Živopis

18.05.13

Vraćanjem duhovnoj tradiciji naše poezije, a Njegoš je kamen temeljac te duhovnosti i poetske autentičnosti, otvara se prostor za „pevanje i mišljenje”

Mapa stihova i grafičkih listova Vuka Krnjevića i Dragana Cohe objavljena je u knjizi „Niz Boke” prošle godine. Reč je o bibliofilskom izdanju litografija i pesama. Mapa je objavljena u samo pedeset primeraka, u izdanju Fakulteta likovnih umetnosti – Centar za grafiku i vizuelna istraživanja. Izdavačka kuća „Svet knjige” objavila je nedavno knjigu Vuka Krnjevića (1935), pesnika, esejiste, književnog kritičara, pod naslovom „Živopis”, sa 14 pesama, i 14 litografija Dragana Cohe.

Kako je došlo do saradnje sa Draganom Cohom?
Pretprošle godine, tokom leta, skitao sam po Boki s Draganom Cohom, u društvu Linde, malog koker španijela. Zapisao sam utiske o druženju, uživanju u lepoti Boke, ali i samovanju, te jeseni, kada se sneg pojavio na vrhu Lovćena. Kada sam se vratio u Beograd, pokazao sam Cohi svoje poetske zapise. On je uradio litografije i zajedno ih s mojim zapisima izložio u galeriji Akademije likovnih umetnosti u Beogradu.

Na koji način se prizori sa slika Dragana Cohe dopunjavaju s pejzažima iz vaših pesama?
Kritičari i tumači mape smatraju da su obe dimenzije u stvaralačkom saglasju. Ja u mapi vidim ne samo saglasje već i prožimanje dva doživljaja, koji su zadržali samosvojnost.

Ovo je knjiga o ljubavi i odanosti, Boki Kotorskoj i uvali Kakrc. Šta vas je privuklo Bokokotarskom zalivu?
Leti, boravim u Boki više od trideset godina, u čudesnom pejzažu prepunom sunca i kiše, koji ima duboku tradiciju, istorijsku i literarnu, od Njegoša, Vuka, Matavulja, Andrića, sve do danas. Osobenosti Boke vide se od njenih zatočenika, ja sam jedan od njih, u odanosti. I moja prethodna knjiga – „More nedodirljivo”, inspirisana je Šantićevom pesmom koji Boku naziva „nevjestom Jadrana”. Tragični događaji, u istoriji i danas, borba za opstanak i nacionalni identitet življa, koji je bio i ostao iz Hercegovine i stare Hercegovine, sve tri vere, uči nas, istovremeno, koliko je život i lep i opak. NATO bombardovanje Boke, sa zagađenjem prirode, i kopna i mora, u mojim pesmama se imenuje kao „udovica Jadrana”.

Priča „Tivatska pijaca” posvećena je Voji Staniću. Šta spaja velikog umetnika s koloritom pijaca?
Niko nije toliko verno prikazao tragikomičnost bokeljskog življa kao Vojo Stanić. Zapisao sam: „Kad se pažljivo vraćate slikama neće biti samo sadašnjost pred vama, već uveliko i prošlost...” Baš o toj ljudskoj prolaznosti pričaju slike Voje Stanića, koje zaustavljaju i vreme i prostor, a vi se pitate jeste li na izložbi slika ili na pijaci.

U pesmi „Pohvala Branku Miljkoviću” – s pesnikom pevate u dva glasa, posle pola veka. Vaše poruke se dopunjavaju, čine jedinstvenu celinu?
Pripadam generaciji srpskih pesnika koja se pojavila početkom pedesetih godina prošlog veka, kada su završene bitke između realista i modernista, a već su se pojavile knjige Oskara Daviča, Vaska Pope, Miodraga Pavlovića, Stevana Raičkovića, koje su otvorile prostor novom „pevanju i mišljenju”. Na mene je najviše uticala poezija Rastka Petrovića. U svet poezije uveo me je Dušan Matić. Bila je to poezija mladalačkog revolta, moja prva knjiga se zove „Zaboravljanje kućnog reda”. Objavljena je 1957, zajedno s knjigama Branka Miljkovića, Žike Lazića i Momčila Milankova. Pošto nismo pripadali književnim klanovima, kojima su pripadali i književni kritičari, pisali smo jedni o drugima, i tako ušli u književnu javnost. Miljković je pisao o mojoj poeziji, ja o njegovoj. On je od svih nas najbrže sazreo i ostao je jedan od temeljnih srpskih pesnika 20. veka. Toj generaciji pripadaju i Ljubomir Simović, Radoslav Vojvodić, Milovan Danojlić, Božidar Šujica, Dragan Kolundžija i Tomislav Mijović.

Pominjete i Njegoša, pesnika koji dolazi iz „prostora beskrajne svetlosti“. U čemu je slično Njegoševo i ovo naše vreme?
U srpskoj poeziji je danas zavladao feljtonizam, koji je u apologiji kosovskog mita, ili prepričavanja Biblije, u politikantskom zvučanju. Vraćanjem duhovnoj tradiciji naše poezije, a Njegoš je kamen temeljac te duhovnosti i poetske autentičnosti, otvara se prostor za „pevanje i mišljenje”. Poučen stihovima koje peva iguman Stefan, došao sam do skepticizma, koji sve stavlja pod lupu. Njegošev tragični ovozemaljski život, što se vidi iz njegove izvanredne pesme „Noć skuplja vijeka”, a, s druge strane, uspešan vladarski i vladičanski život, otvaraju poetska pitanja koja stoje pred starošću svakog čoveka. U tom smislu, svako je vreme slično, da ne kažem isto, a odgovori neizvesni. Za Njegoša je beskrajna svetlost koju je on doživljavao, i pred ovozemaljskim život, bila spasenje. A Višnjićev stih o „Bogu starom krvniku...” – vodi u skepticizam.

Veliki broj pesama posvećen je psu Lindi. Još jedna potvrda da je pas najbolji čovekov prijatelj?
Od Linde sam naučio da je licemerje najgadnija ljudska osobina. Linda za licemerje ne zna, a nas čini ništavnim i prema drugim ljudima i prema sebi. I prema poeziji (i stvaralaštvu) koja amalganom iracionalnog i racionalnog, odgoneta metafizičke probleme ljudske sudbine, moćnije i od filozofije i religije.
Možda je došlo vreme, oskudno vreme, kako je pisao Ivo Andrić, kada mudri ljudi ćute, budale mnogo govore, a fukara se naglo obogati. O tome će moć poezije biti od koristi kao trajno svedočanstvo o duhu našeg vremena.

Zoran Radisavljević