Kad ljubičice vode ljubav
Libero i ja ušli smo u Kragujevac iz dva razloga i iz dva različita pravca. On je došao da posavetuje sina da se ne druži sa mangupima, a ja sam Slavi Žiletu doneo ceo paketić "orion" žileta koje mu je iz Beograda poslao njegov školski drug Hrane, jer je od nekoga čuo da je Slava pustio bradu, kakvu ne pamti ceo Kragujevac.
- Šta će tebi brada? – bunio se Hrane u sažetom i naoštrenom pisamcetu – kada nisi ni Sokrat, ni Engels, a ni Haile Selasije.
Libero je u "Balkan" stigao u tačno zakazano vreme odozdo sa juga, najverovatnije iz Visokih Dečana, njegovog povremenog skloništa od nečastivih.
A mene su u "Balkan" priveli sada već pokojni Milan Nikolić i brat glumca Ljube Tadića, tadašnji dopisnik "Politike" iz Kragujevca. Našli su me u Šumaricama, kako kukuričem, baš kao i Novica Petković, sjajan pesnik, kada se seti srpske prošlosti.
Otreznila me presna kafa, natopljena sokom od limuna.
- Veliki je vragolan ovaj Hrane – primeti Slava, čitajući glasno njegovo pismo. – Nije mi jasno zašto mi šalje ovolike žilete, a ne zna kakva je razlika izmedju parka i šume.
- Pogledaj se u ogledalu – dobaci neko sa strane – i sve će ti biti jasno.
- Koliko ja znam – nastavi Slava – park može da stane u šumu, a šuma ne može da stane u park. Ali me u celoj toj stvari zbunjuju žileti.
- Vidi ti pametnjakovića – ne izdrža a da se ne umeša Libero. – A znaš li ti da u šumi ima divljih zveri i divljih jagoda, a u parku ih nema.
- Ima i ljubičica – dobaci Milan Nikolić. – nema šta nema, osim žileta.
Tu Slava ne izdrža, nego ustade, ščepa Milana za vrat i poče da ga davi. Stadosmo da ih razdvajamo. Milan je dobro poznavao Slavu Žileta, znao je da voli da sluša masne viceve i onako priklešten, obrati se Slavi.
- Ako me pustiš – reče – ispričaću ti vic, kakav u životu nisi čuo.
Slava se malo primiri. – Dobro – pristade – tu si me našao. Hoću da čujem vic, ali samo ukoliko je bezobrazan.
- Bezobrazan je – prihvati Milan – da bezobrazniji ne može biti.
Svi se, dakle, pretvorismo u uvo, kada Milan poče da priča.
- Evo ovako: idem ti ja jedared kroz šumu, kad odjednom ispod jednog gustog, razgranatog stabla vidim dve ljubičice. Muška i ženska.
- Kako muška i ženska – prekide ga Slava. – Nisi im valjda podvirivao pod latice.
- Naravno da nisam – kaže Milan – ali sam lepo čuo kako razgovaraju.
- Pesnička mašta čuje svašta – nasmeja se Slava.
- I, o čemu su razgovarale – nestrpljivo će Libero – pustite ga da priča.
- Pa, evo kako je to bilo: muška ljubičica kaže ženskoj – draga, ja te volim – a na to će ženska ljubičica muškoj – dragi, i ja tebe volim. Hajde da zovemo pčelu. Ha, ha, ha...
Zaista smešno. Valjali smo se od smeha.
- A šta je tu bezobrazno? – upita Slava.
- Pa pčela. Kako nisi ukapirao?
Ko zna kako bi se ovo koškanje završilo da u tom momentu ne udje u kafanu Liberov sin.
- Tata, izbacili su me iz škole – požali se mali skočivši tati u krilo.
- Ako sine, blago tati – reče Libero, dodajući mu svoju čašu sa vinom. – Srkni malo. Dovoljno si odrastao.
- Vi ste svi ba-ra-be – procedi klinac kroz zube, ispuštajući čašu.
Pauza. Mukla tišina, u kojoj je silna pozitivna energija prelazila iz jednog tela u drugo.
