Melihat iz Glog

21.03.06

Ulazimo u vreme, a ja u godine, kad više ništa nije važno. Da imam snage, i vremena, napisao bih knjigu o fabrikantima laži o mom narodu

Danilo Nikolić, poznati pripovedač i romansijer, dobitnik najznačajnijih književnih nagrada, svojim najnovijim romanom „Melihat iz Glog” (objavila „Narodna knjiga”) ušao je u širi izbor za prestižnu NIN-ovu nagradu za 2005. godinu. Pre 33 godine napisao je knjigu pripovedaka „Povratak u Metohiju”, a evo, ovim romanom, iznova se vraća na taj isti prostor za koji ga veže detinjstvo i mladost. Ali i neizmerna tuga, i ljubav.

„Melihat iz Glog” otkriva nam da Nikolić ne može bez Kosova i Metohije, ljubavi, setne i tužne, priče o stradalništvu srpskog naroda, tragičnoj sudbini ljudi osuđenih da napuste svoje rodno ognjište...

Romanom „Melihat iz Glog” još jednom se vraćate Metohiji, progonstvu iz zavičaja, a tu je i tužna ljubavna drama. Da li su ovo neiscrpne teme za Vas?

– Opisao sam, videli ste, poslednji dan, završni čin progona ljudi iz severnog dela Metohije, u kome su, selo do sela, živeli Srbi. Na tu temu, temu izgona, stavljena je tačka, najstrašniji znak interpunkcije. Ali, tema izgubljenog zavičaja ostaje. Neke davne moje slutnje su se obistinile. I ne samo moje. Ponoviću vam samo ono iz 1976. godine, iz knjige „Spisak grešaka”. Glavni junak te priče kaže: „Sahranite me u Belom polju, kod Peći, makar i za mene mrtvog morali vaditi pasoš.”

Suština ove knjige istovremeno je i suština te ljubavne drame. Ono što Melihat kaže: „Bab, ja volela taj čovek. I on volela mene. Što ubila taj Srb?! Ja više, Bab, ne budem volela taj Alah, ni taj Krist. Oni ne dala da budem kraljic za taj što ti činila mrtvo sa puška.”

„Gledam svoje Srbe, strasne privrženike sudaranja, ne bratskih zagrljaja”, rekli ste jednom prilikom. U Vašem najnovijem romanu dva puta objašnjavate otkud ta nesloga kod nas...

– Ne sećam se da sam to rekao, ali je tačno. Vekovima smo bili meta zavojevača. Niko nije došao da nam nešto da, nego da nam uzme. I to saznanje, taj strah od tuđinaca, toliko se zavario u našoj krvi, u svesti ispod svesti, da čak ni u bliskim ljudima ne vidimo dobronamernika. Otuda i ona naša stalna uzrečica „moram”: moram da naglasim, moram da istaknem, moram da vas zagrlim...

Kod nas je, dakle, to iz istorije, iz prošlosti. Kod drugih iz sadašnjosti. Po poreklu iz strašne nesigurnosti. Ono, u američkim filmovima: bojim se da ste u pravu, bojim se da je kasno, bojim se da nemam vremena... Inače, nekad čuveno naše gostoprimstvo je sa istog izvora. Jer, kad nam se učini, ili se uverimo da je stranac bez zlih namera, tada se raspašemo, raskrilimo, srećni što nije ono drugo, ono tlačiteljsko, ono vekovno u njemu.

Čeznete u svom pisanju za iskonskom jednostavnošću priče do koje je teško doći. Zašto je smatrate važnom i u čijem delu tu idealnu jednostavnost prepoznajete?

– Jednostavnost i lakoća pripovedanja, razume se, mogu da zavaraju, da izazovu utisak o površnosti. Moje težnje ka iskonskoj jednostavnosti priče nimalo ne utiču na moje uživanje u delima pisaca sa razbokorenom rečenicom, raskošnim jezikom. U širem smislu, meni se čini da je, možda i nehotice, Mihajlo Pantić okarakterisao prelomne trenutke u savremenoj našoj literaturi, kad je kazao: „Danilo Nikolić piše staru, dobru priču za kojom na izvestan način još uvek čeznemo”. Reč čežnja bih podvukao. Čežnja, kao stanje duha, i srca, polako iščezava.

Ja sam zadojen mlekom narodne i umetničke književnosti. Pričama krajnje jednostavnosti. I bogami, maestralnim pripovedanjima naših prijatelja i rođaka, koji su po mraku, u Metohiji gustom kao jod, dolazili kroz sneg do pojasa na noćna zasedanja u kući mojih stričeva u Vitomirici. Put su sebi osvetljavali glavnjama zapaljenog luča ili parčadima gumenih opanaka. A vezli su i tkali bajno, glumili, uživljavali se. Sve kao da gledaš: sočno, koloritno, upečatljivo i jezgrovito. Smisao tek posle razmotavaš i dokučiš...

Jednom ste rekli da se mučite u traganju za neočekivanim i drugačijim rešenjima priče. Da li je moguće odrešiti čvor pripovedanja i pronaći novi završetak priče posle toliko završenih pripovesti?

– „Kraljicu zabave” započeo sam tim pitanjem. Da li treba postupati u književnom poslu na način doktora Popovića koji se služio jednostavnim sredstvima i nalazio neočekivana rešenja. I, kao primer, dao priču kako je sodom bikarbonom izlečio jednu nerotkinju.

Dobili ste sve važne književne nagrade. Da li su Vam one značajne i/ili obavezujuće?

– Značajne dosta, obavezujuće mnogo. Ali, ulazimo u vreme, a ja u godine, kad više ništa nije važno. Mada, da imam snage, i vremena, pokušao bih da napišem knjigu o fabrikantima velike laži o mom narodu. O praunucima kolonizatora koji i ne kriju svoju bahatost, koji ne haju za izvesnu otmenost. Ta knjiga bi samo ilustrovala, primerima, jednu davno napisanu. Onu koja govori da je strašilo slušat šta se radi, koja priča o kugi ljudskoj, i ližisanima, o tome da ne trebuju carstvo neljudima...

Možda se zbog toga i razbudila moja stara ljubav prema pozorištu. Rado bih gledao sjajnu dramu Fridriha Direnmata „Poseta stare dame”. Davno je igrana u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Tu damu prate četiri tipa, noseći prazan mrtvački kovčeg. Ali, o tome je u vašem listu već pisao, čudesno lucidni, Erih Koš. Pisao je, takođe prodorno, i takođe u ovom listu, zašto se iz našeg govora i pisanja izgubilo prošlo vreme, što nema budućeg, nego samo: „Vidimo se.”

Jelena Nikolić