Talas

07.06.13

Pesnik Živorad Nedeljković, dobitnik nagrade "Vasko Popa" za knjigu "Talas": Savremeni svet je, uprkos svemu, prepun lepote, poezije u najčistijem obliku

SVE dobro što činimo, činimo da bi nam bilo uzvraćeno razumevanjem i ljubavlju. Oko nas su i oni kojima je svejedno kako će im biti uzvraćeno, zato i čine ono što čine, zaštićeni moći koju imaju, nekakvim mestom na koje su stali, mentalnim sklopom, konačno i ukupnim ustrojstvom. Uprkos tome što znamo sve o njihovim sebičnostima, presudno je važno da im kad god možemo uzvraćamo ljubavlju i poezijom - kaže za "Novosti" pesnik Živorad Nedeljković, dobitnik ovogodišnje nagrade "Vasko Popa", za knjigu "Talas" (izdavač "Arhipelag").

* U jednoj pesmi kažete da smo "okruženi zlobom"?
- Zloba nije ono najgore čime možemo biti okruženi, ali ona jeste svojevrsni agens koji u dublje slojeve odnosa između ljudi spušta i mnogo opasnije sastojke; od zlobe se, od zavisti se krene, sopstvena nemoć se pravda atakom na druge koji su posvećeniji i poštuju svoj dar, koji taj dar i imaju da bi se sasvim izmakli od efemernosti, da bi služeći njemu bili daleko i od zlobe i od mržnje, od svega što trajno narušava samu ljudsku suštinu. Čini mi se da je najveći problem naše zajednice što je posvuda oko nas mnogo onih koji su na neki način narušili svoju ljudsku suštinu: krene se od malog, od sitnih obmana i prevara, onda se dospe i na takva mesta gde i sitnice bivaju najkrupnije, a oštećenja ljudskosti sve veća, sve tragičnija, u krajnjem ishodu pogubna.

* Ima li nade za oporavak?
- Nikakav oporavak ove zemlje neće biti moguć, makar se u nju sliju reke materijalnog i dospeju ovde bujice novca, nikakav, ako svako iz sebe ne ukloni i najmanji nagoveštaj promene ljudske biti. U toj svojevrsnoj obnovi zajednice, poezija i sve što na njoj zaštićeno počiva imaju nemerljivu ulogu.

* Ko danas pobeđuje u drevnoj igri pesnika i sveta?
- Ne znam da li je moguće u toj igri stići do pobede; ubeđen sam da sveta u ovo vreme destrukcije ne bi ni bilo da nije poezije, odbrane na koju svikavamo i gradimo svest o njoj još od najranijih dana, od prvih stihova koje čujemo od majke, od zvučnih reči taši, taši, tanana koje nas kao prozirni zastor štite u kolevci i namah određuju. Bez sveta, ni poezije ne bi bilo, svet je, uprkos svemu, prepun lepote, poezije u najčistijem obliku.

* Pesnik je, ipak, spokojan?
- Možemo naravno razmotriti i odnos pojedinca, osetljivog i tananog bića, spremnog da uvek kaže ono što misli, a po pravilu njegova je misao hitra i seže duboko, spremnog da uvek izvrne dušu kao rukavicu i ogoli se u svoj nemoći, ali i u nadmoći, i sveta koji je takav kakav jeste. I kad se čini da pesnik danas gubi, uveren sam da on zapravo samo izmiruje račune sam sa sobom, znajući uvek šta u tom izmirivanju ostavlja i zna da će uvek biti nekoga ko će učiti o suštini iz njegovih stihova, zna da će tako i svet biti bolji; zato je spokojan i ne razmišlja o igrama u kojima zapravo i ne učestvuje.

ZAPUŠTENA ZEMLJA

- U SVAKOM našem gradu ima vrednih stvaralaca u svakoj oblasti i to je ono što hrabri, njihova postojanost i istrajnost. Ono što njih onespokojava nije uvek materijalna nemaština, nemanje sluha za elementarne njihove potrebe, nego svekolika grabež u svim segmentima društva, potpuno odsustvo svesti o dobu u kome jesmo, odsustvo saosećanja i mirenje sa činjenicom da je Srbija, uprkos umetnosti, uprkos poeziji kojom je darovana, gotovo do granica podnošljivog zapuštena zemlja.

* Zašto ste odlučili da kroz male teme i svakodnevne prizore pokušate da sagledate poredak sveta i mesto čoveka u njemu?
- Ne mislim da ima malih i velikih tema, mada nam se posredno ili neposredno sugeriše da ja tako; istorija umetnosti opovrgava ovu uvreženost. Zar Van Gogovi suncokreti i čempresi, nisu dokaz, zar nisu Moneovi lokvanji, zar nije mala noćna muzika, toliki pesnički opusi, u nas recimo poezija Stevana Raičkovića, da pomenem tek njega, da su sve teme velike, ako im dostojno priđemo.
Ako se saglasimo da izbor tema nije presudan, lako ćemo doći i do toga da se kroz tretman svakodnevnih prizora dolazi do krupnih svedočenja i istina o svetu, da se dopire daleko, a koliko daleko u prostore metafizičkog, o tome odlučuje dar i posvećenost izabranom polju; i onom jezičkom polju gde se vrši obrada i onim stvarnim životnim prostorima koji nam za obradu služe, koje biramo, ali da bismo ih birali, posvećenje životu i poistovećenje s njim mora biti potpuno. I u tom uranjanju presudan je dar, ali je odluka uvek naša; tu kompromisa nema, ma kolika da je cena. A ulaže se uvek manje od onog što dobijemo. Sve je u toj čaroliji.

* U nekoliko pesama javljaju se i slike stradanja i stratišta iz Drugog svetskog rata?
- Ratovi su verovatno jedina konstanta u istoriji civilizacije, nema nijedne sekunde da na ovoj kugli negde nije besneo rat sa svim svojim pogubnostima, sa anomalijama od kojih se samo i sastoji. I kad razara i narasta daleko od nas, rat je suštinski uvek naše okruženje, uvek boli ono nezamislivo o čemu nikada ne znamo dovoljno; zato je nužno uvek opominjati, jer se ratovi i rađaju ni iz čega, naizgled od zanemarljivih iskrica, a dovoljna je tek jedna sekunda da sve bukne, ponekad u toj sekundi nema nikakve namere, a opet rezultat bude samo užas.

Bane ĐORĐEVIĆ

03.11.12

Pesnik Živorad Nedeljković o knjizi pesama "Talas", poetskom traganju za smislom i svakodnevici kao nadahnuću: Čini mi se da smo mi izdali svetlost, a ne ona nas, i da smo se već svikli na polutamu

DESI se da nam jedna pesma oduzima godine, decenije čak, a da malo o tome znamo, a onda kad se to vreme sažme, kad oduzimanje pređe u množenje reči i oblika, onda je dovoljno tek nekoliko minuta da se pesma otelotvori. Pišem brzo, a malo znam i o sažimanju vremena, i o načinima računanja. U poeziji su svi računi izlišni, valjda zato što ona jeste ono što ostaje. Pišem na papiru, jer mi se čini da neponovljivost i nepredvidivost rukopisa svedoče o tajni i posebnosti onog što će ostati. Štošta je lakše uz takvu iluziju ili uz takvu izvesnost, svejedno - kaže za "Novosti" pesnik Živorad Nedeljković.

Strpljivog i promišljenog pesničkog glasa, i u novoj knjizi "Talas", nedavno objavljenoj u izdanju "Arhipelaga", ostao je posvećen čudima svakodnevnog sveta i mistici malih stvari. Većinu pesama iz ove zbirke napisao je u poslednje tri godine, a neke su nastale i znatno ranije.
- One su talog mog iskustva, sažetak vremena za koje i ne znam da li je uvek bilo moje - dodaje pesnik.

* U nekoliko pesama uvodite nas preko muzike Sesarije Evore, grupa "Dipeš mod" i "Drugi način"...
- Poezija i muzika imaju nekoliko zajedničkih, bazičnih, pojmova koje dele i sa drugim umetnostima. Voleo bih da se u mom poetskom svetu mogu prepoznati i ritam i harmonija i melodičnost i različiti registri i tonaliteti. Voleo bih da je taj svet naseljen i drugim, ekskluzivno muzičkim odlikama, ali ne znam da li je odista tako, da li se može čuti. Konačno, voleo bih da moj poetski svet bude uokviren žicama one, makar jedva čujne, mitske, opevane, lire.

* Kako vas svakodnevni, neopoetični životni poslovi i detalji, kao što su otvaranje frižidera, gledanje televizije, kuvanje, prolazak pored kontejnera, transponuju u svet pesničke potrage za temeljima i smislom života i sveta
- Kad otvaramo frižider, uglavnom ne znamo šta ćemo u njemu zateći i da li baš ono što očekujemo, kad gledamo televiziju ne znamo kakve će nas slike zapljusnuti sa ekrana, kad spremamo neko jelo, ne znamo kakav će biti ukus, možda i nepodnošljiv, kad zavirimo u kontejner, nikada ne znamo šta je u njega odloženo, s čime će se sjediniti ono što odbacujemo nemilice. Ne znamo sve ovo, ali i mnoga važnija znanja ostaju mimo nas. I uvek kad nam se učini da smo do nečeg dospeli, da smo razrešili neku tajnu, uvek se uverimo da su pred nama nova vrata, nove slike, drugi ukusi i mirisi, nova sjedinjenja. Uvek shvatimo da razrešnice nema i da je u tome zapravo sav smisao. Da se potraga za smislom može okončati, smisla ne bi ni bilo. Tragamo, naravno, u običnoj svakodnevici jer i sami jesmo obični, svakodnevni, jer ne znamo za smisao koji izvan nje postoji.

POSVETE

NEKE pesme posvetili ste stranim piscima. Čime su vas oni inspirisali?
- U jednom slučaju reč je o citatnosti, preuzimanju nekoliko detalja iz štiva koje je plenilo moju pažnju, drugi put se radi o primicanju atmosferi iz jednog očaravajućeg esejističkog promišljanja, jedna pesma se oslanja tek na izdvojenu rečenicu iz žanrovski raznolikog teksta. Brojne su mogućnosti za pesmu, obilje ih je i u delima drugih pisaca, ponekad se poneka ostvari, a katkad se posreći da između inicijalnog podsticaja i konačnog rezultata, pesme, može da stoji znak jednakosti.

* Kažete da "nije lako u pijanstvu išta prepoznati". Piše li pesnik istinitije kada je opijen obiljem sveta ili kad ohladi glavu?
- Uvek sam opijen obiljem sveta što bi moglo da znači da nikada nisam hladne glave, a to sigurno nije istinito. Lako je sa obiljem sveta; važan je svaki pokušaj prepoznavanja, jer prepoznavanje nudi dublje, vrednije uvide o svetu, nudi otrežnjenja. Ponekad vidimo i one koji hladnih glava sebično i posesivno prisvajaju svetlosti koje su svojina svih. Vidimo, znamo ko su. Mora im se reći, iako smo opijeni obiljem sveta, da je svet i naš. Možda još i to da ono što oni u njemu prepoznaju, mi nećemo dirati.

* Predstavljaju li taj talas i njegova pena, o kojima čitamo u naslovnoj pesmi ove zbirke, samu poeziju i njenu neuhvatljivost i privid, snagu i raskoš?
- Darivali ste poeziji lepe i tačne odlike, ona zaista ima sve njih kao što ih ima i život, neuhvatljiv i raskošan, stvaran i pust. I kad smo potpuno obuzeti njime, kad nam se učini da je sav svet samo naš, mi smo suštinski tek grudvice pene, delić nečeg ogromnog i veličanstvenog, nečeg što traje i što će trajati; ostaje nada da jesmo dostojni ovog najboljeg od svih svetova, ostaje vera da će o toj dostojnosti i skrušenosti pred raskošima i nemerljivostima sveta i njegove poezije neko posvedočiti. Nije naše da znamo ni ko ni gde.

* Ljudi i dalje vole da čitaju poeziju, ali zašto pesnici nikada ne zarađuju kao prozni pisci, i ne mogu da žive samo od tog posla?
- Brojni su odgovori na ovo pitanje, poneki bi nas, može biti, odveo i u mračne hodnike naše stvarnosti. A kad bismo se tamo zatekli, ko zna da li bismo se izbavili. Ne zato što to neko ne bi dozvolio, nego zato što je mračna stvarnost uvek mračna stvarnost. Moguće je da se podrazumeva da je poezija, kako reče Klodel, jedna nezaslužena milost i da je to pesnicima dovoljno. Predrasude i mitovi o poeziji imaju uglavnom lep, romantičarski, koren, ali ih stvarnost svakad opovrgava, ovakva stvarnost pogotovo.

* Ima u "Talasu" Kraljeva i Čačka, ali u pesmama stižete i do ulica Njujorka i reke Hadson... Da li je pesniku koji pokušava da sjaj sveta sabija u reči, bitno gde živi?
- Bitno je da tog sjaja ima svuda, ma gde da se živi: važno je prepoznavati ga i otkrivati ga i tamo gde ga ima manje. Neke nas svetlosti mame više od drugih, a kad im se primaknemo, shvatimo da je o obmanama reč, a druge koje nisu jače od tačkastih začikavanja svitaca u prolećnoj noći, mogu da nas potpuno obuhvate i donesu nam nemerljive radosti. Presudna je i ona svest o veličini, o vrednovanjima; ispostavi se da je neka ogromnost ustvari puka praznina, a da na vrh čiode stane čitav svemir. Ta svest je presudna u svim mojim traganjima, presudna i u poimanju boravišta.

* Mislite li da nas je izdala svetlost, i da kao narod i dalje pipamo po mraku, da tražimo kresivo i sveću, kao što čitamo u pesmi "Sveća"?
- Čini mi se da smo mi izdali svetlost i da smo se već svikli na polutamu. Dodamo li tome i sebičnost i nezajažljivost onih koji misle da im sve pripada, tako i tuđa svetlost, a koji imaju moć i da ostvare svoje želje, dolazimo do neminovnosti boravka u polutami, u polusvetlosti, ako je primerenije tako imenovati ovu stalnost. Izgleda da smo, opsenjeni koječim od dosega svetova koji nas okružuju, izdali i onu samo svoju, unutrašnju svetlost, onu koja nas i čini ljudima, svakad boljima. Nismo bolji, a pitanje je imamo li se prema kome i čemu sameravati. Možda prema poeziji i dosezima duha uopšte. Kad vratimo u sebe onu najličniju svetlost i svest o vrlini, kad to učinimo, bez sumnje će u čiraku koji vazda visi i nad ovim tlom biti dovoljno sjaja.

Bane Đorđević