o umetnickoj imaginaciji i umetnosti pripovedanja i moci pripovedaca. Razmišljanja o književnosti i pripovedanju inicirana su i motivisana pricom o tome kako su kao devojcice Ivana i Sofija pokušale da smisle pricu o ljubavi Sergeja Mihailovica Sreznjevskog i Galine. Pripovedac komentariše njihov umetnicki postupak. One porede pricu i film. Prave paralelu sa filmom Prohujalo sa vihorom. Ovom epizodom ukazano je na jedan od mogucih nacina ukrštanja života i filma. U romanu Kao da se ništa nije dogodilo svi dogadaji su filmicni. Mnoštvo autopoetickih iskaza navodi na zakljucak da je autorka ovog romana uverenja da po svojoj tematskoj osnovi, motivima i dramaticnosti književnost ne može da prevazide život.

U romanu se raspravlja o prici i pricanju. Potencira se znacaj snalaženja stvaraoca sa razlicitim vrstama grade: sa istorijom i faktografijom i predocava se šta bi sve moglo da utice na izbore stvaraoca. Ukazano je na važnost namere stvaraoca i na eventualnu nepouzdanost podataka iz prošlosti. Karakteristicno je stalno iskazivanje skepse, koja se odnosi na mogucnost spoznavanja celovite istine. Govori se i o znacaju i trajanju price.

Roman se završava u duhu pozorišne tehnike. Sofija u stvarnost iskoracuje iz pozorišta, cuju se zvuci sirene za vazdušnu opasnost. Takav kraj romana je svojevrsna scena u sceni, pa ostavlja utisak da je citav roman predstava koju bi po nekim žanrovskim odlikama lako mogli svrstati u tragediju.

Sladana Ilic