Ulazak

25.08.15

Možda će doći vreme kad će nevaljalci razumeti opštu pogubnost grabeži i svega što je neprirodno

Nagradama „Branko Miljković”, „Đura Jakšić”, „Meša Selimović”, „Vasko Popa”, „Jefimijin vez”, Zmajevoj i Disovoj nagradi, Živorad Nedeljković (1959) pridodao je i „Drainčevu nagradu”, koju je dobio za knjigu pesama „Ulazak”, koju je objavio „Arhipelag” iz Beograda. Nagrada će pesniku biti uručena danas u Prokuplju.
Nedeljković, kaže se u obrazloženju žirija, spada u red najznačajnijih savremenih pesnika srpskog jezika, sa veoma snažnom i jasno definisanom pesničkom poetikom bliskom poetici Radeta Drainca. Naročito to dolazi do izražaja u nagrađenoj zbirci pesama „Ulazak” , u kojoj su objedinjene metafizičke i stvarnosne dimenzije čovekove sudbine sa naglašenim poniranjem u tajne ljudskog bića i pokušajima uspostavljanja harmonije unutrašnjeg i spoljašnjeg sveta saglasnog sa Drainčevim egzistencijalnim i pesničkim pogledima.
Da li sebe doživljavate kao Drainčevog naslednika?
U Drainčevoj poeziji i u načinu na koji je nastajala ima mnogo zavodljivog. A gde je zavodljivost, tu je mogućnost za poređenje i prepoznavanje. Sam Drainac, svedočeći o nastajanju svoje poezije i o tome koliko se u tom nastajanju iscrpljuje, posredno nas opominje da prepoznavanja i poređenja, i kad ima važnih sličnosti, nisu moguća. U iscrpnom analitičkom tekstu o Draincu, Radomir Konstantinović veli da je poezija ovog boema i izrazito intrigantne ličnosti zapravo istina bića jedne velike mistifikacije, koja se posle Drainca u srpskoj kulturi više nikada nije ponovila.
A kad je reč o poetičkoj bliskosti, ta i druge kvalifikacije iz obrazloženja žirija čine me istinski ponosnim, najpre zbog uočenog poniranja u tajne ljudskog bića.
Pišete, kažete, zbog „vlastitog ushićenja i uživanja”. Kakav je uticaj poezije danas?
Pišem možda najpre zbog toga. Uticaj poezije danas sigurno nije lako uočljiv, ali njen značaj je neprocenljiv, upravo zbog pogubnog konteksta opšte marginalizacije duhovnosti, čemu se poezija čudesno opire, s postojanošću koja je za divljenje.
Vaša poezija je meditativna i urbana. Da li gradska sredina sputava pesnika?
Setimo se načas Drainčevih mnogobrojnih nesputanosti i neuporedivih traganja za njima. Na njegovom primeru, reklo bi se da pesnika ništa u potpunosti ne sputava. A opet, sigurno je da su ograničenja brojna. Neka od njih donosi i gradski život u kome su, kao pod mikroskopom, vidljivi na malom prostoru i odnosi dirljive međuzavisnosti, ali i primeri potpune atavističke samoživosti. Suočenom s višestrukim raspadima i naglim urušavanjima vrednosti, časnom čoveku, tako i pesniku, ostaje da se ne miri. Utoliko i narečeno sputavanje može biti korisno.
Sitost, velite u jednoj pesmi, uljuljka telo. Značili to da nemaština i beda bude uspavana čula?
Brojne su i različite i gladi i sitosti, utoliko i odgovori mogu biti višeznačni. Živimo u vremenu kad je velika većina sita svega, a najpre bede i nemaštine i zbog te sitosti je doslovno otupela i umrtvljena. I takav model življenja je moguć. A da li je to dostojan život?
Vladaoci, s medija, stalno nam prete stezanjem kaiša. A mi radosni što kaiš nije dignut do vrata?
Tamo gde se radost i sreća ovako ili slično mogu izraziti i dočarati, bez sumnje, nije lako trajati. Ali trajemo, u nadi da će nas taj stvarni kaiš vezati za prizivanu sigurnost, za žuđenu izvesnost.
Nikada lupežu niste rekli da je lupež, ni podlacu da je podlac. U našem ćutanju – namnožiše se i lupeži i podlaci?
U izvesnoj meri, svi biramo kako ćemo živeti i šta ćemo biti. I svi znamo kako živimo i šta smo. I nije nužno da nam ko kaže nešto o tome. Znam mnogo ljudi koji su ponosni zbog onog što jesu i koji sem tog ponosa nemaju gotovo ništa, a nikada još nisam sreo čoveka koji se stidi zbog onog što jeste, zbog onoga što sticajem okolnosti ili, da se našalim, sticajem nezasluženog sticanja, ima. Lakše je bez stida. A tamo gde postoji svest o meri i o potrebama, stid se podrazumeva i biva najbolji korektiv.
U jednoj pesmi kažete: „Bogati otimaju božjacima”. Da li je to društvo za koje smo se borili?
Kroz čitavu ljudsku istoriju, to je uobičajen poredak stvari. Potpuno neprirodan. U čovekovoj je prirodi da se, najpre svojom poezijom, izbori za nešto što je prirodno. Porazno je, ali izgleda kao da se ni za šta nismo borili, a jesmo, svedoči o tome naša poezija. Možda će doći vreme kad će nevaljalci, otimajući od nje, razumeti opštu pogubnost grabeži i svega što je neprirodno. Uveren sam da ono mora doći.
Nama malima, u velikom svetu, preporučujete da budemo zadovoljni „malim svetkovinama”. Skromnost, u našem narodu, nikada nije bila vrlina?
Nije na poeziji da preporučuje, ona samo raskošno postoji u samoj suštini bića, a na nama je da je otkrivamo i tamo gde je na prvi pogled nema. Da činimo, otkrivajući je i bogateći svoje unutrašnje prostore, život snošljivijim u ovom svetu koji nije postao savršeno mesto. A svaka pojedinačna skromnost ili stid zbog nečega što jesmo ili nismo uradili zaista nemaju cenu.
U kojoj meri su pesnička sloboda i upornost važni za dobru pesmu?
Ima slučajeva, na sreću retkih, kad je i pesnička sloboda osporavana, sva takva sažimanja su imala i još imaju pogubne posledice. Sažimanja drugih sloboda su, kratkoročno, jer kratak je život, za ogroman broj uskraćenih mnogo pogubnija. Dobra pesma je uvek i potpuna sloboda. Ona koja se uvek iznova osvaja, uporno i postojano, jer uporne su i postojane i naše zablude i predrasude. Jednako kao naše mistifikacije i nade da će svet biti svršeno mesto za život.
Pesme ste posvetili: Knutu Hamsunu, Šejmasu Hiniju, Edvardu Kocbeku, Borislavu Radoviću... Da li su ovi pisci deo vaše omiljene lektire?
To su stvaraoci čijim se delima vraćam, jer u njima prepoznajem i mogućnosti za plodonosnu dijalošku nadgradnju. Posebno su takve mogućnosti brojne u poeziji Borislava Radovića, jer je ona, veliki nepomerljivi temelj sa koga su izrasle i visoko se, razlistane, vinule dragocene istine i o dobu i o samoj suštini bića.
Vi svoje utočište nalazite u poeziji, porodičnom životu i sreći sina?
Ne postoji ni zrnce sumnje kad je vaša tvrdnja u pitanju. I neka ostane tako: bez zrnaca sumnje, bez remećenja pomenutih malih svetkovina. Čini mi se da u zrelom životnom dobu te male svetkovinje postaju svojevrsna molitva.
----------------------------------
Između Kraljeva i Čačka
Živite između Kraljeva i Čačka, između, kako kažete, dva „opustošena grada”?
Ako uklonimo smeće i otrovni talog ovih tranzicionih godina, o opustošenosti najpre možemo govoriti kao o nepogodi nastaloj usled pojedinačnih preobražaja pred kojima je ustuknula duhovnost. Tako i poezija. Srećom, znano je šta su surogati, te tako i u Čačku, i u Kraljevu, sve viša jača svest o važnosti pravih vrednosti. O opštem dobru kao najvećoj vrednosti. O malignom dejstvu ukorenjenog shvatanja: neka je meni dobro, ne tiče me se kako je drugima. A drugih se, dakako, tiče. Dužnost je pravih pesnika da misle o tome i da učine sve da malignost što pre nestane. Da ne bude metastaza.
Zoran Radisavljević

01.04.16 Polja

Zbirka pesama Ulazak Živorada Nedel?kovića donosi novine u okvire suvereno osvoje- nog poetičkog prostora, karakterističnog za liriku ovog višestruko nagrađivanog pesnika. Dozvoliću sebi da generalizujem poetički centrum Nedel?kovićevog pesništva, odnosno istaknutu odliku njegovog pesničkog postupka, više puta detal?no predstavl?enog u kritici (R. Mikić, M. Pantić, D. Hamović) – postupak građenja pesničkih slika preko sameravanja svakodnevice i kakvog iskustva koje se otima okvirima efemernog i u kojem se naziru okviri šireg iskustva, bez obzira na ontološku, kulturnu, intertekstualnu, istorijsku ili kakvu drugu ravan na koju referiraju. Efektna upotreba slobodnog stiha, pesme kao otvorene forme i, u određenoj meri, hermetičnog izraza takođe predstavl?a suvereno osvojene odlike Ne- del?kovićevog poetskog iskaza. Ulazak ne donosi dramatičnu promenu pesničkog postup- ka, ali ipak je najnovija Nedel?kovićeva zbirka pesama bremenita zrelijim i tamnijim izrazom, slobodom hermetičkog upravl?anja jezikom i planom pesničke slike, složenijom simbolikom i povlačenjem rekvizita verističkog prikaza. Ulazak je zbirka releksivne lirike: spol?ašnji prostor manifestacija, svet iskustva i bivstvovanja je transformisan u okvir iz kojeg se selek- tuju potraživani fenomeni. Pesnička svest je usmerena ka iskustvima oko kojih organizuje releksivni tok, dozvoljavajući izrazu da se obokori u hermetičkim spojevima, složenijoj semantici i težoj prohodl?ivosti kroz jezičku građu no što smo navikli u Nedel?kovića. Dva su toka kanalisanja poetskog iskustva prisutna u Ulasku, uslovno, dva dominantna pesnička postupka. Prvi predstavlja kretanje od motiva koji pripada svetu, odnosno iskustva koje pripada svakodnevnom, a koje se kroz releksiju transformiše u iskustvo o svetu ili o čove- ku, koje pretenduje na univerzalnu ravan. Tim postupkom, koji, između ostalog, poeziju Živorada Nedel?kovića povezuje sa lirikom Borislava Radovića, osigurano je dvosmerno kretanje semantike: lirsko iskustvo se kanališe od pojedinačnog ka univerzalnom (ili prividu univerzalnog koje se ostvaruje u odabranom iskustvenom registru, recimo istorijskom ili mitskom), samim tim se i okviri lirskog subjekta sameravaju sa projekcijom iskustva koje od- ređuje pesnički svet (pesme „Slika sa Zlatibora“ i „Kap“ mogu efektno predstaviti kako veristički detalj postaje podatan začetak releksivnog toka). Ipak, dominantni postupak u Ulasku je obrnuto recipročan nerečenom, podrazumeva prepoznavanje mehanizama po- etskog sveta, ali ne kroz otvaranje lirskog subjekta ka svetu, već obratno, kroz poniranje u okvire sopstva. Releksija postaje centrum pesničke slike, dok se referisani okviri sveta tek podrazumevaju kao dekor, ili učestvuju, otrgnuti, u igri hermetičkog izraza i asocijativnog semantičkog kretanja. Čitav je niz pesama koje predstavl?aju releksivni tok kroz koji se naziru krhotine ili okviri odabranog iskustva („Stvar“, „Čestica“ i druge pesme).
U Ulasku se, dakle, susreću dva tipa iskustvenih vizura; prva je usmerena ka projekto- vanju pevajućeg subjekta ka svetu, a druga ka poniranju u okvire sopstva; oba pravca isku- stvenog kretanja su usmerena ka prepoznavanju čoveka (lirske svesti) i onih iskustava koja ga opsedaju. Samim tim, ako Ulazak predstavlja mapu fenomena koji iniciraju protok pe- sničke svesti (nije bitno da li su ti fenomeni izraz sveta ili izraz pevajućeg bića, odnosno da li je poetska motivacija opravdana spoljašnjim ili unutrašnjim impulsom) – Ulazak pretpo- stavlja fragmentarnu viziju sveta, mapu kako prisnih, tako i neprepoznatih pojava, prostor u kojem je kretanje duha usmereno na one fenomene koji predstavljaju ogledalo lirske svesti Ulaska. Pesnički svet ove zbirke je, dakle, mapirana supstancija niza potražujućih isku- stava o kojima rezonuje lirski subjekt. Ta iskustva predstavljaju opravdanje postojanja pevajuće svesti, kao što i sama volja lirskog subjekta omogućava postojanje recidivima i fragmentima samog sveta. Dakle, pozicioniranje čoveka i iskustava koja ga određuju u okvirima poetskog sveta, zapravo je opravdanje namere da se prikažu fragmenti inicijalno ne(pre)poznate, ali i potražujuće lirske svesti. Na tematsko-motivskom nivou nekoliko fe- nomena prisutnih u okviru zataml?enog izraza i uslovl?ene hermetičnosti Ulaska zaslužuje pomen, pre svega promišl?anja autopoetičke svesti, prisutnija nego u drugim Nedel?kovi- ćevim zbirkama.
Potrebno je istaći da je Ulazak pažljivo komponovana celina, koju otvara uvodna pesma,
„Nečujnost“, koju prati pet celina od jedanaest pesama (izuzetak je poslednja, peta celina, koju čini 12 pesama; poslednja pesma, pridodata petoj celini zbirke, zapravo je prikrivena epiloška, izlazno i sabirajuće mesto Ulaska). Međutim, tematski, kao i (auto)poetički opseg ovih celina zbirke nije restriktivan; propustl?ivost među segmentima zbirke, kao i dozivanja strukturom odvojenih celina su srazmerne tematskoj raznovrsnosti, karakterističnoj kako za celinu Nedel?kovićeve poezije, tako i za Ulazak. Već je u uvodnoj pesmi predstavljena potreba lirskog subjekta da sameri nemogućnost da se o određenom iskustvu progovori i potreba da se traženo iskustvo prepozna; sučel?eni su prostor neiskazanog iskustva i pro- stor u kom se iskustva, koja čine svet (ali i ogledalsku projekciju bića lirskog subjekta), mogu poznati preko jezika. Udvojena je pozicija pesnika, koji je podjednako nosilac potrebe i sposobnosti da o potražujućem progovori, kao i inhibirajuće svesti, koja ga onemogućava u nameri da prikaže konture traženog iskustva. Čitav je niz pesama koje komuniciraju sa uvodnom, skoro petina celoga rukopisa, u kojima je kapsulirana potreba lirskog subjekta, koga inherentno određuje ili potreba da progovori o sebi i svetu koji ga okružuje ili nemoć da se dosegne izraz. Sa autopoetičkom trasom koja orbitira oko nedostatnosti izraza, i koja ipak nije dominantna, komunicira niz pesama („Zaseda“, „Teren“, „Prepev“, „Zamisliti pra- zninu“), takođe, o tom korpusu pesama referiše i pesma koja zatvara zbirku, „Izlišnost“, kroz motiv ,,izneverenog, vazda neizgovorenog sveta“. Ipak, autopoetički kontekst Ulaska ne iscrpl?uje se statiranjem pri stvaralački inhibiranim pozicijama; mapa sveta ispunjenog ne- jasnim ili potražujućim iskustvima nastaje na fonu stvaralačkog pesničkog iskustva koje podrazumeva poeziju kao mogućnost prepoznavanja fenomena putem jezičkog izraza. Takvih pesama je više: „Običan dim“, „Priznanje“, „Nevidl?ivo nebo“, „Kratke pesme“, „Izre- civi razlozi“. Izdvojio bih nekoliko uspelijih pesama: „Niti“ (u kojoj je osvojen poetski govor
mogućnost izricanja poetske svesti), „Čestica“ (u kojoj je predstavljena dijalektika sećanja kao opravdanja stvorenih poetskih svetova i samog estetskog stvaranja), „Pozno popodne“
(projekcija mehanizama i (ne)moći imenovanja fenomena) i „Sivilo“ (u kojoj je tematizova- no transponovanje životnog, ali i univerzalnog iskustva u poetsku građu). Sa pobrojanim pesmama se samerava i već pomenuta, poslednja pesma zbirke, u kojoj se sabiraju dve autopoetičke trase Ulaska.
Naglašeni autopoetički kontekst, svojevrsno opravdanje ponuđenog sveta, nikako ne utiče na visoku meru, ali i disperzivnu tematiku ostatka pesničkog prostora zbirke. Mapi- rana suma iskustava, koja je kanalisana poniranjem u intimu lirskog subjekta i spoznavanjem kako okvira sopstva tako i mehanizama spol?ašnjeg prostora i svakodnevice, osim što je opravdana autopoetičkim iskazima, okupl?a i neke od uspelijih pesama Ulaska. U pesmi
„Male svetkovine“, postupci svakodnevice su uzdignuti na nivo svečanih, preko potrebnih životnih trenutaka, neophodnih za opravdanje egzistencije koju simulira ova pesma. U
„Nepoznatom mestu“ (pesmi koja predstavlja skriven omaž B. Radoviću i H. L. Borhesu), semantika (pseudo)simbola (sečiva) predstavljena je nizom varijacija samog predmeta, ali i različitih situacija koje se sa samim predmetom mogu dovesti u vezu. Elementi od kojih se gradi predstava jednog predmeta, samim tim posredno i slika sveta, zapravo su supstrati univerzalnog iskustva na osnovu kojeg se konstituiše lirski subjekt i svet u kojem se obreo. Releksija, odnosno poimanje potražujućih iskustava, svedoči o neponovl?ivosti pesničke svesti koja se konstituiše tek pri susretu sa iskustvom poput opisanog. U pesmi „Mit“, dija- lektika mita, kao proizvoda kulture, suprotstavljena je ličnom iskustvu pevajućeg subjekta, određenim trenucima tihe ljubavne i porodične idile, koji ne rabe ništa od mitskog kontek- sta ili dinamičnosti. Nekoliko je i drugih pesama, poput pesme „Suvlasnici beline“, u kojima je bez niske patetike predstavljen mir porodičnog života, nasuprot ugrožavajućoj mehanici spoljašnjeg sveta.
Kulturno-istorijski kontekst nije prisutan samo preko aluzija na određene istorijske do- gađaje, i preko intertekstualnih veza (V. Ilić, S. Raičković, J. P. Sterija, B. Radović, E. Kocbek,
K. Hamsun, Š. Hini itd.). Kultura postaje prostor u okviru kojeg se konstituiše i ontološki opravdava pevajući subjekt, zajednica kojoj pripada (porodica, ređe nacionalni ili kulturo- loški kontekst), status poezije, svakako i iskustva koja pevajuća svest selektuje i, koja, povrat- no, postaju međaši kako sopstva pevajućeg subjekta, tako i sveta koji rekreira. Registar tihih tonova se kao odlika Nedel?kovićeve poezije potvrđuje i u Ulasku, s tim što pesnik dozvo- ljava samom subjektu da katkad tihi nemir postojanja potvrdi i jačim tonovima. Na kraju, Ulazak se nastavlja na visoku meru poezije Živorada Nedel?kovića, i, pored razvijenog i promišljenog autopoetičkog konteksta, nudi poetski svet sačinjen od fragmenata potra- žujućih iskustava koji svedoče o tihom trajanju lirske svesti i preko kojih pevajuća svest ponire, na samospoznajnoj trasi, ka okvirima sopstva, neretko iznedrivši iskustveni kontekst kojem je univerzalna ravan dostatna.