Ovaj svet

20.02.10

POEZIJA je ponovo trijumfovala. Najbolja knjiga u 2009. godini, u Srbiji, zvanično je zbirka pesama Živorada Nedeljkovića „Ovaj svet (izdavač „Arhipelag“), koja je dobila veliku nagradu „Meša Selimović“. Ovo književno priznanje tradicionalno dodeljuje Kompanija „Novosti“, a laureata svake godine bira najveći žiri u zemlji, sastavljen od 52 kritičara, teoretičara i istoričara književnosti.
Nedeljković je prisutan u svim merodavnim antologijama savremene srpske poezije. Objavio je osam knjiga pesama i dobio nekoliko važnih domaćih nagrada, a poezija mu je prevođena na engleski, poljski i ruski jezik. Od prošle godine radi kao glavni urednik izdavačke delatnosti narodne biblioteke „Stefan Prvovenčani“ u Kraljevu.
Usredsređen na mistiku malih stvari i na čuda svakodnevnog sveta, Nedeljković oblikuje pesme stišanog i proceđenog iskustva, topline i neposrednosti. Knjiga „Ovaj svet“ predstavlja trenutak jednog promišljenog i istančanog pesničkog opusa velike snage i sugestivnosti.
* Ipak, vaše ime je nepoznato široj čitalačkoj publici, a vest o nagradi iznenadila je i dobar deo novinara. Kako to objašnjavate?
- Sem pesnika koji su na neki način estradni, pesnici nisu poznati široj javnosti, čak i ako su dobijali najuglednije nagrade. Ne verujem da biste na ulici, među slučajnim prolaznicima, mogli da nađete mnogo onih koji bi znali da vam kažu ko je Borislav Radović ili neki drugi pesnik koji je ponos ove kulture. Ali ta skrajnutost je prosto imanentna poeziji. Ona je oduvek bila potisnuta iz centra i čini mi se da zato i opstaje. Uspeva da bude na margini, a da bude tako duboka. Kada bi bila u buci i besu sveta, pitanje je da li bi davala dobre rezultate, koji u najboljim slučajevima ostaju za sva vremena. A poezija jeste na neki način upućena na večnost. Ko će i kako doći do te večnosti, nije na nama da predviđamo, niti se to može. Vreme sve proseje.
* Da li je danas bitno da pesnik bude prisutan na TV ekranima i u novinama, da bi se njegovo delo prepoznalo i prihvatilo?
- Nije. Postoje, ipak, ljudi koji znaju gde se nalaze biblioteke, knjižare, čitaju književne časopise. Njih je malo, ali ipak postoje.
* Znači li to da su pesnici danas ostali bez čitalaca?
- Stevan Raičković se „žalio“ početkom šezdesetih da poezija nema čitalaca i da se nada da će za pedesetak godina, a to je sada, tehnološki unapređena civilizacija čoveku omogućiti da manje radi i da ima više vremena za čitanje. Kakvo je to unapređenje ako ceo dan sediš ispred kompjutera koji ti pojede vreme? A u svakom dobu ima ljudi koji čitaju poeziju. Ona je namenjena onoj „ogromnoj manjini“ kako je rekao čuveni meksički pesnik Oktavio Paz. Kako vreme prolazi ta manjina je sve veća.
* U čemu vidite ta čuda svakodnevnog sveta o kojima pišete?
- Čuda i lepota su svuda oko nas. Možemo da je nađemo
u šolji kafe. Možemo da se divimo nekom ko je uzeo glinu, osmislio taj oblik, pa se setio da to može da se napuni... Sve do toga da možemo da zamislimo da u tom predmetu postoji nešto živo - Dah stvari, kako bi rekao pesnik Vojislav Karanović. Čuda koja priroda pravi jesu prava čuda: kad pada kiša i kapljica se razbija na ulici ispred vas ili vam padne na teme... Nije čudo kad se avion zarije u Svetski trgovinski centar ili kad filmska diva ili fudbaler potpišu ugovore koji se mere budžetom jedne države. Ali mi smo to promovisali u čuda, svet traži takve senzacije. A senzacija u najsuptilnijem, esencijalnom obliku ima svuda, to je sve ono što čoveka može da pokrene. Ne mislim na senzaciju u medijskom smislu. Sve je čudo i sve jeste pesma, samo ako čovek želi tako da oseti, a posle je sve pitanje pesničkog zanata.
* U pesmi „Znanje“ kažete za kamen: „Isti su sastojci u nama, samo su drugačije povezani“. Šta želite da poručite?
- Mene su naučili da je kamen neživ. Možda i on o meni misli kao ja o njemu i ta relacija je vrlo zanimljiva. Ta pesma je o prolaznosti i izvesnosti nestajanja i o trajanju po sebi. Znamo da od stena ostane mrvica i kad se krune usled vulkana, zemljotresa, vode. Od nas ni toliko. Kamen uvek zna da će pretrajati, ja ne znam da li ću sve izdržati. Moje znanje je efemerno, ne znam šta je iza fizičkog nestanka, a on potencijalno ima znanje čim toliko traje.
* Može li da se kaže da vaše pesme promovišu nadu?
- Poezije nema bez nade. Svedoci smo nestanka: od naših igračaka, do voljenih bića. Svaki ciklus godišnjih doba suočava nas sa nestajanjem i rađanjem, svaki dan smo i mi stariji. Suština poezije je da daje nadu. Da nema vere u obnavljanje zašto bismo postojali i stvarali? Možda i u času kad je suočen sa sopstvenim krajem, čovek se nada da će imati još koji sekund. Telo služi kao provodnik te nade.
* Uprkos ljudskom zlu i svireposti sveta, kažete da ipak postoje „opipljive niti“ koje povezuju ljude. O čemu govorite?
- Koliko god ljudi jedni drugima činili zlo, konačno kad se svedu računi, kada se shvati besmisao, obnavljaju se veze. Tu je opet reč o nadi i te opipljive niti zapravo jesu vera u Boga, koji jeste naše jedino ishodište, šta god da je Bog.

PLODNO TLO
* Čini li vam se da u poslednjih nekoliko godina dobijamo više kvalitetnih knjiga poezije nego romana?
- Nemam kompletan uvid u proznu produkciju, ali zaista mislim da imamo odličnu poeziju. Verovatno je to i zbog toga što ova zemlja ima sudbinu kakva jeste. Može biti da je to jedna od posledica ranije represije, ratova i svega protiv čega se poezija bori jezikom i prekomponovanjem stvarnosti u sebi. Poezija uvek uspeva, mada je to pojednostavljivanje i generalizovanje, u zemljama koje su pomerene iz normalnog života. Kao što znamo, Poljska je godinama imala i ima sjajnu poeziju - Miloša, Šimborsku, Ruževiča, Herberta, Zagajevskog...

Bane ĐORĐEVIĆ

18.05.10 Koraci

Uvodna pesma nove Nedeljkovićeve knjige, Nadmoć metafore, vrsta je etičkog vjeruju. Formalno gledano pesnik ovde stvara jedan bestijarijum ili fiziolog iz koga izvlači neke osnovne simbole koji će osenčiti celu knjigu. Podatak od koga pesma počinje je gotovo dokumentaran. U knjizi Ptice božja stvorenja, lirski subjekt je pročitao priču o crvendaću koji brani gnezdo od jastreba. Prepričavanje te priče, kako je dato u pesmi, već uvodi antropomorfizaciju. Crvendać brani: „porodicu, prostor, suštinu“. Jastreb je „gospodar šume“. On je i ubica. Pesnik prenosi ljudsku etiku na prirodu. To nije čak ni neka opšteljudska etika – već konkretna, patrijarhalna etika jednog prostora i vremena. U pozadini se ocrtava jedan dublji problem, koji zapravo predstavlja osnovnu temu knjige. Tri stvari koje crvendać brani ugrožene su u ovom vremenu ne od spoljašnjeg neprijatelja, već su dovedene u pitanje kao ispravna i savremena stanovišta o životu.

Porodica u savremenom društvu ne predstavlja jedinstvo kakvo je nekada predstavljala. Država se nameće kao zaštitnik porodice i preuzima ulogu koju je nekada imao otac. Pominjanje prostora uvodi temu nedavnih ratova, ali i ta borba je anahrona, obesmišljena težnjom za ujedinjavanjem čovečanstva. Hlebnjikov je početkom prošloga veka duhovito zaključio da ničije privatno imanje ne sme da bude manje od površine zemljine kugle. Treća stvar koju crvendać brani je suština (etos). Upravo iz snage ovoga etosa i prethodne stvari dobijaju na značaju. Dostojevski je u Zlim dusima dao Šatovu, jednom od buntovnih likova, da iznese specifičnu teoriju etosa koja je možda najpotpunija apologija tradicije. Bog je za Šatova oličenje svih uverenja nekog naroda. Priznati drugog Boga, znači relativizovati svog, znači izgubiti pojam dobra koji je postojao. Ma kako bilo koje dobro koje određuje određena religija ili kultura bilo manjkavo, ono je bolje od nepostojanja bilo kakvog dobra, odnosno stava da su sva dobra ravnopravana. Bez vere, a to nije samo vera u Boga već svekoliko poverenje, ne može se znati šta je dobro. Razum na to ne može da da odgovor i upada u beskrajna samoispitivanja. Upravo to je taj etos, suština koja se brani po svaku cenu, čak i uprkos svesti da je istorijski prevaziđena i da ne može postojati drugačije osim u društvu, dakle saborno. Naše društvo je pojmove Boga i etosa zamenilo pojmovima naklonosti i tolerancije. Kaošto su ovi stariji pojmovi bili ispitivani u prošlosti, tako danas valja ispitivati ove nove, a ne držati ih se kao apsolutnih rešenja. Poezija Živorada Nedeljkovića to ne čini . Umesto toga ona sučeljava dva etička sistema i pokazuje etički relativizam. Oneobičavanje u ovoj knjizi postignuto je kada pesnik sve postupke, pa čak i one za koji su se dogodili u sasvim drugačijim društvima, podvrgava kritici na osnovu svoje etičke pozicije. Karakteristična je pesma O zdravlju i veselju: naslov već upućuje na određeni etički kontekst. To su vrline Nedeljkovićevog sveta. U drugom etičkom sistemu na njihovom mestu bi bile osnovne vrline (mudrost, pravičnost, hrabrost, trezvenost), ili teološke vrline (ljubav, vera, nada), kao i hrabrost i slava ili veličina i moć itd. Značaj zdravlja i veselja ključan je za Nedeljkovića. On daje osnovne koordinate njegovog sveta koje podrazumevaju dug život, dobar odnos sa ljudima, privrženu porodicu, svoje mesto u svetu, upravo ono što jastreb u prvoj pesmi napada. U pesmi O zdravlju i veselju, lirski subjekt, kao i u prvoj pesmi, meditira nad pročitanim tekstom. U ovom slučaju to je zapis o plemenu Masageta kod kojih je na svakoga ko „doživeli starost u zdravlju/ primenjivan kanibalizam.“

Prvi element pomenut u naslovu, zdravlje je tu, ali nedostaje drugi. Umesto veselja, starac bi doživeo da ga rođaci pojedu zajedno sa ovčjim mesom. To je nešto što se protivi Nedeljkovićevom etičkom sistemu. Otuda on u pesmi postupa kako postupaju narodi pri susretu sa nečim što je za njihovu kulturu neshvatljivo. Masageti, nisu se samo ogrešili o jedan etički kod, oni postaju čudovišta. Pitanje „zašto je baš ovčijem mesu/ poboljšavan ukus“, koje se u pesmi postavlja, implicitno otkriva shvatanje lirskog subjekta da su Masageti voleli da jedu ljude. Dok je mnogo verovatnije da su jakim mirisom ovčijeg mesa hteli da ublaže ukus ljudskog. Starac u svetu Masegeta, koga Nedeljković opisuje, a koji će se pre ubiti nego dozvoliti da ga pojedu, nije starac iz njihovog sveta. To je lirski subjekt koji je projekovao sebe u to vreme.

Kao u Hakslijevom Vrlom novom svetu, stvari koje ljudima te kulture izgledaju normalno, pa čak i dobro, nekome ko dolazi iz drugačijeg okruženja izgledaju kao košmar. Može se razmišljati i pravcu da se sa ljudskim telom ne može pažljivije postupiti nego da se prenese u telo srodnika i potomaka koji su od njega nastali, koji su s njim jedno meso i krv, a da je sahranjivanje bacanje tela crvima. Međutim, ovo je razumski pokušaj da neko prihvati drugu kulturu. Tu se pojavljuje problem na koji je Dostojevski ukazao i pokazuje se nemoć tolerancije i kulturne korektnosti.

U nastavku pesme Nadmoć metafore lirski subjekt kaže da umesto crvendaća počinje da zamišlja ševu. Pticu koju takođe nije video ali koju poznaje iz poezije. Tako se u svesti lirskog subjekta jedan dokumentaran opis iz jedne ornitološke knjige pretvara u opis nalik onima u Fiziologu, opis nabijen simbolikom i tradicijom.Ševa je „nebeska stvar“ kaže pesnik: „na nevidljivog duha/ koji bi hteo da uteši zemlju/ Liči njena laka, neumorna pesma/ i ništa ne košta./ Iako nosi oskudni sivi kaput,/ ševa je oblik vatre i daje krila plavoj dubini.“ Opis bitke jastreba i crvendaća, pesnik je shvatio kao parabolu. Međutim, izgled i simbolika crvendaća nisu mu odgovarali.

Zato ih je zamenio hristolikijom ševom. Nasuprot Šelijevom „biću koje sluša“, Nedeljković ističe „biće koje čita“, biće koje lepotu sveta ne prima neposredno nego već oblikovanu u pesmama. Tako Ševa, koja je za Šelija nosilac radosti, kod Živkovića postaje simbol pesnika. I to ne bilo kog pesnika već samog Nedeljkovića. Stvara se amalgam dve slike, one iz ornitološkog priručnika i one iz Šelijeve pesme. Pesnik, nosilac radosti, tačnije veselja, odbraniće se od zla. Simbolički slojevi koje je Nedeljković upleo u ovu pesmu mnogobrojni su i teško razlučivi (crvendać = ševa = spasilac = Hrist = pesnik= Nedeljković = veselje). Zahvaljujući tome što je uspešno izašao na kraj sa njima ova pesma zaslužuje uvodno mesto u zbici.

Navedene dve pesme bave se granicom Nedeljkovićevog etičkog sveta, njegovom ugroženošću. Pesme vezane za samo jezgro toh sveta, za njegov nenarušeni sklad tiču se porodice. Tako je u pesmi Plodovi dat opis kruške koja je posađena kada se sin rodio, a koja dveć daje plodove.

Svet o kome Nedeljković govori može postojati samo tako, kao drvo koje polako raste i iz godine u godinu donosi plodove. Ponovo se tri crvendaćeva dobra pokazuju kao nerazlučiva. Porodica koja sadi drvo blizanca svakom od svojih ukućana vezana je za svoj posed. A suština njihovog života mora da ostane nepromenjena da bi dalji nastavak bio moguć. Otuda u ovoj pesmi lirski subjekt oseća strah da ga drvo procenjuje. Drvo je idealna slika sina. On bi trebalo da raste pouzdano i stabilno kao to drvo, međutim opstanak sveta u kome je to moguće zavisi od oca zaštitnika (crvendaća). U pesmi Plen otac bdi nad usnulim detetom. To je jedan od toposa svetske književnisti. Na pamet pada Jejtsova Moliva za moju ćerku. Dete koje spava uvek je u opasnosti. Ono je u drugom svetu, a okolo je noć, noć u kojoj će možda kao kod Jejstsa u Vitlejem doći zver da se rodi. Kod Jejtsa se zver ne pominje u samoj pesmi već u pesmi koja joj je parnjak, Drugom rođenju. Kod Nedeljkovića se takođe spominje zver „koja se nečujno prikrada“.

U drugom delu pesme otac se seća svog detinjstva i snova kojih „ima za još jedan život“. Snovi nisu potrošeni. Još uvek se može živeti kako se živeli. Tim ušteđenim snovima, otac brani svoje dete u snu. Ponovo se vraća slika crvendaća-ševe tako da tu za zver nema plena.

Treća grupa pesama bile bi one čije teme dolaze iz spoljašnjeg sveta. U pesmi Ka tom mlazu svetlosti pesnik kaže „znam da će tada, i u tom vremenu/ spasavanja, ljudi patiti, da će ubijati/ i da će mrzeti.“ Ovo je spasavanje na osnovu razuma. To je spasavanje koje hoće da spase svet svojom dobrom voljom, svojom tolerancijom, ali razumu ne može reći šta je dobro. Sartr je govorio da je zlo jedina vrednost. Mi smo utopljeni u dobro, hteti nešto drugo znači činiti zlo. Za Nedeljkovića je to dobro u koje je utopljen sigurna tradicija, zdravlje i veselje. Cela knjiga, međutim, odiše nespokojstvom i svešću da je to jedan svet koji je prošao. Postoji tu duboko tragična crta – pesnik je svestan da može izdržati još samo malo.

Da će na kraju jastrebi ipak pobediti, a zver izmileti na površinu. Otuda na kraju svake pesme nekakva sumnja. Pesma Nadmoć metafore se završava stihovima: „ali stvaram nadu, i veru/ da mogu izaći na kraj s napasnikom (...) iako dokaza nemam.“ Ovaj svet iz naslova nije bilo koji ovaj svet. To je Nedeljkovićev svet. I on kaže da će ga po svaku cenu braniti. Ova knjiga je izraz vere u taj svet. Sveti Avgustin kaže da nas neće sapsiti ni dobra dela, ni mudrost, ni znanje, jedino nas vera može spasiti.

Pesma Onaj život naslovom kao da je suprotstavljena celini knjige. Svet je ovde, a život je tamo, negde iza stvarnosti koju pesnik gradi. To je jedna imaginarna stvarnost. Pesnik bi mogao da ga živi ne znajući da li ga je „život makar taknuo“. Etički i pesnički svet postoje negde izvan stvarnosti, ali Nedeljković priznaje da ta stvarnost negde spolja postoji i da ovaj svet prolazi i ustupa mesto nekom drugom. Završna pesma Uz smešak raspravlja o sintagmi sačuvanoj u narodnoj pesmi „jablanske jabuke“. U pitanju je sorta jabuka koja više ne postoji.

Tako se reč pretvorila u šalu, dakle u veselje. Nedeljkovićev svet koji se gubi i preobražava nalazi utehu u tome što će od njega ostati veselje, ono najbolje od njega. Kao što su srednjovekovni pesnici pevali da od negdašnje lepote, ostaju samo imena.


Nikola Živanović

19.02.10 Polja

Nakon što je prethodnom zbirkom, Drugi neko2005, dosegao svojevrstan vrhunac određenog poetičkog usmerena, ali i započeo negovu problematizaciju, u svojoj novoknjizi Živorad Nedelković pravi uočljiv, ali ne radikalan zaokret, u poetičkom i tematsko-mo-tivskom smislu. Minucioznost, rasuta asociativnost i intuitivnost u izrazu lagano se svode i sležu, kao da se pažnja sa virtuozne verbalne slike preusmerava na mentalnu sliku, na osobenu vizuru prosvetljenog subjekta. Tako se i prostor svakodnevice i intime nameće pesmi, ali ne kao ogoljena privatnost, no posredovano, smireno, poput dragocenog isku-stva nekog drugog. No, prividna jednostavnost i prozirnost mogu zavesti samo čitaoca koji pesmu čita jedanput. Ponovljenim čitanem ona nas uvlači u svoj osobeni svet, prelo-mljen kroz svest krotkog Kandida, izbrazdan roditelskim kardiogramom, zasut perjem ne-ustrašivih ptica.
U uvodnoj pesmi, autopoetički naslovlenoj „Nadmoć metafore”, uočava seedan od dominantnih stvaralačkih postupaka zbirke, a nena izdvojena pozicija ukazue na to da fluidno pretakanje slika stvarnosti i mentalnih slika natkrile čitavu knjigu. Opis sukoba jastreba i crvendaća iz knjige Ptice boža stvoren opstae u mislima lirskog subjekta i uklu-čuje ga, naizmenično kao plen i grablivca. Ali stvaralačka misao, posednuta pticama, aso-cijativno ipak dolazi do ševe, tog drevnog simbola pesnika i pesništva, „izazova svim meta-forama oblika i boja”. Prvi deo pesme oblikuje, dakle, putem razložene slike, jedno razvie-no poređene, koje svo vrhunac doseže u drugom delu. Jer, on počine citatom iz Šelijeve „Ode ševi” i upravlja se ka figuri pesnika, lakog poput crvendaća, no odvažnog da svo po-sed od moćnog sveta-jastreba odbrani. „Ali stvaram i nadu, i veru/ Da mogu izaći na kranapasnikom/ I oterati ga lako, bez tuge”, dok čitav će okrša neki posvećenik da prouči i posvedoči silnu nadmoć i zanos. Kao što se, u prvom delu pesme, asociativni niz razvio u nekoliko koraka, tako se, u drugom delu, mentalna slika vraća negovim stopama i, na tanačin, usložnjava i osvežava poznatu, često pesnički rabljenu simboliku.
Mislim da nije neprikladno, povodom ove knjige koja tako nežno progovara o roditelstvu, o dečem svetu i igrama, uporediti ova postupak sa jednom igračkom. Reč je o po-vršini na kojoj se slika mena zavisno od ugla posmatrana. Te dve slike najčešće imau ne-koliko zajedničkih tačaka, linija ili oblika, što se naročito primećue pri onom „međupo-gledu”, uglu pod kojim se vidi malo od jedne i malo od druge, jednom reču, haos. Upravo takvim, haotičnim, pokazuje se i svet oko nas, ovaj svet, u međupogledu. Međutim, pod moćnim pesničkim pogledom prizor se udvaja i obe su slike naporedo prisutne, ona po-četna, poticana, i ona završna, skrivena iza ne. Poput lalićevske paslike izvire Nedelkovi-ćeva mentalna slika i time započine smisaona klackalica, kou će neko negde slučazaustaviti za sebe. Neko kao posvećeni čitalac.
Reč je, neretko, o čoveku zamišljenom pred prizorima prirode. Tako stabla šume nalikuju olovkama uzdignutim na radnom stolu („Zemlja i nebo”), a oblaci i obronci dirkama koje svirač sa visina ozarenjem pokreće („Dirka”). Pejzaž je poticaj mislima i lako se preoblikuje u još nešto što se može videti, nešto možda trajnije, poput „misli o plavetnilu”. „Idući kroz polje/ Možeš videti bezbroj granica,/ Linija koje dele nešto od nečeg./ Ili bar zamisliti možeš/ Mnoštvo istovremenih nadiranja/ A vidiš tek vagone teretne,/ Prugu, u travi,/ Čistu izduženu misao” („U istom htenju”). Sve što se vidi može se trajnije odraziti u mislima, a da pri tom ne zna da je vidljivo, da je mišljeno. Prizor je bez prošlosti i budućno-sti, ali je pesnikova misao podstaknuta, pa mu ona daruje pokretne slike – predviđanja, slutnje, čoveku toliko svojstvene, i tumači nešto kao slučajnost, nešto kao čudo, već pre-ma udelu zanosa. „Pogled zna za varku,/ I ne zastane/ Nego ide dalje,/ Dodajući sloj po sloj...” („Spajanje”).
Tematizujući roditeljstvo kao nauk o vremenu, obostrano učenje i upoznavanje sveta, Nedeljković takođe smenjuje vezane slike. Ja kao otac, ja kao dete, ili, s druge strane, ja kao otac, ja kao pesnik. Pitanje kako odjednom biti bolji čovek u zlokobnom okruženju punom iskušenja, kako se ukrotiti naočigled naivnog dečjeg lica, ?gurira kao srž ovakvih pesama. Tako se u pesmi „Senke plamena” traga za prvobitnim sinkretizmom, za iskonskom jednostavnošću drevnog sveta. U ta vremena pevanje nije bilo sukobljeno sa roditeljstvom, niti povezano sa cigaretama i opijatima. Kako pesmu vratiti početnom „izmišljanju reči/ i šaputanju mladuncu”? Vreme postaje sve dragocenije u tom nastojanju da se ličnost saobrazi imetku koji je sve izmenio, a osobito lice sveta. „Svaka reč koju izrekoh, pokret koji/ Darovah senci, vreme koje prisvojih –/ Da sve me odasvud posmatra,/ Osluškuje i procenjuje,/ Da produbljuje me i senči” („Plodovi”), jasnije je to no ikad lirskom subjektu. Kada „znanje o svetu iščili”, otvoriće se prostor za novo učenje, čistu spoznaju. Kada se u tebi razgrana grana, treba odvagnuti predstojeća znanja i neznanja, treba pokrenuti klackalicu. Naizmenične uloge u kojima se lirsko ja okušava često su naglašene dvodelnim strukturama pesama, kao u pesmi „Plen”, gde se bdenje nad usnulim sinom, koji sanja svoje prve snove, snaži sećanjem na sopstveno ćebence, toplotu, zaštitnike. I tada san postaje najneuhvatljivija, a najtrajnija veza, dok se bdenje nad usnulim pokazuje kao suštinski bedem ispred zveri.
Pesnikove slike pokreću neobične tačke gledišta. U pesmi „Pogled” jedan grad otvara se očima tvorca, čoveka i mašine, perspektivama koje tek ponekad naležu jedna na drugu. Grad „s ljubavlju građen i s obiljem ljubavi rušen” deluje skladno čoveku i dečaku na vodi, dok pogled odgore čezne za neredom i neizvesnošću, za nedovršenošću, za obnovom stvorenog. U blicevima se neretko negativne slike i slutnje pesniku javljaju da odrede jedan prostor, sevnu nejasni kadrovi. „Od pomisli da hodam/ Po već nevidljivoj krvi,/ Razboli se ovo telo,/ Iako zna da se i na strašnom mestu/ Postoji” („Mesta”). Nasumično povezivanje slika prikazano je i u pesmi „Alka”, u kojoj lirski subjekt takođe sluti svoju zavisnost od nekih nevidljivih žrtava i sa njima silazi pod zemlju, a svest o večitoj nesvršenosti rata, o krvoproliću koje je uvek spremno da se obnovi u kakvoj pukotini, varira se u nekoliko navrata.
Ima u zbirci Ovaj svet i nekoliko pesama koje se grade na iskustvu apsurda i popinske usmerenosti na bukvalna značenja idioma, pa i blage ironije i nepoverenja prema tehnološkoj evoluciji koja će nas sve jednog dana do detalja objasniti. Ali ipak preteže jedna naivna, krotka, iskrena pozicija i zapitanost nad svetom: „A može biti, Gospode,/ I mora da je tako, da je ovaj svet/ Zaista najpravedniji od svih,/ Samo što poezija nije stigla/ O tome da posvedoči,/ I sama zaglibljena u živom blatu” („Močvara”). Međutim, izvesne su joj spoznaje ipak omogućene, one koje prizor pred očima pretaču u skrivenu lepotu. Tako se linije i ivice na autoputu pregibaju u žice kontrabasa, a negde, u predelu iza pogleda, čak i sabiraju. Pri vožnji, čuje se zvuk, iako se prsti što sviraju ne vide, „kao da i asfaltni vrat vibrira, da sam sebe čupa i odvaja od podloge”. Kao da sve vidljivo postoji, uzvišeno preoblikovano, još jednom, trajnije, moćnije, i svojim nežnim vibracijama pomera nam zacrtani put. I u takvom međudejstvu potvrđuje se Ovaj svet, a pesnik nam pruža svoju igrač-ku da osmotrimo one podebljane, značajne linije za koje ćemo se možda uhvatiti u trenucima podela, u trenucima lišenosti.

Sonja Veselinović