01.01.00
Večernje novosti
05.05.2001.
"Vlasnik tudjeg razuma", Jakova Grobarova
Nevreme sadašnje
"On živi kako on želi da živi, pa tako i piše. Nije obavezan kućnom redu knjizevnosti, nema akademskih ambicija, o slavi i priznanjima nikada - ozbiljno nije mislio." Tako, ukratko, kritičar i urednik Mihajlo Pantić ocrtava portret Jakova Grobarova (1938), a povodom nove zbirke priča "VLASNIK TUĐEG RAZUMA".
Grobarov piše svoju fascinantnu biografiju, tu nehotičnu obrnutu hroniku nevremena sadašnjeg, nimalo nalik na biografiju moćnika, vec običnu, ljudsku biografiju: hodam, živim, dišem, ističe Pantić. Jakovljev glas iz tamnih jezičkih predela govori nam, izmedju ostalog, "o visokim dubinama neba", "o mraku koji steže poput katrana", o tome da je "napolju nevreme, hoću reći, nije ni noć, ni dan, ni vreme".
01.01.00
Politika
21.07.2001.
Jakov Grobarov: "Vlasnik tudeg razuma"
Usamljena i izgubljena ljudska duša
Jakov Grobarov je, nema sumnje, jedna od najneobicnijih pojava u našem književnom životu. Pojavivši se kao pesnik, on vec duže vreme neguje jedan sasvim osobeni prozni izraz. Osnovna odlika Grobarovljeve proze je nastojanje da se, na jednoj strani, koristi sasvim kratka forma i, na drugoj strani, izražena bliskost sa poetikom avangardne proze.
To je razlog što ce citalac u knjizi "Vlasnik tudeg razuma" sretati kratke price cija je odlika, pored ostalog, i tematska raznolikost ali i raznolikost nacina pripovedanja. U celini gledano, preovladuju price u kojima je u prvi plan postavljen jedan doživljaj vremena kroz koje prolazimo, samo što se o tom doživljaju govori nerealistickim književnim sredstvima.
Fantasticko i lirsko
Nimalo slucajno ce u jednoj prici biti pomenut i Carls Bukovski (a od pisaca se još pominju Andric i Desanka Maksimovic), buduci da iskustvo pripovedaca u Grobarovljevim pricama ima istu podlogu kao i iskustvo pripovedaca u prozi Bukovskog (urbani prostor, društvena margina, nekonvencionalnost u tretiranju vrednosti i institucija i sl.), samo što Grobarov u svojim pricama ne ide ka onome što je naturalisticko, što je vezano uglavnom za život tela i sadržaje tog života vec, mnogo više, ka onome što je fantasticko, lirsko. Mada ni sam nije nesklon da u neke od svojih prica uvede i junake (Vojkan Prkos Drumski, npr.) i situacije koje neposredno ukazuju na grubu životnu realnost, Grobarov i ovakve price poentira drugacije no pisci koji vole žestinu životnih drama. Cak i kad tu žestinu neposredno dotakne, kao što je slucaj sa pricom "Tako je zacutala Katarina", u kojoj su junaci nekadašnja igracica u "Lotos" baru i slikar Braca Bonifacije, Grobarov ce kazivanje o životnom porazu i slomu pretvoriti u pricu o zauvek izgubljenoj toplini i bliskosti medu ljudima.
Tek tu i tamo citalac ce sresti one pojedinosti koje najviše ocekuje u prozi pisca ciji su kafanski i drugi poduhvati ušli u neku vrstu legende (opis seansi u kafani "Prešernova klet", nekoliko drugih detalja koji taj kafanski život više nagoveštavaju no što ga i neposredno opisuju), što znaci da je Grobarov izabrao onu tehniku pripovedanja koja i sama "beži" od ovakvih sadržaja. A ta pripovedna tehnika se podjednako krece ka onome što je lirsko, onome što je groteskno-fantasticko i ka onome što je simbolicno. To je, svakako, osnovni razlog što citalac ima utisak da je knjiga "Vlasnik tudeg razuma" tematski vrlo raznolika, složena. U njoj cemo sresti i price koje govore o užasu rata (scena silovanja devojcice pred ocima njenog brata, scene bombardovanja Beograda tokom 1999. godine i sl.), price koje su neka vrsta svedocanstva o izgubljenosti i pometenosti jedinke u modernom urbanom svetu koji se gotovo zatvorio za sasvim specificne vidove ljudske osecajnosti o kojima Grobarov nastoji da svedoci.
Drugaciji pripovedacki glas
Raznolikosti pripovednih oblika i perspektiva svakako doprinosi i to što Grobarov empirijske prizore, grube životne sadržaje ume da poveže sa onim što je simbolicko (opisujuci situaciju coveka koji se našao usred ratnog užasa pripovedac u prici "Izmedu dve nule" kaže: "Smestio sam se izmedu dve najobicnije nule i tu cu da samujem..".) ili sa onim što je epifanijsko (scena sa slepim harmonikašem u trodelnoj prici "Do kamena", scena u kojoj slepi covek, ponižen od svoje brace, kroz muziku ulazi "u samu senku", u neki drugi svet).
Vrlo cesto gradivo u Grobarovljevim pricama je neposredno izvedeno iz lirskog doživljaja sveta (u prici "Igra svetlosti" srecemo ovakav oblik uvodenja u junakov svet: "Bilo je sedam sati izjutra, ne, bilo je više sati, a možda više nije bilo vremena kada je izašao iz ptice, iz njenog toplog tela..".). Nasuprot tome, ono što remeti sklad i lepotu pojedinih prica su odvec racionalisticki koncipirani elementi (u prici "Tapkanje po vremenu se, na jednom mestu, kaže: "A smrt je definitivna ruševina jednog privremenog objekta. Mada, umiranjem ne znaci da prestaješ da postojiš. Time se samo završavaju tvoje telesne aktivnosti") ili pak preterana nadrealisticnost opisa (prica "Otvoreno pismo citaocu"). I racionalisticko gradivo i nadrealisticnost opisa nisu savim pogodna sredstva za iskazivanje jednog osecanja sveta koje je i lirsko, poteklo iz unutarnjeg sveta Grobarovljevih junaka, ali koje je postavljeno i na sasvim raspoznatljivu vremensku podlogu.
U savremenoj srpskoj prozi Jakov Grobarov olicava jedan neobicni i u necemu usamljeni pripovedacki glas. Glas koji priziva i ponešto iz proze dvadesetih godina cc veka, proze koja je tragala za sredstvima kojima se može izraziti jedan novi doživljaj sveta, doživljaj povezan sa tragicnim iskustvima nastalim tokom ratnih godina. Grobarovljev doživljaj sveta je nastao u ništa manje tragicnim okolnostima i zato je u njegovoj prozi progovorila i jedna usamljena i izgubljena ljudska duša.
Radivoje MIKIC
