Zečje ostrvo

01.09.22 Polja

Verovatno najupečatljiviju karakteristiku zbirke priča Zečje ostrvo savremene španske spisateljice Elvire Navaro predstavlja kontrast između hladno elegantnih, odmerenih, uzdržanih, bestrasnih pripovednih glasova i samih pripovednih svetova, u kojima vlada takav odnos stvarnosti i nadstvarnosti, budnog i oniričkog, realističkog i fantazijskog kakav bismo – mutatis mutandis – mogli naći, na primer, kod Salvadora Dalija ili Hijeronimusa Boša. Priče u ovoj knjizi često polaze od realema preuzetih iz savremene (španske, evropske) stvarnosti, uključujući i sasvim aktuelne reference na socijalne, radne, urbane i klasne probleme, na savremene informatičke i komunikacione tehnologije, kao i intimne, emotivne relacije u okvirima porodičnih mreža i ljubavnih konstelacija u različitim stanjima ruševnosti, međutim, u narativnim prostorima ovih priča vlada nesigurnost, te je moguće sresti bilo koga i može se desiti bilo šta: njihovu stvarnost Elvira Navaro mesi kao plastelin, beskrupulozno je buši i deformiše, kreirajući na taj način divne, uznemirujuće, pomalo poremećene pripovesti čija narativna logika izmiče lakoj kategorizaciji, a njihova emocionalna čarolija dugo drži čitaoca, poput nekakvih veoma upečatljivih snova, ili noćnih mora.
Takođe je upadljivo da autorka noseće uloge najčešće dodeljuje ženskim likovima, a priče smešta u marginalna, periferna okruženja, u kojima naročito dolaze do izražaja emocije koje se uzvitlaju kad se junakinje (ili poneki junak) i njihovi pratioci osete izgubljeno. Elvira Navaro iskazuje i čitaocu prenosi snažnu empatiju s likovima otuđenim od porodice, ljubavnih partnera i samog društva. Takve okolnosti uspeva da prikaže istovremeno kao stresne i podsticajne. To nalazimo, recimo, u „Herardovim pismima“, gde jedan par proživljava zadnje sate svoje ljubavi u zabačenom, planinskom hostelu u čijoj banalno neprijatnoj, a čudno jezovitoj atmosferi junakinja prikuplja hrabrost da konačno ostavi partnera koga više ne voli, a koji je nju sumnjičio i davno pre nego što je uistinu počela da ga vara. U njihovoj slomljenoj vezi praktično nema više ničega što nije odbojno kako njima samima, tako i čitaocu (neprivlačan je i par nosećih junaka – neverna žena opterećena krivicom i zbog toga kivna, i patetični, ljubomorni i dosadni muškarac), ali tu tešku, prelomnu situaciju autorka uspeva da učini prisnom i pristupačnom, neupadljivo vodeći čitaočevu reakciju ka razumevanju i saosećajnosti.
U svim pričama, osim upravo pomenute, fantazijski elementi (najčešće bliski hororu, groteski i mračnim aspektima snovnih iskustava) mnogo su naglašeniji i neposrednije prisutni. Elvira Navaro pokazuje veliko majstorstvo u glatkom, bešavnom uklapanju takvih elemenata tako da nimalo ne štrče iz narativne osnove generalno utemeljene na realističkim elementima, već sveukupnu pripovednu stvarnost, kao njen inherentni deo, izmeštaju iz sfere direktno razumljivog, jer ovde nema uobičajenih korelacija: gde god počne priča, na kraju stigne na neku neuhvatljivu granicu između sna i noćne more, ljubavi i straha, nauke i tajanstva. Na primer, u priči „Vraćanje“, glavna junakinja analizira i pokušava da dokuči dinamiku odnosa sa svojom najboljom drugaricom iz detinjstva; prisećajući se epizoda iz njihovog druženja, na centralno mesto postavlja nesigurno zapamćenu, ali po intuiciji presudno važnu epizodu odlaska na ručak kod bake i deke te drugarice, kada je baku zatekla kako lebdi poput balona, u uglu, pod samom tavanicom. Međutim, kao da na glavnu junakinju od same činjenice lebdenja jači utisak ostavlja neuobičajena masivnost bakinih butina, koje iz donjeg rakursa jasno vidi pod suknjom: u sveprožimajućoj nesigurnosti njenog sećanja, ta debela bedra i bakin čuveni zapečeni pirinač jednako su važni i nepouzdani elementi. Tajanstvo i strava tu se sustiču s porodičnom svakodnevicom, gastronomija se sustiče s levitacijom u trajno neuspešnom trudu junakinje da razazna uzroke sloma jednog dragog prijateljstva.

Uočavamo takođe i redak spoj ironično autopoetičke funkcije s fantazijskim i grotesknim elementima – opet sasvim glatko umetnutim u realističko okruženje pseudoputopisne naracije – u priči „Strihnin“. Tu se junakinja upravo okušava u književnom stvaralaštvu, ali joj se na ušnoj školjki javlja nekakva izraslina, koja raste i s vremenom se pretvara u potpuno funkcionalan ud, treću ruku, uz to očigledno obdarenu sopstvenom svešću i voljom. Dok Elvira Navaro smireno, dokumentaristički opisuje junakinjino nastojanje da odabere neku dopadljivu maramu i namesti je tako da nova izraslina ne štrči, ta avetinjska ruka postepeno preuzima (čak vodeću, i destruktivnu) ulogu u njenom pisanju, priređujući pravi sudar autorskih intencija, čime ova priča prerasta u parodičnu analizu strave i užasa svojstvenog onostranoj prirodi književnog nadahnuća.
Uživajući u apsurdu, u zbirci priča Zečje ostrvo Elvira Navaro istražuje očaj, užas i otuđenje u životima svojih junakinja i junaka, kao i u društvu koje se stalno povlači upravo pred onim iracionalnim silama koje želi da potisne, vodeći likove iz relativne normalnosti u predele noćnih mora izuzetno elegantnom prozom, s iskošenim, trpkim smislom za humor. Svetovi predstavljeni u ovim pričama su snoliki, istovremeno poznati i blago jezoviti, uznemiravajući i nezaboravni, natopljeni briljantnom atmosferom nadolazeće propasti. Elvira Navaro uzima neznane, tuđinske krajolike i pretvara ih u jezovito prikladna ogledala naših najtajnijih stvarnosti. Uprkos svim duhovima, ludilima, noćnim morama i grotesknim preobražajima koje trpe, njeni likovi uspevaju da iscrtaju sopstvene mape, da svršetke preobraze u početke, gađenje u ljubav, smrt u mir.
Ivan Radosavljević