Vlasinska svadba

26.02.05

Da se pitaju albanski umetnici, nijedan Srbin sa Kosova ne bi bio proteran, tvrdi Radosav Stojanović

Iako rođen u Crnoj Travi, zbog višedecenijskog boravka u Prištini, Radosav Stojanović se smatra kosovskim piscem. Plodovi njegovog umetničkog opusa, u koji se ubrajaju: dva romana, tri drame, šest zbirki pesama, deset knjiga pripovedaka i publicistički rad, uglavnom se bave životom Kosovaca.

Mnogim piscima zavičaj je večiti izazov. Šta je sa zavičajima koji više nisu isti?

- Živeći na Kosovu i Metohiji, sagledao sam svu dramu naroda koji gubi deo sebe a da toga nije svestan, niti želi to da vidi u svojoj zaslepljenosti politikom i epikom. Tom narodu stvarnost se pretvorila u povest, sećanje i reč. Moj udeo u tom procesu svodio se na beleženje uspomena. Ostala je tako samo reč.

Posle priznanja za poeziju i prozu, nagrada nije izostala ni za Vašu dramu „Krivovo”, koja je u izvođenju pozorišta „Bora Stanković” iz Vranja, pod rediteljskom palicom Juga Radivojevića, osvojila nagrade za režiju, scenografiju i glumu.

- „Krivovo” je moja treća drama, a druga koja se bavi Kosovom. Za razliku od drame „Mrtva straža” iz 1993, u kojoj je tema dilema - ostati ili otići, u „Krivovu” se bavim sudbinom nealbanaca koji su ostali na Kosovu posle dolaska međunarodnih snaga 1999. To je delo koje naglašava da je Kosovo naša nesrećna sudbina u kontinuitetu i da se nijednog trena ne sme ispustiti iz vida. Svaka naša misao počinje Kosovom, a ne njegovim zaboravom. Da se poslednjih decenija zaspivalo i budilo sa mislima o njemu, ne bismo ga tako lako prepustili drugima. Namera mi je da napišem još jedan komad i time zaokružim trilogiju o sudbini kosovskog čoveka, kome je nakon ratova i izgnanstva sudbina namenila i potucanje Srbijom u potrazi za životnim koordinatama i vlastitim identitetom.

Poslednjih dana oživljava ideja o obnavljanju Narodnog pozorišta u Leposaviću, koje je imalo sedište u Prištini. U pitanju je teatar kojim ste Vi upravljali jedanaest godina. Za to vreme bila je to jedna od retkih institucija koja je funkcionisala na saradnji i slozi Srba i Albanaca.

- U prvim godinama moje uprave (1993-1999) bio je to jedan od najboljih teatara u zemlji. Oba naroda paralelno su negovala svoju nacionalnu baštinu a glumci obe nacije bili su podjednako zastupljeni. Osvajali su nagrade, ispomagali se, živeli u slozi, radovali se međusobnim uspesima, i to u pozorištu nikom nije smetalo. Što smo Srpska drama i ja sa njom otišli iz Prištine, nisu krivi albanski glumci i umetnici. Da su se oni pitali umesto političara, do odlaska Srba ne bi došlo, kao što ni albanski umetnici nikad nisu bili proterivani, iako su pojedini srpski kulturni i politički krugovi to od mene tražili.

Od 1999. do moje smene, novembra 2004, meni nije pružena šansa da obnovim rad pozorišta iako sam često insistirao. Na rečima su mi davali podršku, ali bez ijednog uplaćenog dinara. Drago mi je što će Narodno pozorište oživeti, dobiti prostorije i ojačati ansambl kao nekad. Nadam se da ono neće biti politička, već istinska kulturna ustanova, koja će uliti novu nadu u opstanak.

Deluje li prisilno izmeštanje umetnika uvek pogubno i rastužujuće ili možda i izazovno, inspirativno, kao prilika da se iz novog ugla sagleda život?

Uz bezbroj balkanskih pogorelaca, i ja sam zaprtio svoj kofer. To se još da podneti, ali postoji nešto što je mnogo bolnije. S jedne strane, sunarodnici s Kosova u vama vide došljaka, nekoga ko je nepoželjan iako sa njima živite čitave tri decenije, a, s druge strane, kada se silom prilika vratite u grad iz kojeg ste na Kosovo i došli, opet vas dočekuju kao došljaka. Uviđate da ne pristajete nigde. Kao obrazloženje moje smene, pomoćnik ministra kulture Ivan Ivanović je rekao: „Ne vole te Kosovci u Gračanici”. Kad iz te rečenice apstrahujete moje ime, dobićete formulu srpskog poraza na Kosovu i Metohiji. Težak je život umetnika koji ostane bez radnog mesta, stana, prijatelja i biblioteke; umetnika koji stranstvuje u sopstvenom životu.

P. Teofilović