Vojvoda Nikola Skobaljić

03.01.05

LESKOVAC - Tomislav N. Cvetković (Gornje Sinkovce, Leskovac, 1933) , pesnik, pripovedač, autor dve drame „Aligatori-otužna komedija” i „Vojvoda Nikola Skobaljić”, prvi je posle Drugog svetskog rata dramatizovao kultni roman Bore Stankovića „Nečista krv”, poznat i po ideji „besplatnog pozorišta”, inicijator i neposredni organizator „Smotre klasika na jugoslovenskoj sceni”, „Susret žena pisaca Jugoslavije”, „Sabora narodnog stvaralaštva Srbije” i „Konfinovih dana humora”. Dobitnik je Vukove nagrade KPZ Srbije, Oktobarske nagrade Leskovca, a američki Biografski institut (Severna Karolina) dodelio mu je 1997. prestižnu titulu „Čovek godine”.

Navršava se 50 godina od prve Vaše objavljene pesme „Ulica” u beogradskom listu „Mlada kultura”. Na tradicionalnoj manifestaciji „Dan Ive Andrića”, 10. decembra, uručena Vam je Povelja Akademije Ivo Andrić za knjigu pesama „Usud”. Kako ste proživeli taj vremenski krug i šta je za Vas umetnost?

- Još kao student bio sam opčinjen Bretonovom mišlju: „Pobuna je jedini tvorac svetlosti, a ta svetlost može da se spozna samo kroz tri načina: poeziju, slobodu, ljubav”. Ta opčinjenost me ne napušta u ovo smutno i nasušno naše danas!

Pesnik je probuđeni deo naroda - on bdi nad bićem svoga naroda, buni se i bodri, napada i brani, sluti damare roda svog i vremena u kome živi. Naravno, reč je o pravom pesniku - umetniku koji politiku poima i kao podsticaj i kao prepreku. Umetnik podržava politiku ako je u službi duhovnog stvaralaštva, ili joj, pak, prkosi, protivureči ako umetnost, duhovne vrednosti, kulturu u širem smislu, tretira tek pod tačkom razno. Frapantna je činjenica: tretman knjige i izdavačke delatnosti danas, globa izdavača, udar na čitaoce kojih je, inače, sve manje, što donekle podseća na vreme Stojana Novakovića koji je, daleke 1870. godine, napisao: „Izgleda da je jednako potreban za proturanje knjige ili nekakav hatar (rodoljublje, lične veze, itd.) ili sila. Pravo slobodne volje, istinskog neizveštačenog prohteva, neodržive potrebe da se u ruke dobija i prouči knjiga novog pisca čim je objavljeno da je izašla - toga, izvesno, još nema u srpskoj čitalačkoj publici...”

Ćutanje pred problemima umetnosti i kulture ravno je zanemarivanju uloge koju umetnost i kultura imaju u društvu, posledice takvog odnosa su još uvek velike razlike između onih koji od umetnosti i kulture imaju stalno, i sve, i onih koji imaju tek ponešto, i ponekad, ili nemaju ništa. Setimo se koliko biblioteka, pozorišta, domova kulture, uposlenika u kulturi širom Srbije ima, ne računajući Beograd, Novi Sad, Niš...

Ni Leskovac, poput drugih gradova, nije izbegao sudbinu pojedinaca koji su proglašavani „sumnjivcima” jer su hteli da budu originalni, da iskažu svoja unutrašnja osećanja, da naš svet bude u drugačijim bojama nego što su ga predstavljali moćnici zavaljeni u duboke fotelje iza debelih zastora. Kako ste se tome suprotstavljali?

- Skoro da je bilo i zabrana. Sećam se 1967. godine. Redakcija leskovačkog časopisa „Naše stvaranje”, bio sam tada glavni i odgovorni urednik, organizovala je sastanak uredništava lokalnih časopisa kulture. Pored urednika časopisa „Gradina”, „Bagdala”, „Koraci”, „Tok”, „Oktobar”, „Razvitak”, ,,Braničevo” - prisustvovali su iz Beograda Dobrica Ćosić, dr Mihajlo Marković, Miladin Životić, Nikola Milošević, Stevan Majstorović, Svetozar Stojanović, Trivo Inđić... Skup je naišao na žestok otpor i osudu. Naročito posle urgentnog intervenisanja ondašnjeg republičkog političkog vrha, zabranjeno je štampanje časopisa u Leskovcu, pa sam sa Nikolajem Timčenkom, članom redakcije, pripremljeni broj časopisa sa svim saopštenjima i diskusijom, preko jednog poznanika, ustupio štampariji u Gornjem Milanovcu. Naravno, na osnovu saglasnosti redakcije „Našeg stvaranja”. Počela je neprimerena, žučna polemika i u dnevnoj štampi, a prednjačio je list „Komunist”. Reagovali su Dobrica Ćosić, Stevan Majstorović, Mihajlo Marković i urednik časopisa. A časopisa nema, pa nema! Šta je bilo: mesec dana je bio kod Udbe, isto toliko kod republičkog javnog tužioca, sve po direktivi političara. I najzad, pred kraj decembra 1967. godine izašao je iz štampe i za kratko vreme rasprodat. I tako - uspeli smo da očuvamo časopis, da podnesemo, svako pojedinačno, ono što smo podneli, ali je časopisu lokalna vlast uskratila sredstva. No, ni to nije bilo presudno: „Naše stvaranje” je nastavilo sa izlaženjem zahvaljujući zdušnoj akciji slobodoumnih intelektualaca i redakcije čija je deviza bila: bez slobode nema istinskog stvaralaštva koje u svemu nadmašuje dnevničarenje politike i političara po stranačkim zaduženjima!

Iz protesta, pišete veoma uspelu pesmu „Otimanja” po kojoj će kasnije i zbirka istog imena postati prepoznatljiva. Bio je to, zar ne, odgovor pesnika protiv politike koja je vodila „u slepu ulicu”?

- Baš tako. Tih dana je nastala ta meni draga pesma „Otimanja”: ,,Ne možeš me tminom/ osvetliti/ Prelepo je od dana/ što te ne primećuje/ Niti me zorom tvojom/ možeš ozariti/ predobro je od tela mog/ što se zraku tvom ne predaje”.

Znate, politika i umetnost su u neminovnoj uzročno-posledičnoj vezi, čine jedinstvo suprotnosti onih koji svoj „uticaj” zasnivaju na moći, i onih koji toj moći, sili, protivureče. „Umetnost, mudro slovi Zoran Gluščević, nikoga ni na šta ne prisiljava, ona samo pokušava da uveri čitaoce, gledaoce, ili slušaoce u estetsku vrednost onoga što stvara... ona se instinktivno opire svakom pokušaju nametanja, prinude, podvlašćivanja...”

Danilo Kocić