Sadevo

19.11.03 Dnevnik - Novine i časopisi

Sadevo je knjiga starih i novih pesama Vuka Krnjevića, pesnika koga ne treba posebno predstavljati izvodima i navodima iz njegove bogate biografije i još bogatije bibliografije. Kao “jedan dio Vjetra” on je književno rastao i narastao tako “da danas stoji kameno” i da ga svaki put, kada to zaiskaju okolnosti i izazovi (prikazivački, prevodilački, interpretacijski, antologičarski) možemo porediti (i suočavati) sa najblistavijim imenima istorije posleratnog srpskog pesništva. I ne samo porediti, nego se i pozivati na neke njegove pesme, koje imaju neodoljivi duh antipoda naspram mnogo toga ishitreno hvaljenog i prehvaljenog “ispod kabanice bedne poezije”, koja je u savremenosti uzela “korak” prestono-voditeljskog maha. I njene smešne inercije.
U ovoj knjizi Krnjević je u monologu o neizrecivom, na momente i u razgovoru s njim o izrecivom, sačinio knjigu kompleksne narativne strukture. U njenim osobenim varijacijama smestio je verbalne činjenice svog sećanja, svoje poetološke naravi i svoje nostalgije, u tkivo mešovito aranžirane kosmološke konstrukcije, kojom dominira “ples” poetskih slika. Okce: iskosa, izbliza, izdaleka... Nedremljivo okce. Zvuk iz krvi. Čežnja što “otrovom sjećanja iznova zavlada”. Prevlada. Lebdeći “kao raspeće koje guta Sarajevo ozdo”. Sarajevo je, inače, “emocionalna centrala” Krnjevićeve nostalcije. Toponimije. NJena “žila kucavica”. Kretanje njegovog pesničkog vremena. Između kako bi to Jovan Zivlak verbalizovao, nedohvatne minulosti, koja odjekuje kao raspletena tkanica u prezentu i grčevita evokacija koja se napinje nad simboličkim slikama: intimnosti porodice (posebno oca), istorije i rada vremena. Onog koje nanosi pramene tame i zaborava na intenzitete života. Slike jednog metaforičkog perfekta sa Sarajevom i “berlinskim zidom” u glavnim kadrovima.U ovoj knjizi prepoznaju se i nove Krnjevićeve pesničke inicijative. Inicijative: modernog pesničkog mišljenja, oslobađanja mašte, zgusnutog izraza, sposobnost evokacije i oduševljenja jednom (favorizovanom) slikom. To čini da “sadevo” (“sad” i “evo”), kao simbiotička zajednica vremena i prostora, jeste i “posluje” kao jedan jezički monolit. Iskosa. Izbliza. Izdaleka. “Ozdo”.
U tome je svaki njegov odeljak fragmentalno jak, jezički i sintaksički sažet i izražajan kao poema. Sugestija. Ono što je u tome odlučujuće, to je perspektiva celine, koja sadrži: perspektivu poetske slike, perspektivu farmakološki dozirane ironije, perspektivu demistifikacije i perspektivu relativizacije: istina, sećanja i osećanja stava. I pamćenja, koje paradoksalno zahvata propalo u vremenu da bi ga obnovilo traganje koje odbija da se potčini sentimentalizmima “ideologije” pisanja, prepisivanja, dopisivanja i “raspisivanja” našeg vremena.
Sadevo Krnjević, kao poeziju, veoma intimno može da veže za čitaoca, s tim što se pod tim “intimno” podrazumeva jedna vrsta “dirigovanog emocionalnog posredovanja” u čitanju. U uzimanju (pro)čitljivog. I to za svoju veliku “romaneksnu” avanturu nostalgično-ironijskog sećanja, koje liči na neprekidan pokret/kretanje. Ono koje se sastoji u impliciranju svoje subjektivnosti u enigmatičnu objektivnost sveta, koji nas kružuje. Traganjem da se shvati onaj “drugi”, a to shvatanje nam omogućuje da upoznamo sami sebe. Ova knjiga pomalo liči na “teatar” kroz čije zdanje imaginarne konstrukcije teče “ceremonija” sećanja na talasima vremena. Utvrdama prostora. I osećanja da je taj tok u poeziji utočište duhovnog.

Zoran M. Mandić

18.06.03 Politika

U Biblioteci grada Beograda juče su predstavljene dve nove pesničke knjige izdavačke kuće "Prometej" iz Novog Sada, "Sadevo", zbirka poezije Vuka Krnjevića, i "Antologija Čiplić", izabrane pesme Bogdana Čiplića – predgovor, izbor, redakcija i komentari dr Draška Ređepa.

Krnjevićeva knjiga izišla je u "Prometejevoj" najprestižnijoj ediciji "Tajanstvena tačka", a "Antologija Čiplić" u sasvim osobenoj ediciji, antologiji od jednog pisca. Zaslužnik za obe biblioteke, pokretač i više drugih, prema rečima izdavača Zorana Kolundžije, upravo je dr Ređep, juče i besednik o novim "Prometejevim" izdanjima.

Vuk Krnjević se u "Tajanstvenoj tački", u stvari, odjednom pojavio sa tri knjige – prethodne su "Karakazan" (1997) i "Vjetrena vrata" (1998). Njegova trilogija, po rečima Draška Ređepa, reprezentativno je postavljena u ovoj ediciji, koja ima matićevski naslov, po jednoj od poznatih pesama iz knjige "Munjeviti mir". Govoreći o Krnjevićevoj poetici i, posebno, o novoj zbirci pesama "za dugo pamćenje", prof. Ređep je, između ostalog, istakao: "Još u kultnoj antologiji ’Poezija Sarajeva’ Huseina Tahmiščića (1968) bilo je moguće pročitati u drugačijem okruženju pesmu Vuka Krnjevića ’Sudbina očeva’. Sada, ta pesma iz davne već knjige ’Dva brata uboga’, stoluje gotovo neprikosnoveno, bezmalo sa novim konotacijama, usred zbirke pesama i ogleda atraktivnog naslova ’Sadevo’... Rana spoznaja užasa, smrti koja je opšte mesto naših biografija i naših legendi, jame koje imaju svoju dramatičnu toponomastiku i zadiru u naše rodoslove mahnito, hirovito i nezaustavljivo – sve je to već odavno, bezmalo od samog početka opervažilo liriku jednog od naših najistaknutijih autora generacije kojoj pripadaju i Branko Miljković, i Borislav Radović, i Božidar Timotijević".

Draško Ređep ukazuje i na autobiografsku notu Krnjevićeve poezije, kojoj snažni pečat daje pesnikov rodni grad Sarajevo – "I obnoć i obdan je u mojoj krvi Sarajevo"...

A sam pesnik je juče rekao da su njegove nove pesme neka vrsta odgovora na pitanja o smislu života, koja je sebi kao 19-godišnjak u svojoj prvoj knjizi postavljao. I dodaje: "Na žalost, moja generacija živi u dobu nasilja i smrti, i ovo je neka vrsta tužbalice nad ovim dobom i našim životima".

A samu reč "sadevo" našao je kod Tarabića, koji je u dalekom selu rekao: "Sadevo ubiše knjaza" – a onda je zbog toga bio uhapšen, da bi se pokazalo da je to tačno. U reči "sadevo", kaže Vuk Krnjević, prvi put u našem jeziku spojeni su vreme i prostor, a što je pesniku bila opsesija iz mladosti.

"Antologija Čiplić", izbor poezije Bogdana Čiplića (1910-1989), po rečima Draška Ređepa, reprezentativnog pisca 50-ih, 60-ih godina, sa 40 objavljenih knjiga, pesama, romana, proza, i još velikom zaostavštinom sačinjen je iz 12 knjiga, od "Divljeg jata" (1952) do "Četir konja debela" (1976) i "Traktata o sluškinjama" (1962)... I niko kao Čiplić, kaže Ređep, u jeziku nije pokazao raznovrsnost vojvođanskog, banatskog pejzaža, koji se putniku namerniku može učiniti monotonim.

R. Saratlić