Ulazak u svet

01.07.07

Gost Društva književnika Vojvodine nedavno je bio Danilo Nikolić (1926), pripovedač, romansijer i pisac knjiga za decu, jedan od poslednjih živih klasika srpske književnosti. Promovisao je najnoviju, autobiografsku knjigu “Crta za sabiranje” (Politika/Narodna knjiga, 2006.). Za njega književna kritika kaže da piše staru, dobru priču, za kojom još uvek svi, na neki način čeznemo.

Teško da bi po ovakvom (ne)vremenu i u ovim godinama Danilo Nikolić putovao dalje, ali poziv iz Vojvodine se ne odbija, rekao je domaćinima. Razlozi su književno-emotivne prirode, čuli smo kasnije. Prvu svoju pripovetku, još kao student, objavio je u Letopisu Matice srpske. Na ponudu mu je pismom odgovorio Živan Milisavac:”Poštovani druže Nikoliću (jer takva su vremena bila), kada dođete u Novi Sad, obavezno svratite u Maticu”.

- I navraćao sam, kao da je juče bilo, pripovedao nam je naš sagovornik - Često.Tih godina upravnik Biblioteke Matice srpske bio je moj prijatelj Pavle Maletin. A moje prvo književno gostovanje bilo je u Bačkom Petrovcu, tokom avgustovskih slovačkih svečanosti. I sada čuvam fotografiju, na kojoj sam u košulji od narodne nošnje.

U najlepšem sećanju su mi ostala i potonja , u Novom Sadu. Dolazio sam sa Radomirom Konstantinovićem, Stevanom Raičkovićem, Slobodanom Markovićem. Obično smo nastupali u zgradi starog pozorišta. A sala krcata. LJudi su upijali svaku našu reč, željni svega. Tada nije bilo televizije, a tek po neko je imao radio.

l Znamo da bežite iz Beograda na Dunav. Kako provodite vreme u Krčedinu? Ide li riba na ovim vrućinama, pitali smo našeg sagovornika?
- Beograd je postao užasno zagađen, previše je vozila, a najteže mi padaju neljudski, hijenski zvuci alarma koji se čuju stalno, kaže Nikolić.Čudim se mladim ljudima, koji po beogradskim trotoarima prodaju krpe, a Srbija je puna napuštenih kuća i zaparložene zemlje. Zato sam kupio malu vinogradarsku kuću blizu vode; izlazak i zalazak Sunca ne propuštam, družim se sa ljudima, pecam, zajednički spremamo ribu.

U našoj naseobini ima Mađara, Slovaka, Rusina, Crnogoraca, Srba. Eh, da se ljudi svuda slažu kao mi! To je onaj pravi život. Dunav je nekada bio ogroman ribnjak. Sada ribu vade mrežama, često i eksplozivom, a velike lađe nas ojadiše, nanose nam mulj i prljavštinu na obalu. Izgleda da je svaki korak progresa, ujedno i korak nazad.

Kad me uhvate crne misli, dugo hodam kraj reke, gazim oblutke i sam sebi recitujem Popu, Miljkovića, Raičkovića. Ili Fentona DŽonsona, američkog crnca koji je sa bendžom obilazio kontinent, pevao i svirao ljudima, a moj prijatelj Dragoslav Andrić ga je preveo na srpski.

Često je u Krčedin dolazila moja unuka sa buljukom drugarica. Čudo su pravile, ludovale su i stalno me nešto zapitkivale. Gleda to moj komšija, pa me pita, zašto dozvoljavam da me tolika deca maltretiraju? A ja kažem-zbog jedne rečenice. Koje, pita prijatelj?
Ja ću se negde sa visina, iz svoje nirvane smešiti, a moja Ana će govoriti: “Kad je mene moj deda vodio na Dunav, u Krčedin...”.To je ta jedna rečenica.

l Šta pišete, a šta volite da čitate?Rekoste da svi moderni “izmi”u književnosti padaju pred delima velikih majstora.
- Stalno me pitaju šta pišem, a ja odgovaram: ništa, dosta je bilo. Ako se blizu zatekne moj urednik Radivoje Mikić, on kaže.”Danilo je već pet romana napisao od kad je rekao - neću više”. Ja jesam romansijer, ali, sve je to priča. Valjda sam poslednji književnik koji piše rukom, a posle to prekucavam mehaničkom mašinom. I to sve ređe, više po narudžbini, ili o nekome, prigodno.

Rado se vraćam Andriću, Crnjanskom, Ćopiću. Volim Pavićeve pripovetke, antologijske su, napisane u najmodernijem ključu. Ipak, među omiljenima mi je jedan zaboravljeni i, na žalost, takođe pokojni pisac - Miroslav Popović i njegov roman “Sudbina”. I Kiš i Tišma su sjajno pisali o patnjama Jevreja, ali kada priočitate ovaj roman, vidite šta je stil, dubina, šta su duševna poniranja. Antonije Isaković je takođe klasik srpske književnosti, a danas - kao da ga nije bilo.

Mladi ljudi su na velikim iskušenjima zbog Interneta i drugih modernih tehnologija. Ne bi bilo dobro da izgube neophodnu naviku čitanja dobre književnosti. Znam da se mnogi pisci zasite modernizama, pa se vrate klasičnom književnom stilu. Tako je i sa čitanjem.

l A mlađi autori? Kako ocenjujete književne naslednike?
- Sjajno!Srbija ima mnogo talentovanih pisaca, bar deset boljih od Koelja, koji se ovde mnogo prevodi i čita. Od mlađih (u odnosu na mene), volim da čitam Mihajla Pantića, LJubicu Arsić, Franja Petrinović je vrhunski romansijer, Milica Mićić-Dimovska takođe, kao i Miro Vuksanović. Novi Sad je odavno jedna od naših književnih prestonica, a dobro je što su to postali i Kraljevo i Lajkovac i Niš.
Istini za volju, na našoj savremenoj književnoj trpezi ima i mnogo brze hrane bez ukusa.

l Vas je, kao i Milorada Pavića, književna slava stigla u zrelim godinama. Žalite li zbog toga?
-Umetnost nas, koji smo joj posvetili život, hoće cele, bez ostatka. I ja sam joj se uvek davao jednako, kao anonimni mladić i kao autor čiji su roman kritičari izabrali među deset najboljih u drugoj polovini 20. veka (“Vlasnici bivše sreće”, za koji je početkom devedesetih dobio NIN-ovu nagradu-prim. aut.).Imao sam pre toga nekoliko dobrih knjiga pripovedaka, ali me nije bilo, jer u ovom našem književnom poslu, ništa nije sigurno.Sve po malo liči na lutriju, pa koga izvuku.Kada sam dobio NIN-a, zove me prijateljica da čestita i pita:”Dačo, jel plivaš u slavi?” A ja odgovaram:”Plivao bih, da nije sećanja”.

Radmila Lotina
Kosovo i Metohija

Danilo Nikolić je detinjstvo i mladost proveo na Kosovu i Metohiji, kraj Belog Drima, u okolini Peći. Baš taj deo života obeležio je njegovo stvaralaštvo, trajno se naselivši u Nikolićevu prozu. Šta će biti sa KiM, pitali smo našeg sagovrnika?
-Dok sam bio dete, Srbi i Šiptari (to nije pogrdno, već pravo ime) živeli su komšijski dobro, čak i 1941. kada je nastala svetska pometnja. Moj čika-Šerif mi je stalno donosio jabuke, pazio me, pravio mi sladoled. Svi ljudi su posle, za vreme Tita, tamo imali i zemlju i slobodu. A onda su Kardelj i društvo pripremili sve ovo što se sada događa. Pitao sam posle mog ostarelog čika-Šerifa, šta se to dogodilo, a on mi je odgovorio:”I vaša i naša deca su otišla u Evropu, tamo naučila a ovde donela sva nevaljalstva”.

Još 1976. godine objavio sam knjigu “Spisak grešaka”, a u naslovnoj priči glavni junak, koji živi u Beogradu, kaže ćerki:”Da me sahranite u Belom Polju, kraj Peći, makar i za mene mrtvog morali da vadite pasoš“. Svi su me pitali da li sam normalan, a to je jedina rečenica koja mi je ikad izbrisana iz rukopisa.

Danas sam nesrećan što sam onda bio u pravu. Pred bombardovanje su me pitali da li će Srbi sačuvati KiM. Rekao sam da ga Srbi neće sačuvati, ali ga ni Šiptari neće dobiti. Mnoge tajne i interese svetskih moćnika kriju te albanske gudure.

Sada pokušavaju da negde zature Metohiju, ne spominju je. A u Metohiji nema ni kamena koji ne nosi srpsko ime. Problem je, prosto rečeno, što je vlasnik stana ostario, a podstanari ga pretvoriše u svoju imovinu.

27.02.07 Blic

Izražavajući životno i društveno-političko iskustvo generacije graditelja (već srušene, prezrene) Jugoslavije, autor ovih „odabranih pripovedaka“ govori o (neminovnoj) sudbini svakog pokolenja: (sablažnjivi) vitalizam i ideale mladosti, koji su u posleratnom vremenu oskudice i smutnje izgledali nepobedivo („Putnički voz Beograd-Peć“), život je pretvorio u gorke zablude („Dnevnik Nevene Nikač“). Preobraženi od oslobodilaca u tamničare, a od batinaša u podgojene, izlapele konformiste („Spisak grešaka“, „Spisak zvanica“), Nikolićevi junaci svedoče da je ljudska priroda u nevolji (najčešće) egoistična i surova („Ciganski nož“, „Jedna uporna uspomena“), da (instinktivna) pohlepa izopačava zalaganje za opšte dobro u (besmisleno) koristoljublje. Biografija svedenih na (uglavnom nesvesne) izdaje i samoobmane, oni su iz korena iščupani, iznutra razvejani, tužni ljudi koji, otrežnjene samosvesti, postaju živa umetnička dela („Sećanje na Blaženu Dimitrovu“, „Čuvar malog jezera“); njihova bolna nostalgija za napuštenim (izneverenim) zavičajem, slavi rodnu Metohiju kao san o (izgubljenoj) besmrtnosti, carstvu spokoja i mladosti („Dnevnik Nevene Nikač“); otkrivajući (utešnu) slobodu u (prepuštanju) prirodi i u pričanju kao odbrani od (samrtnog, nemog) užasa („Ne mogu ničega da se setim“, „Sve zbog jedne rečenice“), Nikolićevi junaci nastoje da se tiho i sabrano suoče sa „strašnom neminovnošću za sve što postoji“ („Sakupljanje plodova“).
Kada se odupire duhu i književnosti našeg doba („Sva naša saznanja kasne, sva“) zbog njihove raščovečujuće industrijalizacije, autor se bori za pravo priče da ne bude moderna i savetuje mlade pisce da se pripovedanju ne uče iz knjiga, nego iz (posmatranja, osećanja, promišljanja) života.

Vesna Trijić